Rajner Marija Rilke - Devinske elegije

Marija Cvetajeva iz pisma Rilkeu

I zato: čisto – ljudski i vrlo skromno: Rilke – čovjek. Napisavši, zapela sam. Volim pjesnika, ne čovjeka. (Sada si se ti, pročitavši trgnuo). To zvuči estetski, tj. bezdušno, neoduhotvoreno (estete su – oni što nemaju dušu, već samo pet / često i manje / izoštrenih čula). Smijem li odabrati? Kada volim, ne mogu i ne želim birati (otužno i ograničeno pravo), ti si već – apsolut. Sve dok ne zavolim (ne upoznam)tebe, ja ne smijem birati, jer nemam nikakav odnos prema tebi (ne poznajem tvoju robu!). Ne, rainere, ja nisam kolekcionar, i čovjek Rilkea, koji je veći od pjesnika. Ma kako obrnuto – rezultat je isti: još veći!- jer on nosi pjesnika konjanik i konj: jahač, ja volim neodvojivo od pjesnika. Kad kažem: Rilke – čovjek, ja podrazumijevam onoga što živi, izdaje svoje knjige, koga vole, koji već tolikima pripada i koji se već sigurno umorio od prevelike ljubavi, - mislim, pri tome, samo na mnoštvo ljudskih veza! Govoreći o čovjeku – Rilkeu, ja pod tim podrazumijevam ono gdje meni nema mjesta. Zato je cijela ova rečenica o čovjeku i pjesniku – čisto odricanje, dobrovoljno lišavanje, da ti ne pomisliš kako se želim nametljivo uplesti u tvoj život, u tvoje vrijeme, u tvoj dan (dan rada i druženja), koji je zauvijek podijeljen i određen. Dragi moj, ja sam vrlo poslušna. Ako mi kažeš: ne piši, to me uzbuđuje, vrlo sam potreban samome sebei – sve ću shvatiti i podnijeti.(...) Tko si ti? Nijemac? Austrijanac? gdje si rođen? Kako si dospio u Prag? Tvoja zemaljska sudbina još dublje me dira od drugih tvojih putova. Zato što znam kako je to teško – sve. Jesi li odavno bolestan? Imaš li obitelj? Djecu? (Mislim da nemaš): Hoćeš li još dugo ostati u sanatoriju? Imaš li tamo prijatelje?

Noćas sam čitala tvoje Devinske elegije. Preko dana ne stignem čitati ni pisati, bavim se domaćinstvom do kasno u noć, jer imam samo dvije ruke.

Mili moj, ja već sve znam – od mene ka tebi – ali za mnogo toga još je prerano. Nešto u tebi tek se treba priviknuti na mene.

PRVA ELEGIJA

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih? pa čak i da me nenadno
privine neki na srce: iščileo ja bih
od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman
još kadri da podnesemo, pa mu se tol'ko
divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće
da nas razori. Svaki je anđeo strašan.
Tako se uzdržavam i gutam domamljiv krik
grcanja tamnog. Ah, koga možemo mi
zvati u pomoć? Ne anđele, ne ljude,
i dovitljive zveri primećuju već
da nismo pouzdani niti kao kod kuće
u tumačenom svetu. Ostaje nam možda
poneko drvo na obronku, da ga viđamo
svakoga dana; jučerašnja ostaje ulica
i razmažena vernost neke navike,
kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.
0, pa zatim i noć, noć kad nam lice razjeda
vetar pun svetskog prostranstva, - kome ne ostaje
ona, željena, koja razočarava blago,
ona što trudio očekuje samotno srce.
Da li je ljubavnicima lakša? Ah, oni samo
prikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.
To ti još nije znano? Baci iz ruku prazninu
ka prostorima koje dišemo; možda će ptice
proširen vazduh prisnijim letom da osete.

Da, prolećima si bio potreban. Neke
zvezde su verovale da ih osećaš. Talas
neki se dizao k tebi sred minulog, ili ti se
dok si kraj otvorenog prozora prolazio
podavala violina. Sve je to bio nalog.
Ali da l' si ga ti svladavao? Nisi li uvek
rasejan bio usled očekivanja, kao
da ti voljenu sve nagoveštava? (Gde ćeš
priviti nju, kad velike neznane misli
čas ulaze u tebe, čas izlaze, i često
ostaju preko noći?) No ako čezneš toliko,
opevaj ljubavnike; ni izdaleka još
besmrtno nije njihovo čuveno osećanje.
Opevaj one kojima bezmalo zavidiš, one
napuštene, u kojih toliko snažniju ljubav
otkri nego u onim utoljenima. Vazda
iznova počinji to veličanje nedosežno;
pomisli: junak sebe obnavlja, njemu je čak
i propast izgovor samo da postoji: poslednje
rođenje njegovo. Ali iscrpena priroda vraća
u sebe ljubavnike, kao da nema dvaput
snagu da ovo postigne. Da li si dovoljno mislio
o Gaspari Stampi, te da neka devojka,
što voljenog ne zadrža, oseti pred bezmernim
primerom ove ljubavi: postaću kao ona?
Zar ne bi trebalo da nam plodniji postanu najzad
ti najstariji bolovi? Nije li vreme da se
od voljenoga s ljubavlju oslobodimo i da ga
prevaziđemo trepteći: kao što strela tetivu
prevazilazi, da bi, sva se u odskok pribravši,
postala više no što je. Jer opstanka nigde nema.

Glasovi, glasovi. Slušaj, srce, ko što inače
jedino sveci slušahu: tako da ogromni zov
od tla ih diže; a oni, nemogućni,
i dalje klečahu, ne primećujući
šta se sa njima zbiva: tako su slušali.
Ne velim da možeš Božiji podneti glas,
nipošto. Ali slušaj ono što struji,
neprekidiu vest koju tišina stvara.
To sad šumori od onih mladih mrtvaca k tebi.
Zar u crkvama rimskim i napuljskim, gde god da uđe,
sudbina njina nije spokojno tebi zborila?
Ili te neki natpis uzvišen presretao
kao nedavno ploča u Santa Mariji Formozi.
Šta hoće od mene? Treba da uklonim tiho
nepravde privid, koji ponekad malo
sputava čisti pokret njihovih duhova.

Doista, čudno je više ne živeti na zemlji,
običaje što su tek jedva izučeni
ne upražnjavati više, ružama i drugim
predmetima što su prepuni obećanja
ne pridavati značaj budućnosti ljudske;
ono što se bilo u beskrajno plašljivim rukama
ne biti više, pa čak i sopstveno ime za sobom
kao slomljenu neku igračku ostaviti.
Čudno, ne želeti svoje želje i dalje. Čudno,
gledati kako slobodno u prostoru leprša
sve što se uzajamno odnosilo. Naporno je
mrtvaštvo, prepuno nadoknađivanja, da bi se
postupno osetilo malo večnosti. Ali
svi živi greše u tome što preveć razlikuju.
Anđeli (priča se) često ne znaju da li hode
među živima ili mrtvacima. Bujica večna
u oba područja sve uzraste zahvata sobom
neprestano, i sve zaglušuje u oba.

Najzad im nismo više potrebni, rano uminulim,
oni se svega zemaljskog lako odvikavaju
ko deca što se blago od majčinih odbiju grudi.
Al' mi, mi kojima su potrebne tajne
tako velike, mi, kojima često iz tuge
napredak blažen procveta - da li bismo bez njih
mogli postojati mi? Zar je uzalud ono
predanje po kom, dok su oplakivali Lina,
prva se muzika usudi da ukočenost prožme;
pa tek u zaplašenom prostoru, iz kog jedan
bezmalo božanski mladić iznenada zauvek
iziđe, poče praznina da bruji treptajem onim
koji nas sada zahvata, nosi i teši i pomaže.

DRUGA ELEGIJA

Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,
ja vas opevam, gotovo smrtonosne
ptice duše, a svestan sam šta ste vi.
Gde su Tobijini dani, kad je jedan
od najblistavijih stajao kraj jednostavnog praga,
za put malčice preodeven, i već nimalo strašan
(mladić mladiću, kako je radoznalo virio napolje).
Kad bi sad arhanđeo, opasni, iza zvezda
iskoračio samo, za korak se spustio samo:
uzbujalim bi nas zamahom
ubilo srce sopstveno. Ko ste vi?

Rani srećnici, vi miljenčadi stvaranja,
visijski venci, jutarnji rumeni grebeni
sveg začinjanja, - poleni cvetnog božanstva,
zglobovi svetla, hodnici, stubišta, prestolja,
prostori suštog bića, štitovi od miline,
vreva olujno ushićenog osećanja,
i najednom, svako zasebice, ogledala:
koja svoju lepotu, iz njih istrujalu,
crpu da ponovo uđe u lice sopstveno.
Jer mi, kad osećamo, čilimo; ah, dok dišemo
gubimo sebe; od žarenja do žarenja
slabiji miris je naš. Doduše, neko nam kaže:
da, ti mi prelaziš u krv, ova soba, proleće -
sve se to tobom puni... Šta vredi, on nas zadržati
ne može: nestajemo u njemu i oko njega.
A ko će sprečiti odlazak onih koji su lepi?
Neprestano iz njinog lica izranja problesak,
pa nekud ode. Ko rosa s trave jutarnje
diže se naše sa nas, ko jara
s vreloga jela. Kuda, osmejče? 0, pogled
koji se diže: nov i topao talas srca,
sve dalji -; avaj meni: ta mi smo to.
Da l' svetski prostor, u koji se rastvaramo,
ukusom seća na nas? Da li anđeli
zbilja u sebe primaju samo sopstvenost svoju,
iz njih isteklu, ili ponekad, kao po grešci,
ima u tome i malčice našeg bića?
Da li smo propleteni u crte njihovih lica
makar toliko koliko nejasna slutnja
u lica trudnih žena? Oni to ne primećuju
sred vihora svoga povratka k sebi - a i kako bi?
Ljubavnici bi mogli, kada bi samo znali,
čudesno da zbore kroz vazduh noćni. Jer izgleda
da nas prikriva sve. Gledaj, drveće jeste;
kuće u kojima živimo - još stoje. Samo mi
strujimo mimo svega ko vazdušasta trampa.
I sve nas složno prećutkuje, upola kao
sramotu možda, upola ko neizrecivu nadu.

Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,
pitam o nama. Vi se obujimate. Da li
imate kakve dokaze? Vidite, meni se desi
da moje šake osete jedna drugu
ili se moje istrto lice u njima
štedi. I to mi pomalo osećanja
pribavlja. No ko bi smeo da stoga već i bude?

Al' vi, vi koji u ushićenju drugoga
bujate, sve dok vas skoljen ne počne
moliti: nemoj više -; vi što pod šakama
bogatiji sebi bivate kao jesen
kada prerodi grožđe; vi što se ponekad
rasplinjujete samo zato što jedno od vas
prevagne sasvim: vas pitam o nama. Znam,
vi se toliko blaženo dodirujete zato
što milovanje zadržava, i što ono
mesto ne iščezava koje vi, nežni,
prekrivate; zato što pod tim osećate
trajanje čisto. Pa zato gotovo sebi
obećavate večnost od zagrljaja. No ipak,
kad pregorite prvih pogleda strah,
i čežnju na prozoru, i prvu šetnju zajedno,
jedan jedini put kroz baštu: ljubavnici,
da l' to još jeste? Kad jedno drugo ustima
prinesete i počnete piti -: piće uz piće:
o, kako onaj ko pije čudno tad izmiče činu.
Niste li se čudili obazrivim kretnjama ljudskim
na atičkim stelama? Zar ljubav i rastanak
nisu toliko lako polagani na ramena
kao da su od neke građe različite
negoli kod nas? Spomenite se ruku
kako počivaju ništa ne pritiskujući,
mada su torza prepuna snage. Oni su,
obuzdavajuć sebe, znali: dotle smo mi,
ovo je naše: da tako se dotičemo; jače
bogovi o nas se opiru. Al' to je delo bogova.

Kamo da i mi nađemo čistu i uzdržanu
uzanu ljudsku oblast, prugu zemlje plodne
između reke i stenja. Jer još nas sopstveno srce
prevazilazi kao što je i njih. A mi
ne možemo više da svraćamo pogled ka njemu
u slikama koje ga blaže, ni u božanskim telima,
gde ono, uveličano, sputava sebe u meru.

TREĆA ELEGIJA

Jedno je svoju voljenu opevati. A sasvim drugo,
avaj, onog skrivenog rečnoga boga krvi,
punog krivice. Mladić, koga njegova devojka
prepoznaje izdaleka, ni sam nimalo ne zna
o tom svom gospodaru sladostrašća, koji je često
iz njega, samotnika, pre no što bi ga devojka
blažila, često pak kao da nje i nema,
dok se niz njega cedila nerazaznajnost, dizao
božansku glavu, zovući noć na beskrajiu bunu.
0, taj Neptun u krvi, o, njegov trozubac strašan.
0, tamii vetar njegovih grudi iz zavojite
školjke. 0, počuj kako se u duplju klobuči noć.
Zvezde, zar ne potiče od vas ljubavnikova
strast prema licu njegove drage? Zar prisno sagledanje
njenoga čistog lica od čistog zvežđa ne stiče?
Ti mu nisi, avaj, ni majka mu nije njegova
lukove veđa tako u očekivanje napela.

Nije se uza te, devojko što ga osećaš, nije se
uza te njegova usna u plodniji izraz povila.
Misliš li doista da ga lagana pojava tvoja
toliko potrese, ti što hodiš ko vetar jutarnji?
Doduše, srce si mu prestrašila; ali se stariji
strahovi sručiše u nj pri dodiru što ga uzljulja.
Zovi ga... nećeš ga sasvim iz njegove tamne ophodnje
pozvati. On to, doduše, želi; izvire; sa olakšanjem
pritajenom se tvome srcu on privikava,
prihvata to, i sebe počinje. Ali zar je
ikada sebe započeo?
Majko, ti ga načini malim, ti ga poče,
tebi on beše nov, ti prema očima novim
svijaše prijazan svet, braneći tuđem pristup.
Gde su, ah, godine one kad si mu jednostavno
vitkom prilikom svojom skrivala uzburkan haos?
Zaklanjala si tako štošta od njega; noćnu
neizvesnost si sobe činila bezazlenom,
iz svoga si srca, prepunog utočišta,
unosila ljudskiji prostor u noćni prostor njen.
Nisi u tminu, ne, u svoje si bliže biće
stavljala svetiljku, koja ko da od prijateljstva
sačinjena je bila. Nijedno pucketanje
da ga s osmehom nisi objasnila, kao da si
odavno znala kad se patos ponaša tako...
A on je slušao, on se tolio. Šta si sve bila
kadra da ustajanjem postigneš nežnim; visoka,
u ogrtaču, sudbina njegova iza ormana
stupaše, a u bore zavese, odveć nestalna,
nemirna se budućnost njegova utiskivaše.
I on sam, kako je olakšan ležao, ispod
uspavljivih kapaka tvoga lakog uobličenja
točeći slast u kušano predsnivanje -
izgledao je čuvan... Ali unutra:
ko je u njemu unutra sprečavao plime porekla?
Ah, tu usnuli nije za obazrivost znao;
zaspao, al' u snovima, ali u groznicama:
kako se u to sve upuštao. On, taj novak,
bojažljivi, kako je bio sputan, kako je bujnim
rašljikama zbivanja unutarnjeg bio već
upleten u šare, u davilačko prorašće,
u oblike što su zverski hrlili. Kako se on
podavao - Voleo je. Nutrenost svoga bića
voleo, svoju divljinu, prašumu tu u sebi,
na čijoj je nemoj stropoštanosti
stajalo njegovo srce, svetlozeleno. Voleo.
Napuštao je to, iz korenja je sopstvenog
u ispolinsko ishodio praporeklo
gde njegovo malo rođenje već preživljeno beše.
Silazio je voleći u stariju krv, u ambise,
gde je ležala stravičnost, još i sad presićena
očevima. I svaki užas je njega znao,
namigivao njemu, ko6 da je posvećen. Da,
groza se osmehivala... Ti si se
retko toliko nežno osmehivala, majko.
Kako da on to ne voli, kad mu se osmehivalo.
Voleo je on to pre tebe, jer, dok si njega
nosila još, to beše u vodi rastvoreno
koja laganost daje onom što proklijava.
Vidiš, mi ne volimo, kao cveće, iz jedne
jedine godine; nama, onda kad volimo, hrli
nepamćen sok u naručje. Devojko, ovo:
što smo u sebi voleli, ne jedno, ne nešto buduće,
već ono što bezbrojno ključa; ne jedno jedino dete,
nego očeve, koji u našem počivaju dnu
ko planinske gromade; nego nekadašnjih majki
suvo korito rečno - nego celi
nečujni predeo ispod oblačne ili čiste
kobi - to je tebi, devojko, prethodilo.

A ti sama, šta znaš ti - ti si mamila
prošlost da u dragome uskrsne. Kakva su sve
tegobno navirala osećanja iz bića
uminulih. Kakve te žene nisu tu sve mrzele.
Kakve si mračne muškarce prenula to
u žilama mladićevim? Pokojna
deca su k tebi htela... 0, tiho, tiho,
delaj njemu za ljubav i pouzdano pred njim, -
dovedi ga blizu vrta, podari mu ono
što u noćima preteže...
Uzdrži ga...

__________________________________

Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 - Valmont, 29. decembar 1926) je bio austrijski pesnik. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih poeta na nemačkom govornom području. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom se odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke.

Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao "početkom odvratnosti". Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman "Zapisi Maltea Lauridsa Brigea" i veliki broj pisama.

Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899.godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije.

Dela - Život i pesme 1894, Žrtva Larima 1896, Krunisan snom 1897, Advent 1898, Meni u slavu  1899, Knjiga slika 1902, Časlovac 1905, Nove pesme I-II 1907-1908, Rane pesme 1909, Rekvijem 1909, Život Marijin 1913, Devinske elegije 1923, Soneti Orfeju 1923, Voćnjaci i Valeski katreni 1926, Prozori 1927, Ruže 1927, Stihovi i proza iz zaostavštine 1929, Pozne pesme 1934, Sabrana dela.