Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Dolazak proleća

Dolazak proleća

Dolazak proleća

 

Proleće samo što nije stiglo i trebalo bi se pripremiti za njegov doček. Verovatno najuzbudljivije doba godine je pred nama kada gotovo svaki dan donosi neku radost, neko neopisivo ushićenje, neki zanos koji kao da bludi vazduhom opijajući sve. Svi znamo kako je to u proleće, kada gotovo da glava boli od te pijane slatkosti, kada osećamo blaženu malaksalost od samog bitisanja, preopterećeni bujanjem svuda oko sebe. Često mi se čini da čujem kako raste lišće na drveću te da osetim nekako pod kožom ili u kostima otvaranje onih belih i ruzičastih cvetova koji otapadaju te plove po vazduhu i od samog pogleda. Valjda i nama krv nekako struji jače i brže kada sve oko nas počinje ponovo da živi, da se kreće, da zeleni i da miriše. Nema lepšeg prizora od drveća koje se zaogrne u ono specifično prolećno zeleno, sveže, jedro, krto - kao srce zelene salate - a koje nema nikakvih sličnosti sa onim letnjim, dosadnim, jednolikim zelenim. Jedna renesansa života. Nije ni čudo što toliko ljubavi započinje baš u proleće - svi su pijani, višak odeće je zbačen, a pogled sada ne spuštamo jer nema više terora vetra i snega te opažamo sa sve većom jasnošću lepotu svega oko sebe. Na um mi pada Bambi i njegovi drugari koji jedan po jedan zaostaju i nestaju opijeni ljubavlju. Dakako, proleće ume da sa sobom nekima donese i depresiju, onaj famozni prolećni umor, te dosadne alergije. No, i pored toga mislim da svi uživaju u cvetnosti koja odjednom nastupa, gotovo odjednom i naglo, u veselosti i činjenici da sada možemo da držimo ceo dan, sve do same večeri, otvorena vrata od terase. Sve ovo isto je od iskona i verujem da ljudi od kada nas ima osećaju isto u ovo vreme godine. Svakako tako je otkad ima civilizacije - gotovo svuda u svetu narod je slavio, na neki način, baš ovaj dan.

 

Danas je ravnodnevnica, trenutak sav ispunjen magijskim svojstvima, za mnoge kulture sveti dan obnove, početka, novog života pa su otud poneki ovaj dan slavili i kao početak nove godine. Priroda se budi nakon zimske tame koju je pobedilo božanstvo svetlosti rođeno na zimsku kratkodnevnicu; nepobedivo sunce sada se pomalja ponovo u svom svom sjaju, postajući sve snažnije kako godina odmiče.

 

Egipćani ovaj dan zovu Sham El Nessim, što bi značilo otprilike njuškanje vazduha - preuzeto od staroegipatskog Shemu sa značenjem dan ponovnog stvaranja. Plutarh govori o tome kako su Egipćani na taj dan svojim bogovima nudili luk, salatu i ribu. Od značaenja koje je ova reč imala tokom vremena je Shemu postalo shamm sto znači mirisati, udisati. Prvi put proslavljan još pre 2700 godina ovaj praznik zadržao se sve do danas i pored Islama koji je sada u Egiptu dominantna religija. Ovaj njuškajuci praznik koji je prvobitno bio praznik obnove prirode, proslavlja se tako što se rano ujutru lomi luk i mirise, da bi se potom odlazilo u prirodu, u setnju ili vožnju brodićem, uglavnom tako da se ide ka severu, kako bi se udahnuo vazduh. Zanimljivo je i to da su stari Egipćani, veliki obožavatelji sunca, podigli Sfingu tako da je licem okrenuta direktno ka suncu u vreme prolećne ravnodnevnice.

 

U Persiji se ovaj dan slavio kao Nowruz - novi dan, tačnije početak nove godine. Pošto se koreni ovog praznika nalaze u zoroastrizmu (bik predstavlja zemlju a lav sunce koji su uvek u borbi dok su na ovaj dan jednaki po snazi) pomišlja se da je Persepolis, ili bar palata Apadana, bio sagrađen upravo za proslavljanje Novruza. I danas se u Iranu dan prolećne ravnodnevnice proslavlja kao prvi dan nove godine, a ovaj običaj imaju i Kurdi, Azerbejdžanci i drugi. Na Novruz se sprovodi veliko cišćenje kuće, kupuje se nova odeća koja se oblaci za novu godinu a u kuću se unosi i cveće - narocito se smatraju srećnim lale i zumbuli. Nova godina se slavi punih 12 dana - od prvog dana nove godine kada se, u novoj odeći, odlazi u posete prvo starijim članovima porodice, zatim drugim rođacima i prijateljima. Trinaestog dana odlazi se na piknik. Postoji verovanje, slično našem za novu godinu, da šta neko radi na Novruz - takva će mu biti i cela godina.

 

Zanimljivo je i koje su namirnice prisutne na stolu za Novruz, a sto takođe izuzetno podseća na neke naše običaje, naročito na one za Božić. Kada se pogleda slika desno gotovo da samo česnica ili neka ikona nedostaju: tu je često baklava, zatim razno suvo voće, orasi, upaljene sveće, dekorisana jaja (često po jaje za člana porodice - simbolišu plodnost), jabuke i zasađeno žito. Doduše, ima i onoga što kod nas nema: posudu sa zlatnom ribicom (simbol kako života, tako i znaka ribe iz kojeg sunce izlazi) ili posuda sa narandžom koja pluta po vodi (simbol zemlje koja plovi u univerzumu). No, pre svega, postoji takozvanih "7 S" koji su na Novruz neizostavni - svaka od ovih namirnica se na njihovom jeziku zove na "S" - zasađeno žito (sabzeh, simbol ponovnog rođenja), puding od žitnih klica (samanu, simbol izobilja), osušen plod drveta koje se zove oleaster (senjed, simbol ljubavi), jabuke (sib, simbol lepote i zdravlja, kao i kod nas, bobice (somaq, simbol boje zore) i sirće (serkeh, simbol strpljenja). Sve ovo najčešće je postavljeno isped ogledala.

 

U staroj Grčkoj ovo je bilo upravo ono vreme kada se Kora ili Persefona vraća konačno svojoj majci Demetri, nakon tri meseca provedena u podzemlju.


Kao što znamo, Had je, beskrajno zaljubljen, oteo Persefonu a onda je još i prešao nagovorivši je da okusi nar. Ona nije izdržala te je probala nekoliko zrna. Zbog ovoga, ma koliko Demetra na površini zemlje i na nebu pretila bogovima i ljudima - ona više nije mogla da se vrati majci. Ne zauvek barem - dogovor je postignut da će jednu četvrtinu godine provoditi kao kraljica podzemlja, sa svojim mračnim mužem, dok će tri četvrtine godine provoditi nad zemljom, sa svojom majkom. Demetra je tako onda sav živi svet zamrzla tokom ta tri meseca koja mi poznajemo kao zima, da bi na proleće, kada se Persefona vrati - i ona vratila život na zemlju.

 

U starom Rimu proslavljali su u ovo vreme praznik Hilaria Matris Deum posvecen boginji Kibeli, praznik koji je originalno poticao iz Grčke dok je u Rim misterij bio uveden oko 205 god. pre n.e.  Ova božica je, kako su Rimljani tada verovali, imala ljubavnika rođenog bezgrešnim začećem - Atisa. Ovaj nesretni Atis, a veoma poput Hrista kasnije, umirao je a zatim bivao vaskrsnut svake godine u doba prolećne ravnodnevnice. Po jednoj legendi Atis se sam uskopio jer ga je progonilo neko zaljubljeno čudovište. Po drugoj ubijen je zbog ljubavi prema Kibeli. Rimljani su tako uzimali jedan bor, koji su posekli a zatim uvili u platno, posuli ljubičicama (zato jer je po rimskom verovanju prva ljubičica nastala iz krvi Atisove) i zatim odneli u grobnicu koja se nalazila u hramu. Kao i u hrišćanstvu - sve je počinjalo u petak koji se zvao dan krvi ili crni petak, kada su sveštenici - evnusi ovog kulta zapadali u ekstazu, igrali i ranjavali se bodežima dok su i posetioci ponekad kastrirali sami sebe, saosećajući sa Kibelinim bolom. U nedelju (!) sveštenik bi u zoru otvarao grobnicu koja bi tada, gle čuda, bila prazna. Bog je bio spašen, tačnije živ. Vaskrsao je (kao i priroda). Ovaj mit o Atisu, međutim, svoje pretke ima kako u sumerskom mitu o Inani, boginji plodnosti i ljubavi i njenom mužu Dumuziju, tako i od kasnije vavilonske varijante tog mita - Istar i Tamuza Nešto kasnije još jedan bog postao je izuzetno popularan u Rimu, a koji je takođe vaskrsavao svakog proleća sa dolaskom istog - Mitra. Rođen je, kao i što se veruje za Hrista, na zimski solisticij ili - kratkodnevnicu, da bi vaskrsao na prolećnu ravnodnevnicu. Ovaj Mitrin rođendan je nekoliko vekova nakon Hristove smrti, a od strane jednog promućurnog pape, dodeljen i Hristu - tako da sada slavimo zimski solisticij kao Božić, dok u martu slavimo Blagovesti - dan kada je arhanđeo Gavrilo saopstio devici Mariji da je noseća sa duhom svetim, takođe tada slavimo i Uskrs koji uvek pada na prvu nedelju nakon punog meseca posle ravnodnevnice.

 

Međutim zanimljivije od svega jeste priča o Ostari (Eostre) koja je, kada sam pre izvesnog vremena saznala za nju, kod mene izazvala osećaj pravog otkrovenja - konačno je nekako sve došlo na svoje mesto jer - shvatala sam te umiruće - vaskrsavajuće bogove odakle je hrišćanstvo crplo inspiraciju (a tu treba pomenuti i Ozirisa, možda prvog iz koga, takođe, raste žito) ali mi nikada nisu bila jasna ta jaja i, naročito, zecovi u vezi sa Uskrsom. Sad, to bi možda trebalo ostaviti za Uskrs ali s obzirom da se priča o Ostari ne može se izostaviti najzabavnije: njeni su atributi zečevi i jaja! Osećaj da je nešto terribly wrong ili bar zagubljeno u vremenu sada me je napustio i sebi mogu objasniti. Njeno ime znači (pokret) ka izlazećem suncu - tačnije istoku a slavi se ili na prolećnu ravnodnevnicu ili na pun mesec nakon nje. Taj praznik poznat je još kao i Gospin dan ali i kao festival drveća. Eostre je tevtonska lunarna boginja i bognja plodnosti identična Ostari germanskoj boginji plodnosti, dok je Wika sledbenici proslavljaju ponekad kao zelenu boginju. Od nje nam dolazi naziv Istok (east), kao i estrogen, a misli se i engleska reč za Uskrs (anglosaksonski je ona - Ester) - Easter.

 

Iako povezivana sa mnogim mitološkim bićima poput jednoroga i Pegaza, njena glavna zivotinja jeste zec i to kako zbog plodnosti, budući da je ona zapravo veoma slična Demetri, te daruje plodnost poljima i svom živom svetu, a zec univerzalno jeste simbol plodnosti (i zbog toga što se verovalo da zecica može da zatrudni ponovo dok jos nosi prethodne mladunce, što ne znam da li je istina ali činjenica jeste da se množe brzo i otud množe se kao zečevi), tako i zbog toga što su obožavatelji ove Ostare tvrdili da vide zeca na mesecu. Zec i jeste lunarna životinja, atribut svih božanstava meseca. Simbol je i ponovnog rođenja, podmlađenja. Zanimljivo je da je ovaj zec na mesecu prisutan kod tako različitih i dalekih kultura kao sto su germanska i budistička na primer, među kojima svakako nije bilo dodira: tako i kod budista postoji mit o zecu na mesecu koga je tamo odneo Buda, dok u kineskoj takođe stoji na mesecu gde meša eliksir besmrtnosti. Naravno tu je i jaje, koje smo videli i kod Novruza a koje je, poput zeca, univerzalni simbol - predstavlja zivotni princip, klicu svega stvorenoga ali i uskrsnuća, kao recimo kod Grka, gde je još i misterija života. Pored ovih životinja uz Ostaru - Ester se vezuju i biljke poput jasmina, narcisa, visibaba.

 

Ostara je poprilično popularna kod Vikana ali i neopagana, te ima mnogo saveta kako da se napravi Ostarin oltar ili šta treba raditi da se proslavi Ostara. Sve u svemu, ne razlikuje se mnogo od onoga kako ukrašavamo kuće za Uskrs - radi se i tu o figurama zecova, o gnezdima i jajima, zatim cveću - naročito narcisima i zumbulima, mada može bilo koje cveće, mada bi bolje bilo da su u saksiji s obzirom na simboliku rasta i obnavljanja. Tu se mogu uklučiti i bubamare, bumbare, zatim razno semenje. Na taj dan predlaže se paljenje vatri u zoru, zarad pozdravljanja novog sunca, potom ukrašavanje jaja, sakrivanje i traženje istih, što su hrišćani preuzeli iz ovog kulta. Takođe zgodno bi bilo posaditi neku biljcicu na ovaj dan, ili čak neko drvo a ako se pospremi kuća najbolji planovi skovani u zimu ostvariće se tokom ovog proleća! Takođe se preporučuje pravljenja Ostarinog drveta od grančica na koje se mogu okačiti razni prolećni ukrasi kao i slanje čestitki, što mi se naročito svidelo, sa semenjem cveća ili povrća u sebi.

 

U Irskoj, još i pre dolaska keltskih plemena, slavili su početak proleća i ravnodnevnicu. Čak su sagradili i izvesne građevine koje su tako konstruisane da baš na dane ravnodnevnice sunce prolazi kroz vrata, osvetljujući hodnik. Zapravo, ovo je verovatno trebalo da dođe na prvo mesto cele priče jer je i najstrarije - sagrađeno 3200 godina pre nove ere, što znači da je starije i od piramida u Gizi (samim tim i Sfinge). S obzirom na veličanstvenost ove i sličnih građevina smatra se da su u isto vreme imale kako religijsku tako i grobnu namenu, ali da su služile i kao opservatorije. Ovde je, između ostalog, pronađen i kalendar u kamenu. I Kelti su proslavljali ovaj dan a uobičajeno je bilo da se pale velike vatre u kojima su ponekad bile spaljivane lutke od slame od prethodne žetve, da bi se zatim pepeo posipao po njivama pre velikih žetvenih radova. Po Keltima to je bilo vreme kada je bog svetlosti pobedio svog brata blizanca, boga tame.

 

Treba još pomenuti i to da su i Maje slavile prolećnu ravnodnevnicu - senka koju velika piramida El Castillo baca na taj dan izgleda skoro kao zmija koja se spušta stepeništem - već po tradiciji koja ovo doba naziva spuštanje suncane zmije.

 

I na kraju, treba reci nešto i o našoj, slovenskoj boginji Vesni. Evo kako je opisuju u Srpskom nasledju:

 

Imala je cvet u kosi, u levoj ruci držala buket cveća, a na kažiprstu desne ruke stajala joj je lastavica. Vesnina kultna mesta uvek su bila pored vode, njeni predmeti su venci, lutke, jaja i zvona. Njene ptice su lasta i roda, njene biljke breza, vrba, maslačak i cvet breskve. Vesnini praznici preneti u hrišćanstvo su Cveti, Vrbica, Mladenci. Štitio ju je bog viteza i ratnika Gerovit, a na krilima povetarca donosio ju je bog vetra i vazduha Stribog.

 

Ona pobeđuje svoju sestru, boginju leda i mraka Moranu i donosi sunčevu svetlost i prolećno bujanje života. Na krilima lakog poletarca donosi nam je svake godine bog Stribog dok je na zemlji štiti vitez Gerovit. I ovde su se tada palile ritualne vatre - vatra je odraz i simbol sunca - koje su onda nosili kućama kako bi tom istom vatrom potpalili i kućna ognjišta. Zreci su nešto bajali a devojke dodole prizivale kišu. Kao što je i sama boginja Vesna - devojke su na taj dan bile obučene samo u travu, grančice i cveće. Pošto je i boginja blagosti i ljubavi, vezuje se i za tek venčane parove, što se takođe odrazilo na hrišćanstvo koje je taj praznik vezalo za Četrdeset mučenika pa se slavi 23. marta. Na mladence su se pravili kolaci medenčići, od meda, valjda da mladencima život bude sladak. Takođe je od Vesne preuzet i ritual oko praznika Cveti. Zrec je ovom prilikom na neki način pricešćivao ljude tako što je trebalo da progutaju leskov pupoljak ili glogov list a deca su kićena venćićima od vrbovih grančica dok su oko vrata nosila zvonca, kao na - Vrbicu. I za Vesnu su farbana jaja, ali za razliku od pastelnih boja Ostare, ova za Vesnu farbana jaja su pretežno crvena, jer se crvena boja vezuje za sunce i vatru. Pored hramova Vesni su bila posvećivana i mesta pored vode a jedna od njenih biljaka je i vrba.

 

Eto, kada se sve to lepo složi ispostavlja se da je proslaviti dolazak proleća i prolećnu ravnodnevnicu svuda poprilično slično, bez obzira na različite i udaljene kulture koje ponekad čak razdvajaju i okeani. Svuda je ovaj dan vezan za prirodu, za odlazak u šume, za cveće, za travu, za plodnost; često se farbaju jaja, sadi cveće i čisti kuća. E sad što se tiče paljenja onih vatri u zoru - to smo propustili, prespavali, a i da nismo mislim da bismo opet to preskoćili. Ali zato sve ostalo se sa lakoćom i uživanjem može provesti u delo - doduše neću ni farbati jaja, obzirom da će to raditi kada bude Uskrs ali mogu napraviti svoj Ostara - Ester - Vesna oltar od svežih grančica, nešto cveća, figura zečeva i - onih plastičnih ukrasnih jaja kojima sam prošle godine kitila hibiskus. Na kraju, a čim se razbudimo, idemo na pijacu da kupimo nešto cveća da se zasadi na ovaj dan, a imam i seme ali tu nisu rezultati vidljivi odmah, tako da idem u potragu za zumbulima i narcisima, ako ih ima već. A onda, idemo u šumu sa našim psom Geom i njenom mamom Zoe (kako je ovo prigodno, zapravo - na Frusku goru, prvi put ove godine. Nadam se da ću zateći bar nešto znakova proleća. Juče na keju već je bilo maslačaka i belih rada, ali ja se sve nešto nadam i visnji - tresnji s obzirom da u Japanu i dalje traje Hanami festival sakure kada svi Japanci odlaze u prirodu da bi seli ispod jednog tako procvetalog drveta i divili mu se. To ide tako daleko da u ovo vreme sve postaje u Japanu pink - od sokova, žvaka i piva preko odeće koju devojke nose i drugih detalja. Svakog vikenda hiljade Japanaca tako izlazi u prirodu a daju se čak i prognoze kada će u kojem delu zemlje sakura cvetati, jer ne cveta svuda istovremeno, pa onda oni jurcaju za tim cvetovima po ostrvu. Tako da se nadam da ćemo i mi naći jedno takvo drvo i sesti pod njegovu krošnju i praviti se da smo u Japanu. Ako je Vinsent mogao u Provansi da vidi svuda Japan, a što ne bismo mogli i mi na Fruskoj gori.

loading...
0 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dolazak proleća

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u