Poema Crveni božuri - Analiza pesme

Poreklo simbolike božura dolazi sa Istoka gde zbog svog gordog držanja i crvene boje, boje života, lepote, bogatstva i sjedinjenja, ovaj cvet simboliše čast i bogatstvo. Njegovo simbolično značenje je inspiracija za raznovrsne umetničke forme.

Legenda govori da je kosovski božur iznikao na Gazimestanu posle boja sa Turcima 28. juna 1389. godine, iz krvi srpskih junaka. I danas raste tamo kao, kako bi botaničari rekli, endemska vrsta - samo na tom mestu, a cveta u maju i junu! Malo je poznato, međutim, da ovaj purpurni, kao krv crveni cvet sa znatno manje latica od onih nama poznatih, baštenskih, i ogromnim žutim prašnicima, cveta na još jednom mestu koje je za srpsku istoriju takođe veoma značajno. U Rumuniji, u Vlaškoj niziji, na nekoliko desetina kilometara od Dunava, na polju Rovine.

Ne bi bilo ništa čudno da se ova endemska, retka biljka nađe i na tom mestu, da baš u bici koju su tu 17. maja 1395. vodili čuveni vlaški vojvoda Mirča Stariji i turska vojska koju je predvodio sultan Bajazit Prvi, nije poginuo junak srpskih epskih pesama, legendarni Kraljević Marko! Doduše na turskoj strani, kao njihov vazal, pošto se priklonio Turcima posle Kosovskog boja.

Istoričari su zapisali da je u ovoj, možda najvećoj, bici Rumuna protiv najezde Turaka, isto kao turski vazal, učestvovao i srpski despot Stefan Lazarević koji je "ispoljio neviđenu hrabrost". Istoričari se još nisu složili o tačnom mestu bitke, a arheolozi nisu pronašli dokaze o sukobu. Rumunska istoriografija približno određuje mesto bitke, smeštajući je u veliko polje koje nosi naziv Rovine.

Srpski i rumunski istoričari se ne slažu o ishodu bitke na Rovinama. Rumunski izvori tvrde da je Mirča Stariji pobedio, pre svega zahvaljujući preciznim strelcima koji su kišom strela naterali Turke da se u potpunom neredu povuku do Dunava i pobegnu u Srbiju. Srpske hronike, pak, tvrde da je vlaški vojvoda Mirča izgubio bitku, ali da je naneo toliko velike gubitke turskoj vojsci da se sultan Bajazit povukao iz Vlaške jer nije imao dovoljno ljudi da osvoji gradove i vlast. Dalja istorija je manje - više usaglašena: Vlaška je posle izvesnog vremena priznala vlast Otomanske imperije i svake godine - sve do sredine 19. veka - plaćala ogroman danak Carigradu, ali nikada na svojoj teritoriji nije imala turske trupe i njihove državne organe.

Na mestima pogibije srpskih junaka cara Lazara i Marka Kraljevića raste jedinstvena purpurna biljka. Kosovski božur koji raste na Gazimestanu, cveta i u Rumuniji, na Rovinama, gde je poginuo Marko Kraljević.

JUGOVIĆA MAJKA

Usni sanak Jugovića majka
crne glase pred boj na Kosovu:
polećelo sa njenog krioca
devet mladih, surih sokolova,
polećelo nebu u visine
da dosegnu užareno sunce;
al' odjednom zacrni se nebo
nesta sunca i belih oblaka,

pade tama usred bela dana,
a iz tame na njeno krioce
neko baca devet sokolova,
devet mrtvih, krvavijeh tela;
i još pade na krioce njeno
stari or'o srca probodena.

Zaplaka se Jugovića majka,
roni suze još pre zore rane,
crni sanak slomio joj dušu
sokolovi – njeni su sinovi
a orao stari Jug Bogdane.
Al' kad bela zora osvanula
suze s lica majka obrisala,
obukla se u lepe haljine
i izašla pred svoje sinove
pa ovako njima govorila:

Oj sinovi, moji sokolovi!
Svojom sam vas dojkom zadojila,
svojom rukom vode napojila,
grejala vas na srcu svojemu
i ljubila u zlatnu povoju,
pevala vam pesme uspavanke,
snagu sam vam udahnula svoju!
Svi se danas dive i govore
o mojijeh devetoro srca,
svi se kunu u imena vaša
i nadaju u vaše junaštvo!

Poslušajte moja deco mila,
sokolovi s majčinijeh krila!
Ova vas je zemlja othranila
othranila šenicom belicom
i crvenim vinom zapojila;
ovo vas je sunce ogrejalo,
ovo vas je nebo milovalo,
ova zemlja i vaša i moja
biće skoro svedok teškog boja!

Vi idete danas na Kosovo
za krst časni krvcu proljevati
i za svoju vjeru umrijeti.
Braneć svoju zemlju od dušmana,
braneć sestre od tuđa zuluma
i ljubovce od crnih usana,

možda neki vratiti se neće
da poljube ruku stare majke!

Al' čujte me moji sokolovi!
Ne krijte se drugom uza skute,
ne klonte se boja i turaka
već vi svuda prvi udarite,
dokle gode duše je u vama
ne idite sa polja Kosova!
Bolje deco danas poginuti,
neg' sokoli moji pobegnuti
i hiljadu godina živeti
sve odeven u srebro i zlato!

To govori Jugovića majka,
pokloni se starom Jug Bogdanu,
svakog sina u obraze ljubi,
a nju oni u staračku ruku;
pa odoše u boj na Kosovo
devetoro braće Jugovića
i deseti stari Jug Bogdane.

Zavrištalo devet dobri kolja.
Zalajalo devet ljuti lava.
Zakliktalo devet sokolova.

KOSOVKA DEVOJKA

Nad Kosovom jutro osvanulo,
zabelela prokleta nedelja,
u crvenoj krvci do koljena
Boga klela Kosovka devojka:

Oj, Gospode, ostalo ti pusto
proklet bio i sad i doveka!
Zašto uze momke devojkama,
zašto uze sinove majkama? –
Gde god bacim svoje oko plavo,
svuda leži junak do junaka;
osta lelek za braćom sestrama!

Oj, Gospode, ostalo ti pusto!
Što mi uze mojega dragana
mog dragana Toplicu Milana
i njegove krvlju pobratime:
pobratima Kosančić Ivana
i junaka vojvodu Miloša?
Što nam uze starog Jug Bogdana?
Što nam uze devet naših tića,
devet tića, devet Jugovića?
Što nam uze Vuka Brankovića
i ostale po srcu junake? –
Pusto osta prokleto Kosovo!"

A Bog reče: "Ne kuni me devo.
Jest Kosovo od krvi crveno,
da Ja sada sitnu kišu pustim
ona ne bi zemlje orosila,
svuda mrtvi konji i junaci.
Al' ne kuni Mene, lepa devo,
niti žali Vuka Brankovića,
proklet bio i ko ga rodio!
Prokleto mu pleme i koljeno!
Njega danas na Kosovu nema.

Ne kuni me Kosovko devojko!
Ne mogu ti vratiti dragana,
tvog dragana Toplicu Milana;
ni oživet starog Jug Bogdana;
ni lepoga Kosančić Ivana;
Jugovići poleteti neće,
Miloš svoje završi junaštvo.
Al' ne plači Kosovko devojko
Ja ću tebi ipak nešto dati.
Kosovo je krvlju zaliveno,
iz krvi ću roditi božure:

ti ih beri pa ih rukom mazi
ti ih beri pa usnama ljubi
ti ih beri pa na srce stavi.
Tu ću skriti dušu tvog dragana
tvog dragana Toplice Milana
i ostalih mrtvijeh junaka,
svih junaka znanih i neznanih..
Tu će majka svoga sina naći,
tu će seja brata zagrliti,
tu će draga dragog poljubiti!

Ne kuni me Kosovko devojko;
jest Kosovo krvlju zaliveno
i ne mogu vratiti junake,
al u spomen na njihove vene
Ja ti dajem cvetove crvene;
iz krvi će izrasti božuri
ti ih beri svojom belom rukom,
rukom beri a usnama ljubi
i čuvaj ih za vjeke vjekova!

PRESVETLA CARICA

Ogrejalo jutrom majsko sunce,
ogrejalo u svetu nedelju,
procvetali na polju Kosovu
po livadi crveni božuri.
Na livadu izašla carica,
sva u crno odevena tužna,
odevena u odore rušne,
da prošeta po zelenoj travi,
da primiri srce napaćeno:
ona žali, preboljet ne može
gorku tugu ravnoga Kosova.
Al' uzalud i šetnja i trava,
nema duši njenoj zaborava;
okom gleda crvene božure
priseća se srpskih vojevoda
koji ovde pusto izgiboše,
braneć zemlju od kleta dušmana.
"Braćo moja, srpske vojevode,
kako biste, kako preminuste,
a kako li roblje ostaviste!
Roblje vaše sve tursko podnožje,
namastiri turska poruganja!"
Tužna šeta milosna gospođa
priseća se cara čestitoga,
niz lice joj gorke suze teku;
okom gleda crvene božure
pa proklinje Boga jedinoga,
zašto uze zemlji gospodara.

A Bog reče: - Ne kuni me gospo,
niti kuni božure u maju,
već ti kuni podlost i izdaju!
Već ti kuni Vuka Brankovića,
što pobeže sa ravna Kosova
i odvede dvanaest hiljada,
gospo moja, ljutog oklopnika!
Ne kuni me, presvetla carice,
neg' šetajuć po polju Kosovu
ti uberi tri cveta božura,
orosi ih vodom sa Sitnice
i poljubi svojijem usnama,
pa ih nosi Samodreži crkvi,
ostavi ih na mome Oltaru
i upali sveću za junake.

Posluša ga presvetla carica:
ubrala je tri cveta božura,
orosila vodom sa Sitnice,
poljubila svojijem usnama,
odnela ih Samodreži crkvi,
ostavila sveću za junake,
poljubila svece i Bibliju,
pa je klekla u kući božijoj
zazivajuć' ime Isusovo.

Tad se desi čudo neviđeno!
Zatreperi Samodreža crkva,
plava svetlost siđe sa oblaka
zamirisa smilje i bosilje,
pojavi se Isus na Oltaru!
Po telu mu sve bele haljine,
oko Njega ljubav i proleće,
na glavi mu kruna večnog carstva,
u očima vino i pšenica,
a na grud'ma kao sunce sija
krst veliki od čistoga zlata.
On se saže ka svetom Oltaru
i uzima tri cveta božura,
prinese ih ka srcu svojemu
pa ih ljubi svetijem usnama;
iz oka mu suze potekoše
poškropiše crvene božure.
Gde na božur sveta suza pala
iz njega je krvca prokapala,
prolila se po svetom Oltaru
krv crvena srpskijeh junaka.

Zaplaka se presvetla carica,
sva u crno odevena tužna,
odevena u odore rušne,
ona žali, preboljet ne može,
gorku tugu ravnoga Kosova.

CRVENI BOŽURI

Poranila Kosovka devojka,
mlada deva devetnaest leta,
tanka struka, a visoka stasa,
rasplela je kose do pojasa;
oči su joj dva crna bisera
nežne ruke dva bela labuda,
čedne usne, trešnje neubrane,
a obrazi rumene ružice;
poranila do reke Sitnice
da isplače svoje gorke rane.
Kad je došla na reku Sitnicu
zavatala vodu studenicu,
zalivala crvene božure
polila ih vodom i suzama,
pa ovako njima govorila:

Braćo moja, crveni božuri,
evo vama ledene vodice,
napojite usahle dušice,
teška suša zemlju pritisnula,
a na narod još teži zulumi!
Evo, ima već godinu dana
kako dođe Arap prekomorac,
pa zakupi od cara Kosovo,
Kosovo ga i poji i rani.
Crni zulum na nas nametnuo
gde god ima mlađana devojka
mora ići njemu pod šatore,
da joj ljubi usne neljubljene
i miluje grudi nedirnute.

Braćo moja, Kosovski božuri,
danas, tužnoj, meni redak dođe
da doveče idem Arapinu
i da ljubim svoj zemlji dušmana.
Al' čujte me, slavljeni cvetovi
iz mnoge ste krvce postanuli,
kao spomen naše teške tuge,
teške tuge i svetog junaštva;
dokle gode vi poljem cvetate
ja ne mogu ljubiti Arape,
već kažite, vi crvena braćo,
kažite mi što ću i kako ću:
Il' ću mlada u vodu skočiti?
Ili ću se, jadna, obesiti?
Ili nožem srce udariti?

Bože mili čuda velikoga,
zašumeše u polju božuri,
pa devojci ovako besede:
"Sestro naša, Kosovko devojko,
nemoj sebi smrti učiniti
nemoj, sejo, duše ogrešiti
i na sebe ruku podignuti!
Već ti nože stavi u haljine
te doveče idi Arapinu!"
Nasmeši se Kosovka devojka,
krenu mlada niz polje Kosovo
i zapeva pesmu božurima
o junaštvu vojvode Miloša!

A kad zađe za planine Sunce,
dođe ona pod šator Arapu,
pokloni se do zemljice crne:
"Božja pomoć, moćni gospodaru!"
Zaigralo srce u Arapa:
i dosad su deve dolazile,
al' ovakvu još vidio nije,
a kamoli rukom milovao,
milovao, usnama ljubio:
"Dobro došla, moje drago dete!"
Tolko reče Arap prekomorac
pa on priđe mlađanoj devojci,
poče ljubit' usne neljubljene
i milovat telo nedirnuto.
Prihvati ga Kosovka devojka
vrlo dobro, bolje bit' ne može.
Prevari se crni Arapine,
predade se milovanju njenu
i zatvori oči od meraka.

To čekala Kosovka devojka,
pa poteže nože sakrivene
zariva ih u srce Arapu.
Ciknu Arap kano guja ljuta,
uhvati se za srce ranjeno
pa izusti od bola golema:
"Jao mene, mila moja majko!
Da pogibo od kakva junaka
na mejdanu u belome danu,
već od ruke mlađane devojke
i od svoje velike ludosti!

Tolko reče Arapine crni
pa ispusti dušu ubijenu
zašumeše božuri i veče
Kosovka se niz Kosovo krenu!
Dok je mlada poljem prolazila
ovako je sretna besedila
"Hvala vama, moja braćo draga,
što vi mene danas podučiste,
kako ljubit svoj zemlji dušmana!

VINO PIJE BRANKOVIĆU VUČE

Vino pije Brankoviću Vuče,
vino pije, gorke suze lije,
teške su ga muke pritisnule:
Evo ima tri godine dana
kako prođe bitka na Kosovu,
prezire ga i staro i mlado,
prezire ga i muško i žensko;
niko njemu Boga ne naziva
niko s' njime neće piti vino,
ne vole ga ni Srbi, ni Turci.
Al' to nije ni pola nevolje,
još ga veće muke pritisnule:
kad god sklopi oči izdajničke
vidi mrtve konje i junake
što padoše na polju Kosovu,
Bogom braću još koliko juče
s' kojom ne bi kada je trebalo
branit svoju zemlju od dušmana.

Vidi silna Boška Jugovića
kako nosi krstaša barjaka,
na alatu, u čistome zlatu,
kako vodi carevu konjicu
i razgoni Turke na buljuke,
nagoni ih u vodu Sitnicu!
Vidi složnu braću Jugoviće,
udaraju na turske mačeve,
dokle god je srce u jednoga
tu brat brata izdati ne šćede!
Vidi krvcu konju do koljena,
u njoj leži Banović Strahinja,
oko njega obilaze Turci!
Vidi diku, vojvodu Miloša
kako zgubi turskog car-Murata
i navali na paše njegove,
na Turaka dvanaest 'iljada!
Vidi mlogu izginulu vojsku,
kraj šatora kralja čestitoga;
mloga srpska koplja izlomljena
braneć' glavu svoga gospodara,

gospodara, slavnog car Lazara!
Vidi Vuče silnu srpsku vojsku,
sve junake znane i neznane
i svi viču da se zemlja trese:

Gde si sada, Brankoviću Vuče?
Gde si sada, kad malakšu ruke;
zalud sablje i zalud junaštvo,
kad se pusta snaga umorila,
sekuć poljem ovolike Turke!
Gde si sada, Brankoviću Vuče
s nam' si bio kad se zaklinjalo,
s nam' si bio kad se večeralo,
s nam' si bio kad se vino pije,
sad, kad treba, tebe nigde nije,
gde si Vuče da te Bog ubije!?
Gde si sada, ostalo ti pusto,
sa svojijeh dvanaest hiljada,
odmorenog, ljutog oklopnika,
kad se proli krvca do koljena,
kad se trese zemlja pod konjima,
kad ti Bogom braća izgiboše,
izgiboše od pusta umora!?

Vino pije Brankoviću Vuče,
vino pije, gorke suze lije,
teške su ga muke pritisnule!
A kad više izdržat ne mogo
podiže se Brankoviću Vuče,
pa on pođe Samodreži crkvi,
pred Oltarom Boga da zamoli,
da mu uzme dušu izdajničku
ili da mu oprosti izdaju.
Kad je stigo ispred svete crkve
setio se srpskog patrijara
i dvanaest veliki vladika
koji srpsku pričestiše vojsku.
Setio se krsta čestitoga,
svete vode i svetog bosiljka,
setio se vina i tamjana
i svojijeh ljutih oklopnika,
setio se sebe izdajnika
na alatu u teškom oklopu.
Zaplaka se Brankoviću Vuče,
roni suze niz gospodsko lice,
pa dolazi Samodreži crkvi,
na kolena pade pred Oltarom.

Al' da vidiš čuda neviđena:
Zatrese se crkva Samodreža!
Zapali se plamen na Oltaru!
Zamirisa tamjan i bosiljak!
Iz zidova začuše se glasi,
teški glasi Boga gospodina:
- Bež' otale Brankoviću Vuče!
Zar si ovde pred moj Oltar došo
da se moliš za svoju izdaju;
za izdaju braće i sestara,
za izdaju vere i naroda,
za izdaju krsta čestitoga,
za izdaju i sebe samoga.
Bež' otale, crni izdajniče!
Proklet bio i ko te rodio!
Prokleto ti pleme i koljeno!
Tebi bedo, oproštaja nema!

Preplaši se Brankoviću Vuče,
krv se njemu ledi u žilama,
te on skoči na noge umorne,
poče bežat niz polje Kosovo!
Ali tada zamrači se nebo,
započeše kiša i oluja,
zatutnja mu zemlja pod nogama,
udariše munje iz oblaka!
Zaplaka se Brankoviću Vuče,
zaplaka se, pade na kolena;
tad sa neba začuše se glasi,
teški glasi cara čestitoga:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino ni šenica bela!
Rđom kapo dok mu je kolena!