Šandor Petefi - Sloboda sveta

Šandor Petefi je, u skladu sa idejama romantizma i bajronizma, bio ogorčeni protivnik društva u kome je živeo pa će sa porugom, gnevom i snažnom osudom pevati o gotovanskom i jalovom životu mađarskog plemstva:

Nerad svrha je života.
Lenčarim, da je divota.
Dost' što seljak radit zna.
Mađarski sam plemić ja.
------------------------
Za nauku da živim? Baci!
Naučnici - siromasi!
Niti čitam, niti pišem - pa?
Mađarski sam plemić ja!
Ne brinem se da li strada
domovina u sto jada;
vec će proći sudba zla.
Mađarski sam plemić ja! (Mađarski plemić)

To je ostra satira na aristrokratiju i nepravdu, na neobrazovanost i samoživost, na odsustvo rodoljublja, na zanemarivanje opštih društvenih vrednosti.

Svojom socijalno - revolucionarnom poezijom Petefi će sa prezirom i buntom ukazivati na mrtvilo i besmisao života bogatih i moćnih, na jednoj strani, i na zdrav život i duh siromaha, koji je pun energije, životnog optimizma i borbenog duha, na drugoj strani. Za razliku od lirskog subjekta pesme Mađarski plemić, koji je samozadovoljan, ogrezao u nerad i neobrazovanost, fizički i duhovno trom, lirski subjekt pesme Sloboda sveta zadojen je energijom i smelošću, ljubavlju prema čoveku i čovečanstvu, okrenut je sutrašnjici za koju će se boriti i život dati na bojištu.

Pesma Sloboda sveta pesma je o revoluciji, o vremenu:

Kad celom ropskom svetu tom

dojadi jaram, pa se uspropne,

zavitla, rumen, žarkom zastavom.

Ovo nije pesma o revoluciji jednog naroda u jednoj zemlji, nego o opštoj revoluciji od zapada na istok, o velikom pokretu potlačenih masa, koji će dovesti do slobode celoga sveta. Ovde jaram podrazumeva socijalno i političko tlačenje, pa je i borba dvojaka: za socijalno oslobođenje izrabljivanih i za nacionalno oslobođenje porobljenih. Za pesnika Petefija to je jedna borba jer nema samo jednog vida slobode - nje ima ili nema, ona podrazumeva i nacionalnu i socijalnu jednakost i pravdu.

Na početku pesme je motiv smrti: lirski subjekt je opterećen jednim strahom - da ne završi život na dušeku, da ne dočeka smrt u krevetu, istiha svenuti kao cvet. Ta smrt je toliko besmislena da zastrašuje pesnika:

Ne daj mi, bože, takvu smrt,

ne meni, samo takvu smrt.

Takva smrt nije dostojna čoveka, njemu priliči snažna smrt: ne svenuti tiho kao cvet, nego biti naglo posečen:

Nek budem munjom oišnut, opružen bor,

iz korena kog čupa bure bes,

il' stena koju s vrha planine

u provaliju ruši urnebes.

U srednjem delu pesme (treća i četvrta strofa) predočena je prilika koja omogućava smrt dostojnu čoveka - to je revolucija i revolucionarna borba:

Kad celom ropskom svetu tom

dojadi jaram, pa se uspropne,

zavitla, rumen, žarkom zastavom.

I to zagrmi od zapada na istok,

i sa tiranima bukne boj -

o, da tu padiem na tom orašju!

Mladosti moja, tu mi prospi krv,

nek trube zvuk i mačeva zvek,

topova rik, uguše zanavek.

U naletu ka pobedi,

atovi, ržući,

prejur'te me, pregazite,

na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

Ovi stihovi su sasvim u duhu bajronizma: slavi se dinamika života, borba za oslobođenje potlačenih, žrtvovanje za drugog. Stihovi zrače i revolucionarnom romantikom. Romantično je obeleženo sanjalaštvom, zanosom, idealizacijom i emotivnom tenzijom, a revolucionarni romantizam je obeležen idealima nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Iz ove pesme snažno zrači revolucionarna romantika: to je idealizacija revolucionarne borbe, lične žrtve za opšte dobro i želje da se smrt doživi samo na bojištu. Ovo je snažna slika borbe i borbenog podviga (ZAGRMI, BUKNE BOJ, KRV, TRUBE, MAČEVI, TOPOVI, ATOVI, LEŠ), akustički je dočarano bojište (ZVUK, ZVEK, RIK, RŽUĆI), slika boja i bojišta je živa i upečatljiva.

Završni deo pesme je konačno razrešenje misli sa početka pesme: želja da se smrt dogodi na bojnom polju za opšte dobro i slobodu sveta obogaćuje se još jednim motivom - motivom sahrane. Kao što želi da se uključi u borbu za dobrobit čovečanstva, tako želi i da u smrti bude zajedno sa svima onima koji su dali svoje živote:

A svane l' dan velikog pogreba,

uz glase tužne i toržestvene,

pod teškom senkom crnih zastava,

rasute kosti prikupite mi

u zajednički grob junaka svih

što padošie za svoj pobedni steg.

I ova druga želja potpuno je u tonu revolucionarne romantike: veliki pogreb, crne zastave, rasute kosti. To je patetika slike, misli i tona, koja se pojačava još nekim leksičkim kvalitetima: TUŽNE, SENKA, GROB. Poseban kvalitet atmosferi ove poetske slike daje arhaizam toržestvene (svečane).

Snaga dveju najsnažnijih poetskih slika (boj i pogreb), emotivna tenzija i dinamičan ritam lirskog kazivanja uslovili su osobene versifikacijske karakteristike ove pesme:

- stihovi su različite dužine: od peterca (pet slogova) do trinaesterca (trinaest slogoza);

- završeci stihova se ne rimuju osim nekoliko slučajnih glasovnih podudaranja;

- strofe su sastavljene od različitog broja stihova (5, 6, 5, 11, 6) i među njima ne može da se primeti neka pravilnost (osmišljeno ponavljanje istog tipa strofe).

Kada se stih oslobodi ustaljenih metričkih oblika i vezivanja metričkim, silabičkim, tonskim i ritmičkim elementima, nastaje slobodni stih: napušta se jednak broj slogova u stihu, stalna cezura (na istom mestu u svim stihovima), rima.

Pesnička slika

1. Kao strukturna kategorija, pesnička slika označava veću opisnu jedinicu koja nastaje združivaljem elementarnih slika. To je segment teksta koji predstavlja zaokruženu vizuelnu celinu koja ima određeni prostor, ispuljena je konkretnom predmetnošću, strukturirana je na određeni način, poseduje određeni smisao. Smisao slike, njeno značelje, često nije isto što i jena sadržina: smisao je skriven i do njega se dolazi posmatranjem slike u širem kontekstu koji olakšava razrešelje alegorije ili simbola.

2. Kao stilska kategorija, pesnička slika označava stilsko sredstvo kojim se postiže slikovitost pesničkog jezika: metafora, metoiimija, sinegdoha, personifikacija. Pesničkim slikama obiluje lirska poezija pa je slikovitost njena bitna karakteristika. Ako je u prozi naglašena slikovitost, ona poprima obeležja lirske proze.

Sloboda kao opsesivna tema svih romantičara

Sloboda je opsesivna tema svih romantičara. Ona se shvata i doživljava kao sveto pravilo ljudskog postojanja. Da se slobodno živi, slobodno misli i oseća, slobodno stvara. Romantičare interesuje lična unutrašnja sloboda, ali i sloboda koja dolazi spolja - društvena sloboda. Oni misle i na slobodu sveta - slobodu svih ljudskih zajednica, opštu i univerzalnu.

Petefijev uticaj na druge pesnike

Svojim romantičarskim pevanjem, u kome je bilo nezadovoljstva, bunta, slobodarskog duha, revolucionarnog raspoloženja, iskrene tuge i bola zbog stradanja i patnje drugih i čežnje za pravdom, Petefi je mnogo uticao na evropske pesnike, a posebno na naše romantičare – Djuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja.

Koji je glavni motiv u pesmi?

Glavni motiv u pesmi Sloboda sveta je sloboda, ali ne lična, nego sveljudska, sloboda za sve narode.

Analiza pesme Sloboda sveta

U I strofi saznajemo da pesnik ne želi da kao sebični bogataš završi na dušeku i da polako vene kao cvet, niti da ga unutrašnji crv dosade razjeda u samačkoj sobi. Takav kraj on ne bi želeo. Takvo okončanje života on ostavlja onima koji misle samo na sebe, koji ni jednog trenutka ne haju za tudje nevolje i patnje. U njima je samo duh zadovoljstvo. Od svega toga on se duboko užasava.

U II strofi saznajemo da želi da bude visok bor koga prži munja i iz korena čupa bura. A ko to ne može, bar da bude stena koju sile sa vrha planine ruše pa nestaje u provaliji. Ovde vidimo bajronovski prkos i romantičarski zanos  koji nam na najbolji način otkriva pesnička leksika: BOR i STENA - simboli uspravnog držanja, ponosa, čvrstine i nesalomivosti. Tu su i MUNJA i BURA – simboli nezadržive i neukrotive sile.

U III strofi pesnikova misao je usmerena prema celom svetu. On vidi "ropski svet" i "jaram" koji svet nosi. On sluti nezadovoljstvo i pobunu tog "ropskog sveta". Sluti revoluciju i čuje reči sa transparentnom porukom Sloboda celog čovečanstva! u ovom uzviku je i utemeljenje osnovnog motiva - sloboda sveta. Pesnik sluti blizinu tog budjenja i revolucionarnog ustajanja.

U IV strofi pesnik ima neodoljivu želju da učestvuje u toj revoluciji. Bunt se širi "od zapada na istok" i susret sa tiranima postaje neizbežan. Počinje veliki boj. Pesnik želi da bude u središtu tog istorijskog vrtloga i da se uz zvuk trube, zveket mačeva i riku topovai u jurišu kod kopitama konja završi njegov život. On sebe želi da vidi kao borca u jurišima koji se žrtvuje za slobodu celog čovečanstva. Iz poslednjeg stiha u ovoj strofi vidimo njegovu spremnost na sopstvenu žrtvu, sve zarad pravde i slobode, ali i svih onih koji o njoj sanjaju.

U V strofi pesnik produbljuje jednu misao započetu u prethodnoj strofi. On želi da ako je bio u zajedničkoj borbi i sa drugima pao za iste ciljeve, onda i pogreb neka mu bude zajednički. Dolazak slobode oglasiće svečanosti i radost, ali isto tako i tuga za onima koji više nisu medju živima jer su pali za tu slobodu. Biće i crnih zastava i masovnih grobnica. Njegova želja je da se njegove kosti pomešaju sa kostima ostalih koji su izginuli, da mu se ime pominje sa njihovim imenima i da se tako sve što je bilo lično izgubi u kolektivnom, u sveopštem.

Šandor Petefi - Sloboda sveta

Jedna me samo tišti misao:
na dušeku ne skončati tek,
istiha svenuti kao cvet
potajno kome crv podgriza luč
što tinja tu u pustoj odaji.

Ne daj mi, bože, takvu smrt,
ne meni, samo takvu smrt!
Nek budem munjom ošinut, opružen bor,
iz korena kog čupa bure bes;
il' stena koju s vrha planine
u provaliju ruši urnebes.

Kad celom ropskom svetu tom
dojadi jaram, pa se uspropne,
zavitla, rumen, žarkom zastavom,
a na njoj sveto, plameno slovo to:
Sloboda celog čovečanstva!

I to zagrmi od zapada na istok,
i s tiranima bukne boj -
o, da tu padnem – na tom ograšju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;
nek trube zvuk i mačeva zvek,
topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
atovi, ržući,
prejur'te me, pregazite,
na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
uz glase tužne i toržestvene,
pod teškom senkom crnih zastava,
rasute kosti prikupite mi
u zajednički grob junaka svih
što padoše za tvoj pobedni steg.

_________________________________

Šandor Petefi (1823-1849), vodeći pesnik mađarskog romantizma. Kršteno ime mu je Aleksandar Petrović, rođen u braku oca Srbina iz Mađarske i majke Slovakinje. Rano je napustio školsko obrazovanje, posvetio se književnom radu, novinarstvu i revolucionarnoj aktivnosti. Učesnik je revolucije 1848. godine, gine u borbi 1849. godine u dvadeset šestoj godini života. Petefi je lirski pesnik, epski pesnik, romansijer i dramski pisac. Svetsku slavu dostigao je ljubavnom, deskriptivnom i revolucionarnom lirikom. U ljubavnoj lirici je čisti romantičar koji peva o svojim intimnim osećanjima i raspoloženjima, ali u ovoj poeziji zabruje i živahni tonovi:

Zvezda moja tamo mi je,

Zvezda, što se meni krije.

Moja biti već ne želi,

S drugim sada sreću deli.

Hej, Cigani, prozor tu je:

Najvedrija nek se čuje!

Tugu moju nevernica

Nek ne čita s moga lica. (Idem selom, duž ulice)

Njegovo pevanje odlikuje jednostavnost i neposrednost, obogaćeno je motivima iz narodnog života.

Iako je stradao veoma mlad, ostavio je značajno književno delo: Pesma nacije (1848), Biseri ljubavi (1845), Oblak (1846); epovi Vitez Janoš (1844) i Apostol (1848); roman Dželatov konopac (1845).

Šandor Petefi je bio veoma voljen i cenjen pisac kod Srba. Jakov Ignjatović je opisao svoj susret sa njim 1848. godine; Jovan Jovanović Zmaj je cenio Petefija i na srpski jezik preveo i prepevao dvadesetak pesama, o njsmu piše sa oduševljenjem i tugom Đura Jakšić.