Bunar

Kako je duuuuuubok ovaj bunar. Opet sam dodirnula dno. Sama. I ne vidim izlaz, i niko mi ne pruža ruku. A možda ovaj put i ne želim spas. Možda i želim da ostanem na dnu bunara, možda više ne želim spas. Ovde me niko neće videti kako plačem, ovde mogu da vrištim koliko me boli a niko neće čuti. A boli me užasno. Toliko, da, ja, luda, koja je mnogo bola preživela, više ne mogu da izdržim. Prejako je, prebolno je. Samo ukus tuge osetim. Joj, kako boli. A bojim se i mraka. Zidovi su oko mene. Mogu samo da sedim u ćošku i plačem. Više ne vidim izlaz. Jer žmurim. Jer ne želim da se spasem. Jer sam se sama bacila u ovaj bunar od života. Toliko sam davala da meni ništa nije ostalo. Svako je uzeo deo - i sada sam sama. Bože, jer moj put mora biti tako pun trnja, jer moram stalno da padam na kolena, stalno su mi kolena u ranama. I kako da pobedim bol? Ne znam da li više boli što sam se izubijala dok sam propadala sve dublje i dublje do dna, do mraka, ili više boli srce, razbijeno, slomljeno, odbačeno. Sva sam u ranama, i spolja i iznutra, krvarim. I ostaću sklupčana na dnu bunara, i neću izaći, dosta je bilo borbe. Predaala sam ovu borbu. Zaspaću u ovom mraku. Kraj. Predajem se.