Elektrika naših srca

Svi smo mi dospeli na ovozemaljsku baštu koja se zove život. Staze kojima hodamo su različite, prepliću se i razilaze, mi tečemo kao vreme, radujemo se, smejemo se, patimo, bolujemo, i što je najvažnije – volimo.

Tako sam i ja zavolela. Brzo, nepromišljeno, totalno blesavo... Zavolela sam tako lako, a tako mi je teško bilo to da pokažem. Možda je to mana, a možda moja najveća vrlina. Možda ću baš zbog toga uspeti da sačuvam srce "u komadu - a to nije lako u ovom svetu u kome se često laž sakriva pod velom istine. A ipak, čovek bez ljubavi nije ništa drugo do nekoliko slučajnih imena i datuma. Ljubav je kao struja, čudna pojava. Unese svetlost u tvoj život pa i mi ušuškani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva. Bez nje – mrak. Ne vidimo više onu svetlu stranu života, svi lepi trenuci nestaju, a u nama ostaje jedino osećaj gorčine, usamljenosti i neobjašnjive tuge... Da li je onda naše srce vredno žrtve zbog nečijih lepih plavih očiju?

Možda su u pravu oni koji misle da srce ipak treba ostaviti da čeka ono koje kuca u istom ritmu. Neizvesnost se onda pretvara u ljubav i kada bi sve bilo lako i očigledno ljubav verovatno ne bi bila to što jeste. Da li su ljudi poludeli ili još ne shvataju da je srce ono bez čega ništa nema smisla. Ne treba se opirati Amorovoj streli, ne treba se stideti elektrike našeg srca. Putevi ljudi su veoma čudni i satkani od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki proživljeni dan i svaka prespavana noć samo su delići univerzuma. Nikada se jedan proživljeni trenutak neće ponoviti i zato treba voleti i biti voljen u svakom trenutku ovog kratkog i nesavršenog života u kome ti se pruža prilika da ljubavlju dotakneš trenutke večnosti.