Struktura lirske pesme

Lirska poezija - Lirska poezija je najstarija pesnička vrsta, nastala je "u isto vreme kad i čovek" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstituisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost - sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa (igre). U srednjem veku trubadursku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži i jedna od njenih bitnih odlika - nevljivost. Mnogi će pesnici sami pisati muziku za svoje lirske pesme, a najčešće će to činiti kompozitori. Tako su komponovane mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Vladisava Petkovića-Disa Desanke Maksimović. Usmena lirika nastaje, živi i opstaje zahvaljujući pevanju.

U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet koji je bogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomni tematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog. Ona ima za predmet univerzalna i svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolaznosti, zavičaju, pravdi, istini, lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva ali i usled vrlo dugog istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i oblika.

Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju. Strukturu lirske pesme čine lirski subjekt kao nosilac doživljaja, osećanja i raspoloženja; emocije i misli; jezik i jezička sredstva; predmetnosti; pesničke slike; ritam i zvuk. U spoljašnjoj kompoziciji lirske pesme uočavaju se strofe, stihovi, polustihovi, akcenatske celine. Svaki od ovih elemenata ima odre- đene karakteristike i specifična svojstva (tipovi strofa i stihova, tipovi akcenatskih celina, završeci stihova, rimovanje) i od raznovrsnosti i broja tih svojstava zavise ritam, zvučanje i značenje pesme. Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura; 1. motiv - uvod, tema pesme; 2. motiv - razvijanje teme; 3. motiv - emotivni zaključak, poruka, poenta pesme.

Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i vrsta, u lirskoj pesmi to je bitno svojstvo - ona izražava samo osećanje. Osećajnost je u suštini lirske pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih elemenata, u jeziku i ritmu. Lirski subjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima, intimnom. To ne znači da je lirici tuđa stvarnost izvan subjektiviteta ličnog. Lirika je okrenuta i svetu ali je taj svet viđen i doživljen subjektivno.

Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje na čitaoca samo kazivanjem i opisivanjem već i sugestijom (sugestivan = koji utiče na volju, misao i osećanja) a sugestija je proizvod sadejstva ritma, zvuka i smisla, odnosno totaliteta pesme. Snaga lirike je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.

Rekli su - Vasko Popa

I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakni po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.

Osećanja i raspoloženje iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema događaja ili likova kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje lirski subjekt koji je u samoj pesmi - on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje se u prvom licu te je po tome blizak naratoru iz pripovedne proze. Pesnik i lirski subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija (mada dosta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog duhovnog iskustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama sveta i života.

Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma - osobenost je lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zračenja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost: "Iza jedne moderne pesme stoje problemi vremena, umetnosti, unutrašnjih osnova naše egzistencije daleko zbijenije i radikalnije nego iza jednog romana ili pak pozorišnog komada" (Gotfrid Ben). Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska haiku poezija.

Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (prene- seno) značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju; ona traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog. Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i intelektom.

Šta se proučava u lirskoj poeziji

Struktura

1. subjektivni pesnikov doživljaj

2. emocije

3. stav

4. misao

5. tema

6. motivi

7. jezik

8. reč

9. ritam

10. kompozicija

11. dijalog

12. monolog

13. predmetni sloj

Kompozicija

1. kompozicione jedinice

- tema

- razvijanje teme

- poenta

2. raspored i povezivanje motiva

- asocijativno

- kontrastno

- gradacijsko

3. dijalog

4. monolog

Tehnika

1. oblik

2. stalni epiteti

3. stalni brojevi

4. stih

5. strofa

6. refren

7. akrostih

Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovrsnosti osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma. Lirsku pesmu karakteriše pre svega posebna zvukovna organizacija (glasovna struktura reči, red reči u rečenici, sintaksički obrti). Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom, iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini pesme. U lirskoj pesmi reči imaju naročiti raspored, nesvakidašnji i neobičan, i baš tim rasporedom dobijaju smisao i estetsku funkciju.

Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja koja lirika pokreće, odnos prema svetu i životu - opšteljudski su, svačiji i svevremeni. Zato je lirika uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima svih vremena i svih podneblja. Ona nikad ne zastareva, nikada ne gubi na aktuelnosti i vrednosti: "poezija je besmrtna koliko je i ljudsko srce" (Vordsvort) i "neprekidna svežina sveta" (Dušan Matić).