Ljubav - priča

Sveža avgustovska noć. Vukao sam se kući s pet litara vina u sebi. Grunuo je pljusak. Išao sam preko Kališa, mokar, nogu pred nogu. Naišao sam na na jednoj zelenoj klupi na čoveka koji puši mokru pljugu. Jedva me pogledao psećim očima. To je moj dobar prijatelj koji se pre tri godine ludo zaljubio u devojku. Veoma pametnu i nesvakidašnje lepu. Sasvim neobrazovanu, ali super inteligentnu. I ona se ludo zaljubila u njega. To nije bila strasna veza, ali u njihovom odnosu bilo je nečeg snažnog, dubinskog i sudbinskog. Bili su kratko zajedno, jedva tri meseca. Rastali su se. I više se nikada nisu videli. Ona je bila toliko zaljubljena i toliko ga je puno volela da to nije mogla da podnese. Tu ljubav. Izgubila je dah. Pobegla je. I još uvek trči zajapurena. On joj je dao slobodu, ali sloboda zahteva i odgovornost. Ona ne podnosi odgovornost. Želela je samo svoju slobodu. Ne i njegovu. Svaki tren koji su proveli zajedno bio je isuviše lep. Nepodnošljivo lep. Ona je još kao dete navučena na to da bude maltretirana, ali on nju nikada nije kinjio. Ona nije znala kako onda da igra tu nežnu i čistu igru. Eno je, trči ka beskraju. I što je dalje sve mu je bliže. On sa prozora gleda u ptice što noću lete i pije rakiju. Sam. Već tri godine svakoga dana moj prijatelj, s blagim bolom u grudima, ostavi joj u poštanskom sandučetu uvek neku drugu pesmu na cd-u. Ona mu nikada ništa nije odgovorila, ostala je njegova.

Filip Gajić