Duboko u beskraju

Noćima zarivam patike u asfalt i mrsim se po ulicama. Nestajem u svom pogledu kao što jutro nestaje u magli. Vođen slepim dahom i netremice zagledan u mesečinu koja prolama kroz borovu šumu iznad grada, svađam se sa svojim mislima. Pokušavam da upamtim svaki detalj, i da očima urežem tragove da sam tu nekad bio. Da sam deo ovog predela. Koračam i uživam u zvuku koji odzvanja pločnikom dok koraci kuckaju kroz praznu noć.

Kao da sam bio daleko i iza sebe ostavio pustinju, pa mi sve nekako čudno. Kao da ovo i nije grad u kom sam odrastao. Kao da je sve nekako novo, i ovaj miris hlora od bazena koji se puni nekako miriše na leto. Na neko novo leto. Na neke nove ljude i na neke nove gradove. Na neko potpuno novo vreme koje dolazi, na uspomene na stare dane. Na isti asfalt koji gazim, zgrade koje pilje u mene, borovu šumu prepunu mraka i novi dan koji uskoro dolazi. Ulica se od ulja presijava ispred mene. Tako veličanstveno prljava, štrokavo sjajna i masna, a besprekorno prava. Neka njena ruka među mojim prstima i neki njen pogled u mojim očima. Kao da nisam sam. Kao da je svako moje lutanje praćeno nečijim srcem iz daleka. Negde duboko u beskraju svemira. A ova ulica se čini tako beskrajno, pa se pitam da li vodi tamo. Da li me na kraju čekaju neke snene oči koje sijaju ispod crne kose, i da li je ovaj umirujući huk vetra nečiji glas koji me doziva. Znam kuda vodi ova ulica, i znam da na kraju nema ničega.

Tako bih isto voleo da znam kuda moji putevi vode, i šta je od ovoga što radim u životu uzaludno. I čemu, i kome da se nadam? Da li ću večno ovako halapljivo gutati ulice bez cilja i lutati kradući Bogu noći, ili ću zgužvati sećanje i baciti ga u prvu kantu za smeđe, i u ruku uzeti nečiju šaku, otkovati pogled sa meseca i prilepiti ga u sjajne oči. Da li će mi neko odlepiti noge od asfalta, i naterati me da poletim u život koji ne poznajem. I kog se ne plašim.