Kišno veče

Ako kiša može da spere prašinu sa trotoara i ulica, može li da spere i prašinu sa moje duše!? Onu koja se taloži, onako sama od sebe, bez moje volje! Onu koja preti da izazove alergiju nevidjenih razmera, da me natera da se još više zatvorim u sebe i ne pomolim nosić dalje od ulaznih, sve češće zaključanih, vrata. Ne volim kišu, ne volim vlagu koja se uvlači u kosti, ja sam dete sunca i nestrpljivo ga čekam, cupkajući u mestu, kao kada se čeka voz koji kasni. A kiša lije, prosipa svoje suze kao da i ona žali za nečim, u nepovrat izgubljenim. I setim se stihova, odavno zaboravljenih:

Znam da kiša nije žena,
jer nema ruke, nema uspomena,
al' svaku noć ulicom plače,
kao da je nekad bila voljena.  

Setim se stihova i dodje mi da zaplačem, onako jako kao kiša. Da isperem tugu i prašinu i da sa tom kišom odagnam stare aveti.

A onda se pokrenem, setim, izvučem iz zaborava i poslažem ih kao karte, sve one mantre koje sam nekad davno naučila. Sve znanje koje sam godinama sakupila. Iskustvo koje me ojačalo i sazdalo me u ono što jesam i što moram biti. Poslažem ih kao slike, u svom umu ih oblikujem kao podsetnik sa kalendarom i poželim da ih primenim, jer nekako znam, mogu ja sve i sama.

Zato ću, večeras, izaći na kišu, ona neka plače, a ja ću, baš kao Skarlet O'Hara plakati sutra, ili još bolje, neki drugi ili treći dan!