Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Automat Šmajser

Automat Šmajser

Automat Šmajser

 

Srbi i drugi balkanski narodi smatraju se ratničkim narodima kod kojih je kult oružja visoko razvijen. Ljudi na ovim prostorima vole da se slikaju sa svojim oružjem. Jedno od kultnih oružja kod nas već više od 7 decenija je nemački automat Šmajser.


Ovo je priča o automatu koji je svojevremeno bio čudo tehnike i statusni simbol, oružju koje su svi voleli da poseduju i da se sa njim na prsima, sa ponosom slikaju.

 

Novo oružje - automat


Automat, oružje manjih dimenzija, a velike vatrene moći, koje puca rafalnom paljbom i koristi pištoljsku municiju, nastao je krajem I svetskog rata. Neki stručnjaci smatraju prvim automatom italijansko oružje Villar peroza, mada je prvi pravi automat u istoriji bio zapravo nemački Bergman MP18/1. Mnogi su automat smatrali oružjem koje se pojavilo usled posebnih potreba Velikog rata i da se time sve završava. Među Nemcima nije vladalo takvo mišljenje. Oni su automat smatrali oružjem budućeg rata, i u tome su, nažalost, bili sasvim u pravu.


Da je efikasnost automata krajem Velikog rata bila velika kazuje nam podatak da su saveznici Nemačkoj posle rata zabranili proizvodnju i upotrebu automata u vojsci. Manji broj predat je na upotrebu policiji Vajmarske republike. Mnogi protivnici automata kao vojnog oružja i inače su smatrali da je to tipično policijsko oružje. Zato su i najpoznatiji američki automati Tompson M-1921 i M-1928 sve do početka II svetskog rata bili isključivo policijsko i gangstersko oružje. Tek su iskustva Španskog građanskog rata (1936-1939) pokazala da će automat biti neophodno oružje u novom ratu čija se senka ubrzano nadvijala nad čitav svet.

 

Legenda je rođena


Vešto izbegavajući ograničenja nametnuta Versajskim mirom i drugim ugovorima, Nemci su posle dolaska nacista na vlast 1933. ubrzano proizvodili svakakvo naoružanje, pa i automate. Proizvođen je veliki broj različitih modela i svi su korišćeni u II svetskom ratu. Potreba za automatima bila je ogromna. Oružane snage Trećeg rajha brojale su u toku rata između 1,5 i 13 miliona vojnika, a trebalo je naoružavati i saveznike, vojske satelitskih država i kvislinške formacije. Među brojnim modelima po svom dizajnu, tehničko-tehnološkim inovacijama i popularnosti izdvojiće se jedan model - legendarni Šmajser.


Do 1936. desetak modela nemačkih automata imali su prilično sličan dizajn. Svi su bili bazirani na prvom automatu Bergman, a mehanizam im je bio smešten u drveni usadnik i imao drveni kundak. Zato su svi ti modeli imali izgled i dimenzije slične kratkim puškama tj. karabinima. Nemačka Vrhovna komanda 1936. godine počinje da traga za novim modelom automata koji bi zadovoljio potrebe planiranog „blic kriga" i narastajućeg broja brzo pokretnih oklopnih i mehanizovanih jedinica, kao i padobranskih trupa. Novi model trebalo je da bude malih dimenzija, što manje težine, bez drvenih delova, lak za obuku, upotrebu, rasklapanje i održavanje. Tako je 1938, u samo predvečerje novog svetskog rata, u naoružanje uvršten automat Erma MP38 (MazsMpep rJ51o1e 38), u nemačkom službenom pištoljskom kalibru 9 mm Parabelum (9X19 mm Para) koji je konstruisao tim inženjera fabrike Erma, na čelu sa direktorom i vlasnikom fabrike Bertoldom Gajpelom. Posle Bergmana MP18/1, bio je to tek drugi automat zvanično (službeno) usvojen u nemačkoj armiji. Neki autori favorizuju Gajpelovu ulogu u konstruisanju MP38, dok drugi smatraju da je presudna bila uloga Gajpelovog kolege Hajnriha Folmera. Oni skloni mističnim pričama, veruju da su i Gajpel i Folmer radili na MP38 po Šmajserovim instrukcijama, odnosno da je Hugo Šmajser bio neka vrsta „konstruktora iz senke" na automatu za koji se smatra da je „greškom poneo Šmajserovo ime".

 

Automat pogrešnog imena


Zvanično ime Šmajsera bilo je Erma, po fabrici u kojoj je konstruisan i gde je otpočela njegova proizvodnja. To nije bio redak slučaj kod Nemaca. Njihova oružja, pa i automati, nosila su imena ili po fabrikama ili po konstruktorima. Automat Bergman MP18/I i MP1928/II konstruisao je Hugo Šmajser, ali se zvao po fabrici, dok je Bergman MP34/I konstruisao sam Teodor Bergman. Automat Erma MP38 i njegovi naslednici dobili su pogrešno ime Šmajser još na samom početku rata.


Iako su Srbi često skloni da razno oružje zovu pogrešnim imenom (automat Tompson zovu Brno, oružje marke Brauning - Brovingom, svaki pištolj Lugerom ili Parabelumom...), ovaj put za ime Šmajser odgovoran je Zapad. Inače, da se vodilo računa o nepisanom pravilu, i da je neko hteo da ovaj automat zove po konstruktoru umesto po fabrici, odgovarajući naziv bio bi „Gajpel" ili „Folmer" MP38. Ipak, ne samo da se naziv Šmajser svuda odomaćio, već je zahvaljujući Erminim automatima postao sinonim za automat.

 

MP38 - pionirski dizajn


Pod imenom Šmajser ne podrazumeva se jedan model, kao što se obično misli. U pitanju je ukupno 7 različitih modela koji su se proizvodili od 1938. do 1945. godine. Model 38 bio je pionirsko delo. Kao što je model Bergman 1918. imao konstrukciona rešenja od kojih je barem po neko imao svaki naredni model automata, tako i posle pojave MP38 nema automata, pa i drugog automatskog oružja koje ne poseduje u sebi barem neko od njegovih rešenja.


MP38 je radio na pricipu slobodnog trzanja zatvarača: ručicom se zatvarač zapinje i ostaje u zadnjem položaju; na pritisak obarača zatvarač se otpušta iz zadnjeg položaja i snagom povratne opruge ide u napred, kupi metak iz šaržera, ubacuje ga u cev i vrši opaljenje; potom, snagom barutnih gasova zatvarač ide u nazad, zapinje se i nastavlja ciklus opaljivanja, sve dok se obarač drži pritisnut. Teorijski, Šmajser je mogao da puca samo rafalnom paljbom, ali je vešt strelac kontrolisanim pritiskom na obarač mogao pucati i jedinačnom vatrom. Težina i veličina oružja omogućavale su, i pored snažne municije, odsustvo tzv. „bravljenja" zatvarača, što je pojeftinjavalo i pojednostavljivalo prizvodnju, ali je to bila karakteristika svih dotadašnjih automata. Gajpel je na MP38 primenio upotrebu tzv. „teleskopskog zatvarača" iz tri dela koji su pri kretanju zatvarača ulazili jedan u drugi, što je omogućilo znatno smanjenje dužine oružja. Ovaj patent Gajpel i njegov kolega Folmer primenili su još 1927. na automatu Erma-Folmer. Međutim, MP38 je bio automat izrađen isključivo od metala i plastike i to je bilo zaista pionirsko rešenje. Prvi uspešno primenjeni sklopivi metalni kundak u istoriji naoružanja omogućio je da oružje bude lakše, kraće i pogodnije za nošenje. Novi automat, sa sklopivim kundakom bio je za 18-27 cm kraći od dotadašnjih modela i skoro pola metra kraći od standardne nemačke vojničke puške Mauzer 98k. Umesto dotadašnjih šaržera koji su se uticali sa leve strane oružja, na MP38 šaržer je po prvi put ulazio vertikalno, tj. ispod oružja, što se smatralo praktičnijim rešenjem. Plastični delovi, pištoljski rukohvat i usadnik sanduka izrađeni su od izuzetno čvrstih sintetičkih materijala, sabijanih pod velikim pritiskom (nekoliko tona po cm2), a potom peskiranih da bi bili glatki i nereflektujući. Ovo je bilo više nego inovativno u oblasti industrije naoružanja, a time se štedelo i na drvetu koje se moglo iskoristiti u drugim segmentima nemačke ratne mašinerije. Ručica zatvarača, što je najkarakterističnije, smeštena je sa leve strane oružja. To je korisniku omogućavalo da repetira oružje ne skidajući ruku sa rukohvata i neudaljavajući je od obarača, što se smatralo za veoma prkatično, jer je strelca činilo u deliću sekunde spremnim za otvaranje vatre.


Kako je kućište zatvarača bilo izrađeno od čelika, da bi mu se smanjila težina ono je mašinski izdubljeno po površini. Ta rebrasta površina MP38 predstavlja jednu od njenih najprepoznatljivijih spoljašnjih karakteristika. Druga, tipična osobina je mašinski rađeni utičnik šaržera koji je bio glatke površine i sa dve velike rupe na obe strane, nastale radi olakšanja ovog dela oružja. MP38 imao je i specifičan šaržer glatke površine, a karakteristična je i potporna šipka ispod cevi oružja koja je služila kao oslonac za pucanje krozotvore oklopnih vozila, kao i matica na ustima cevi koja je štitila navoje za montiranje dodataka za upotrebu manevarske municije.

 

Oružje "blic kriga"


Erma MP38 odmah je postao omiljeno oružje nemačkih padobranaca, pa je i dobio nezvaničan naziv GaIzsNJgtjadeg todeN (padobranski model). Međutim, za razliku od dotadašnjih modela, MP38 je veoma brzo ušao u upotrebu u čitavoj nemačkoj vojsci, kako u Vermaht, tako i u Vafen SS, a pre svega kao oružje tenkovskih posada, posada oklopnih transportera i oružje komandira pešadijskih vodova i odeljenja.


Sa proizvodnom cenom od 57 tadašnjih Rajhsmaraka po komadu, novi automat bio je jeftiniji od svih dotadašnjih. Zato je i postao najbrojniji u Poljskoj i Francuskoj kampanji, pa se smatrao „tipičnim ručnim vatrenim oružjem blic kriga". Jedini nedostatak oružja primećen je pri njegovoj praktičnoj upotrebi, već na početku rata. Automat MP38 mogao se zakočiti samo zapet, sa ručicom u zadnjem položaju, njenim ubacivanjem u poseban žljeb. U prednjem položaju to nije bilo predviđeno, pa se dešavalo da pri padu automata na zadnju stranu, na tvrdu podlogu, zatvarač sam krene u nazad i obavi i repetiranje i opaljenje i izazove sopstvene žrtve. Ta će anomalija kasnije biti ispravljena, pa će najveći broj MP38 dobiti novu, sigurnosnu ručicu zatvarača koja se radi kočenja ubacivala u novi izrez na sanduku. Ti će modeli dobiti oznaku MP38/40. Zato, neprerađeni MP38 danas predstavljaju retkost i u privatnim kolekcijama i u muzejima i takvi primerci dostižu veliku vrednost na tržištu.

 

MP40/I - korak do savršenstva


Bertold Gajpel i njegov tim želeli su da usavrše MP38, ali i da još više pojeftine i pojednostave, a time i omasove proizvodnju. Tako je dve godine kasnije nastao Erma MP40. To je u suštini isti automat kao MP38, ali neke od izmena bile su već i spolja vidljive. Umesto rebrastog sanduka uveden je sanduk od preovanog lima i glatke površine. To je još više olakšalo oružje. Delovi koji su do tada izrađivani od aluminijuma takođe su zamenjeni jeftinijim presovanim limom. Šaržer je dobio prepoznatljiva uzdužna udubljenja, ali je ostao kompatibilan sa prethodnim tipom. Najveći broj delova MP40 spajali su se jednostavnim tačkastim zavarivanjem.


Sve to je u ogromnoj meri pojednostavljivalo i ubrzavalo proizvodnju, ali je začudo novi model bio 3 rajhsmarke skuplji!? Ušteda je zapravo bila ne u direktno novčanom smislu, već u činjenici da se korišćenjem presovanih limova štedelo na deficitarnijim metalima i legiranom čeliku. Delovi modernizovanog MP40 sa minimalno mašinske obrade bili su međusobno izmenljivi, pogodni za izradu u većem broju fabrika, što je omogućilo masovnu prizvodnju. Kompletne automate MP40 proizvodili su Erma iz Erfurta, Štajer u Austriji i Henel iz Zula, dok su pojedini delovi proizvođeni širom Rajha i sklapani u ove tri fabrike.


Ubrzo posle nastanka MP40 Gajpel je uveo još neke izmene u istom duhu pojeftinjenja i omasovljenja proizvodnje, ali vezano i za bezbednost oružja. Mašinski rađen utičnik šaržera počeo je da se izrađuje, kao i mnogi drugi delovi, od presovanog lima i dobio je prepoznatljiva horizontalna rebra. Promenjen je izgled matice na ustima cevi kao i izbacivač čaura. Međutim, najvažnija promena sastojala se u uvođenju već pomenute bezbednije dvodelne ručice zatvarača, prepoznatljive po svom oblom izgledu namesto do tadašnjeg oblika „jezička". Nova, bezbednija ručica zatvarača ugrađena je na deo starijih modela MP38 (poznati kao MP38/40), kao i na deo ranog modela MP40. Novi serijski proizvođen model sa bezbednijom ručicom poznat je kao MP40/I. To je istovremeno bio i najbrojniji model koji se proizvodio i danas se smatra klasičnim, odnosno standardnim modelom Šmajsera.

 

Promašaji


Izgleda kao da je Šmajser bio automat bez mane. Lep, jednostavan, efikasan, otporan na gotovo sve vremenske uslove. Mogla mu je zasmetati prljavština, ali to nije bilo ništa što osnovno čišćenje i održavanje oružja nije moglo da reši. Velika količina peska mogla je da u ekstremnim situacijama omete rad Šmajsera. Nemački vojnici iz sastava Afričkog korpusa su to predupređivali stavljanjem automata u zaštitne futrole prilikom dugih kretanja pustinjom i u toku peščanih oluja. Međutim, i Šmajseru su se tu i tamo dešavali po koji konstruktorski „promašaji".


Nemci su pri susretu sa sovjetskim automatima Špagin PPŠ-41 bili zadivljeni velikim kapacitetom njegovog dobošastog magacina od 71 metka (kapacitet Šmajsera bio je 32 metka). U borbama na Istočnom frontu oni su često koristili zaplenjene Špagine. Možda je i kapacitet pojedinih modela američkog automata Tompson od 50 i 100 metaka budio čežnju Nemaca koji su koristili Šmajser. Zato su konstruktori u Ermi 1943. napravili adaptaciju Šmajsera pod nazivom MP40/II na koju je bio ugrađen utičnik koji je primao 2 šaržera, jedan pored drugog. Po pražnjenju prvog, u upotrebu se jednostavnom operacijom uvodio drugi šaržer, što je kapacitet oružja povećalo na 64 metka. Međutim, ova varijanta nije doživela popularnost klasičnih modela Šmajsera i adaptiran je samo mali broj primeraka.


Krajem rata bilo je i nekih drugih intervencija na MP40 - tehničkih prerada koje su u skladu sa mogućnostima iscrpljene nemačke privrede pojeftinjavale proizvodnju, ali su te intervencije često ugrožavale bezbednost oružja i njihovih korisnika.


Jedna od Šmajserovih mana koje su primećene tokom II svetskog rata bila je često zaglavljivanje metaka u samom šaržeru. To je bila mana svih magacina sa jednorednim rasporedom municije i u potpunosti se rešava samo upotrebom magacina sa stepenastim rasporedom metaka. Ovaj nedostatak Šmajsera koji je izazivao zastoj u paljbi dao se otkloniti jednostavnim „drmusanjem" oružja ili lakim udarcem šakom u dno magacina. Međutim, besmisleno je i govoriti o tome koliko se „lagodno" osećao vojnik koji je u sred borbe morao da tako „jednostavno" otklanja ovakav zastoj.

 

Statusni simbol u II svetskom ratu


I za nemačkog vojnika pojava Šmajsera bila je čudo, ali je ovaj automat plenio svojim izgledom i tehničkim rešenjima gde god se pojavio. „Zahvaljujući" nemačkoj okupaciji gotovo čitave Evrope, raširio se svuda. Modernog dizajna, mali i praktičan, davao je veliku vatrenu moć pojedincu, pa je zato postao omiljeno oružje boraca u II svetskom ratu. Pored nemačke vojske njime su naoružavane i brojne kvislinške formacije, a pokreti otpora rado su u borbama koristili zaplenjene primerke. Koristili su ga i sovjetski partizani, ali i neke regularne jedinice Crvene armije.


Kada se Šmajser pojavio na jugoslovenskom tlu u aprilu 1941, oni kojima je oružje postalo alat bili su opčinjeni ovim „malim velikim čudom". Do tada se u Jugoslovenskoj Kraljevskoj vojsci koristio samo jedan model - kvalitetan, ali klasični nemački automat Erma-Folmer EMP35, i to u ograničenom broju. Američki automati Tompson M- 1928A1, koje je Kraljevina Jugoslavija naručila 1940, isporučeni su sa zakašnjenjem, 1941. godine, praktično u nemačke ruke. Jugosloveni će ga upoznati tek kao deo američke vojne pomoći za vreme i posle II svetskog rata.


Svaki četnik i partizan u okupiranoj Jugoslaviji želeo je da se u borbi domogne Šmajsera i da se s njim u rukama bori proiv okupatora. Zahvaljujući malim dimenzijama na našim prostorima je dobio popularan nadimak „Pikavac". Naročito je bio efikasan na kratkim rastojanjima i u borbama u urbanim uslovima. Ko je posedovao Šmajser nije propuštao da se fotografiše sa njim u rukama. Svakom američkom vojniku bila je želja da po završetku rata preko okeana sa sobom, kao ratni plen ponese i Šmajser. Britanci su rado koristili zaplenjene Šmajsere kao automate bolje od njihovog Stena.

 

Najbrojniji


Obično se kao broj proizvedenih Šmajsera navodi aproksimativna cifra od „preko milion komada". Broj proizvedenih MP38, 38/40, 40 i 40/I nije poznat, dok se broj proizvedenih klasičnih modela MP40/I procenjuje na oko 1.050.000 primeraka. Sa ostalim modelima ukupan broj proizvedenih Šmajsera je svakako preko milion, ali je lako moguće da se ta cifra penje i do 1,5 miliona primeraka. To možda ne deluje mnogo u odnosu na 15 miliona proizvedenih pušaka repetirki Mauzer 98k - standardnih pušaka u naoružanju Vermahta. Međutim, očigledno je da je Šmajser bio najbrojniji i najuniverzalniji automat u naoružanju Trećeg rajha.

 

Glumac sa najboljim angažmanom


U jugoslovenskoj kinematografiji Šmajser je bez sumnje odigrao najviše „uloga" u filmovima i serijama sa tematikom iz NOB-a. Bata, Smoki, Boris, Tihi, Prle i Otpisani „pobili" su sve one silne Nemce u domaćim filmovima u najvećoj meri Šmajserima. U kurirskom strip tandemu Mirko i Slavko, Slavku je dodeljen karabin, dok je Mirko dobio Šmajser. U filmu Darka Bajića Crni bombarder (1992), iako je u pitanju film sa savremenom tematikom, postoji i lik sa nadimkom Šmajser (Žarko Laušević) koji svoj nadimak duguje upravo oružju koje koristi.


Slična preterivanja sa upotrebom Šmajsera dolaze i iz Holivudske kuhinje. Tako se stiče pogrešan utisak da je Šmajser, i to posebno model MP40/I bio osnovno naoružanje nemačke vojske u II svetskom ratu. Iako je to scenografski krajnje pogrešno, ipak je donekle shvatljivo, jer je jedan Šmajser po svom izgledu i vatrenom dejstvu daleko atraktivniji za kameru i ekran nego repetirka 98k. Zato je i čuveni Stiven Spilberg dva puta napravio grešku sa upotrebom Šmajsera. U filmu Otimači izgubljenog kovčega (1981), čija se radnja odigrava 1936, nemački vojnici listom koriste Šmajser MP40D nastao četiri godine kasnije; u filmu Indijana Džons i poslednji krstaški rat (1989), čija se radnja odvija 1938, pojavljuje se isti model, dve godine pre svoga nastanka.

 

Uticaj i potomci


Potreba za jeftinim i jednostavnim automatom, podstaknuta pojavom Šmajsera i ratnim iskustvima, javila se i kod Saveznika. Tokom rata Englezi, Amerikanci i Rusi su svoje kvalitetne, ali skupe i komlikovane Tompsone M-1928A1, Lančestere, Tompsone M1A1 i Špagine PPŠ-41 zamenili jeftinijim modelima nastalim po uzoru na Šmajser. Tako su nastali automati: Sten, US M3 i Sudajev PPS-43. Međutim, iako su bili jednostavniji za masovnu proizvodnju, a podjednako efikasni, imali su jednu veliku manu u odnosu na automate iz starije generacije ali i na svoj uzor Šmajser - bili su ružni! O njihovoj ružnoći dovoljno govore nadimci za Sten "Stench gun" („Smrdljivko") i "Plumbers delight" („Vodoinstalaterska radost"), ili za US M3 "Grease gun" („Mazalica", „Podmazivač"). Od ovih automata jedino će biti ružnije razne nemačke „skalamerije" od oružja nastale pred kraj rata; između ostalih i poslednji Ermin model EMP44, samrtnički trzaj nemačke vojne industrije, koji je više ličio na veliku gedoru, nego na oružje. I pored svega, Šmajser je zadržao svoj „manekenski" status do kraja rata.


Svojim dizajnom i tehničko-tehnološkim rešenjima Šmajser je izvršio ogroman uticaj na automate, pa i druga automatska oružja, za vreme, ali i posle rata. Prva jurišna puška u istoriji, nemačka StG44 takođe je imala ručicu zatvarača sa neuobičajene leve strane. Ovo rešenje javlja se i na nekim potonjim automatima kao što su MAT49, Valter MPK i MPL i najbolji i najpopularniji savremeni automat Hekler i Koh MP5, koji se nalazi i u naoružanju specijalnih jedinica srpske vojske i policije.
Teleskopski zatvarač sa Šmajsera omogućio je posle rata pojavu automata veoma malih dimenzija, poput čeških ČZ 23, 24, 25 i 26 i izraelskih UZI-ja. Posle rata javiće se veliki broj jednostavnih i jeftinih modela baziranih na tehnologiji presovanih limova, po uzoru na Šmajser, kao što su švedski Karl Gustav M-45, danski Madsen M- 46, M-50 i M-53, francuski MAT49, španski Star Z-45, portugalski FBP M948 i američki Smit i Veson M-76. Njih su, međutim, brzo potisnule savremene jurišne puške i svoje „uhleblje" su pronašli u specijalnim jedinicama vojske i policije, ali nažalost i u rukama kriminalaca.


Stručnjaci najvernijom kopijom, odnosno najdirektnijim potomkom Šmajsera smatraju jugoslovenski automat Zastava M-56. On je po spoljašnjem izgledu i unutrašnjem sklopu toliko sličan svom nemačkom pretku da su ga sami vojnici JNA 60-ih i 70-ih godina zvali Šmajserom ili Pikavcem.

 

MP41 - pravi Šmajser - jugoslovenski Šmajser


Pod imenom modela MP41 krije se zapravo varijanta Šmajsera koja bi se mogla nazvati Pravim Šmajserom zato što je konstruktor ovog modela zaista bio Hugo Šmajser. On je zapravo samo adaptirao Gajpelov automat MP40/I tako što mu je dodao drveni usadnik i kundak, i selektor vatre (za automatsku i jedinačnu paljbu). Tako je zapravo spojio Gajpelovu konstrukciju sa sopstvenim dizajnom automata Bergman MP28/I. Prema najprimetnijoj spoljašnjoj karakteristici ovaj model Šmajsera se kolokvijalno naziva „Šmajser sa drvenim kundakom".


Mada bi se čitaocu moglo učiniti da bi naziv „Jugoslovenski Šmajser" mogao poneti gore pomenuti Zastavin M-56, upravo je nemački MP41 model koji nezvanično nosi ovaj naziv. Ostao je nepoznat podatak kome je bio namenjen MP41. Njime nije naoružavan Vermaht, niti Vafen SS. Pretpostavlja se da je bio namenjen nekim SS policijskim jedinicama i kvislinškim formcijama. Možemo ga videti na fotografijama u naoružanju bugarskih lovačkih četa na tlu istočne Srbije i u naoružanju NOV i POJ i JVuO. Zapadni izvori navode da je Rumuniji 1943. bilo isporučeno 5.800 primeraka MP41, ali o tome nema dostupne fotodokumentacije. Moguće je da se i ne radi o pravim MP41, već da je reč o rumunskoj kopiji Orita M-1941.


Uglavnom, gotovo svi fotografski izvori dokazuju da je MP41 korišćen isključivo na teritoriji Jugoslavije. Jedna jedina fotografija sačuvana iz vremena II svetskog rata prikazuje pripadnike SS policije kako koriste MP41 u akciji likvidacije Varšavskog geta 1943.

 

Izgleda da je MP41 nastao kao komercijalna varijanta Šmajsera (o čemu možda svedoči i odsustvo šipke za oslonac pri pucanju iz oklopnih vozila ispod cevi MP41). Međutim, otvaranjem balkanskog ratišta 1941. pojavio se nedostatak automata, pa je većina ovog oružja završila na jugoslovenskim prostorima, osim malog broja koji je predat SS-u. Na MP41 se umesto kodifikovanih vojnih oznaka nalazi klasična komercijalna signatura „MR41 Ra1ep1 5sNteJ55eg S.S. Iaepe! 5iM". Ovo potvrđuje teorije o prvobitnoj komercijalnoj nameni ovog oružja, ali i govori o tome da je možda upravo signatura na MP41 odgovorna što su i ostali automati iz iste porodice dobili naziv Šmajser.


Iz razgovora sa pojedinim učesnicima NOR-a koji su u ratu koristili MP41, pisci ovih redova saznali su da su bili veoma zadovoljni ovim automatom, da je bio pouzdano i precizno oružje koje ih je odlično služilo čitavog rata. Gotovo da nema muzeja na prostorima bivše SFRJ, koji poseduje zbirku oružja iz II svetskog rata, a da ne poseduje barem jedan primerak MP41. Za razliku od svetskih muzeja, naši muzeji su bogati i retkim primercima neprerađenih MP38 i ranog MP40. U zbirci Vojnog muzeja u Beogradu, među oružjem i opremom koji su pripadali Josipu Brozu Titu, pored automata Špagin i Tompson, poklona sovjetske i američke vojne misije, nalazi se i jedan Šmajser MP41 sa ugraviranim faksimilom Titovog potpisa.

 

MP36 - karika koja je nedostajala


Godinama su istoričari naoružanja i vojne opreme znali za postojanje jednog od najvažnijih prototipova za Šmajser MP38 i kasnije modele, ali samo teorijski. Reč je o prototipu sa oznakom MP36. Prema nekim Zapadnim izvorima, danas su u svetu sačuvana samo dva primerka ovog prototipa, a smatra se da ih je proizvedeno svega petnaestak.


Prvi primerak, sa utisnutom oznakom "Erma Erfurt EMR36" i serijskim brojem 014, nalazio se do 1943. u posedu rajhsmaršala Hermana Geringa, u njegovoj vili Karinhal (nazvanoj po njegovoj ranopreminuloj supruzi Karin), na oko 70 km severoistočno od Berlina. U toku neuspelog pokušaja atentata na Geringa u Karinhalu, koji su izveli američki padobranci 1943, jedan američki major ukrao je sa zida Geringove sobe jedan automat čudnog izgleda, misleći da će biti interesantan američkim obaveštajcima. Radilo se o Geringovom primerku prototipa MP36.


Automat je ostao u posedu ovog majora sve do kraja rata, a potom ga je isti poneo u Sjedinjene države kao ratni plen i uspomenu iz rata. Posle majorove smrti, automat je više puta menjao vlasnike, dok ga na jednoj aukciji nije kupio čuveni nemački kolekcionar oružja Lu Pasila, u čijem se posedu i danas nalazi.

 

Drugi sačuvani, još vredniji, primerak misterioznog MP36 pojavio se iznenada u posedu Vojnog muzeja u Pragu i nosi serijski broj 001. Nije poznato odakle potiče. Neki autori i njega povezuju sa Karenhalom i podatkom da su ga 1945. zauzele sovjetske trupe. Činjenica da su nemački padobranci, kojima je Šmajser bio glavno oružje, bili Geringovi čuvari 1943, u vreme američke akcije u Karenhalu, kao i da su po Hitlerovoj naredbi branili Karenhal od Rusa 1945, takođe može biti povezana sa pronalaženjem MP36 upravo na ovom mestu.


Prototip MP36 je bio veoma sličan potonjem serijski proizvođenom MP38. Izrađen je od mašinski obrađenog čelika, sa preklopnim kundakom, ali su postojale i izvesne razlike u odnosu na MP38: šaržer se postavljao u utičnik zakošeno, a ne pod pravim uglom; nema šipke ispod cevi; nema matice na ustima cevi; oni delovi koji su na MP38 od plastike, na MP36 su od finog orahovog drveta. Oba sačuvana MP36 su izvrsno očuvana.

 

Penzioner u akciji


Kad je "neko majstor u svojoj branši", teško je penzionisati ga za navek, i odreći se njegovih usluga za sva vremena. Takav je slučaj i sa Šmajserom. Zaplenjene Šmajsere Saveznici su posle II svetskog rata podelili vojno nerazvijenim državama na Zapadu. Sovjeti su isto učinili sa istočnoevropskim državama. Broj Šmajsera zaplenjenih od strane NOV i POJ bio je ogroman. Bilo je prirodno što je Šmajser, i pored velikog broja ruskih Špagina i Sudajeva (do 1948 oruđja bratskog nam SSSR-a), bio glavni automat u naoružanju posleratne JA i JNA, sve dok ga postepeno nisu zamenjivale prvo Zastava M-49 (kopija ruskog PPŠ-41), a potom i sama kopija Šmajsera - M-56.

 

Šmajser se zadržao u upotrebi TO SFRJ sve do 70-ih godina prošlog veka. U toku građanskog rata na teritoriji SFRJ povremeno su se pojavljivali i primerci domaćeg M-56, ali i originalni
Šmajseri iz II svetskog rata, što iz nekih davno zaboravljenih vojnih rezervi, što iz privatnih „zaliha".


Šmajser se u velikoj meri koristio u toku građanskog rata u Grčkoj (1946-1949), Arapsko-Izraelskim ratovima (1948-1974) i u toku ratova u Vijetnamu (1945-1975).


Norveška armija koristila je Šmajsere sve do 1970, a njihova teritorijalna odbrana (Otadžbinska garda) sve do početka 90-ih. SWAT tim losanđeoske policije, pored savremenog naoružanja u svom arsenalu, upotrebio je dva Šmajsera u maju 1974, u čuvenom obračunu sa bandama na ulicama Los Anđelesa. Primerci Šmajsera viđani su u posedu pripadnika terorističke „UČK" u toku pobune na Kosovu i Metohiji 1999. Primerak MP38 snimljen je u rukama jednog od pobunjenika u toku građanskog rata u Libiji 2011, verovatno zaostalom za nemačkim Afričkim korpusom. Zaključak zvuči kao reklama: Gde god izbije rat, a zafali oružje - tu je Šmajser.

 

Nemačka fabrika HZA Kulmbah GmbH, poznata po proizvodnji poluautomatskih kopija nemačkog oružja iz II svetskog rata, za brojne ljubitelje i kolekcionare širom sveta, od nedavno proizvodi i poluautomatsku kopiju MP38 pod nazivom BD38.

 

Oružje, ljudi, sudbine...


Bertold Gajpel (1888-1971) je posle samo 4 godine od osnivanja sopstvene fabrike oružja Erma postao miloner. U toku vladavine nacista bio je postavljen na položaj „Firera odbrambene industrije Rajha".


Tokom II svetskog rata porodica Gajpel se enormno obogatila proizvodnjom raznog oružja za nacističku ratnu mašineriju, koristeći pre svega, besplatan rad robovske radne snage - logoraša iz različitih delova okupirane Evrope. Na kraju rata, Britanci i Sovjeti su u potpunosti razorili Gajpelove fabrike, a Bertold Gajpel je osuđen za ratne zločine i proveo je 4 godine u zatvoru u Francuskoj.
Odmah po puštanju na slobodu 1949. Gajpel je obnovio fabriku Erma, ali je ona 2003. godine bankrotirala.


Hugo Šmajser (1884-1953) je bio sin Luisa Šmajsera (1848-1917), jednog od najpoznatijih konstruktora oružja u 19. veku.

 

Vrlo rano zaposlio se u fabrici oružja Teodora Bergmana u Zulu i postigao veliki uspeh sa konstrukcijom prvog automata na svetu - Bergman MP18D Posle I svetskog rata, raskinuo je saradnju sa Bergmanom i sa bratom Hansom osnovao dve fabrike oružja U Zulu.


Šmajser je veliki komercijalni uspeh postigao sa automatom Bergman MP28/P. Uprkos tome, nekoliko puta se nalazio na ivici bankrota.


Po dolasku nacista na vlast 1933, Šmajser osniva kooperantsku grupu od 10 proizvođača naoružanja iz Zula i Cela-Melisa. Uz podršku nacističkih vlasti i zahvaljujući Šmajserovom prijateljstvu sa Geringom i Hitlerom, ova industrijska grupa zaključila je velike poslove u procesu ubrzanog naoružavanja Trećeg rajha, a Šmajser se konačno domogao velikog finansijskog uspeha.


Sovjeti su 1946. celokupne fabrike iz Zula preselili u SSSR, sa sve nemačkim inženjerima i njihovim porodicama. Hugo Šmajser je proveo 7 godina kao ratni zarobljenik u Iževsku na Uralu, pomažući Sovjetima u razvoju ručnog vatrenog naoružanja, pre svega jurišnih pušaka. Mihail Kalašnjikov je decenijama poricao da su Šmajser i njegova genijalna puška StG44 imali ikakvog uticaja na stvaranje AK-47, mada je taj uticaj bio očigledan. Prema Šmajserovim tvdnjama, on je samo davao ideje ruskim konstruktorima, između ostalog i Kalašnjikovu. Neki izvori tvrde da je Kalašnjikov 2009. priznao da mu je Hugo Šmajser pomogao oko stvaranja AK-47, ali ti izvori nisu sasvim pouzdani.


Hugo Šmajser je pušten iz zarobljeništva 1953. i vratio se u Zul gde je ubrzo umro od upale pluća.

 

Hajnrih Folmer (1885-1961), još jedan je od genijalnih nemačkih konstruktora ručnog vatrenog naoružanja. Godinama je sarađivao sa Bertoldom Gajpelom i radio kao glavni inženjer u njegovoj fabrici Erma u Erfurtu. Neki autori smatraju da je Folmer, a ne Gajpel, glavni konstruktor najčuvenijeg automata II svetskog rata MP38 i MP40. Još jedna od čuvenih Folmerovih konstrukcija je i puškomitraljez MG34, prethodnik kasnijeg MG42, kod nas poznatijeg kao Šarac.

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Automat Šmajser

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u