Vidoe Podgorec - Belo ciganče lektira

Vidoe Podgorec - Belo ciganče

Vidoe Podgorec - Belo ciganče

 

Ova knjiga je jedna od prvih koje sam pročitala i uživala družeći se sa njenim junacima. Tada nisam imala dilemu: pripadala je domaćoj književnosti. Danas ona pripada stranoj književnosti. Zbog sećanja na trenutke uživanja u njoj, stavljam je u ovaj deo. Više se ne sećam kako je izgledala knjiga pozajmljena iz biblioteke moje škole.

 

Pripovedač ili narator ove dečje knjige je Taruno Mulon, bez datuma i mesta rođenja. Bio je prilično odrastao deran, koščat, nabijen. Takvi dečaci ili još bolje mladići nisu bili retkost u to posleratno doba. Bilo ih je kao kiša, vetruštine im mrsile i razmrsivale raščupane kose, lica su im bila opaljena od sunca i mraza; materinska ruka ih nije milovala, niti ih je majčinska reč uspavljivala. Ta deca nikad nisu bila dovoljno naspavana ni dovoljno sita. Obično su živela kao pastiri, čuvala ovce i goveda. Surovi uslovi života ostavili su im na licu svoj ružni pečat, ali nisu pokvarili njihova čista srca. Naprotiv, dali su im nešto što ostala deca nemaju: izdržljivost. Takav je bio dečak koji je došao u seosku školu među decu koja su ga dočekala s nepoverenjem. Zahvaljujući učiteljevom razumevanju, pružena mu prilika da ispriča priču svog tužnog života, jer odmah na početku saznajemo da je došao iz doma za nezbrinutu decu čiji su roditelji nestali u vihoru rata. Bežeći pred Nemcima, našli su ga Romi i poveli sa sobom. Autor sa simpatijama dočarava ovaj čudan svet lutalica koji žive od danas do sutra i ne misle mnogo na budućnost. Žive u sadašnjosti punim srcem jer ne znaju šta će im sutrašnji dan doneti. Sa puno je topline autor izneo istine o nepravdama i bedi skitačkog života Roma u jednom vremenu koje je, srećom, ostalo daleko u prošlosti. Iako Taruno po rođenju nije bio Rom, upoznao je njihov život i običaje, a naučio je i da pravi kotarice od pruća kako bi preživeo. Tarunova upornost je pobedila i u ovom poslu i gotovo da se osetio odraslim. Ovaj mali uspeh za njega je bila ogromna pobeda koju je tiho, u sebi, u svom srcu, proslavio sam. Taj posao mu prilično dugo nije išao kako valja, ali je bio uporan i konačno je ovladao neposlušnim prućem.

 

Ovaj nesrećni dečak imao je sreće što ga je pronašao baš stari Mulon. Naučio ga je da poštuje rad i da voli druge ljude. Vekovnom mudrošću odzvanjaju Mulonove reči: "Bolje je da budeš gladan nego da primaš suvu koricu gorke milostinje, koja se deli sa prezrenjem i gnušanjem. Nauči sam da zarađuješ svoj zalogaj hleba. A zalogaj koji se dobija za sopstveni rad, koji je natopljen tvojim znojem – slađi je od svih neprošenih i na nečastan način dobivenih poslastica. Milostinja je izmišljena za one koji nisu u stanju da sami zarađuju svoj nasušni hleb. Milostinja je jedina uteha slepima i nemoćnima – dokaz da ih svet nije zaboravio. A ti si, Taruno, pametan i zdrav dečak, možeš da radiš razne poslove, i hiljadu puta časnije od prosjačenja. Raditi ma šta – to je ponos, a prosjačenje je ponižavajuće, bedno..."

 

Iz Tarunovih dubokih umnih očiju, često zamagljenih bljeskom tople vlage, zračio je pogled pun zahvalnosti i dobrote. Voleo je sve ljude oko sebe. Najbolji prijatelji bili su mu vršnjaci slepi Rapuš i njegova sestra Nasiha. Često bi se rastužio i osetio kako mu se oko srca razlivaju talasi drhtavice kada bi razmišljao o mraku i svom slepom drugu: bez ijedne zvezde, bez ijednog sunčevog zračka... Kako je to mučno, svirepo i strašno! Često bi mu u ušima odjekivao mek i zvonak glas njegovog najboljeg druga kako peva tiho, lagano, iz dubine svoga čistog srca, a reči pesme mu naviru sa usana slivajući se poput blage poplave prolećnih šumova. Pevao je o sebi, o svom vidu, o izgubljenoj svetlosti.

 

Svakog jutra u zoru

kada se bude ptice,

kad sunce pomoli lice,

livada, kažu pliva u cveću

- u njemu ja tražim svoje oči.

 

U svako predvečerje,

kad sunce tone

i decu snovi gone,

na nebu, kažu, trepere zvezge,

međ njima ja tražim svoje oči.

 

O, ni jutro ni večerom,

ja nikada, nikada

ne nađoh svoje izgubljene oči.

Oči su moje u mojoj violini,

oči su moje u mojoj...

 

Ne računajući decu koja ga nisu prihvatala i ljude koji su uvek u Romima videli kradljivce i lenštine, Tarunu je najveći strah u kosti terala Henza, žena starog dobrog Mulona koji se ni pred kojim ucenama ne bi odrekao Taruna.  Bila je to jedna od mnogobrojnih prilika kada bi Taruno osetio da mu se nešto penje u grlo, a da to nije bio plač, već neko čudno osećanje odanosti prema tati Mulonu. Često se divio hrabrosti koju je posedovao taj mirni, dobrodušni starac. Divio se njegovoj veličini i nepobedivosti. Zahvalan mu je bio iz dubine duše zbog ljubavi, samoodricanja i svih žrtvi, trpljenja i lišavanja kako bi zaštitio baš njega, a nije mu čak bio ni rod. Zagledao je često bore na Mulonovom staračkom licu koje su se krile ispod retkih sedih vlasi slepljenih od znoja, dok mu je u očima titrao neki blesak tihe dobrote, mirne, unutrašnje, duboke. Na krajevima usana uvek bi mu lebdeo jedva primetan smešak, dok bi gledao nekud u daljinu, neodređeno, odsutno. Taruno je bio svestan da se Mulon nikada ni na šta nije tužio, kao da u sebi ima neku skrivenu, veliku moć kojom može sam da pobedi, samo ako on to hoće. Taruno je s godinama shvatao da je starac sve mršaviji i koščatiji, a uporno ne pristaje da poklekne ni pred kakvom teškoćom i ne priznaje nijednu životnu tegobu. Bore jesu naružile njegovo lice, koža oko očiju postala mu je siva i naborana dok mu se oči sklapaju nekako umorno, umorno, ali stari Mulon ne posustaje. Duboka dobrota koja izbija iz njega nije dozvoljavala da isplivaju na površinu ni tragovi pesimističnih misli. Potpuno je Belom Cigančetu jasno da na svetu ima rđavih ljudi kao i dobrih, ali nikako nije shvatao zašto rđavi uopšte postoje i zašto svi ljudi nisu dobri poput tate Mulona.

 

Dirljiv je dečakov odnos s belom kobilom Belkom i njenim krupnim riđim ždrebetom sa belim belegom na prednjoj nozi. Uz ove stihove je Taruno zamišljao kako jaše na mladom i snažnom konju koji razmahuje grivom i, ponesen galopom, ne gazi, već leti beskrajnim drumovima:

 

Kad u polje jurneš u brzom galopu,

O, Bresko lepi, sa pramenom grivom

pronesi sad pesmu moju

preko bistrih reka

preko plodnih njiva...

 

Možda će ti nekad biti od koristi sledeći citat: "Sa konjem treba postupati kao sa čovekom: blago, nežno. Konj razume takav govor, kao i pas, samo reči treba da su iskrene, da potiču pravo iz srca; bez obmane i laži, reči koje obećavaju prijateljstvo, reči koje donose smirenje..."

 

Zanimljivi su i drugi likovi u ovoj knjizi: Bazel, Damir sa svojom vernom mečkom Rašanom... Brojne se avanture kriju u ovoj nevelikoj, a tako poučnoj, korisnoj i lepoj knjizi. Vredi je pročitati!

 

Ova knjiga je obavezna lektira u osnovnim školama širom Makedonije. Čitaju je petaci, a moja koleginica Anita Mirčeva iz Velesa posvetila joj je sa svojim učenicima posebnu pažnju. Možeš pogledati kako su oni analizirali ovo delo. Dok uživaš u njihovom času, ne zaboravi na reči ovog autora koje su i oni istakli kada su govorili o jeziku:

 

To ni e zavet od dedovcite

kako tlanikot vo ognjišteto.

Čuvaj go kako crka bo očite

bez jezik si nikoj i ništo.

__________________________________

 

Vidoe Podgorec, makedonski književnik, rođen je u selu Kolešino kod Strumice 8. juna 1934. godine. Iako je potekao iz siromašne porodice, bio je dovoljno uporan da završi škole kako bi sebi obezbedio bolju budućnost. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a kasnije i učiteljsku školu u Štipu. Sa nepunih 16 godina počeo je da radi kao učitelj. Uprkos teškim materijalnim uslovima, diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi 1956. godine, a četiri godine kasnije i na Filozofskom fakultetu, na grupi za jugoslovensku književnost. Od 1958. godine bio je član Društva književnika Makedonije. Bio je jedno vreme prosvetni inspektor, a potom je radio u nekim viđenijim izdavačkim kućama u Skoplju. Radni vek je završio kao glavni urednik i direktor u Izdavačkoj kući "Naša knjiga".  Umro je u Skoplju 14. aprila 1997. godine.

 

Jedan je od značajnijih pisaca u bivšoj Jugoslavije i ostavio je traga u književnosti na našim prostorima. Pisao je pesme, pripovetke i romane za decu i odrasle, a poznati su i njegovi putopisi sa Bliskog istoka. Sudeći prema makedonskoj Vikipediji, napisao je 94 dela, a uredio je i dve antologije. Počeo je da piše još kao učenik u Štipu. Većina njegovih knjiga prevedena je na mnoge jezike. Za decu je pisao i scenarija za televiziju, kao i dve dečje radio drame. Zanimala ga je i književna kritika, a pisao je i eseje. Napisao je više zbirki pesama.

loading...
20 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Vidoe Podgorec - Belo ciganče

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u