Vladika Petar II Petrović Njegoš - Gorski vijenac

Analiza dela - Gorski vijenac dovodi u nedoumicu svojom formom, pa se često postavlja pitanje je li on drama ili spev (ep). On ima jasno vidljive elemente dramske forme kao što su opis lica, dijalog i monolog kao isključiva sredstva pripovedanja i iskazivanja, didaskalije ili remarke koje su negde vrlo obimne. Ali je isto tako jasno da ovde nema nekih formalnih i nekih suštinskih karakteristika drame: nema činova; nema pojava ili situacija; glavna radnja je retardirana brojnim i obimnim epizodama koje je potiskuju u drugi plan pa nije ni prikazana neposredno: o istrazi poturica saznaje se posredno, iz kazivanja učesnika toga događaja i to na kraju dela iako je osnovna radnja, tema dela, uvedena na samom početku.

 

Epske karakteristike nisu formalne nego suštinske prirode. One čak obuhvataju i neke elemente koji su nosioci dramskog obeležja. Dijalog i monolog su strukturni elementi epskog dela; oni ovde imaju i narativnu funkciju jer kazuju o onome što se neposredno ne događa na sceni nego na nekom drugom prostoru. Drugo sredstvo epske naracije su oni segmenti koji se sa dramskog aspekta određuju kao didaskalije ili remarke,  oni su, uostalom, epski elementi i u dramskoj strukturi. Veliki broj motiva i epizoda onemogućava kondenzaciju radnje jer deluju kao retardaciona sredstva za odlaganje kulminacione tačke epske priče. Epska priča se razvija postupno, kroz tri celine, tri glavna događaja: dve skupštine i Badnje veče. Iz tih razloga Gorski vijenac ima sve osobine nacionalno herojskog epa.

 

Lirsko probija iz mnogih dijaloga i monologa: san Vuka Mandušića, svatovske pesme, tužbalica sestre Batrićeve, psihološki lomovi vladike Danila. U poslednjem slučaju je individualno izbilo u prvi plan: to individualno je samo u unutrašnjem monologu, ali je sadržinom opšteljudsko.

 

Vladika Daiilo se ne lomi iz ličnih razloga, straha ili nemoći; on se lomi zbog drugih, zbog opšte stvari; on je patnik ne zbog sebe nego zbog drugih jer je na takvom mestu (položaju) da mora da misli za sve i o svima bez obzira na posledice (prebacivanja, prekori, sumnje onih koji ne znaju šta se zbiva u vladarevoj duši).

 

Njegoš nije pisao dramu u formalnom smislu reči, pa nije mu ni padalo na pamet da se pridržava poetičkih zahteva (to će učiniti u Lažnom caru Šćepanu Malom). Gorski vijenac je drama po snažnoj herojici, po emotivnom naboju dijaloga i monologa, po samom događaju koji predstavlja pravo iskušenje za narod i vladara patrijarhalnih pogleda i morala. On je epska priča o drami jednoga naroda koji je imao tu nesreću da se od njega odrode braća i da između braće, sada različite vere, izbije sukob koji vodi uzajamnom istrebljenju.

 

Zato je Gorski vijenac sinteza poetskog kazivanja koje ne vodi računa o poetičkim normama i ne razlikuje vrste i forme poezije, nego razlikuje dobro i zlo, sreću i nesreću, ljudsko i neljudsko, pojedinačno i opšte, moralno i nemoralno, zemaljsko i metafizičko.

 

Struktura priče - U strukturi radnje Gorskog vijenca nalaze se tri događaja:

 

1. Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu. (1. do 197. stiha, ukupno 197 stihova; nekoliko sati, od ponoći / gluho doba / do jutra.)

 

2. Skupština o Malome Gospođinu dne na Cetinju, pod vidom da mire neke glave. (198 - 2437. stiha; ukupno 2241 stih; dva dana i jedna noć.)

 

3. Badnje veče. (2478 - 2819. stiha; ukupno 374 stiha; dvadesetak sati , od večere do ručka.)

 

Gorski vijenac - prvi deo

Vladika Danilo je okupio crnogorske glavare na skupštinu uoči Trojičina dne na Lovćenu radi većanja o aktuelnom zlu koje ih muči i preti da ugrozi slobodu Crne Gore. Pitanje o kome treba da se raspravlja i sva složenost problema pred kojim se našla Crna Gora, predočava se glasnim monologom vladike Danila: dok svi spavaju, u gluho doba noći, vladika je zaokupljen mislima o propasti Srpstva na Kosovu, o ugroženosti jedine slobodne Srpske zemlje Crne Gore. On je mučen osećanjem beznađa i usamljenosti: Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga! Proklinje poturice što će turska vjera među nama jer je pred velikim problemom - treba se dogovoriti o istrazi poturica, a to znači isklati se braća među sobom. Vuk Mićunović ne spava, čuje vladikino govorenje sam sobom pa ga smiruje, ljudi trpe a žene nariču, borba je neminovna i borbi našoj kraja biti neće do istrage turske ili naše jer u dobruje lako dobro biti, na muci se poznaju junaci. Kad je svanulo, izneli su krstove s Lovćena na vrh Crkvina pa probaju puške. Na tome se skupština završila bez ikakvog dogovora o istrazi.

 

Gorski vijenac - drugi deo

Druga skupština, o Malom Gospođinu dne na Cetinju, pod vidom da mire neke glave, zauzima središnje mesto u Gorskom vijencu, i to je najobimniji deo speva. Ovde se prvi put pojavljuje kolo i njegovim kazivanjem započinje zbivanje drugog dela epske priče. Pesma kola kaže da se bog razljutio na Srbe zbog njihovih smrtnih sagrešenja: velikaši su zakon pogazili, počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit oči žive (...) za pravila ludost izabraše. Ta večita tema srpske nesloge, vrlo česta u narodnoj epici, evo i ovde se javlja kao mora, mučno sećanje, temeljni uzrok svekolike nesreće srpske. Kolo prebacuje prisutnim glavarima što su gore umukle i počinu ni rđa na oružje. To će podstaći neke od glavara, koji shvataju da su prekori kola iz glave cijela naroda i da ne treba gubiti vreme e ovome već trajanja nije, vrijeme je da što uglavimo, hajte, ljudi, da što poslujemo ali doma hajte da idemo, ko razgađa, u nas, ne pogađa. Pošto je video da su se svi glavari okupili, izlazi pred njih vladika Danilo. Na reči Vuka Mićunovića da vladika nešto krupno razmišlja i da on zebe od mnogo mišljenja, vladika odgovara: Ko na brdo ak' i malo stoji više vidi no onaj pod brdom. On kao vladika i vladar, na sve stvari gleda vrlo ozbiljno jer je najodgovorniji i pošto on treba da kaže odlučnu reč, mora dobro da je odmeri. U njegovim mislima je svest da će udar na poturice izazvati sukob sa Crnogorcima, njihovim rođacima, koji se nisu poturčili ali će priteći u pomoć,  to će dovesti do satiranja Srpstva. Kolo opet upada svojim pevanjem:

 

Čašu meda jošt niko ne popi,

što je čašom žuči ne zagrči;

čaša žuči ište čašu meda,

smiješane najlakše se piju.

 

Ova poruka o neminovnosti patnje i gorčine kada se bori za nešto lepo i svetlo sadržana je u rečima Vuka Mićunovića, koje su potvrda onoga što je kolo reklo:

 

Bez muke se pjesna ne ispoja,

bez muke se sablja ne sakova!

 

Vladika Danilo je i dalje sa svojim mislima, kao da ne primećuje nikoga oko sebe (među svima kao da je sam), ali registruje ono što govore glavari i što poručuje kolo. U njemu je sazrela odluka:

 

Mlado žito navijaj klasove,

pređe roka došla ti je žetva!

 

Treba služit časti i imenu!

Neka bude borba neprestana,

neka bude što biti ne može,

nek ad proždre, pokosi satana!

Na groblju će iznići cvijeće

za daleko neko pokoljenje!

Trijebimo Gubu iz torina!

 

Svi glavari radosno skoče na noge uzvikujući. Tako, već nikako! Ta radosna graja, koja ukazuje na spremnost da se odmah pođe u obračun sa poturicama, opet pokoleba vladiku i on smiruje glavare rečima:

 

Ne... ne...sjete da i jošt zborimo!

Ja bih, braćo, s opšteg dogovora

da glavare braće isturčene

dozovemo na opštemu skupu,

da im damo vjeru do rastanka,

eja bi se kako obratili

i krvavi plamen ugasili.

 

Ovo vladičino odlaganje jeste izraz straha, ali ne straha od boja, nego straha za svoj narod koji bi se međusobno iskrvio. On želi da pokuša dogovorom sa poturicama da izbegne bratoubilački rat. Turci su došli na razgovor, On je napregnut, neprijatan, pun suprotnosti, iz replika izbijaju varnice. To su dva sveta. Vladika i Crnogorci su okupljeni slobodom, zadojeni čojstvom i viteštvom. Turci ističu pravo jačega, slave svoju veru, nemaju poštovanja za one koji ne pripadaju njihovom svetu. Dva antagonistička sveta nisu mogla da nađu srednje rešenje, oba su bila isključiva. Pregovori nisu uspeli.

 

Iako se pokazalo da sa Turcima nema ni sporazuma ni mira, nije došlo do očekivanog reagovanja,  da se odmah krene u istragu poturica. Umesto toga, dolazi smirivanje i opuštanje, sedenje uz vatru i pričanje; nekoliko događaja malo promeni atmosferu, pa opet pričanje o različitim doživljajima, kazivanje snova, gledanje u plećku. Od dešavanja tu je opisan prolazak turskih svatova u kojima je bilo i Crnogoraca; dovođenje proročice; dolazak igumana Stefana - svaka od ovih promena izaziva komentare i dalje širenje tema razgovora. U ovaj deo uneto je i više priča: priča kneza Janka; kazivanje o ugrabljenoj Ruži Kasanovoj; najopširnije je kazivanje vojvode Draška o svemu što je video i doživeo u Mlecima; o Batriću; beseda igumana Stefana. Kazuju se i snovi koje su pojedini glavari usnili: sedam snova je ispričano pred svima, a poslje trideset četrdeset drugih pričaju svoje snove, kaže se u didaskaliji. Svi događaji, pripovedanja i kazivanja snova izazivaju vedre primedbe, bockanje i smeh: Naš pesnik razblažio je i tu sirovost jednog lokalnog sukoba širinom filozofskih vidika. Digao nas je iznad gužve dešavanja do one visine odakle se na ceo život može da gleda sa trunkom humora. I upravo u toj živoj izmeni bola i osmeha, svetla i senke, nalazi se jedna od osnovnih, gotovo sakrivenih lepota Vijenca.(...) Njegovi ratnici pričaju prosto i bezbrižno o svemu kao ptice na grani.

 

Oni nas baš time neodoljivo osvajaju. Oni su manje zaverenici a više ljudi. (Pero Slijepčević) Mnoštvo epizodnih situacija usporava glavnu radnju (istraga poturica) i ona ne dolazi do razrešenja u drugom delu Gorskog vijenca. Međutim, i pored opuštenosti i mnoštva priča i kazivanja, misao o borbi ni jednog trenutka nije utihnula: glavari i ostali bezbrižno ćaskaju, ali se s vremena na vreme čuje glas poziva na borbu koji podseća na razlog okupljanja i održava tenziju. Tu je najpre kletva sestre Batrićeve na kraju tužbalice za bratom:

 

Proste tvoje ljute rane,

moj Batriću,

al' neprosti Grdni jadi,

kuku rode,

e se zemlja sva isturči,

bog je kleo,

Glavari se skamenili,

kam im u dom!

 

I mudri iguman Stefan govori o neminovnosti obračuna s poturicama:

 

Krst nositi vama je suđeno

strašne borbe s svojim i s tuđinom!

Težak v'jenac, al'je voće slatko!

Voskrsenja ne biva bez smrti;

 

Slavno mriše, kad mriješ moraše!

 

Svi se u crkvi zaklinju da će ustati čim se čuje puška sa Cetinja, a serdar Vukota kune svakoga ko izda onoga te počne. Na kletvu svi viču Amin! pa izlaze iz crkve i otolen svaki doma. Odluka o istrazi poturica je doneta u onom trenutku kada je vladičin pokušaj dogovora sa Turcima propao.

 

Razvijanje središnjeg dela Gorskog vijenca nizom epizoda i stalno odlaganje glavne radnje (istrage poturica) što je razlog lovćenske i cetinjske skupštine glavara i što je predmet (tema speva), niti je slučajno niti je nemotivisano: ono ima jasne umetničke razloge,  psihološke i tehničke. Psihološko opravdanje odugovlačenja i odlaganja glavne radnje predočeno je monolozima i dijaloškim replikama vladike Danila: on je zamišljen i zabrinut kada se nađe pred pitanjem da se krene u obračun sa poturicama, Svestan je da će taj čin izazvati veliko prolivanje krvi jer (1) veliki je broj poturica, (2) njihovi rođaci i saplemenici pravoslavne vere priteći će im u pomoć, (3) u tom obračunu izginuće veliki broj Crnogoraca - kada se sve to sagleda pojavljuje se jeziva slika pomora. Zato se vladika odluči za obračun, ali se odmah trgne, povuče i zatraži da se sačeka, da se pokuša razgovorom sa poturicama. Kletva serdara Vukote kao i zakletva u crkvi ne odnosi se na izdaju iz straha, na pomanjkanje junaštva - svi se boje da li će mnogi od njih moći da stegnu srce i dignu ruku na poturčenog brata.

 

Niz epizoda (događaji, pripovedanje i kazivanje snova) ustvari su bekstvo od stvarnosti, odlaganje neminovnog sukoba. Ove epizode istovremeno, brojnim pojedinostima, ukazuju na stalne pretnje sa turske strane, na tursku bahatost i zanesenost verom. Sve to je u funkciji ostvarenja umetničke pravde, odnosno opravdanja onoga što se neminovno mora dogoditi. Tehnički razlozi odlaganja glavne radnje potpuno su shvatljivi: da je glavna radnja odmah završena neposredno posle prve ili druge skupštine ne bi ni bio napisan spev (a to je bila Njegoševa umetnička namera), nego bi bila napisana duža epska pesma.

 

Gorski vijenac - treći deo

Treći deo Gorskog vijenca obuhvata Badnje veče i sutrašnji dan do ručka. Scenu otvaraju vladika Danilo i iguman Stefan koji sede pored vatre. Đače obaveštava igumana Stefana da se čuju puške, a potom se didaskalijom saopštava ta činjenica: Čuje se grmljava pušakah niz polje. To je počela istraga poturica. Događaj nije prikazan, o njemu će izvestiti oni koji se polako vraćaju sa bojišta. Kolo slavi: Spomenik je vašega junaštva Gora Crna i njena sloboda! Na vest:

 

Malo ko nam u pomoći dođe;

i mi smo ti Grdno izginuli,

polovina u boj pogibosmo;

nestalo je Groblja oko crkve,

po šestinu u jedan kopamo!

 

Vladika Danilo plače a iguman Stefan se smeje. Svoj smeh on će objasniti:

 

Da umem plakat od radosti,

bih plakao slađe nego ikada,

al' kod mene kada poje duša,

suze mi se smrznu od radosti.

 

Vladika plače zbog tolike pogibije, kolo slavi slobodu, iguman Stefan se smeje od radosti. Priča Vuka Mandušića kazuje o ljutoj borbi i podvizima crnogorskih junaka, ali i žene Ljubice: Žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru. Vuk Mandušić najviše žali prelomljeni džeferdar, ali mu vladika poklanja novi rečima:

 

Zdravo tvoja Glava na ramena,

ti ćeš pušku drugu nabaviti,

a u ruke Mandušića Vuka

biće svaka puška ubojita!

 

To su poslednje reči Gorskog vijenca a scena poklanjanja novog džeferdara simbolična je: borba je tek počela.

 

Istorija i poezija

Snažna epska tradicija sadržavala je u sebi mnoštvo događaja i ličnosti, koji su se nametali nepoznatim pevačima junačke deseteračke poezije, ali i pevanju mladoga vladike Njegoša. U tradiciji će nalaziti teme za svoje pevanje u Glasu kamenštaka, koje se uopšte nije razlikovalo od usmenog pesništva. Pesnik Njegoš se potpuno poistovećuje sa narodnim pevačima i u vreme svoje pune pesničke zrelosti: u istoj godini, 1845. izdaje Luču mikrokozma, snažan filozofsko-religiozni spev koji ide u rang najviših dometa u svojoj vrsti; iste te godine on objavljuje i Ogledalo Srpsko, zbirku narodnih pesama koje je sam sakupio i pridodao joj svoje pesme pisane potpuno u duhu prostonarodnog pevanja. Istorija i tradicija su sastavni deo života i osnovna duhovna bogatstva vladike i njegovog naroda: istorija i tradicija ukazivale su na korene naroda, na izvore primera čojstva i junaštva, na vremena kada su se slavile pobede i trpeli porazi, branila otadžbina i odrođavalo se od sopstvenog naroda. Istorija i tradicija su bile jedina škola u kojoj su se sticala znanja o junaštvu i kukavičluku, časti i nečasti, dobru i zlu, ljubavi i mržnji. One su održavale svest o trajanju i samobitnosti, o nužnosti borbe, o slobodi koja se mora steći uz žrtve i velika odricanja. Istorija i tradicija sadrže i pravila plemenskog života, zbora i dogovora, odnosa pojedinca i zajednice.

 

Gorski vijenac je potpuni izraz istorije i tradicije, slika društva i pojedinca, prošlosti i sadašnjosti, vere i sumnji, odlučnosti i oklevanja, poleta i sustezanja.

 

Iz tih razloga u Gorskom vijencu se jasno sagledavaju tri strukturna sadržinsko misaona nivoa.

 

Aktuelna drama (istraga poturica) noseći je strukturni nivo iz koga proističu ostala dva nivoa.

 

- Istorijska drama (pevanje kola),  aktuelno pitanje podstiče pevanje kola, koje ima dva zadatka: da osvetli prošlost i sadašnji trenutak stavi u istorijski kontekst; da podsticajno deluje na donošenje odluke o istrazi poturica.

 

- Psihološkofilozofska drama (vladika Daiilo i iguman Stefan). U liku vladike Danila predočena je psihološka drama pojedinca koji nosi teret odgovornosti za ceo narod. U liku igumana Stefana je sliveno vekovno životno iskustvo i saznanje dijalektike prirode i života i večite borbe dobra i zla.

 

U Gorskom vijencu je u osnovi istorijski događaj koji pruža građu za epski razmah, ali je pesnik na epsku osnovu nadgradio individualnu sudbinu i pojedinačno mišljenje. Tako u Gorskom vijencu naporedo egzistiraju opšte i pojedinačno postavljeni jedno naspram drugog pred istim problemom koji ima presudni značaj za sudbinu naroda. U ovom delu opšte oličava nekoliko kolektiva (Crnogorci, Turci, poturice, Mlečani) i veliki broj pojedinaca. Ali, s obzirom na predmet pevanja i problem pred kojim se nalazi pesnik, u prvi plan se ističu jedan kolektiv i jedan pojedinac: narod crnogorski oličen u kolu i vladika i vladar Danilo. Oni su obuzeti istom mišlju ali se razlikuju u pristupu. Kod prvog je nacionalni oslobodilački zanos . Glavni pokretač a konačan obračun sa poturicama jedini izbor. Kod drugog je svest vladara nadvladala osećanja: on mora, s obzirom na položaj, i dublje i šire da sagleda situaciju i donese ispravnu odluku. Ako je u prvom stihija mase, u drugom je odgovornost vođe koji mora da misli o opstanku i budućnosti te mase. Epska priča Gorskog vijenca u prvi plan ima ovaj indirektni dijalog naroda i vladike, ali se glasovi umnožavaju i na jednoj i na drugoj strani stvarajući veličanstveni oratorijum na čijim se krajevima čuje samo jedan glas, i na početku i na kraju je reč vladike Danila.

 

Tema Gorskog vijenca je istraga poturica do koje je došlo krajem 17. ili početkom 18. veka. Poturice su bile bolna rana Crne Gore i Crnogoraca, to su Crnogorci koji su pod pretnjom ili zbog mita izdali svoju veru, primili islam i prihvatili običaje i ponašanje Turaka, pa su udarali i na svoju braću po krvi, ali sada neprijateljima po veri. U epskoj tradiciji je tema poturica dobila istaknuto mesto. U Pjesmi prvoj Svobodijade, gde se sažeto daje istorija propasti srpskoga carstva na Kosovu i rast turskoga terora, na samom početku se kažeisturči se sva gospoda. Ovde se peva o vladiki Danilu koji je stvorio u Crnoj Gori jezgro slobodnog Srpstva pa se Srbi počinju slivati ovde iz svih porobljenih krajeva pa počeše četovati, boje s Turcima česte biti. U prvoj pesmi Ogledala Srpskog pod naslovom Sinovi Ivanbegovi opisuje se nastanak poturčenjaštva u Crnoj Gori. Ivan Crnojević Ivanbeg ima dva sina,  Đurđa i Stanišu (prema istoriji i trećeg sina Stefana). Staniša je sa nekoliko odabranih Crnogoraca otišao caru u Stambol na vjeru. Car je Staniši ponudio:

 

Poturči se Crnojević Stanko,

a ja ću te pašom učiniti,

pašaluk ti Skenderiju dati!

Al' Staniša caru odgovara:

Ne bih ti se care poturčio

niti mojom vjerom prevrnuo

da mi dadeš tvojega prestola,

da mi dadeš dvanaest repovah

navezene dragijem kamenjem,

koje nosši okolo turbana.

Car Staniši opet reče tvome:

Čuj me dobro, Crnojević Stanko:

al' ćeš tvojom vjerom prevrnuti,

ali nećeš glave iznijeti

s nijednijem bratom Crnogorcem

iz mojega bijela Stambola!

Stanko ti se tad na muke nađe:

bolje život i pašaluk turski

nego sablju i crna dželata;

poturči se tvoj Staniša, Ivo!

 

Staniša je dobio ime Skenderbeg. Kada je napao Crnu Goru, među Crnogorcima je bilo spremnosti za mir i izbegavanje krvoprolića:

 

A da oće s mirom braća doći,

mi bismo ih, braćo, prihvatili,

kako svoju braću zagrlili:

brat je mio koje vjere bio

kada bratski čini i postupa;

ali oni bratski s nama neće,

već krvnički, po turskom načinu!

 

To ne bi bila samo borba sa poturicama, nego i sa saplemenicima poturica koji su pravoslavci ali bi pomogli rođacima po krvi. To bi bio bratoubilački rat.

 

Na Lješkopolju ga je potukao brat Đurađ. Tada su dozvolili Crnogorci da se oni Stanišini drugovi,  poturice, koji su se poturčili u Stambolu zajedno s njim, ponovo nasele u Crnoj Gori. Od njih potiču poturice u Crnoj Gori iz vremena vladike Danila.

 

U Ogledalu Srpskom ima još jedna pesma sa istovetnim motivima koji se obrađuju u Gorskom vijencu: to je pesma Srpski Badnje veče (oko 1702. god). Tu se opisuje pokolj Turaka koji su se međ' nas uselili / na sramotu i na prijevaru na Badnje veče po dogovoru vladike Danila i Crnogoraca koji je ranije načinjen. Tu je klica priče o istrazi poturica, koja je u Gorskom vijencu razvijena i obogaćena novim situacijama i ličnostima.

 

U tri navedene pesme iz crnogorske epske tradicije nalazimo pet motiva koji su u Gorskom vijencu istovetni, samo su ovde razvijeni i dobili su solidnu umetničku obradu:

 

- revokacije prošlosti Srpskog naroda od Kosova pa dalje;

- poturice kao faktor stalnog ugrožavanja slobode Crne Gore;

- dogovor vladike Danila o istrazi poturica;

- oklevanje sa sprovođenjem istrage, koje traje skoro osam meseci zbog svesti da istraga poturica povlači bratoubilački rat u Crnoj Gori;

- istraga poturica na Badnje veče.

 

Događaj je, dakle, pozajmljen iz epske tradicije i istorije sa istovetnim osnovnim konturama, ali je epska priča u Gorskom viJencu dobila moralnofilozofsku dimenziju i umetničku transpoziciju koja opšte i pojedinačno stavlja naporedo a u pojedinačnom predočava složene moralne dileme i psihološke treptaje u dušama onih, koji su formirani u patrijarhalnoj sredini i zadojeni herojikom neprestane borbe za čast i slobodu.

 

Jezik i stil - Njegošev jezik u osnovi ima narodni jezik na kome je ispevana narodna deseteračka pesma, ali u njemu ima leksičkih nanosa iz slavenosrpskog jezika i jezika Njegoševe religiozne i filozofske lektire. Njegova misaona priroda, najpotpunije izražena u likovima vladike Danila i igumana Stefana, odrazila se na stil pevanja koji karakterišu aforističnost i gnomičnost pesničkog izraza. Filozofska dubina i jezgrovitost iskaza čine neke stihove nerazumljivim (hermetičnim - zatvorenim), odnosno njihovo razumevanje zahteva solidna znanja iz religije, filozofije, etnografije i istorije. Zato svako izdanje Gorskog vijenca prate objašnjenja i tumačenja, koja treba da olakšaju razumevanje. Do sada je urađeno desetak takvih tumačenja. Neki stihovi su prave poslovice (Vrana vrani oči ne izvadi) ili sentence odnosno misli (Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova).

 

Njegoš se kao pesnik napajao bogatstvom jezika i stila usmene poezije, posebno deseteračke.

 

Njegov stih je epski deseterac sa cezurom posle četvrtog sloga:

 

Viđi / vraga // su sedam / binjišah

- u / - u // u - u / - u u

2 + 2 // 3 + 3 = 10

 

U skladu sa prirodom srpskog jezika, dominiraju TROHEJSKE (- u) i DAKTIL-SKE (- u u) stope, odnosno dvosložne i trosložne akcenatske celine. Retki su slučajevi da se pojavi druga vrsta stiha. Tako, na primer, Mustaj-kadijina pesma o lepoj Fatimi ispevana je u devetercu:

 

Snježna/grivna//sitna/bisera

- u / - u // - u / - u u

2 + 2 // 2 + 3 = 9

 

U Gorskom vijencu je epski momenat dominantan: ovo je nacionalnoherojski spev o događajima i junacima, o borbi i herojstvu, patnji i stradanju, gorčini smrti i radosti pobede i slobode. Ali je ovo kazivanje natopljeno različitim osećanjima i raspoloženjima: rodoljubiva osećanja, moralna, ljubavna, tuga, seta, bol, radost. Iz tih razloga neki istoričari književnosti određuju Gorski vijenac kao epsko-lirski spev. Lirskog najviše ima u unutrašnjim monolozima vladike Danila: u njima je briga, seta., nesigurnost, slutnja, rešenost, neodlučnost, tuga, bol; lirsko je u opisu lepote devojke Fatime. Ljubav, ispoljavanje ljubavi i govorenje o ljubavnim osećanjima neprimereni su patrijarhalnoj herojskoj sredini - zazorno je o tome govoriti. Zato Vuk Mandušić sakriva svoju ljubav prema snahi Milonjića bana ne samo što je neprilično takvome junaku da govori o ljubavi (ne đetinji, kukala ti majka!, reći će knez Janko Mandušiću), nego i zato što su ban Milonjić i Vuk Mandušić kumovi. O svojoj ljubavi Vuk Mandušić zato u snu govori i plače - samo on plače ali u snu, i plače vladika Danilo zbog velike pogibije, i niko više.

 

Pesnički jezik Gorskog vijenca prebogat je izražajnim sredstvima visoke umetničke vrednosti. Posebno je učestala metafora, najsloženija i najlepša stilska figura. Ona je toliko česta u izražavanju da je postala sastavni deo govora.

 

PESNIČKI JEZIK je oznaka za jezik književnog umetničkog dela, koji se razlikuje od svih drugih načina izražavanja po načinu i cilju upotrebe. Dok naučni jezik saopštava istine uz pomoć pojmova i činjenica delujući na razum, pesnički jezik predočava stvari i pojave preko umetničkih slika i likova delujući na maštu, razum i osećanja. Čitanje naučnog teksta pruža saznanja, čitanje književnog teksta oživljava maštu, budi osećanja, nudi saznanja i estetsko uživanje. Jezik u pesničkom delu doživljava preobražavanje značenja jer jezičke jedinice (reči) preuzimaju nove, umetničke funkcije; dobijaju novu organizaciju (položaj i raspored u rečenici), stupaju u nove veze i odnose, poprimaju emotivna obeležja koja menjaju smisao i značenje, podvrgavaju se afektivnim stanjima lirskog ili narativnog subjekta, pojačava im se izražajnost kako bi se ostvario sklad oblika, zvuka i značenja.

 

U pesničkom jeziku reč se malo koristi u svom osnovnom (doslovnom) značenju nego više u prenesenom (figurativnom) značenju: naoblačene veđe, mršava zemlja, olovni snovi, ćutljiva voda, uzdiše vetar, pučina plava spava. Reč dobija veliki broj različitih značenja, zavisno od konteksta (sunce -draga osoba, sloboda). Pesnički jezik odlikuje:

 

- konkretnost i slikovitost u opisivanju;

- emocionalnost pri izražavanju, pri čemu odstupa od normalnog (ubičajenog) načina izražavanja;

- ritmičnost u organizaciji umetničkog materijala, slika i likova, jezičkih sredstava i jezičkih signala (akcenata, slogova, cezura);

- preobražavanje značenja (preneseno značenje - figurativnost; bogatstvo značenja, mnogoznačnost; jezgrovitost, simboličnost, izražajnost).

 

METAFORA se zasniva na prenesenom značenju reči, na prenošenju pojmova iz jednog područja života u drugi. Nastaje u procesu upoređivanja dva pojma vezivanjem po srodnosti - otuda se ona određuje kao skraćeno poređelje: mesto reči koja se poredi upotrebljava se samo reč s kojom se poredi:

 

Usne su joj ružom uždene

međ' kojima katkad sijeva

snježna Grivna sitna bisera.

 

Ona je najsloženija stilska figura jer na drugi pojam prenosi ne samo osnovnu nego i niz drugih pratilačkih osobina. Ovde je belina bisera doživljena kao bitno svojstvo zuba, ali se sa bisera na zube prenose (i podrazumevaju) i druge osobine: sjaj, tvrdoća, veličina (sitni), ujednačenost, skladan raspored. Zato metafora izaziva širok krug predstava konkretizujući, oživljavajući ili oduhovljujući sliku. Njome se obogaćuje predstava o nekoj pojavi, predmetu, ličnosti.

 

Mlado žito, navijaj klasove (= crnogorski mladići)

pređe roka došla ti je žnjetva. (= pogibija)

 

Metafora se preliva u niz drugih izražajnih sredstava. Na metafori se zasnivaju sinegdoha i metonimija. U razvijenije oblike metafore spadaju personifikacija, simbol i alegorija. Najbogatije i najlepše metafore ostvaruju se u sinestetičkim spojevima.

 

Likovi - Vladika Danilo, istorijska ličnost, duhovni i svetovni poglavar Crne Gore početkom 18. veka, centralna je ličnost Gorskog vijenca, prvi među jednakima po dužnosti svojoj, po duhovnom ustrojstvu i po činjenju i govorenju u opisanim događajima. Njegova pojava i reč otvara i zatvara priču: otvara je monologom koji je ispunjen crnim mislima i sumnjama, a zatvara poklanjanjem džeferdara Vuku Mandušiću, simboličnom slikom koja nagoveštava nastavak oslobodilačke borbe započete istragom poturica.

 

Gluho doba noći, svak spava, a vladika Danilo, u toj tišini i osami, na lovćenskoj visini, sagledava ne samo prošlost nego i mučnu sadašnjost. U njegovom monologu (sam sobom) je saznanje o turskoj nezadrživoj navali na slobodu mnogih naroda (Vražje pleme pozoba narode), sećanje na mnoge junake koji su pali odupirući se zlu, svest o svome položaju i položaju svoga naroda:

 

A ja što ću, ali sa kime ću?

Malo rukah, malena i snaga,

jedna slamka među vihorove,

sirak tužni bez ntđe nikgoa!

 

Usamljenost male Crne Gore doživljava se kao usamljenost u kosmičkom prostranstvu u kome besne vihorovi, i podvlači dvema negacijama Nigde Nikoga. Ovaj doživljaj ogromne usamljenosti i beznadežnosti budi crne misli:

 

Moje pleme snom mrtvijem spava,

suza moja nema roditelja,

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima mi plača ni molitve

u ad mi se svijet pretvorio.

 

Sva zla koja je preživeo nisu ništa prema ovom s kojim treba da se bori, s poturicama. Zato ih proklinje: Bog vas kleo pogani izrodi, što će turska vjera među nama? Ovde nije pitanje borbe, ratovanja, ovde je apsurd borbe izvor nemira, svest o vrlo teškim posledicama borbe o kojoj treba da se odluče on i glavari, odnosno narod crnogorski:

 

Kad današnju premislim vijeću,

raspale me užasa plamovi:

isklati se braća među sobom,

a krvnici jaki i opaki,

zatrijeće sjeme u odivu.

 

Strepi vladika od bratoubilačkog rata koji će istrebiti ne samo poturice nego i Crnogorce i zatrti tako ceo narod. Ova strepnja nije proistekla iz straha od borbe nego iz svesti o svojoj vladičanskoj i vladarskoj odgovornosti pred narodom, pred sadašnjicom i pred budućnošću.

 

Druga pojava vladike Danila je na početku druge skupštine, pošto su se glavari okupili i razgovaraju o onim događajima koji su se upravo bili dogodili. Knezu Janku smetaju takvi razgovori jer ne vode ničemu i nije im mesto na ovakvom skupu: Bože dragi, čudna dogovora! Bi li ovo đeca poslovala? (...) Ko razgađa, u nas, ne pogađa. Treba razgovarati o onome zbog čega se došlo na skupštinu. Kad vladika iziđe među njih, Vuk Mićunović mu prigovara što ih drži u neizvesnosti i primećuje: U obraz si kao zemlja doša, sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš; krupno nešto učiš u pameti. Ovo Mićunovićevo zapažanje ukazuje da vladika duboko preživljava sve što se događa. Vladika sada otkriva svoju muku: 

 

Ko na brdo, ak' i malo stoji

više vidi no onaj pod brdom

 

Ne bojim se od vražjega kota,

neka ga je ka na gori lista,

no se bojim od zla domaćega.

Bijesna se bratstva isturčila;

tek domaće napadnemo Turke,

svoj svojega nikad puštat neće,

razluči se zemlja na plemena,

krvava se isklati plemena,

vrag đavolu doći u svatove

te svijeću srpsku ugasiti!

 

U tom trenutku kolo reaguje na vladičine reči porukom: Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči  što će reći: nema lepoga bez napora, nema radosti bez bola, ni slobode bez borbe. Podstaknut ovom porukom iz glave cijela naroda, vladika uzvikuje: Neka bude borba neprestana, (...) trijebimo gubu iz torina, ali se brzo trgne, povuče, predlažući da se još zbori, da se dozovu isturčena braća eja bi se kako obratili i krvavi plamen ugasili. Vladika je obrazovan čovek, širokih pogleda, poznavalac istorije; razložan je, racionalan, mudar. On se lomi, koleba se, teško mu je da donese odluku o istrazi poturica: on se lomi između svesti o neminovnosti borbe protiv poturica i uverenja da ta borba preti istrebljenjem naroda. On se danima bori sa sobom, sa drugima; odlučuje se za istragu, izgovara sa žarom svoju odluku, ali se naglo povlači.

Na Badnje veče susreli su se vladika Danilo, oličenje mladosti, obrazovanosti i osetljivosti, i iguman Stefan, oličenje dubokog životnog iskusva, duhovnog mira i patnjom formiranog životnog stava o večitoj borbi. Igumanov mir i veselost gode mladom, zabrinutom i tmurnom vladici:

 

Srećan li si, igumne Stefane,

kako te je bog vesela dao!

 

Ljeiše stvari nema na svijetu
nego lice puno veselosti.

 

Ova potreba za veselim licem, za duševnom vedrinom i osmehom potpuno je prirodna: od prve scene u kojoj se pojavljuje pa do ove poslednje, vladika Danilo je obuzet teškim mislima i brigom za svoj narod. U njegovim monolozima i dijalozima nema vedrine i osmeha jer je pritisnut odgovornošću vladike i vladara, onoga ko na brdo, ak' i malo stoji više vidi no onaj pod brdom. Svaki drugi pojedinac je odgovoran pred sobom jer ne nosi breme opšte odgovornosti kakvo je pritislo vladiku, i zato je svakom drugom lakše. Vladika jeste zabrinut i tmuran čovek, ali Gorski vijenac nije zatamnjen tminom i pesimizmom: u njemu ima vedrine, vrcavog humora, smešnih situacija, duhovitih pojedinaca (Vuk Mićunović, vojvoda Draško, iguman Stefan i mnogi drugi).

 

Kada vojvoda Batrić donosi radosnu vest o obračunu sa poturicama u kome u pomoć nam ko god ču priteče, sakupi se vojske kao vode, vladika grli i celiva junake koji su počeli boj s Turcima i iskazuje svoju radost:

 

Blago meni, moji sokolovi,

blago meni, junačka svobodo,

jutros si mi divna vaskrsnula

iz grobova našijeh đedovah!

 

Ali kada dođe pismo od kneza Nikole u kome ovaj piše da ih je polovina izginula, da na groblju oko crkve nije bilo mesta pa po šestinu u jedan kopamo, vladika Danilo plače a iguman Stefan se smeje. Iguman se smeje od radosti a vladiku je snažno pogodila tolika pogibija koja je i bila uzrok njegovog oklevanja. Ali će na kraju, poklanjajući džeferdar Vuku Mandušiću, simbolično označiti nastavak borbe do konačnog oslobođenja od poturica i Turaka.

 

Lik vladike Danila vrlo je složen a briga, nemir i tuga osnovne su karakteristike njegove ličnosti. Misaona priroda, nežan i osećajan, vladika duboko preživljava ono što se događa i ono što neminovno mora da se dogodi: kao čovek, on je protiv istrage poturica, kao glava i rodoljub, on je za istragu. Zato su njegove nedoumice, oklevanja i pitanja etički uzvišeni, a njegov unutrašnji monolog je rezultat unutrašnje borbe. Lepo je primetio književni istoričar Pero Slijepčević da svojom dramskom silinom nadmašuje jedan Danilov monolog čak i čuveni monolog Hamletov ,Biti ili ne biti'.

 

Vuk Mandušić ima dva lika. On je glasoviti junak sa svim obeležjima epskog junaka crnogorskog podneblja: plahovita je i mahnita priroda, namršten i tmuran, neustrašiv na bojištu, sa oružjem je srastao i emotivno se vezao toliko da plače za slomljenim džeferdarom: Više žalim pusta džeferdara, no da mi je ruku okinula. Ža mi ga je ka jednoga sina, ža mi ga je ka brata rodnoga. Ali u njemu je i drugi Vuk Mandušić - on je junak sa lirskim srcem koje muči potajna ljubav prema udatoj ženi u toj meri da ni u snu nema mira. Takav junak, neustrašiv i na daleko čuven, plah i večito namračen, i ljubav! Nesklad je očigledan ali tragika te ljubavi nije u neskladu, nego u tome što je nedozvoljena, to je snaha bana Milonjića kome je Vuk Mandušić devetostruko kumovao. Zabranjena ljubav je zato bila velika tajna Mandušićeva, ali utoliko i velika tuga i bol. Ona ga progoni u snu, bunca, muči se, trza. Iz sna će progovoriti o svojoj muci, o snahi bana Milonjića, koja je lepša od vile bijele a kad je viđu đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti. Opis ove mlade žene je ljubavna pesma izuzetne umetničke vrednosti:

 

Tada ona vijenac rasplete,

pade kosa do niže pojasa;

poče kosu niz prsa češljati,

a tankijem glasom naricati

kako slavlja sa dubove grane.

Tuži mlada đevera Andriju.

 

Tuži mlada za srce ujeda,

oči gore živje od plamena,

čelo joj je ljepše od mjeseca,

i ja plačem ka malo djete.

Blago Andri đe je poginuo

divne li ga oči oplakaše,

divna li ga usta ožališe.

 

Viteštva ima i u ljubavi. Mandušić duboko u sebi skriva ljubav, skriva i snažan bol (za njegovo duševno stanje važile bi reči igumana Stefana: T'jelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu); ne spominje ime mlade žene. Knez Rogan šapuće knezu Janku: Ne pitaj ga, amaneti, za takve stvari, dok se nije što izbleja  da u snu ne kaže nešto što bi moglo biti uvreda časti i imenu neveste i bana Milonjića.

 

Iguman Stefan je simbol mudrosti stečene dugim životom, velikim iskustvom i učenjem. On je uman, razborit, smiren i vedar. Osamdeset mu je godina, slep je, sa srebrnom bradom do pojasa, sa srebrnom kosom do pojasa. On je proša sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, otrove mu čašu iskapio, poznao se s gorkijem životom. Životno iskustvo, dakle, i mudrost stečeni su tako što se namučio i napatio u životu u toj meri da je prosto oguglao na bol, patnju i suzu , on čak radost ne može da iskaže suzom radosnicom, nego smehom, koji u mučnoj situaciji, kada se govori o velikom stradanju boraca, deluje nerazumljivo i čudno: on će to jednostavno objasniti al' kod mene kada poje duša, suze mi se smrznu od radosti.

 

Iguman dolazi među Crnogorce pri kraju druge skupštine, u pravo vreme, kada treba podstaći odluku o istrazi poturica (da podžežem, koliko uzmogu). Dolazi u vreme kada se u prirodi događaju čudne pojave: bi veliki potres i izlazi mjesec krvav, skoro iste čudne pojave, koje se opisuju u prvoj Višnjićevoj pesmi o ustanku u Srbiji. U svojoj besedi Crnogorcima iguman opisuje šta je sve video u dugom životu i do kakvih je saznanja došao. Najvažnije saznanje da je odbrana sa životom skopčana i da sve priroda snabd'jeva oružjem protiv neke neobuzdne sile - osje, trnje, zubi, rogovi, krila, brze noge. Ali...

 

Nad svom ovom grdnom mješavinom

opet umna sila toržestvuje;

ne pušta se da je zlo pob 'jedi.

 

Ove reči o sveopštoj odbrani u prirodi,  biljnom, životinjskom i ljudskom svetu,  predstavljaju moralno i filozofsko opravdanje istrage poturica: sve se brani, čovek se brani, Crna Gora mora da se brani. To je, u stvari, bio uvod u direktno govorenje o neminovnoj borbi, preužasnoj borbi, strašne borbe s svojim i s tuđinom, ali i uteha da će težak venac borbe doneti voće slatko, tj. slobodu. Zato je njegova poruka jasna i časna: Slavno mrite, kad mrijet morate!

 

Drugi put se iguman Stefan oglašava na Badnje veče, u razgovoru sa vladikom Danilom, dok sede kod ognja. Iguman je oduševljen božićnom slavom, u mnogim krajevima je slavio, od Vitlejema do Kijeva, ali ova slava odvojila sa prostotom i sa veselošću. Pošto je nabrojao šta je to sve lepo na ovoj cetinjskoj slavi Božića, iguman je, po svom običaju, završio: A što mi se najviše dopada, što svačemu treba nazdraviti. Na vladičine reči da je srećan što ga je bog vesela dao, iguman odgovara svojom besedom Ja sam proša sito i rešeto, koja je sinteza njegovog spoznanja o neprekidnom kosmičkom sukobu elemenata i njegove filozofije borbe suprotnosti:

 

Sv 'jet je ovaj tiran tiraninu,

a kamoli duši blagorodnoj!

On je sostav paklene nesloge:

u nj ratuje duša sa tijelom,

u nj ratuje more s bregovima,

u nj ratuje zima i toplina,

u nj ratuju vjetri s vjetrovima,

u nj ratuje živina s živinom,

u nj ratuje narod sa narodom,

u nj ratuje čovjek sa čovjekom,

u nj ratuju dnevi sa noćima,

u nj ratuju dusi s nebesima.

T'jelo stenje pod silom duševnom,

koleba se duša u tijelu.

 

To je slika stalnoga kretanja, sukoba suprotnosti, stalnog nemira. Iznad svega toga je um koji vlada, koji savladava stihiju i pobeđuje ili izmiruje suprotnosti. Njegova beseda o sveopštoj suprotnosti i kosmičkim sudarima je potvrđivanje smisla istrage poturica kao prirodne neminovnosti u kojoj ima suprotnosti (stradanje i izbavljenje, patnja bratoubilaštva i radost slobode). Njegova pojava i njegove reči dolaze u odlučujućem trenutku kada konačno treba da se donese odluka o istrazi.

 

Kolektivni junak - Gorski vijenac je prvo delo u našoj književnosti, koje je stvorilo vrlo krupnog junaka,  narod, kolektiv, masu. Ovaj junak ima složenu umetničku funkciju u delu. Na prvom mestu je predočavanje odnosa koji vladaju u patrijarhalnom društvu u Crnoj Gori gde nema gospodara i kmetova, onih koji uživaju i vladaju, i onih koji rade za gospodara. Ovde postoji izraz gospodar i oslovljavanje gsspodaru, ali to važi samo za vladiku koji je istovremeno i svetovni vladar. Svi ostali su glavari, ali su oni to jer su se nametnuli narodu svojom hrabrošću i umom, a inače su i sami ratari. Čak i sluga nema ono značenje koje se formiralo u našoj svesti: to nisu obespravljeni siromasi nego borci, ratnici, koji su tu da se svome vladici nađu pri ruci: kada je borba, oni se bore kao i svi junaci. Skupštine i razgovori na njima, otkrivaju još jedan detalj koji odslikava društvene odnose:, svi glavari nisu jednaki ni po imanju, ni po junaštvu, ni po pameti, ali su svi jednaki kada se odlučuje o opštem narodnom interesu i o tako ozbiljnom pitanju kao što je rat.

 

Nosilac kolektivne svesti u Gorskom vijencu je KOLO kao predstavnik naroda i ono što ono kaže iz glave je celoga naroda. Ovde se iskazuje druga umetnička funkcija kolektivnog junaka: nosilac je kolektivnog pamćenja, kroz šest kola izložena je istorija Srpstva i Crne Gore, ispričana je drama naroda kroz istoriju. U toj drami su tri čina: slava (bogatstvo, sloboda, kraljevi i carevi, vitezovi i junaci); sagrešenje (izgubljen obraz, viteški duh i čoveštvo - međusobne zađevice i surevnjivosti uništile su slobodu); ispaštanje (izgubljena sloboda, ropstvo, patnja). Treća umetnička funkcija kolektivnog junaka je u tome što kolo deluje kao kolektiv u trenucima kada treba doneti tešku ali značajnu odluku od koje zavisi sloboda. Sve vreme trajanja druge skupštine, kada se dugo odlaže odluka o istrazi poturica, kolo reaguje sa namerom da usmeri pojedinačnu misao, održi svest o nacionalnom biću, podstakne donošenje odluke - to čini kazivanjem o prošlosti, podvizima, izdajama, viteštvu, patnji. Dok u poslednjem delu speva vladika Danilo plače zbog prevelikih žrtava koje su pale u borbama sa poturicama, kolo slavi njihova dela:

 

Spomenik je vašega junaštva - Gora Crna i njena sloboda. Tako je kolo (narod) u Gorskom vijencu nosilac radnje, oličenje mirnoće i samopouzdanja, ogledalo narodnog duha, mera najvećih moralnih vrednosti, izraz patriotskog zanosa. Sve vrednosti crnogorskog kolektiva postaju još izraženije kada se sagledaju druga dva kolektiva: turski i mletački. Da bi se to ostvarilo, uvedene su dve epizode: sastanak sa Turcima (tu spada i pismo Selima vezira) i kazivanje vojvode Draška o Mlecima.

 

Filozofija prava i pravde kod Turaka zasniva se na pravu jačega, na sili i vladanju, porobljavanju i bezobzirnosti. Malo je razumnih reči u turskom taboru. Nosioci shvatanja i morala ovog kolektiva su Mustaj-kadija i Selim-vezir. Prvi veliča svoju veru vređajući tuđu (Više valja dan klanjanja jedan - no krštenja četiri godine), a cilj sastanka je da se poturice vrate svojoj prvobitnoj veri. Selim-vezir je bahat, samouveren, preti, vrlo ružno govori o narodu (e je raja ka ostala marva, Pučina je stoka jedna grdna); on snažno naglašava hijerarhiju vladajućih, sa prezirom govori o narodu kojim se vlada. To je tipična slika feudalizma gde pojedinci imaju i bogatstvo i vlast, a najveći deo naroda je samo roblje koje treba da daje poreze i namete i trpi teške zulume.

 

Vojvoda Draško kazuje šta je video u Mlecima:

 

- ima lepih ljudi a grdnijih deset puta više;

- ima bogatih kojima je prepuno, ali i onih koji se muče da oderu koru leba suha;

- živi se u teskobi, svuda je smrad i zapara, ljudi su bledi;

- nema junaštva, na prevaru domamljuju ljude i robe ih;

- radnici u brodogradilištu su okovani u lance, isto tako i oni na brodovima; tamnice su pune nesrećnika;

- puno je doušnika, svako se boji glasno šta reći;

- čak i oni na najvišem položaju (dužd) lažu tako da im se ništa ne može verovati;

- neznanjem ovaj svet izaziva čuđenje - duždevo pitanje da li Bosanci i Arbanasi jedu Crnogorce.

 

Ovom slikom dva feudalizma (turskog i mletačkog) Njegoš je želeo da istakie društvene odnose u Crnoj Gori kao svet pravde, jednakosti, moralne čistote, viteštva i junaštva. Dok je za Turke narod (masa) stoka jedna grdna, za Crnogorce je narod nosilac vrhovnih moralnih normi, oličenje herojstva, uzor časti, viteštva i slobode.

 

Njegoš nije istakao ni jednog pojedinca kao junaka svoga epa, njegov jedini istaknuti i upečatljivi junak je narod. Ali narod nije oličen samo u kolu. On je oličen u onim brojnim pojedincima koji se pojavljuju u liku đaka, sluge, žene, sestre, sveštenika, vojvode, serdara, kneza. Svi oni su nosioci osobina tipičnih za sredinu, a sve pojedinačne osobine slivaju se u narav i mentalitet naroda crnogorskog krša. Svi oni pojedinačno, opet, imaju i ono što im je zajedničko, svest o časti, junaštvu i viteštvu i ljubav prema slobodi. Tako je Gorski vijenac postao knjiga opštepriznatih i opšteprihvaćenih moralnih i duhovnih vrednosti crnogorskog naroda. Zato je on bio i ostao vrlo popularan u prostom narodu i među intelektualcima, čitan i učen napamet.

 

U Gorskom vijencu, iako nema glavnog junaka među pojedincima, koji bi bio nosilac radnje ili oličenje umetničke ideje, ima nekoliko pojedinaca koji se ističu ili mestom u epskoj priči ili nekom crtom svoje ličnosti koja ga izdvaja od ostalih likova. U takve likove možemo da ubrojimo vladiku Danila, igumana Stefana i Vuka Mandušića.

 

Slavko Leovac - Ovo delo je prvenstveno umetnnčko delo, pa je zato i univerzalno, i to upravo po tome što izražava dublje korene tom nacionalnom osećanju i što svestranije izražava relativitete ljudske prirode i ljudske povesti. Drugim rečima, vrednost Gorskog vijenca nije samo u tome što je to delo manje ili više virtuozno podražavanje nekoj stvarnoj ili mogućoj hronici; niti je vrednost samo u tome što, ponekad sjajno, izražava prepoznavanje određenog vremena i miljea. To delo, naročito u svojim visokim trenucima, i samo postaje povest, povesna egzistencija koja prelazi granice istorije, svoje međe intencija, mišljenja i verovanja.

_________________________________

 

Drama se kod nas prvi put javlja 30 - tih godina 18. veka, u periodu koji predstavlja prelaz od stare ka novoj književnosti. U obradi situacija i karaktera oseća se uticaj Šekspira. Njegoš je prevladao osnovnu ograničenost kako svojih ranih epskih spevova tako i dramskih istorija. Svojom unutrašnjom složenošću Gorski vijenac visoko nadilazi dotadašnja dela tako da problem njegovog žanrovskog modela moramo pomeriti sa nacionalnog na internacionalni plan.

 

Sličnosti s grčkom dramom su najizrazitije i to na nekim ključnim tačkama strukture speva. Kolo u Gorskom vijencu kao izraz kolektivnog, narodnog načela nesumljivo je slična tragičnom horu u grčkoj drami. U Gorskom vijencu se prikazuje samo pripremanje istrage poturica, dok se sam taj čin ne prikazuje na sceni nego se o njemu izveštava. Isto to imamo u grčkoj i klasičnoj drami. Gorski vijenac je mnoge svoje proučavaoce podsetio na jedan od najsamosvojnijih romantičarskih žanrova - dramsku poemu. Većina dela tog žanra nastala je pod uticajem geteovog Fausta.

 

Osnovu Gorskog vijenca čini "istraga poturica", istorijski događaj koji se odigrao u Crnoj Gori početkom 18. veka. Shvativši da su poturice (Crnogorci koji su u strahu od Turaka prešli u islam) najveća opasnost za slobodu i opstanak zemlje, vladika Danilo je organizovao njihovu istragu. U ovom lokalnom, ali važnom događaju Njegoš je video prekretnicu u oslobodilačkoj borbi koju je Crna Gora vodila više od jednog stoleća. Ali više nego samom temom, Gorski vijenac, opštim duhom, koji živi u njegovim likovima i scenama, odražava istorijsko razdoblje iz koga je uzet predmet dela. Crnogorci su određivali svoje međusobne odnose imajući uvek u vidu interes zajednice. Najbolji među njima vodili su ih u ratove i okupljali se u veća da presuđuju sporove. Kolektivan život razvio je u njima mnoge vrline: junaštvo, drugarstvo, čuvanje date reči, želju za junačkim delima. Takav duh vremena i života odražava Gorski vijenac u potpunosti.

 

Književni rod - epska drama

Književna vrsta - ep, drama, tragedija

Tema - Istraga poturica u Crnoj Gori

Ideja - Osnovna ideja Njegoševog dela jeste shvatanje da je borba za slobodu i nezavisnost najveća čovekova dužnost. Ova ideja se provlači kroz čitavo delo, njom su prožete mnoge ličnosti. Za takvu borbu odlučio se i vladika Danilo:

Al tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija.

Mesto i vreme radnje - Crna Gora početkom 18 - og veka.

 

Fabula

Gorski vijenac je pisan u obliku drame. Njegoš se, međutim, nije držao važećih šablona koji vladaju u dramskoj književnosti. U delu nema činova, nego je cela radnja koncentrisana oko tri istorijska trenutka. To su dve skupštine i sama istraga.
Prva, trojičindanska skupština održava se na Lovćenu. Crnogorski glavari su se okupili da razgovaraju o "domaćem zlu" i u "gluho doba noći", dok svi spavaju, vladika Danilo "sam sobom" govori kako je paklena turska sila pokorila skoro pola Evrope, pregazila Srbiju, Bosnu i Albaniju, sejući za sobom pustoš i smrt. Ostala je nepokorena samo Crna Gora. Ne mogavši da je vojnički savladaju, Turci su mitom, obećanjima i pretnjama uspeli da jedan deo Crnogoraca prevedu u islam i da na taj način pripreme njeno osvajanje. Svestan da se našao pred istorijskim zadatkom odbrane slobode, kada sa malo snage treba braniti zemlju od moćne turske imperije, vladika Danilo se podaje gorkim i mračnim mislima. Vuk Mićunović vraća samopouzdanje mladom vladiki veličajući snagu omladine i viteški duh svog naroda. Pa ipak, ova skupština, na kojoj je trebalo doneti odluku o ustanku na poturice, razilazi se  bez rezultata.
Druga skupština se održava na Cetinju u jesen iste godine."Glavari se makli na stranu, a narod kolo vodi" i peva pesmu u kojoj veliča junake u borbi za slobodu, a proklinje izdajnike i malodušnike. Kolo, na kraju, otvoreno prekoreva vladiku i glavare zbog njihove neodlučnosti:

 

Što je ovo, evo neko doba
te su naše gore umučale,
ne razležu ratnijem kricima?
Počinu ni rđa na oružje,
ostade ni zemlja bez glavarah.

 

Kolom koje je, kako kaže vojvoda Milija - "iz glave cijela naroda" Njegoš je pokazao da su narodne mase osnovna snaga u borbi protiv tiranije. Neki glavari priznaju da su neodlučni, da "ne smeju ništa da započnu" i da zbog toga Crnogorci imaju pravo"dići na njih prokletu gomilu". tada stižu predstavnici ostalih plemena i donose nove dokaze da se sa poturicama više ne može živeti zajedno. Postepeno, jedan za drugim, glavari se izjašnjavaju za istragu, dok vladika Danilo i dalje ostaje neodlučan. Nastaje mučno ćutanje. Svi osećaju da je to sudbonosni trenutak, koji će ili doneti odluku za borbu ili prihvatiti stav posmatranja i čekanja. Tada se opet javlja kolo, koje slikovitom pesmom o Ivan-begu kako je osveta "sveto piće", a smrt u oslobodilačkoj borbi dužnost i dug svakog ratnika. Na taj način kolo daje podršku odlučnima, hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike. Vladika Danilo je ostao sam, ali i tako usamljen on želi da sagleda sve mogućnosti i da izmeri sve razloge i protivrazloge u vezi sa istragom. Svestan je da verske borbe uvek donose nesreću. I islam i hrišćanstvo učvrstili su svoju vlast na grobovima nedužnih ljudi koji su stradali za interese jedne ili druge vere:

 

Luna i krst, dva strašna simvola,
njihovo je na grobnice carstvo

 

Vladika Danilo bi prešao preko verske mržnje i netrpeljivosti, ali on ne može da shvati izdaju nacionalnih interesa:

 

Ali hula na svešteni ćivot
koji ga je mlekom odranio,
to mi prsa u tartar pretvara.

 

I tada, obuzet zanosom, on se konačno obračunava sa sumnjom u sebi i odlučuje se za istragu:

Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žnjetva!

Treba služit časti i menu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može;

Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje!

 

Ali vladika bi ipak želeo da se isturčena braća pozovu i da se još jednom pokuša rešiti sukob bez prolivanja krvi. Glavari nisu zadovoljni ovim predlogom, ali pristaju. Tada se opet javlja kolo i pesmom o poturčenjaku Staniši Crnojeviću govori da izdajnici ne "razlikuju nikakav drugi jezik do jezika oružja" i da Crna Gora nije stekla slavu razgovorima sa neprijateljima nego borbom i pobedama.

Dolaze turske poglavice i sedaju prema Crnogorcima. S jedne strane su Crnogorci, viteški svet, koji slobodan život ceni kao najviši ljudski ideal; s druge strane su poturice, svet izdajnika, tirana i ugnjetača. Počinje razgovor kroz kratke i britke reči prigovora i aluzija, ustvari jedna teška i ljuta bitka rečima. U ime Crnogoraca vladika Danilo govori o ljubavi prema rodnoj grudi, o slobodi, slavi i zavičaju. Kazuje da je čovek slab i da može kadgod iz straha i da pogreši, kao što su i poturice učinile prelaskom u islam. Danilove reči vojvoda Batrić prevodi na jezik junaka: zemlja je mala i "otsvud stiješnjena", tako da dvojica u njoj ne mogu da vladaju. Zato on poziva poturice da prime "vjeru prađedovsku", a ako to ne učine: - U krv će nam vjere zaplivati, biće bolje koja ne potone.

 

U ime svoga sveta govori Mustaj - kadija, koji ističe pravo jačega i sa zanosom govori o svojoj veri. Žestoku borbu prigovora, koja preti da se pretvori u pokolj, staloženiji smiruju i stišavaju zavađene. Kada se sve utišalo, javlja se kolo koje pesmom o Vrtijeljci iskazuje svoje neprihvatanje pregovora sa poturicama. Tada stižu i kavazi iz Podgorice sa pismom od Selima vezira, koji obilazi "carstvo" i koji, smatrajući da i Crna Gora pripada turskoj imperiji, traži od vladike i glavara da mu dođu "na biljegu" i da se poklone, jer: - jaki zubi i tvrd orah slome...

 

Kroz razloge koje su iznosile poturice i kroz misli iz vezirova pisma Njegoš je pokazao feudalna shvatanja turskih eksploatatora, koji smatraju da su na sablji dobili pravo da porobljavaju i eksploatišu druge: Za njih je narod "stoka jedna grdna", a sirotinja je bez ikakvog ljudskog dostojanstva. Vladika Danilo i glavari odgovaraju dostojanstveno: da je njihov narod, iako mali, borben i snažan i da vlast ne treba davati neljudima. Sukob je time doveden do vrhunca i više se nije imalo šta čekati.

 

Istraga se opravdava još nekim pojedinostima. Iz Mletaka dolazi vojvoda Draško i svojom pričom o zapadnjačkoj civilizaciji, koja počiva na eksploataciji, još više ističe moralne vrednosti svoga naroda. Posle turskih svatova koji prolaze kraj Cetinja, nailazi sestra Batrićeva tužeći za bratom koga su Turci na veru namamili i ubili. Spremna je da prežali bratovljevu smrt, ali ne može glavarima da oprosti njihovu neodlučnost i zbog toga se ubija pred njima.
Narod potom dovodi neku babu koju je skadarski paša, čim je čuo za crnogorske dogovore, poslao da zavadi glavare i tako ih spreči u njihovom poduhvatu. Narod hoće da je kamenuje, a glavari je s mukom spasavaju.

 

Njegoš je postupnim razvijanjem sukoba između Crnogoraca i poturica, slikajući oba sveta, oružanu borbu obrazložio kao nužno i jedino rešenje. Na kraju dogovora javlja se slepi iguman Stefan da ovoj borbi da opšti smisao, da je objasni i opravda večitim zakonima koji vladaju u prirodi i društvu, da kaže da sve što živi na zemlji mora da se brani od napadača. Zatim se glavari zaklinju da će svi kao jedan ustati na poturice i osloboditi  zemlju tog strašnog domaćeg zla.

 

Sam čin istrage u delu nije prikazan. Njegoš to nije učinio zato što je opravdanost i nužnost istrage prikazao tako snažno i ubedljivo da smo je mi u sebi skoro doživeli. U završnim scenama dela on prikazuje cetinjski manastir u noći uoči praznika. Dok se Crnom Gorom razležu puške, stari iguman i vladika sede kraj ognjišta. Iguman priča vladici o teškoćama u životu i time ga priprema za vesti koje obojica očekuju. Izjutra stižu osvetnici i glasnici s bojnog polja i pričaju o krvavom pokolju iz koga se rodila crnogorska sloboda.
Opet se javlja kolo koje slavi istragu i veliča pobedioce. U završnoj sceni pojavljuje se i Vuk Mandušić koji dolazi iz neoslobođene nahije, mrk, izlomljenih toka i prebijena džeferdara.

 

Plače za slomljenim oružjem i priča vladici o borbama u kojima je učestvovao. Danilo mu daje novi džeferdar i rečima:

A u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita

... kazuje da borba nije završena i da se treba spremati za nove podvige.

 

Likovi

Vladika Danilo je duboko misaona i osećajna priroda. Suočen sa problemima od čijeg je rešavanja zavisila nacionalna sloboda, mora o svemu dobro da promisli pre nego što donese odluku. Na samom početku vidimo ga kako "u gluho doba noći" razmišlja o teškom položaju balkanskih naroda. Dok turska sila drži u ropstvu njegovu mnogobrojnu braću, on kao da ne vidi izlaz:

 

A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga!

 

Njegova neodlučnost na prvoj skupštini i na početku druge - nije rezultat sumnje u opravdanost borbe, već bojazan da se istraga ne pretvori u bratoubilački rat. Vladika se ne boji Turčina - "neka ga je ka na gori lista", ali se plaši "od zla domaćega". Plaši se ako napadne poturice, što znači jednokrvnu braću, da će se borba pretvoriti u rat. Duboka čovečnost u njemu ogorčeno se buni protiv prolivanja krvi u ime vere. Ali u trenutku kad neumoljive činjenice nameću saznanje da su se ta jednokrvna braća "odrekla sebe" i postala izdajice, vladika dolazi do uverenja "da je borba protiv njih ne samo neminovna nego i opravdana":

 

Udri za krst, za obraz junački,
ko gođ paše svijetlo oružje,
ko gođ čuje srce u prsima.

Trijebimo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od užasa,
oltar pravi na kamen krvavi!

 

Kada se odlučio i krenuo u akciju, dokraja je ostao odlučan i aktivan.

Iguman Stefan, slepi starac od 80 godina, koji je "proša sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio", predstavlja tip narodnog mudraca. Iguman svuda vidi nemilosrdnu, neprestanu i neminovnu borbu suprotnosti. U Gorskom vijencu stari iguman se javlja u trenutku kada borbi treba dati opšti smisao i odrediti joj mesto u životu naroda koji se bori za slobodu. Govori o životnim zakonitostima, o tome kako je priroda puna "ludijeh vremjenah" i kako sve što živi i raste mora da se brani od napada:

 

Obrana je s životom skopčana! Sve priroda snabdjeva oružjem protiv neke neobuzdane sile... Kao što klasje ima "ostro osje", ruža trnje, životinja rogove i zube, a ptica krila, tako i čovek ima um i snagu mišice. A novo i bolje može može da se rodi samo kroz borbu. zato čovek ne sme da se prepusti ropstvu, mora da se bori protiv "neobuzdane sile". Iguman ukazuje junacima na težinu borbe koja predstoji i veličinu podviga za koji se spremaju:

 

Vam predstoji preužasna borba...
Slavno mrite kad mrijet morate!
Čest ranjena žeže hrabra prsa,
u njima joj nema bolovanja.

 

U igumanu Stefanu Njegoš je dao tip sveštenika koji je religiju podredio oslobodilačkoj borbi naroda. U noći uoči Božića, dok Crnom Gorom prolama se pucnjava, on mladom vladici govori o prvim kapima gorke čaše života, pripremajući ga za vest o skupoj ceni kojom se plaća sloboda. A kad u rano jutro stižu osvetnici, on ih pričešćuje onako krvave, a onda daje pomen srpskim, hrvatskim i crnogorskim junacima koji su poginuli u bojevima s Turcima.

 

Vuk Mićunović je oličenje junaka - viteza. Od prvog trenutka razgovora o poturicama on ima jasan i beskompromisan stav i prvi se izjašnjava za istragu. Još na prvoj skupštini, kad je čuo teške i sumorne reči zabrinutog vladike, on ga hrabri snagom crnogorskog naroda koji se uvek prekaljivao u mukama i nevoljama:

 

U dobru je lako dobar biti,
na muci se poznaju junaci.

 

Naviknutom na borbu, teško mu padaju Danilova duga razmišljanja. On čak izražava strah od mnogog mišljenja. Borbenu pesmu kola, u kojoj se veliča junaštvo, prihvata s oduševljenjem. Najveća vrednost čoveka je njegovo junaštvo, ono je "car zla svakojega" i samo ono može junaku da obezbedi slavu međupotomcima:

 

Blago tome ko dovijeka živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine,
nit dogori niti svjetlost gubi.

 

Kad se nađe oči u oči s poturicama, mržnja prema izdajnicima gori u njemu i izbija u kratkim i oštrim aluzijama. A pri rastanku sa kavazima, on šalje veziru fišek baruta kao veličanstvenu i vitešku poruku:

 

Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, ponesi ga na poklon veziru i kaži mu da je to cijena koje drago glave crnogorske. Njegove reči kojima slika razliku između Crnogoraca i poturica najlepša su himna crnogorskom junaštvu i najljuća osuda izdaje. Ističući taj odnos između sebe i turskog vezira, on govori:

Zar obadva nijesmo hajduci?
On je hajduk roblja svezanoga.
On je bolji i više ugrabi;
ja sam hajduk te gonim hajduke,
glasnija je moja hajdučija.

 

I u Vuku Mandušiću Njegoš je naslikao tipičnog crnogorskog junaka, u kome se prepliću junaštvo, mahnitost, ćudljivost, tajna ljubav prema udatoj ženi i dečački iskrena ljubav prema dragim stvarima. Od svih crnogorskih junaka on je najbogatiji unutrašnjim protivrečnostima. U toku pregovora s poturicama on smišlja priču o snahi Anđeliji i tom pričom pravi oštre aluzije na jalove razgovore i bezuspešna ubeđivanja. On je za to da se domaće zlo leči borbom, a ne pregovorima. A u tajnoj i tragičnoj ljubavi prema snahi bana Milonjića, on zavidi mrtvom Milonjićevom sinu Andriji:

 

Blago Andri đe je poginuo,
divne li ga oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe!

 

Mrki Vuče, podigni brkove,
da ti viđu toke na prsima,
da prebrojim zrna od pušakah
kolika ti toke izlomiše!
Mrtvu glavu ne diže iz groba
ni prekova bistra džeferdara.
Zdravo tvoja glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!

 

Vladika ustade i dade Mandušiću iz odaje svoje jedan dobar džeferdar.

 

U delu se javljaju likovi serdara, glavara a oni su nosioci kolektivnog iskustva naroda. Njihovo mišljenje se zasniva na tradiciji borbe kao herojskog ideala. Vladika, individualac, on je nosilac dramskog (sumnje, dileme, odgovornosti). Iguman Stefan predstavlja iskustvo, sigurnost, spokojstvo i veru.

 

 

Kolo je kolektivni lik "iz glave cijela naroda": daje podršku odlučnima, hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike.

 

Mislim da su Njegoševi stihovi, koji pozivaju na borbu za oslobođenje, najjači stihovi napisani u srpskoj književnosti.

 

Njegoš je stvarao kad u nas nije bilo ni književnog jezika ni izgrađenog pesničkog izraza. Zato je morao da sam stvara i jezik i stih. Osnovu njegovog književnog izraza čini narodna pesma, ali je taj izraz u Gorskom vijencu dobio viši umetnički kvalitet. Jasnost Njegoševa stila leži u slikovitom jeziku, koji je obogatio svežim metaforama, simbolima i poređenjima. Upotrebio je deseterački stih narodne pesme. Ali dok je taj stih u našoj epici prilično trom i narativan u Njegoša je duboko emocionalan i književno izgrađen.

________________________________

 

Likovi u delu Gorski vijenac

 

Gorski vijenac je najpoznatije delo Petra Petrovića Njegoša. Nastalo je na Cetinju 1846. godine u vreme najvećih kriza sa kojima se suočavao mladi vladar Crne Gore. Tema dela je istraga poturica.

 

Vladika Danilo - Sa vladikom Danilom, otvara se se Gorski vijenac, a to je znak da će on biti subjekat ili pojedinac u kome će se najviše prelamati ono što obeležava jedan kolektiv u najsudbonosnijim trenucima njegove borbe za opstanak. On je mlad a u najtežim trenuima našao se sam , isturen ispred jednog naroda , bez pomoći i bilo kakve zaštite. Ali , on je vladar koji sve zna, promišljen je i ne gubi prisebnost ni u jednoj situaciji. Da je čovek velike osećajnosti i da intezivno doživljava svet oko sebe vidimo kada tone u očaj, sam šeta poljem, niti jede niti spava, samo ćuti. Suočen sa početkom istrage i teškim krvoprolićem, zaplakao je jer je taj sudar vera i krvoproliće doživeo kao najveću tragediju. On je humanista i prezire silu i svaki vid tiranije pa odgovara veziru:

 

Divlju pamet a ćud otrovanu,

divlji vepar ima, a ne čovjek.

Kome zakon leži u topuzu,

tragovi mu smrde nečovještvom.

 

On ne teži da uništi sve što je neprijateljsko. On je za akciju, ali samo dotle dok se neprijatel ne shvati da svako ima pravo na svoju slobodu. On je slobodarskog duha i sloboda je za njega najveći ideal jer ko sačuva slobodu sačuvao je svoj identitet(poreklo, običaje, jezik, istoriju),svoje dostojanstvo, obraz, veru, pa zato kaže: - udri za krst, za obraz junački.

 

Iz prvog monologa na početku dela vidimo da je dobar poznavalac kada je u pitanju Turska i njena moć, a isto tako i veliki mislilac i mudrac. Svoju poziciju u odnosu na druge izražava stihovima:

 

Ko na brdo,ak i malo stoji,

Više vidi no onaj pod brdom -

Ja poviše nešto od vas vidim,

To je sreća dala al nesreća.

 

Njegovu mislilačku i intelektualnu nadmoć vidimo u pismu koje upućuje veziru.

Za vladiku se može reći da je bliži srpskom junaku nego crkvenom poglavaru. Za njega smisao trajanja nije u molitvama i tamjanu, već u podvigu, u "užasnoj pesmi" koja se prenosi na oltar, a oltar je "kamen krvavi" odnosno Crna Gora.

 

Vuk Mićunović je u odnosu na vladiku mnogo odlučniji. On ne zna za dileme i kolebanja. Uvek je blizu vladike i na sve motri i sluša. Kada svi spavaju i kada je Danilo sam sa svojim mislima, vuk pritajen sluša njegove reči i odmah reaguje.on je tu da vrati veru pokolebanome i da ukaže da je borba jedini izlaz.i kada je najteže on ima nade u spasenje. Vladici ukazuje na pet stotina momaka koji imaju veštinu i želju da se bore. Njegov stav je:

 

Bez muke se pjesna ne ispoja,

Bez muke se sablja ne sakova.

 

To znači da nema muke, ne bi bilo junaka, a da nema junaka ne bi bilo ni pesme koja slavi junaštvo; da nije muke ne bi bilo ni potrebe da se kuje sablja. Po njemu je "junaštvo car zla svakojega" što znači da zlo samo pred junaštvom povlači. A pošto poturice i Turci oličavaju to zlo treba im pokazati prkos i rešenost na borbu do kraja, zato on vezirovom izaslaniku, uz vladikino pismo daje fišek kao znak rešenosti crnogorskog naroda na borbu. Na primedbu Ridzal Osmana da je taj postupak hajdučki i nedostojan vezira, on mu odgovara da je vezir najgori hajduk jer je "hajduk roblja saveznoga" da "prži zemlje i narode", a da je on, Vuk Mićunović samo hajduk koji goni te hajduke pa je on čestit i pošten a njegova borba uzvišena i ima viteški smisao.

 

Vuk Mandušić se u delu javlja na dva mesta: u noći kada glasno i nesvesno kazuje sadržaj onoga što na javi duboko u sebi taji, i na kraju dela, kada ga možemo sagledati u epskoj veličini koja u nama traje i kada je delo pročitano. Njegov lik je mnogo složeniji od lika Vuka Mićunovića. On je junak koji dolazi sa bojišta ostavljajući iza sebe krvav trag. U toj svojoj ratničkoj pojavi deluje vrlo impresivno:

 

Crni mu brci pali na izlomljene toke,

dzeferdar prebjen nosi u ruke

i sjeda kod ognja sav krvav.

 

Mrk je u licu ali plače za slomljenim dzeferdarom kao da je izgubio najboljeg prijatelja zato što tom puškom on brani dostojanstvo i čast, štiti porodicu i time obavlja svoju dužnost. Puška mu pomaže da očuva veru. Ona je njegov prijatelj koji ga neće izdati. Vladika iznosi dzeferdar i daje mu ga.

 

Zdravo tvoja glava na ramena,

ti ćeš pušku drugu nabaviti,

a u ruke Mandušića Vuka

biće svaka puška ubojita.

 

Ovi stihovi nam govore da boj ne bije samo svetlo oružje, već srce u junaka, kao i to da borba još nije gotova.

 

Ali pored ovog junaka Mandušića, postoji i jedan drugi u njemu. To je Vuk sav od snova, čežnji i tananih osećanja. To je jedna lirska duša koja u sebi nosi najveću tajnu svoje intime, što je na prvi pogled u suprotnosti sa njegovom junačkom prirodom. Njegova najveća tajna je zaljubljenost u mladu snahu bana Milonjića kome je devet puta kumovao. Ona u njemu budi takva osećanja da mu se svet zavrti oko glave kad se nasmeje. Ona mu je lepša od vile. Kada je u zoru ugleda , raspletene kose kako pored vatre nariče za mrtvim deverom, on zavidi Andriji koji je poginuo jer ga oplakuju njene oči.

 

Iguman Stefan sebe najavljuje kao slepog osamdesetogodišnjaka. Izgubivši vid on je počeo da se koncentriše na ono što je duhovno, na misao. Kod njega se javlja "duhovni vid" koji mu pomaže da vidi i ono što je nevidljivo. Tako dolazi do saznanja da je priroda stvorena na principu napadanja i odbrane: klas žita se brani osjem, cvet ruže trnjem, neka bića zubima, neka rogovima... tako je čoveku Bog podario ruke da bude branilac žena i dece, a narod da bude branilac crkve i plemena. U razgovoru sa Vladikom Danilom na Badnje veče, pored ognja i badnjaka,o grubosti sveta kaže:

 

Svijet je ovaj tiran tiraninu,

a kamoli duši blagorodnoj.

 

Ovim on hoće reći da je svet težak i nepodnošljiv i za onog ko je bezobziran i surov, a kamoli za neko mirno, nežno i osećajno biće. Svet, po njemu, opstaje zahvaljujući borbi, koja nije samo zemaljska već i kosmička: ratuje more sa kopnom, duša sa telom, noć sa danom, čovek sa čovekom, narod sa narodom... Utakvom svetu ne može biti zadovoljstva, sreće, mira pa je čovek nesrećno i ukleto biće čijim patnjama i stradanjima nema kraja. Smisao čovekove borbe je da opstane u tom svetu, ali na način koji ne poništava ljudsko u njemu.

 

Kolektivni junak u Gorskom vijencu je crnogorski narod. Njega obeležavaju velike moralne i fizičke snage, a u prvom redu čojstvo i junaštvo. Junaštvo je način odbrane i opstanka. Junaštvo znači ne pokoriti se, čuvati dostojanstvo i čast. Sa junaštvom se potvrdjuje ponos i slava, ali to mora biti praćeno čovečnošću. Čojstvo krasi Crnogorce, ali ne i Turke. Crnogorski kolektiv ima slobodarski duh i zgražava se nad kukavičlukom. Crnogorci ne podnose laž i licemerje. Oni su patrijarhalni i sujeverni. Uvek su iskreni i ispunjeni verom u život. Oni su žestoke naravi ali plahe krvi a u njima je opšte iznad ličnog.

________________________________

 

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom - Petar i prezimenom - Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.
Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

 

Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za nasljednika spremao Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Školu je kratko vrijeme učio u Boki kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju.

 

Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834. objavio je dvije zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: Crnogorac k svemogućem Bogu, Vijerni sin noći pjeva pohvalu mislima i Oda Suncu. Ostale pjesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: Kula Đurišića i Čardak Aleksića.

 

Godine 1854. je objavljena Slobodijada, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: Luča mikrokozma, Gorski vijenac i Lažni car Šćepan Mali.

 

Vladika Petar II Petrović Njegoš - Biografija

Vladika Petar II Petrović Njegoš - Neka bude što biti ne može  

Vladika Petar II Petrović Njegoš - Noć skuplja vijeka 

Vladika Petar II Petrović Njegoš - San Vuka Mandušića