Vladimir Stanimirović - Prvim redovima

Pozdravljam Vas, deco bez ognjišta, što voleste svoj zavičaj pun tuđe sreće i tuđih srdaca. Pozdravljam Vas, živi pokojnici, što proliste svoju mladu krv, čim vam je srce jače zakucalo za rođenom grudom!

Smrt je prekinula vaš put, da preko vaših mrtvih tela pređu utrvenijim putem oni što su zakasnili za današnji veliki boj; za njima će ići, još lakše, oni što su više voleli život no slobodu; pa će mirno i slobodno, dolaziti i svi oni što su se bojali više smrti, nego sramote. Heroji našeg mirnog pokoljenja, postali ste mučenici naše velike otadžbine. Možda će od vas ukrađena junačka slava obasjati one, što su dobili bitku kada ste vi izgubili živote, što su došli ne da vas zamene u boju no u slavi? Da neće hvalisavci zaseniti vaše hrabre podvige? Pa neka bude i to. Neka Vaš prvi i poslednji juriš bude toliko čist i ponosit, da bi vaša smrt mogla značiti samo veliki i mirni epilog vašeg neznanog i neopevanog junaštva bez sujete, i vaše svetiteljske slave bez zemaljskoga priznanja. Pali ste, da deca onih što ne valjaju budu ponosita, da potomci zarobljenih budu slobodni, da sinovi budu bolji od svojih otaca.

Neznani junaci, vi ste donde obesmrćeni, dok ima srdaca što kucaju za onu otadžbinu za koju ste pali. Na krvavome braniku slobode počela je nova epopeja onoga dana kad ste vi izdisali. Zato se neće više ugasiti veliko oduševljenje naše od onoga dana kad su se ugasili pogledi vaših ukočenih očiju.

Zato vas pozdravljam, Vas prve redove, što ne mogoste čekati objavu velike vojne, jer ne mogoste izdržati veću narodnu uvredu. Pozravljam vas, bez suza i bez tuge, da ne obesvetim svetinju vaše smrti i vašeg rodoljublja.

KRFSKI EPITAF

Na humkama u tuđini

neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci:

Nećemo im nikad stići.
Pozdravite domovinu,

poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za

Slobodu neka ove humke budu.

Grk Janis Janulis je zemljište, na kome se nalazi ovo groblje, poklonio sprskoj vojsci u spomen na herojstvo i prijateljstvo tokom njihovog boravka na Krfu.

Na Krfu je zemlja vrijedna jer je nema dovoljno.

Ali Janis je svoju njivu poklonio borcima Drinske divizije, da na njoj sahrane svoje mrtve drugove. 

Kada su, poslije rata, kosti preminulih vojnika iskopane i prebačene u mauzolej na Vidu, Janis Janulis nije više želio da svoju njivu obrađuje.

Ostala je kao spomen njegovog velikog srca. Srbija mu se odužila time što je njemu podigla spomenik na glavnom trgu Agios Mateosa, kod seoske crkve. Počivaju Drinci, u božanstvenom miru, pod vitkim čempresima, tako, da im ni vjetar ne remeti vječni mir.

___________________________________

Pesnik i prevodilac Vladimir Vlada Stanimirović rođen je u Šapcu, 8. decembra 1881. godine, u trgovačkoj porodici. Otac Pavle je držao radnju mešovite robe u šabačkom naselju Donji šor, na mestu gde se danas nalazi GP Izgradnja. Tu je i živeo sa ženom Jelisavetom sa kojom je, sem Vlade, imao još četvoro dece: sina Dragutina i kćeri Ljubicu, Anku i Zoru.

Osnovnu školu Vlada je učio i završio u Šapcu, u Školi kod crkve, gde mu je kraće vreme učitelj bio Janko Veselinović. Potom se, 1891. godine, upisao u Šabačku gimnaziju koja je, u to vreme, doživela istinski procvat. Među brojnim istaknutim profesorima, koji se istovremeno bave i književnošću i naučno - istraživačkim radom, na Vladu su oplemenjujući uticaj imali pesnik Vlada Jovanović i književni teoretičar Mile Pavlović, koji se bavi "proučavanjem književnosti i francuskog jezika".

Veliku maturu je položio u Beogradu, a potom se upisao na Beogradski univerzitet, gde studira prava. Kao đak, pripadao je nacionalističkom jugoslovenskom pokretu. Bio je jedan od osnivača i glavnih saradnika časopisa Slovenski jug. Bavio se književnošću i prevodilaštvom. Pesme je počeo pisati još u gimnazijskoj klupi, a prvu je objavio u Spomeniku. Docnije je sarađivao u brojnim listovima i časopisima: Golub, Iskra, Nova iskra, Zvezda, Srpski književni glasnik, Delo, Misli, Brankovo kolo, Bosanska vila, itd.

Kao učesnik Prvog svetskog rata, gde se nalazio u Štabu Drinske divizije, Stanimirović je osetio sve strahote povlačenja srpske vojske preko albanskih vrleti i gudura, 1915. godine. Konačno su ih prihvatili saveznički brodovi i prevezli na grčko ostrvo Krf, gde je Stanimirović bio svedok stradanja i svakodnevnog umiranja velikog broja napaćenih srpskih boraca. Svake noći nicale su nove humke sa grubim krstačama. Po stotinu ih je umiralo dnevno, na Krfu i kamenitom ostrvu Vidu. Kad se ovaj broj uvećao, mrtve su dereglijom izvlačili iznad Krfa i spuštali u more. Nešto docnije, svi koji nisu predati "plavoj grobnici", bili su preneti sa ostrvceta Vido i sahranjeni u zajedničku grobnicu u San-Matijasu, udaljenom 18 kilometara od Krfa. Štab Drinske divizije raspisao je konkurs za tekst zapisa koji će govoriti o stradalnicima koji leže ispod bele kamene piramide. 

Za vreme rata, Stanimirović je bio saradnik Srpskih novina na Krfu. Do oslobođenja se bavio novinarstvom sarađujući sa Tribunom, Stražom i drugim dnevnim listovima. Istovremeno, piše i objavljuje pesme i stihovane prevode u raznim listovima i časopisima. Po završetku rata i oslobođenju zemlje, pošto je diplomirao na pravima, postavljen je za činovnika Direkcije železnice, a zatim Ministarstva finansija, gde je dogurao do mesta načelnika jednog odeljenja.

Godine 1920. Stanimirović je, u sopstvenoj režiji, izdao Knjigu stihova, koja sadrži lirske i ratne pesme. 

U ratnom vihoru Stanimirović se jedno vreme nalazio pri divizijskoj bolnici, zajedno sa dr Dunjićem. Boravak među lekarima i sanitetskim osobljem, bolesnicima i ranjenicima, ostavio je duboke tragove u senzibilnoj duši njegovoj. Kad je čitalačka publika očekivala još jednu pesničku zbirku, iznenada se u časopisu Misao, u decembarskim sveskama 1920. godine, pojavila Poljska bolnica, dramska slika u stihu, ispevana u jednom činu i podeljena na 18 pojava. Mada u ovoj stihovnoj tvorevini nije bilo dovoljno dramskih elemenata, pojavila se na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je premijerno izvedena 19. novembra 1920. godine, dakle pre no što je zvanično objavljena. Poljska bolnica je uspela da uzburka osećanja gledalaca, naklonjenih minuloj ratnoj epopeji.