Vilina gora - bajka

Imao nekakav bogati čovek sina jedinca, pa othranivši ga do oružja pošalje ga po svetu da teče, ali ne teče da aspri steče nego da steče pameti, i da vidi idući po svetu kako se trudio živi i kako se valja mučiti da se ovoga kratkoga veka pošteno živi, i dade mu nekoliko aspri što će mu dosta za put biti. Kad ga opremi, mnoge mu stvari preporuči a najviše da čuva novac, pa ga sa blagoslovom otpusti. Idući ovaj mladić po svetu dođe u nekakav grad gde vidi da jednog čoveka vode na vešalo. On se začudi pa pritrčavši zapita šta je skrivio ovaj siroma čovek pa ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori:

- Ovaj je čovek dužan mnogima, i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mesta zaslužio je smrt.

On čuvši ovo zapita učesnike:

- Gospodo! Jeli moguće da ja toga čoveka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?

Oni mu odgovore:

- Za što ne! Plati toliko i toliko pa evo ti čoveka da od njega čini šta hoćeš.

On izvadi sve ono novaca što imade pa na kraju i sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, učesnici mu dadoše čoveka, i on sa njim po svetu proseći od vrata do vrata. Jedno veče ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik:

- Meni je dojadilo već ovako živeti, a još mi je žalost viša tebe gledajući da samnom stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrinu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti.

Mladić pristane na ovo i upute se ka vilinoj gori sve stranputicama nekim, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do meseca doticaše, a listovi joj zlatni behu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja. Mladić videvši to prepadne se i upita svoga druga:

- Šta je ovo? kakovo je ovo čudo.

A on mu odgovori:

- Ne boj se, ovo je sve moje posestrine i njene majke, pa i naše, samo teke znaju da se mi dvojica ne možemo njima na jedan put iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da sa njima živimo, a ti me pričekaj ovden pod ono drvo, te je od suvoga zlata a perja su mu biserna; ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pisnuti reči jedne dokle se vratim opet po tebe, jer je ovo drvo vila, ispod njega se kupe leti pa đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu.

Ovo izrekavši nestade kao da ga zemlja proždre. Mladić stojeći onde dosadi mu čekati pa počne tamo amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo krilatih deevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica pa ga očima začara i u oni čas ostade nem i slep. Tada se prepade i od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima onaj čovek, uhvati ga za ruku i reče:

- Ne boj se, šta ti je?

A on mu rukama pokaže da je oslepeo i onemeo.

Tada čovek kad to vide, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa svih strana vila i vilenjaka, ovog čoveka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne beše, pa počeše po gori brati nekake lekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a drugom mu opet namazaše oči, te u onaj isti čas steče vid očinji i razgovor deset puta lepši i bolji nego što je ranije imao.

Po tom ga primiše u svoje društvo, i oženiše ga, te steče silno blago i ima lep porod. Ali kad već ostari, pokaja se gospodu Bogu, povrati se svome domu, i jedva živa zateče svoga roditelja, pa se sa njim oprosti i sahrani ga, te do smrti žive kao pravi hrišćanin, ali opet dokle je gođ živeo svakoga je leta po jedan put u onu goru hodio te se s družinom sastajao i pozdravljao.