Hajrija ljubavi moja

Hajrija, koliko godina sam te tražila, zašto se nismo ranije sreli, pre dvadeset, trideset godina? Toliko sam želela da te zagrlim, da te povedem svojoj kući, da upoznaš moju decu, da im zajedno pričamo kako sam ja bila tvoje dete, Stela je po ko zna koji put optuživala sebe, kao da je kriva što nije učinila nemoguće. Bila sam beba kad si me uzela u naručje, verovala si da si dobila još jednu kćerku, a ja sam bila uverena da si ti moja majka.

Stela je prebirala po uspomenama, nije se sećala kada i kako je stigla kod Hajrije, ali se dobro sećala kada i kako su je odvojili od nje. Sećala se i poslednjeg susreta sa Hajrijom kad je imala pet godina, rat je već bio završen, ali, to je bio susret koji je samo nagovestio konačni rastanak.
Drugi svetski rat menjao je granice na Balkanu, menjala se vlast. Polovinom 1941. rasparčano je Kosovo i Metohija, Kosovska Mitrovica je ostala pod okupacijom Vermahta. U Kosovskoj Mitrovici je bilo stotinak Jevreja, ni toliko; bili su cenjeni kao dobri susedi i pošteni radnici, ali okupatori su ih gledali drugim očima. U takvoj sredini Bukica, Jevrejka, rodila je kćerku, kojoj su tepali Stela. Srećni tata Blagoje, Srbin, nije znao šta da radi. Prvo su sve Jevreje terali na prisilan rad, i Bukica je morala da čisti u bolnici, a onda su počeli da zatvaraju muškarce mojsijeve vere u privremeni logor. Bukica i Blagoje nisu želeli da vide kako će se razvijati situacija, rešenje je bilo napustiti Mitrovicu i otišli su u partizane. Stela je ostala kod bake Ester. No, ni one nisu morale dugo da čekaju na konačno rešenje.

Svi Jevreji oterani su u logor, muškarci, žene, deca, starci, bebe... Naravno, i beba Stela sa svojom bakom Ester. Tada još nisu znali da ih čeka dug put do logora smrti, Sajmište kod Zemuna. Hajrija je, još kao devojka, često pomagala baki Ester u kući. I ona je odmah shvatila šta se dešava sa Jevrejima; čudo je bilo da i njenu porodicu još uvek okupator nije počeo da proganja.

Cigani kao da su bili pošteđeni, a Hajrija nije bila sigurna da i njih neće zadesiti ista sudbina. Živela je sa mužem i petoro dece u Adi, selu blizu Mitrovice. Kad je čula da su baku Ester i Stelu odveli u privremni logor, krenula je sa svojom decom da ih obiđe. Dvoje starije dece plašilo se da uđe u Mitrovicu, ostali su u jednom šumarku da sačekaju mamu. Hajrija je sa troje male dece mirno ušla u logor. Stražari su, valjda, mislili da ona tu radi i niko je nije pitao šta pored nje traže deca u logoru.

Baka Ester se obradovala kad je videla Hajriju, tužni osmeh je prešao preko njenog lica kad joj je Hajrija poljubila ruku. U zagrljaju je držala Stelu koja je širom otvorila oči kad je prepoznala Hajriju, koja je uvek imala vremena da se malo poigra s njom. Stela je pružila ruke i Hajrija je uzela detence u naručje.
- Blagoje je poginuo, - rekla je baka Ester, gledajući u Hajrijinom naručju lepo obučenu i negovanu unuku. - Šta je sa Bukicom ne znam. Nestala je kao da je u zemlju propala. Verovatno je i ona stradala. Oko Hajrijinih šalvara vrtela su se njena deca, a ona je zamišljeno stajala sa Stelom u naručju, gledajući patnju na licu bake Ester.
- Ja sam stara i sam Bog zna šta će biti s nama, - baka Ester je govorila i pokazivala rukom na sapatnike koji su se smestili gde je ko stigao, - za mene nije važno, ali ovo čeljade mora ostati u životu. Baka Ester je počela da plače, plakala je i Hajrija naslućujući da se više nikad neće videti.
- Imaš puno dece, - nastavila je baka Ester kroz suze, - još jedno dete neće ti biti prevelik teret, neka raste sa tvojom decom.

Hajrija je samo potvrdno klimala glavom, nesposobna da kaže i jednu reč.
- Ako se Bukica vrati, ili ja, vratićeš dete, ako ne, kad odraste reci joj ko su joj bili baka i roditelji.
Sve što je rekla baka Ester, Hajrija je pomno slušala. Za momenat je spustila Stelu na zemlju, pomazila je preko nežnog lica i ona se sa isprljanom haljinicom više nije razlikovala od njene musave dece. Hajrija više nije smela da plače, s poštovanjem se pozdravila sa bakom Ester i sa Stelom u naručju krenula pravo na logorsku kapiju. Deca su trčkarala oko majke, hvatajući se za njene šarene šalvare pravila su nesnosnu galamu. Niko nije brojao decu kad je Hajrija ulazila u logor, pa ni kad je krenula napolje. Žurnim koracima grabila je Hajrija prema Adi, a deca su jedva uspevala da je stignu - Miradija, - sa osmehom na licu govorila je Hajrija i presvlačila Stelu u nove haljine, iste kao i one što su nosila druga deca u selu, - tako ćemo te od sad zvati.

Miradija se više ni po čemu nije razlikovala od Cigančića iz sela. Puzila je Miradija po kući sa podom od gline, žurila za starijom decom da izađe u dvorište, spavala je sa decom na prostirki malo izdignutoj iznad poda. Brzo je zaboravila i ono malo reči koje je znala, naučila je novi jezik, romski. Šta je rat, to nije znala, kao i većina dece iz sela. Imala je novu majku i rasla uz braću i sestre, Hajrijinu decu. Bila je najmlađa i svi su je voleli i čuvali. Nikad Miradija nije bila srećnija.

Miris rata se još uvek osećao u vazduhu, a deca su slavila slobodu, iako nisu videla razliku od dojučerašnjeg života. Hajrija je pozvala Miradiju, koja je kao velika devojčica pošla s njom u šetnju. Bilo je proleće i Miradija je usput brala cveće da obraduje svoju majku, Hajriju. Kad joj je dala buket cveća, Hajrija je zastala, čučnula i počela da govori:

- Miradija, to nije tvoje pravo ime - nije imala snage da kaže sve u jednom dahu i sela je na vlažnu travu pored puta. Miradija je odmah sela u njeno krilo,
- Ti se zoveš Ester, kao i tvoja baka Ester Bahar, a mama te je zvala Stela. Mama Bukica i tata Blagoje poginuli su ratu.
- Da li se ti zoveš Bukica? - pitala je Stela, alijas Miradija.
- Ne, ja sam Hajrija...
- Ti si moja mama, - Stela je skočila na noge i krenula prema selu, - i nije važno kako se zoveš.
- Stani, - Hajrija je zapovednim glasom zaustavila Stelu. - Ponovi šta sam ti rekla.
Stela je do sela morala da ponavlja ko je ko, Hajrija je želela da se tako oduži uspomeni na Stelinu baku i prave roditelje, a Stela je shvatila da je to nešto veoma važno i trudila se da sve zapamti. Čim su prišli prvim kućama Stela je otrčala da se igra sa decom.

Ljudima, izgleda, još uvek nije bilo dosta rata. Uvek nečim moraju da zagorčaju život, i sebi i drugima. Hajrijin muž se posvađao sa susedom zbog nekog parčeta zemlje, ko je kome jednu stopu ušao u baštu?! Pale su teške reči, psovke su zamenile dojučeršnje dobre komšijske odnose. Počeli su da sevaju noževi i sekire, neko je pozvao miliciju, na sreću, stigli su na vreme da ne dođe do krvoprolića.
- Oni su ukrali jevrejsko dete! - rekao je uvređeni komšija.

Milicioneri su se samo pogledali, odjednom su dobili dokaz da je istina da Cigani kradu decu, da li je to moguće? Razdvojili su zavađene komšije, pokušali da ih pomire, ili bar da ih zakunu da je svađi kraj. Kad su napustili selo, odmah su otišli da obaveste predstavnike, nekad brojne, jevrejske zajednice u Prištini da se u Adi nalazi jevrejsko dete.

Josifović Josif, aktivista u jevrejskoj opštini u Prištini, zajedno sa nekoliko Jevreja iz opštine, uputio se konjskom zapregom u Adu. Brzo su našli Hajrijinu kuću, a na vratima je stajao njen muž.
- Koliko dece imaš? - pitao je Josif.
- Pitaj nju, - odbrusio je Hajrijin muž, - nije moje da brojim decu.

Hajrija se u pratnji dece pojavila iza muževljevih leđa.
- Šestoro, - odgovorila je, gledajući podozrivo nepoznate ljude.
- Čuli smo da kriješ jevrejsko dete, - rekao je Josif.
- Ne krijem, - Hajrija je pokazala prstom na beloputo žensko čeljade. - ona je moja.
- Kako tvoja? - Josif nije očekivao da će Hajrija priznati da je jevrejsko dete kod nje.

Hajrija je ispričala sve kako je bilo: kako je Stela stigla u njenu kuću, kako je ona rekla Steli ko je i ko su joj roditelji.
- Pošto su oni poginuli u ratu, a baba ubijena u logoru, Miradija je sada moja, - Hajrija nije u tome videla ništa sporno.
- Hvala ti što si spasla dete, ali ono mora sa nama, - Josif je shvatio da dete nije ukradeno. - Poslaćemo ga u Beograd da se proveri da li ima živih rođaka.

Hajrija nije htela ni da čuje za takav predlog, njena Miradija nikud ne ide. Josef nije imao izbora, pozvali su miliciju da preuzme dete. Milicioneri su obećali da će vratiti dete ako se ne nađu roditelji ili rođaci koji bi prihvatili Stelu, ali ništa nije pomagalo. Hajrijina osećanja su bila jača od lažnih obećanja.

Stela je plakala zajedno sa braćom i sestrama, okačili su se o Hajrijine haljine, ali nejake ruke nisu mogle da spasu njihovu sestru Miradiju. Hajrija je uspela da joj doda dva kuvana jajeta za put. Kočijaš je poterao konje, a Hajrija, sva raščupana, potrčala je i zgrabila kajase, obesila se o njih svom težinom pokušavajući da zaustavi konje.
- Ne dam moje dete, - vikala je Hajrija, dok je milicija u kolima čuvala uplakanu Stelu. Kočijaš je ošinuo konje, a Hajrija je ostala da leži na prašnjavom putu. Josif, potrešen svime što se dešavalo, odveo je Stelu svojoj kući. Stela nije htela ništa da jede, kad je ogladnela pojela je jedno kuvano jaje. Morali su hitno da je prebace u Beograd, u Jevrejski dom za ratnu siročad.

Hajrija je proklinjala komšiju, koga je okrivila što su joj oduzeli dete. Da je komšija prećutao, Miradija bi ceo život ostala sa svojom drugom majkom. Hajrija se zaklela da će naći Miradiju i vratiti kući.
- Imaš ti ovde dovoljno dece, - rekao je muž besno.
- Ako odeš, ne vraćaj se više.

Stela je smeštena u dom, ali nije htela ni sa kim da kontaktira. Oprali su je, promenili haljine, ali Stela nije htela da jede. Sakrila se ispod stola i pojela drugo kuvano jaje, bila je gladna, ali od nepoznatih ljudi nije htela ništa da uzme. Pričali su Steli razne priče, sa osmehom na licu je pozivali da se pridruži deci u igri, ali Stela nije reagovala. Na kraju se neko setio da Stela njih ne razume.
- Imamo li nekog iz onih krajeva? - pitala je glavna vaspitačica, kada je čula da Stela mrmlja neke čudne reči, - pa ovo dete ne zna srpski!

Ubrzo su našli partizanku iz Kosovske Mitrovice, koja je bila raspoređena na rad u Domu. Partizanka se osvrtala po sobi tražeći dete. Pokazali su joj prstom ispod stola. Spustila se polako na pod pored deteta i na tursko-romskom pitala dete kako se zove. Stela je razrogačila oči, prvi put posle nekoliko dana našao se neko ko zna da govori kao ona.
- Zovem se Ester, a mama Bukica i tata Blagoje zvali su me Stela. Moja baka se zove Ester...

Stela nije uspela da kaže sve što ju je Hajrija naučila, partizanka je pala u nesvest. Partizanku Bukicu jedva su podigli sa poda. Velika radost zavladala je u domu kad se pročulo da je Bukica našla izgubljeno dete.

Bukica je odvela Stelu kući, ali Stela je tražila svoju majku, ne Bukicu. Sa puno ljubavi i pažnje Bukica je pokušavala da privuče dete, ali Stela se povukla u sebe i nije prihvatila pruženu ruku. Hajrija je krenula na dug put; muž je vikao za njom da će odmah dovesti drugu ženu i da se više ne vraća u Adu. Majčinska ljubav prvi put je vodila Hajriju dalje od Prištine, u daleki Beograd. Najzad se srela sa Stelom i Bukicom. Umesto radosti ponovo su progovorile suze, koje su odagnale Hajrijinu poslednju nadu da će Miradiju vratiti kući. Shvatila je Hajrija da se Stela našla u okrilju njene prave majke. Morala je da ispuni obećanje dato baki Ester, tada je Hajrija poslednji put videla Stelu, alijas Miradiju.

Godine su prolazile, Stela je rasla, ali u njenom srcu je zauvek ostala Hajrija. Mama Bukica je na kraju odlučila da se isele u Izrael, bila je ubeđena da je to najbolje za Stelu. Stela ni onda nije zaboravila Hajriju. Pisma su se vraćala iz Ade, ili, jednostavno, nije bilo odgovora. Muž nije primio Hajriju u kuću, morala je da ode iz sela. Kuda? To niko nije znao, ali Stela nije odustala od namere da je nađe. Pisala je svima za koje je mislila da mogu da pomognu, ali niko nije znao gde je Hajrija. Na kraju je čula za istoričara Dželetovića koji je dobro poznavao prilike na Kosovu. On je morao da javi tužnu vest: Hajrija je umrla kao prosjak na ulicama Prištine.

Stela je bila tužna, znala je da više ne može da se sretne sa Hajrijom, ali je mogla da sačuva uspomenu na nju. U blizini Jerusalima zasadila je drvo u šumi sećanja, čije grane će jednog dana prigliti nekog drugog, kao što je nekad Hajrija prigrlila Stelu.