Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Buđenje života

Buđenje života

Buđenje života

 

Poput usamljenog stabla, lomljenog vetrovima,paljenog gromovma, usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun, u beskrajnoj pustoši samoće i zla, na vetrometini svih pakosti ovoga sveta, živeo sam neki svoj život. Život bez nade, bez vere, bez volje, jednom rečju rečeno, život bez života.


Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima, od svega na čemu se život zasniva, učinili su da ostane samo jedna jedina stvar, jedna jedina reč, jedno jedino ništa, a što se ipak životom zove.


Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je peostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.


Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja. I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo, izgubio smisao i za mržnju. Ne, u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja. Ništa me nije moglo opeći, ništa zaboleti, ništa iznenaditi, razočarati, usrečiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag na već oronulom licu. Čak ni namrštenost, ni onaj pogled pun prezira i zlobe, nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.


Za razliku od senke, koja ne diše,čije srce ne kuca, koja ne osećala žeđ i glad, ja sam još uve sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.


I baš tada, kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.


Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti, jednostavno, bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

 

Pojavila se gotovo niodkuda. I ako je godinama živela ne tako daleko od mene, ni slutio nisam da uopšte i postoji.


Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće. Poput udara munje, brže od svakog razuma i od svake svesti, ljubav je svakodnevno rasla, tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama, u našim dašama, u našim srcima.


Zavoleli smo se, a da nismo ni bili svesni toga. Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli, oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega. Da, bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela. Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom. I zaista, oboje smo shvatili, da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu. Sve je bez toga postalo nekako otkinuto, odsečeno, nesavršeno.

 

Tog dana sam ustao veoma rano. Mnogo ranije nego uobičajno, bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio. Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila, noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan. Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore, a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena. I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovomo)san, sat je zazvonio.


Ne, nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut. Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.


Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.


U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popdne, čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.

 

Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli. Pešačenje Nemanjinom, Knez Mihajlovom, bulevarom Kralja Aleksandra, par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim. Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo. No, više nisam imao kud, jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja, tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti, ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim. Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao, jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću, tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma. U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

 

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice, čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru, nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju. Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja), no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli. Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da skazaljke budu što više pomerene, no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren. Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.


U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem, negde iznad veterinarskog fakulteta, u sebi sam osrio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju. I nisam pogrešio. Bus je stao na nekih desetak metara od mene, a ja sam još uvek sedeo, nemajući hrabrosti da ustanem. Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi, zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi, prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj. Osećao sam da će me noge izdati, da će mi ravnoteža popustiti, da ću poput pijanca posrnuti. A onda, onda je odjednom, kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala. Toliko topline, tliko pozitivne energije zračilo je iz nje, da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.


Ne, ne sećasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje, jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje, ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana. Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim, ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi, znajući da nije ni vreme, a ni mesto za tako nešto.

 

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je konobar na sebi svojstven način nekako smutio, a ja koka kolu sa puno leda, tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus. To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića, držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali. Bez obvzira, koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi, oči nam nisu bili saveznici. Naprotiv, veoma lako i očigledno, bez imalo smisla za nepoznanošću, one su odavale svaki, pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.


Ne, nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna, iskrena,osćajna, emotivna, jednom rečju Božanstvena soba. Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju. Ni trunke pakosti, ni prah zle namere, ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo. Bila je savrašena u tolikoj meri, kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno, nešto unikatno, nešto što nigde više ne postoji.


Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan. Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo, ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu, neretko posrtajući. Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni, u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.


Na uglu Savske i Nemanjne, požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice. Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio. Ne, ne znam koliko je to trajalo, ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno. Toliko želje, toliko strasti, požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše. Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri. Nisu potrebne škole, gomile pročitanih knjiga, psihologija, filozofija, nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo. To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

 

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici. Poslednji autobus tek što nije pošao, a mi smo još uvek ili van stanice. Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo, produžim bar za još koji sat. No, ipak želja mi se nije ispunila. Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo. Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera, jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim. Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući, jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom. Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu, verovao sam da će me nešto spreiti da odem. Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena, prosto sam se obradovao, što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha. Zaista sam bio ravnodušan, čak šta više i srećan dok mi je to govorio, no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta, jer na to nisam obraćao pažnju), nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus. Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.


Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus, vrata su se zatvorila. Autobus je polazio, a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio. Očima punim suza, suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice, njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti. Na kraju, na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne, u daljini sam vide obrise njenog tela, a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.


Shvatio sam da sve to nije ni san, ni zabluda ni jedan životni hir, već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio. Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.


Ne, više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče, više nisam bio čovek koji živi život bez života, senka koja diše. Bio sam nešto što nikada nisam bio, nešto što ni meni samom nije bilo poznato. Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni, mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji, jednom rečju, ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to, već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.


Kažu ljudi Samo jednom se voli. Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti, da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Buđenje života

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u