Rajko Petrov Nogo - Lazareva subota

Poznato je da u Nogovoj poeziji s nacionalnim motivima ono univerzalno u njoj jeste sama poezija, a ne nacija ili sama nacionalna mitologija, jer Nogo ono partikularno, pojedinačno iskustvo transcenduje, eliot(ov)ski shvaćenom, "poopštenom emocijom". Još preciznije: Nogove pesme o likovima i znamenjima iz nacionalne istorije i kulture ne duguju mnogo veličini i značaju samih pesničkih motiva i njihovom ekskluzivizmu, već, pre svega, intenzitetu umetničkog procesa.

U Pogovoru Lazarevoj suboti (1989) Novica Petković je u tekstu "Dva Lazara" pokazao na koji način pesnik Rajko Petrov Nogo, počevši od kompozicije do razmeštaja pesama u knjizi, služeći se udvajanjem perspektiva, novozavetne i kosovske (davnašnje i današnje), od hotimičnog protkivanja pesama paganskim supstratom, stiže do ukrštenih slika koje ponekad znaju da zbune nevičnijeg čitaoca i kritičara. Prvi i drugi stih u prvoj strofi (katrenu) pesme Lazareva subota: "Legao da si Lazare / Ko proštac nasred ledine", podržani naslovom pesme, naš 'horizont očekivanja' usmeravaju prema biblijskom, novozavetnom Lazaru, a drugi i četvrti ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") na srpskoga čestitoga kneza, Lazara Hrebeljanovića. Njima je dozvan i Njegoš, odnosno reči Vuka Raslapčevića da "ne valja se biti kukavica" jer su one "šćeri Lazareve". A da će u kadenci ove strofe doći do obrta nagovešteno je inverzijom na početku pesme: (?) "Legao da si Lazare..." (?) "Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine". Čitava zavisna, objekatska (izrična, deklarativna) rečenica uz glagol kazale (s načinskim poređenjem: "Ko proštac nasred ledine"), došla je inverzivno na sintaksički jako mesto: na početak, a glavna na kraj (na intonaciono povlašćeno mesto). Ali to nije sve. Inverzijom su obeležene i glavna ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") i zavisna rečenica ("Legao da si Lazare" umesto: Da si legao Lazare), jer je apozicija (Kosovke šćeri jedine), kojoj je, sistemski, mesto iza imenice (subjekta), premeštena iza predikata (kazale) pred kojim se našao objekat (nam). Očekivani, uobičajeni, stilski neobeležen red reči, bio bi (?): Kukavice, kosovke šćeri jedine, kazale (su) nam da si, Lazare, legao ko proštac nasred ledine, s tim što se ovaj redosled može varirati, pa vokativ (Lazare) može doći na različita mesta u rečenici.

I, uopšte uzev, u ovoj pesmi, koja kao da je poručena za jednu temeljniju lingvostilističku analizu, pored svih - sintaksičkih, ritmičkih i značenjskih - ukrštanja, preklapanja i simetrija, ima i suptilnog leksičkog kolorisanja, budući da su 'patinom presvučene' neke, za sugerisani smisao vrlo važne reči: umesto plurala kćerke / ćerke, ovde su: šćeri, arhaičnija i u dubljim vremenskim nanosima pronađena reč, bliža narodnom govoru, bliža onoj Njegoševoj slici, uostalom; umesto (aorista) vaskrnu / vaskrse - upotrebljen je crkvenoslovenskoj tradiciji bliži (ob)lik glagola: voskrese; umesto kolac - proštac; umesto pšenica - šenica, koja ne lista tajno, nego tajom. A time da je mati (umesto arhiseme majka) Cvijeti istkala, kao da je, ne samo zbog izmene glagolskog vida (tkati, nevsršeni gl. vid - istkati, svršeni gl. vid), u potku ove slike, nekako mimogred, položena mala oda čudotvornim, preobražavajućim rukama majčinim i čitavom narodnom vezu i veziljama, jer ova pesma sjajno korespondira sa Nogovim stihovima iz pesme "Uspavanka": "Mati mjesečinu uvodi u stan / I u brdo niti čunak raspjevan", s tim što je i slika uvođenja "mesečine u stan" dvosmislena jer leksema stan, iako ovde pre svega znači razboj za tkanje, može da označava i prostorije za stanovanje. Uz ovaj, u pesmi, u dva pretposlednja distiha, imamo još jedno tkača, još jedno tkanje: "Pauk mjesečinom po kućištu tka / Buji-paji čedo uz tebe sam ja." Podsećamo da je u Nogovoj pesmi "Hromi Hefest" (Zimomora) za Prirodu rečeno da je vezilja "svega živog". A na istom razboju (reči) jedan takav izvrstan artifeks i tkač je i pesnik Rajko Petrov Nogo.

Osnovna, najjača inverzija čitave Nogove balade jeste u tome što se ova, naslovna pesma, našla na kraju knjige. Zbog svega, ovaj prizor odiše istinskom dramatikom, koja će tek na kraju pesme biti razrešena grafički malo udesno pomerenim stihovima: "Sestre te prokazale / I braća te izgone". Umesto ranijih osmeraca, poslednji stihovi su skraćeni u sedmerce. A sestre i braća smo mi današnji, koji smo, kako je primetio Novica Petković, izdali oba Lazara. Polazeći od Biblije, od kosovskog mita, smestivši, kako misli Petković, na magare Lazara umesto Hrista, prikazujući ga u dvema srednjim strofama kao novozavetni lik, uz pomoć jedne običajne slike iz detinjstva ("Od Lazareve subote / Mati Cvijeti istkala") s podtekstualno nagoveštenom (jer, pretapanjem slika, vremena i likova) pripremljenom mogućnošću da umesto Vitanije naslutimo Kosovo polje, Nogo je i u ovoj pesmi potvrdio svoj pesnički talenat i izuzetno literarno umeće. Ono profetsko u ovoj pesmi ("Sestre te prokazale / I braća te izgone"), možda preuranjeno za vreme kada je ona prvi put objavljena (Život, Sarajevo, 1988, god. 37, knj. 74, str. 17-28) a ona će se, sa nizom drugih pesama - ukupno ih je 24 - naći u istoimenoj knjizi (1989), kao da se ove, 2008. godine, obistinjuje "na ubavu, na polju Kosovu". Dobra poezija, zna se, oduvek prethodi istoriji.

Osvrćući se na značaj Lazareve subote u Nogovom pesničkom razvoju, Svetozar Koljević je napisao: "Taj uzlet je bio moguć, dakako, zahvaljujući daru i slučaju, ali opet i zahvaljujući potki po kojoj su tkane tri osnovne niti od kojih su izvezene sve ove pesme. Tu je, kao prvo, biblijska nit Lazareve smrti i vaskrsenja; kao drugo, s njom povezana, nit kosovskog mita i porazu i potonjeg ustajanja iz mrtvih; kao treće, mit lične i porodične sudbine pesnika koji ostaje bez svog gnezda da bi ga savio u poeziji. Lična sudbina vaskrsava biblijski i kosovski mit kao živu pesničku reč. To se najpotresnije vidi u završnoj pesmi "Lazareva subota".

____________

LAZAREVA SUBOTA

Legao da si Lazare
Ko proštac nasred ledine
Kukavice nam kazale
Kosovke šćeri jedine

U Vitaniji zasija
Ljubavlju Lazar voskrese
Mlado se sunce nasmija
Magare kad ga pronese

U duge gluve subote
Šenica tajom listala
Od Lazareve subote
Mati Cvijeti istkala

Ustani Crni Lazare
Iz zemlje i sa ikone
Sestre te prokazale
I braća te izgone

_________________________________

Rajko Petrov Nogo rođen je 13. maja 1945. u Borijama, Kalinovik. Otac Petar, majka Stana. Sav je okrenut prošlosti i precima, kažu da je starinom iz Raševića, pleme Kuči, Crna Gora. "Mi se na svoje duhovne pretke oslanjamo i kada se od njih otklanjamo.

Detinjstvo - čitao je sve čega se dokopao. Kao bosonogi klinac, podno Kalinovika, sanjao je da mu jezik bude "sablja" ubojita, a pero glavna "alatka" u životu. Evo i autoportreta ("Portret umetnika iz mladosti"): "Ustrojen ždrebac ili bik utučen / Pod pokrovcem i na ularu vodan / Propisno škopljen živ klan nedoučen / Zvanično svezan vrlo vrlo odan. Prisilno krotak mlad pažljivo lučen / Neporočan može se reći zgodan / Obrađen i pri tom neznatno mučen / Tvrdoglav prav za vuču nepogodan. Intelektualac malčice skučen / Zatreba li garantovano plodan / Fotogeničan za izlog obučen /. Ponižavanjem i samovanjem glodan / Jednostavan a ipak neproučen / I na kraju starom šinteru prodan."

Verska opredeljenost - pravoslavna. "Mi smo na krupne, hristolike, nemanjićke plave oči svetoga Save po drugi put progledali i u stare se narode upisali i zato je Hilandar naš donji, ugaoni kamen, naš stožerni hronotop."

Nacionalnost - Srbin. "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene. Mi moramo pokusati svoju porciju krvi", govorio je jula 1994. i zaradio etiketu nekritičkog nacionaliste (zbog prijateljstva s Radovanom Karadžićem možda i njega zaištu oni iz Haga). Zato sada dodaje: "Priznajem da sam spram kritičkih mondijalista - nekritički nacionalista. Priznajem da sam politički naivan i da tu svoju naivnost negujem. Priznajem da sam pred huškačima mira-blatomira - ratni huškač i da sam time nanio štetu opštoj srpskoj stvari koja je do tad čvrsto stajala kao što sad visi. Očekujem da me kamenuju. Već sam sebi napisao epitaf: "Kraj nametne gromile". Čekam da vidim ko će se prvi baciti kamenom. Oplakaće me Žene u crnom i dva u filozofsku nulu sastavljena polumjeseca Beogradskog kruga..."

Obrazovanje - završio je Učiteljsku školu u Sarajevu, Filozofski fakultet (Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik), takođe u Sarajevu, i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Karijera - pre nego što se ovenčao slavom jednog od najvećih savremenih srpskih pesnika bio je urednik u IP "Veselin Masleša" u Sarajevu. Od 1982. je i urednik u BIGZ-u.

Autor je zbirki pesama Zimomora, Zverinjak, Bezakonje, Planina i počelo, Lirika, Malo dokumentovanih detalja, Na kraju milenija, Lazareva subota, Lazareva subota i drugi dani, Na kapijama raja, knjige književnih kritika Jesi li živ, studije Obilje i rasap materije, knjige eseja Na Vukovoj stazi, antologija Srpske junačke pesme, Vrata spasa... Pisao je i za decu: Rodila me tetka koza i Koliba i tetka koza.

Nagrađivan je mnogim, kako sam kaže, pravim nagradama u pravo vreme: "Mlad čovek prirodno želi nagrade, ali kad star čovek krene u grčevitu potragu za nagradom, to je groteskno. Priznanja su mi stizala na vreme i umeo sam da ih nosim. Dobijao sam upravo one nagrade koje su nosile imena mojih pesničkih predaka. Nisam dobio nijednu državnu nagradu, a i ne žudim za njom, jer danas ne bih ni znao koja mi je država."

Upravo je nagrađen i nagradom "Meša Selimović" za zbirku pesama Nedremano oko, za koju je već dobio Vitalovu nagradu "Zlatni suncokret", kojoj se veoma obradovao: "Bilo je nekog višeg proviđenja da dobijem "Zlatni suncokret". Pre 40 godina, kao brucoš, napisao sam pesmu "Suncokret", koja je jedno vreme bila moj amblem. Crne semenke iz tog prezrelog suncokreta pale su na tlo i pojavile se kao "Nedremano oko"... Prste sudbine vidi i u dobijanju "Meše", baš na Đurđevdan, pa kaže: " "Đurđevdan je i centralni hronotop romana "Derviš i smrt". Đurđevdanska noć jeste onaj čas užasnog progledavanja Ahmeda Nurudina, glavnog junaka Selemovićevog romana..."

Stranački angažman - član je Međunarodnog komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, a sa njim ga veže prijateljstvo iz studentskih dana, kada su ih, zajedno s Duškom Trifunovićem, progonili agenti bosanske Udbe...

Zanimljivosti - njegovu "Serbijo, iže jesi" u muziku je pretočio kompozitor Svetislav Božić. "Nisam pisao stihove za muziku. Uopšte malo pišem, a po narudžbini nikada. Narudžbine primam od neba neposredno, davno je odsečno rekla sirota Marina Cvetajeva. Uostalom, poezija i nije pitanje versifikacije, već sudbine."

Iako voli da kaže da je cedio suvu drenovinu, mnogi ga smatraju veoma plodnim pesnikom. Bio je senator u Republici Srpskoj. Mnogi posebno vole njegove "Listove vječnog kalendara": "Razboljela se naša mati / I nagnula se kuća stara / I tako poče opadati / List po list vječnog kalendara. Lasica nam se okotila / Na zadušnice - u zlo veče / Kad siročadi rastu krila / I nad dolinom gajde ječe. Ni Mitrova ni Đurđevdana / U praznom listu naše knjige / Na bosioke pade slana / A paučina na verige."

Oženjen je Ljiljanom, magistrom jezika, imaju Vladimira i Petra i unuke.