Vladimir Majakovski - Oblak u pantalonama

Oblak u pantalonama je najosobenija i najznačajnija poema Vladimira Majakovskog ima zanimljivu istoriju, specifičnu kompoziciju i složenu sadržinu. Njen začetak je u Odesi gde je pesnik recitovao svoje pesme. U publici je opazio devojku, uspostavio je kontakt, osetio je ljubav. Međutim, otac devojke je procenio da Majakovski nije prilika za nju jer je čovek bez zanimanja - činjenica da je on pesnik ništa mu nije značila. Pesnik je shvatio da su se njegovoj ljubavi suprotstavile klasne razlike i malograđansko gledanje na umetnost kao gubljenje vremena. To će pogoditi pesnika ali ga i podstaći da se sa takvim društvom obračuna - poezijom. Nastala je poema Trinaesti apostol, pesnikov obračun sa malograđanskim društvom - njegovom ljubavlju, umetnošću, društvenim odnosima i religijom. Sebe je video kao mesiju novog vremena, nove vere (futurizma), novog poretka, novog morala i nove lepote - kao trinaestog apostola. Naslov poeme, a još više njena sadržina (oštre reči o društvu i vlastima, oštre reči o veri i bogu, apostolima i anđelima, što je protumačeno kao bogohuljenje) nagnali su cenzuru da ne odobri naslov Trinaesti apostol i da briše mnoga mesta u poemi. Pesnik je naslov za poemu našao u njoj samoj - Oblak u pantalonama. Naslov se ne oslanja na sadržinu i nema značajnu vrednost u tematskom ili idejnom smislu.

Poema se sastoji iz Prologa i četiri pesme. Svaka od pesama je po jedan poklič pesnikov - dole vaša ljubav, dole vaša umetnost, dole vaše uređenje i dole vaša religija. To su četiri pokliča u četiri pesme o četiri teme. Međutim, pojedine pesme nisu ostvarene kao čisto tematske - teme se, manje ili više, prožimaju i pojavljuju u svakoj pesmi. Tako, na primer, ljubav, osnovni podsticaj za nastanak poeme, dominantna je u prvoj pesmi, ali je ona predmet i polovine četvrte pesme. U prvoj pesmi je motiv neuslišene ljubavi i čekanja, u četvrtoj pesmi je on proširen novim detaljima (molba Mariji, otvaranje dveri, reči ljubavi) a ljubav je dobila nežnije i toplije tonove. Iako je bunt protiv vere i boga snažno izražen, četvrtom pesmom ipak dominira motiv ljubavi baš iskazanom nežnošću i toplinom. Sve četiri pesme prožima jed, pobuna i polemika. U ovim pesmama je predočen pesnikov odnos prema epohi, istoriji, svetu, čoveku i njegovoj sudbini, veri, umetnosti. Stalno se oseća antagonizam JA, MI na jednoj strani i VI, ONI na drugoj strani. Na jednoj strani je pesnik i proletarijat, na drugoj strani su malograđani, buržuji, kapitalisti, vlast. Epsko i lirsko su žanrovska osobenost poeme ali se oni ovde manifestuju na različite načine. Epsko i lirsko su međusobno suprotstavljeni kao ON i JA, grubost i nežnost, spoljašnje i unutrašnje, urlik i jecaj, gomila i pojedinac.

Sadržina i značenje

Prolog - Prolog je upućen njima (misao vašu) koji su ga povredili time što su mu uskratili ljubav i obezvredili njegov pesnički poziv. Ovde se iznosi program poeme i njen zadatak: dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,/sit narugavši se, bezočan i ljut. Tim rečima je nagovešten i njen ton - bezočan i ljut. On, pesnik, lirski subjekt, može da bude besan i da reži, ali može da bude i beskrajno nežan ne čovek, već - oblak u pantalonama. Oni su nespremni i nesposobni za ljubav, skučeni u osećanjima: pesnik ume da voli celim telom i celom dušom tako da još svuda sve samih usana bude. Pesnik je svestan svojih vrednosti i svoje uloge u društvu i bez lažne skromnosti ističe svoje JA:

Svet sam zaglušio snagom svog glasa,

dvadeset dvogodišnjak - idem,

lepotan, svoj.

Sve tri poslednje reči imaju duboko značenje. IDEM - ništa ga ne može zaustaviti, pa ni ovaj poraz u ljubavi, ni društvene prepreke, ni prezir malograđana. LEPOTAN - prkosno isticanje svoje ljudske lepote, lepote tela i duše, misli i osećanja. SVOJ - samostalan, nepodložan uticajima, nesavitljiv, prkosan. Ja je prisutno u celoj poemi: u svakom pevanju, osim prvog ispisana je po jedna strofa prkosnog isticanja svoga , ja. Toga nema samo u prvom pevanju jer je ono dijalog sa voljenom devojkom. U ostalim pevanjima to je dijalog sa njima pa zato snažno isticanje JA:

Ja sam najlepši, možda, od svih tvojih sinova!

Ja, najzlatoustiji čija svaka reč teška dušu vaskrsava.

Ehej! Nebo! Skini kapu! Ja dolazim!

Najveći prkos izražen je u četvrtom pevanju: to je poruka nebu da se prikloni pesniku i njegovoj poeziji (veličini): Ja dolazim!

Prva pesma - Pevanje započinje retorskim pitanjem koje ima dvojaku funkciju: ostvaruje efekat iznenađenja i stvara utisak da je ovo nastavak neke prethodne priče. Vi mislite... upućeno je fiktivnom sagovorniku kome započinje kazivanje o onome što se dogodilo u Odesi:

Vi mislite, bunca malarija!

To je bilo,

bilo u Odesi.

Uvođenje u priču je gnomski zbijeno, a palilogija naglašava konačnost i završenost onoga o čemu će se pevati. Pesma je, dakle, ispovest o tome šta je i kako bilo i zašto je bilo a ne biva više. Tema pevanja je ovde samo nagoveštena ali ne i konkretizovana.

Već sledeći stih, usamljen, sam tvori strofu, uvodi jednog od aktera lirske priče: Doću u četiri - rekla je Marija. Samo to - ime devojke, njeno obećanje i vreme obećanog sastanka. A onda: proticanje sati, maglovito decembarsko veče, kandelabri koji se smeju, savijena leđa od dugog čekanja i zgrčena gomila žila. Zgrčen u jadu i poniženju pretvorio se u gomilu žila u kojoj više niko ne može da ga prepozna: on se u dugom čekanju sjedinio sa bronzom kandelabra a njegovo srce kao da bije iz hladnog metala. Sada je to već , ja lirskog subjekta, ispovest usamljenog i razočaranog.

I sam, u tom čekanju, postavlja pitanje da li je to ljubav ili nije, ili mala ili velika i odmah ispravka Odakle velika u takvom telu: / mora da je to malena, / neka kratka ljubav... Da li je ovo sumnja u mogućnost ljubavi? Ili je to ovlašni portret one koja je probudila ljubav? Opet čekanje, časovi prolaze (dvanaesta sati je pala): Tugu zbog uzaludnog čekanja gutaju zaglušujući glasovi ulice - život teče bučno i bahato, a srce lirskog subjekta je skrhano.

U usamljenosti i čekanju bude se živci: prvo jedan, tiho kao s kreveta bolesnik, potom druga dva i nastaje luda igra od koje je pao plafon na spratu niže: Živci / veliki, / mali, / mnogi - / pomamno skaču / i već - / gmižu. / Živci spali s nogu. Hiperbolisanom personifikacijom predočeno je duševno stanje lirskog subjekta. A onda, razrešenje čekanja i nedoumice: ona je ušla i rekla gužvajući rukavice kao luda da se udaje. U njemu je prkos i odgovor koji se ponavlja Pa šta! I onda navire talas žuči na one koji kradu ljubav, svaljuje bes na one koji su ljubitelji / obesvećenja / zločinstava, / pokolja... Na njemu je mrtvačko spokojstvo, u utrobi se nešto otima: tim mrtvilom prkosi kradljivcima ljubavi ali prkos ne može da potisne bol koji razdire celo telo do utrobe.

U beznađu koje je donela neuslišena ljubav, utehu pruža majka:

Vašeg sina nešto divno boli!

Mama!

Zapaljeno mu je srce i vene.

Recite sestrama, Ljudi i Olji,

on nema kuda da se dene.

Jedino ona može da sasluša njegovu ispovest i time mu olakša i malo stiša zapaljeno srce. Svest o majčinoj i sestrinskoj ljubavi kao da za trenutak ublažuje bol, ali požar srca i dalje traje, njega niko ne može da ugasi, svaka uteha deluje bolno (Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom). Snaga bola preuveličava i predmetnu stvarnost, i misli i želje: kao burad oči, o rebra mi, da se oprem dajte, želja da se iskoči iz požara zapaljenog srca uporno se ponavlja, ali se sve survava, pucaju nade u spas, misao se smiruje u konstataciju Iskočiti nećeš iz srca! Lirski subjekt ostaje večiti zatočenik srca koje je zahvatio plamen, sve je pocrnelo od plamena vatre koji podseća na požar Luzitanije,

Da pevam ne mogu!

Srca moga izgore kapela!

Kriče poslednji -

bar ti!

Jecaj, da gorim, vekovima daj!

Pobegle su reči (figure reči i brojeva / iz lobanje, / ko deca iz zapaljenog zdanja), nema više pesme, i ova, pesma ispovest o to je bilo, / bilo u Odesi ostaje da večito, poput jecaja, kazuje o neuslišenoj ljubavi i izgorelom srcu.

Druga pesma - Drugo pevanje u prvim stihovima donosi pesnikove prkosne reči o negiranju (nihil) svega i izjavu Nikada / ništa neću da čitam više. A potom će se podsmehnuti knjigama, stvaralačkom nadahnuću u žabokrečini srca, rimama, ljubavi i slavuju iz romantičarskog repertoara, jezičkom siromaštvu pesnika, nezainteresovanosti ulice (mase) za poeziju, bogatima (Krup i Krupčić) kojima iz usta izlaze samo reči grdnje za sirotinju. To je bio pesnikov lični obračun sa umetnošću koja se stvarala, a sada reč preuzima mi:

Mi, snažni,

s korakom od hvata,

ne smemo da ih slušamo, već rušimo

njih, koje,

kao besplatni dodatak,

upija svaki krevet za dvoje.

To su futuristi koji objavljuju rat svemu dotadašnjem, ruše plitku umetnost, ne tiče ih se Faust, ni Gete, ni Homer, ni Ovidije:

Mi, sami tvorci smo plamenih himni - huke fabrika i laboratorija.

Žile i mišići od molitava su jači.

Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi -

svaki -

u svojoj šaci

držimo transmisije sveta!

Ovaj deo poeme je istovremeno obračun sa dotadašnjom umetnošću (književnošću) i manifest nove stvaralačke snage futurizma u njegovim bitnim odrednicama: snaga, mišići, korak od hvata, huk fabrika. On je istovremeno i slutnja revolucije:

Pod trnovitim vencem revolucije,

šesnaesta godina hodi.

Među vama - njen sam preteča;

i svuda gde je bol - ja sam ceo.

On je sa svojim drugovima futuristima izvršio revoluciju u književnosti i umetnosti, ali je naslutio i društvenu revoluciju koja će se bunom oglasiti. Tako su se spojile dve revolucije: revolucija u stvaralaštvu i revolucija u društvenim odnosima. Ona prva ima značajno mesto u pripremi ove druge.

Treća pesma - Tematski tragovi drugog pevanja osećaju se na početku trećeg pevanja; još jednom će dići glas protiv lažnih poeta koji kao prepelica cvrkuću. Ovo pevanje ima za predmet sve one pojave u društvu koje ponižavaju čoveka ili mu život čine nesnošljivim. Ovo je pesma protiv silnika, policijskog nasilja, zelenaša; ona je protiv nemislećih i zavedenih jer Varavu opet vole oni/više no popljuvane spasitelje. Dok je u drugom pevanju lirski subjekt samo preteča revolucije, ovde je on njen tribun:

Vadite šetači, iz džepova ruke -

potegnite bombom, kamenom il' kamom,

a ako neko nema ruke - nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,

pokorni,

tužne prilike,

napustite vašljive jazbine!

Dođite.  

Zato, zbog ovog poziva, lirski subjekt (i pesnik Majakovski) shvata da je, možda, najobičnijeg jevanđelja postao / trinaesti apostol. U kontekstu ovog pevanja, prvobitni naslov poeme dobija jasno značenje.

Četvrta pesma - Motiv čekanja i usamljenosti i Marija kao uzrok patnje javljaju se u prvim stihovima četvrtog pevanja. Prvo pevanje je bilo posvećeno ljubavi, Mariji i bolu zbog neuslišene ljubavi. Središnja pevanja, drugo i treće, posle onog krika upućenog vekovima, prividno se udaljavaju od motiva ljubavi, iako je njihova sadržina njime motivisana, obarajući se na umetnost slaveći futurizam i obarajući se na društvo slaveći revoluciju. U prvom pevanju, posvećenom ljubavi, devojačko ime pominje se samo jednom, u rečenici Doću u četiri - rekla je Marija.

Četvrto pevanje preplavljeno je imenom Marija; skoro iz strofe u strofu, ovo ime javlja se 16 puta. Vapajem

Marija! Marija! Marija!

Pusti me Marija!

Ne mogu ostati na ulicama!

... dalje se razvija motiv čekanja iz prvog pevanja, ali je ovde dijalog sa Marijom neposredniji, topliji i nežniji. Lirski subjekt moli Mariju da ga pusti unutra, u svoje srce, jer se već slama od duga čekanja i ljubavnog bola. U svega nekoliko strofa uzvik Marija! prolama se deset puta i molba je uslišena. Posle molbenog uzvika Otvori svoje dveri! slede reči Pustila me. U ovom drugom delu ljubavne epizode ima nežnosti i topline, bliskosti i erotskog nagoveštaja:

Mala! Ne boj se...

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,

no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:

srce i ja ni jednom ne doživesmo do maja,

a u proteklom životu

tek stoti april je.

Marija!

Drugi deo četvrtog pevanja ispunjavaju reči upućene apostolu Petru, anđelima i Bogu. Te reči su teške, pune besa i prezira. Skrhan od neuslišene ljubavi, lirski subjekt će uputiti Bogu reči teškoga prekora:

Svemogući, ti si izmislio

za svakog po dve ruke,

i svakome si po glavu dao ti -

pa zašto nisi izmislio

da se bez muke

može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

I zato Bog nije božanstvo svemoguće nego nedoučeni, majušni bogić samo. Anđeli su krilati nitkovi i gomila perjaša. U naletu prkosne snage, lirski subjekt će izgovoriti neobične reči tvoreći hiperbole vasionskih razmera:

Ehej!

Nebo!

Skini kapu!

Ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,

položivši šapu

s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Sva razočaranja (u ljubav, u umetnost, u društvo, u veru) nisu uspela da ga slome - dali su mu snagu da džinovski zakorači u budućnost.

Pesnički jezik - Pevanje Vladimira Majakovskog ima jednu osobinu koja se mora spomenuti - to je originalan i prepoznatljiv pesnički jezik. Svemoćna snaga ljubavi na jednoj strani, i snažan gnev i revolt na drugoj strani, odredili su jezik i stil pevanja Majakovskog. Ton je podignut, govornički, ekstatičan; to je delimično u prirodi pesnikove ličnosti, a delimično je uslovljeno sadržinom poezije (revolt, bunt, revolucionarni zanos) i načinom kazivanja - na mitinzima poezije u školama, na trgovima, u fabričkim halama. Leksika je u skladu sa sadržinom i osećanjima-snažnaje, slikovita i upečatljiva. Snažno ja i mi koji su vrlo učestali; pejorativni oblici se koriste uvek kada se govori o njima: urla, žderu, zadrigli; zvučne su i zvonke: dražiću dronjcima, žabokrečina, zaurlala, mrazne ledenice, ehej. Sintagme i spojevi reči su prostrani i mnogoznačni: ulica je ćuteći muku na sebi vukla; kočije mršave; staviću sunce u raskrečeno oko; sve pešake gubica kiše je posisala; zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca - to je nekoliko od skoro pedesetak primera spojeva koji iznenađuju lepotom kazivanja i lepezom značenja.

Snažna i burna osećanja povlače snažne metafore, metonimije i hiperbole objedinjene personifikacijama: zubi gubilišta; oblačne negve; vinom polivam i čaršav i dušu; sede vlasi u duši; o rebra mi, da se oprem, dajte; zadrigli taksiji; sipljiva noć iskašljala; vasiona spava; kao burad oči; to cilja niz nebeske parkete.

Osećanja i raspoloženja, njihovo smenjivanje, jačanje i smirivanje - uslovljava česte promene ritma, razuđenost rečenice, iskidanost i razlomljenost stihova.

Pitanja, zadaci, vežbe - U tekstu o jeziku Majakovskog navedeno je nekoliko primera vrlo impresivnih spojeva reči iz drugog i poslednjih pevanja. U prvom pevanju, koje se nalazi u Čitanci, ima petnaestak vrlo slikovitih sintagmi i spojeva reči.

- Pronađite te primere, prepišite ih u vaše sveske i prokomentarišite značenjska bogatstva tri najupečatljivija primera.

Vladimir Majakovski - Oblak u pantalonama - druga verzija

__________________________________

Vladimir Majakovski - Oblak u pantalonama

Vladimir Majakovski je poemu Oblak u pantalonama pisao tokom 1913. i 1914. godine, a završio 1915. godine pod naslovom "Trinaesti apostol". Na cenzuri su mu izbacili šest stranica teksta i prvobitni naslov postavivši mu pitanje kako može da spoji liriku sa velikom grubošću. Na to je on odgovorio: "Mogu ja ako hoćete biti Oblak u pantalonama", i demonstrativno je to stavio u naslov. Tako je naslov ove poeme postao kontrastan sa njenom sadržinom. Bez cenzorskih intervencija delo se prvi put pojavilo 1918. godine sa predgovorom Majakovskog u kome on izjavljuje da se "Oblak u pantalonama" smatra "katihizisom savremene umetnosti".

Strukturu "Oblaka u pantalonama" Vladimir Majakovski je odredio kao tetraptih. Poema se sastoji od četiri dela, pevanja koja se vezuju za četiri njegova pokliča. "Dole vaša ljubav", "Dole vaša umetnost", "Dole vaše društveno uređenje", "Dole vaša religija" - to su četiri pokliča u četiri pevanja poeme. Konkretizacijom ovih pokliča u vremenu i prostoru dotaknute su mnoge teme.

U stvaranju glavnog lika poeme "Oblak u pantalonama" na Majakovskog su verovatno uticali motivi poezije Emila Verharena, a naročito Volta Vitmana. Glavni lik poeme je Trinaesti apostol, pesnik - glasnik novog društvenog poretka, novog morala, nove lepote, čiji se dolazak ne može osujetiti.

Slika ljubavi koja obuzima celog čoveka je jedna od najkarakterističnijih slika u poemi i uopšte u poeziji. Nesrećna ljubav nije samo kobni lični neuspeh junaka poeme, nego i posledica društvene nejednakosti, večita tragedija klasnog društva. Klasno društvo postavlja mnoge prepreke i zabrane u ljudskim odnosima, pa i u onim koji se određuju samo ličnim osećanjem. U tome je zapravo i jedan od uzroka tragedije glavnog junaka Oblaka u pantalonama.

Uporedo sa pobunom protiv osnova buržoaskog društva, u poemi "Oblak u pantalonama" izražena je lirika jednog velikog ljudskog srca koje je već umorno od samoće i ispunjeno ljubavnom čežnjom. U njoj je iskazan i odnos Majakovskog prema čoveku uopšte, prema njegovoj sudbini, prema svetu čiji je deo. Takođe, sadržan je i njegov odnos prema umetnosti, prema istoriji i epohi u kojoj je on živeo.

Apostol-pesnik iz poeme u iskušenju postaje običan čovek koga je život izmučio. Surove slike njegove stvarnosti su u snažnom kontrastu sa nežnim, mekim, ličnim tonovima i ljudsko pesničko "ja" "stoji obavijeno plamenovima na lomači nezamišljene ljubavi koja ne sagoreva". Njegova tuga prelazi u jarost protiv onog u čijem su liku usredsređeni zlo i nesreća u životu.

Poema "Oblak u pantalonama" je lirika progonjene usamljeničke duše, borba za novu estetiku, ali je i jedan poetski politički manifest, deklaracije čovekovih prava. To je i prava revolucionarna poema Vladimira Majakovskog. On je u njoj izrazio svoje ideje i svoja predosećanja revolucionarnog pesnika, glasnika novih borbenih puteva ka ljudskoj sreći ovde, na zemlji, a ne u životu na onom svetu, gde je sreću tražio drevni san nesrećnika koje je prevarila religija.

_________________________________

Vladimir Majakovski - Oblak u pantalonama

Prolog

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, u Odesi.

"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče u noćnu stravu beži,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.

Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.

Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi - pomamno skaču
i već - gmižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvileše,
ko da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao "na!"
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja ću da se udam."

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.

Sećate se?
Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!

Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava,
pokolja, da li ste najstrašnije videli - lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osećam - "ja" za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.

Svaka reč, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!

Ljudi mirišu - pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod šlemovima eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!

Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.

Mama! Da pevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!
Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke "Luzitanije".
Prema gomili što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji - bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem, dođem
i procedim bezubo da sam ja danas
"neobično pošten".
Marija, vidiš - ja se već poguren slamam.

Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila,
isturajući očice, izgubljene u dugom traganju -
smeje se što je, ipak, među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.

Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama - da!-
mraznih ledenica, suze iz očiju - da!- oluka punih kiše.

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta:
prskavahu ljudi proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
k'o mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija, prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!

Vidiš - zabili su u oči iz šešira čiode.

Pustila me.

Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"devojke Majakovskog" - u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u proteklom životu tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja - ceo čovek, sav od mesa,
telo tvoje prosto molim kao što hrišćani:
"hleb naš nasuщnый daždь nam dnesь".

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi neku reč tek rođenu
u mukama noći veličinom jednaku Bogu.

Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen,
bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.

Marija, nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači - opet, dok mračno je sve to, uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće.
Oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.

Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći:
"Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi - i ja ću još noćas sa svih bulevara
najlepše device dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš - zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bejah to bar - gledah u oči -
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa zašto nisi izmislio da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.

Krilati nitkovi!

U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"

Gluho.

Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

__________________________________

Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija.

Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih pripadnika pokreta ruske avangarde, koja je željela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj izvanestetski, pa prema tome i društvo. Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će biti najvažniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve.

Pisao je i dramolete za Studio, pozorište satire, a kao najbolji satiričar pokazuje se u Stjenici u kojoj ismijava radnika-malograđanina i Hladnom tušu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki književni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska preduzeća i novinske pjesme - feljtone o dolasku nove civilizacije.

Revolucija, u čije ime je revalorizovao idejne, etičke i estetske vrijednosti života, bila je za njega kretanje ka komuni, pa je njegovo pjesništvo dobilo kolektivističke oznake, s naglašenim elementima "dinamičkog kretanja", "drugog potopa" i "osvajanja neba".

Poslije 1921, kad je revolucionarni ideal sveden na granice SSSR, uporedo s kritikom Zapada i ispisivanjem tekuće hronike sovjetskog života sve više se kloni svođenja bilansa o sebi i vremenu i opredjeljuje za obraćanje mrtvim revolucionarima ("Razgovor s drugom Lenjinom") i potomcima ("Na sav glas").

Znatno je uticao na niz sovjetskih i evropskih pjesnika, kao najznačajnija djela ističu se: zbirke pjesama i poema Ja, Vladimir Majakovski, Oblak u pantalonama, Rat i svijet, Čovjek, Sve što je napisao Vladimir Majakovski, 150.000.000, Majakovski se smješka, Majakovski se smije...

Svojom ličnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubistvo 14. aprila 1930. godine, naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde. Taj njegov čin ostao je tajna. Pjesnik je javno izjavio "Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio." On je osudio samoubistvo pjesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao : "Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza."