Pesme o Kosovu lektira

Pesme o Kosovu

Pesme o Kosovu

 

U pesme o Kosovu spadaju sve deseteračke epske pesme koje su tematski vezane za boj na Kosovu ili pevaju o ličnostima koje su učestvovale u boju. Ovaj događaj je snažno odjeknuo u srpskom narodu, koji je, u godinama robovanja pod Turcima, postepeno izgrađivao kosovsku legendu i oblikovao svoj ep o Kosovskom boju.

 

Istorijska osnova - Raspad srpskog carstva posle smrti cara Dušana i stvaranje manjih državica srpskih velmoža događali su se u vreme snažnog nadiranja Turaka na Balkansko poluostrvo. Jedna po jedna državica potpadale su pod tursku vlast. Pao je vojvoda Momčilo, poginuli su braća Mrnjavčevići, njihove zemlje potpadale su pod tursku vlast a kraljević Marko postao je turski vazal. Preostalim srpskim zemljama vladali su Lazar Hrebeljanović i njegov zet Vuk Branković.

 

Lazar Hrebeljanović je bio u Dušanovoj službi kao i otac mu Pribac. Njegova žena Milica je iz nemanjićke loze, potomak Nemanjinog sina Vukana. Lazareva moć je rasla još za vlade cara Uroša, a posle smrti njegove, kao samostalan vladar, pokorivši Nikolu Altomanovića, stavio je pod svoju vlast Pomoravlje i severozapadnu Srbiju do Drine i Save. U dva maha je potukao Turke: 1381. godine kod Paraćina i 1386. godine kod Pločnika.

 

Zemlje Vuka Brankovića obuhvatale su Prištinu, Trepču, Zvečan, Sjenicu, Polimlje do ispod Prijepolja, Prizren i Skoplje.

 

Poučen porazima koje je doživeo kod Paraćina i Pločnika, car Murat je krenuo na Srbiju sa velikom vojskom. Došao je na Kosovo, u oblast kojom je vladao Vuk Branković. Knez Lazar je okupio svoju vojsku za boj sa Turcima. Bosanski ban Tvrtko poslao mu je pomoć pod komandom vojvode Vlatka Vukovića. Lazaru su se pridružili sa svojom vojskom zet mu Vuk Branković i sestrići Musići (Stefan i Lazar). Sudar dveju vojski odigrao se na Vidovdan 15. (28) juna 1389. godine kod Prištine, na Gazimestanu. Nema svedočanstava o toku bitke ali je kao istorijska činjenica zabeleženo: srpska vojska je u početku imala uspeha kada je "neko veoma blagorodan" ubio Murata; njegov sin Bajazid je preuzeo komandu i izvojevao pobedu pogubivši zarobljenog kneza Lazara. Vuk Branković, videvši da je poraz neminovan, povukao se. Izvesno vreme posle ove bitke pružao je otpor Turcima, ali je morao da im se pokori kao vazal. Kosovskom bitkom je srpska država izgubila samostalnost. Srpskom zemljom su vladali kneginja Milica i docnije njen sin despot Stefan Lazarević kao turski vazali.

 

Kosovska legenda - Malo je pisanih svedočanstava o Kosovskom boju. Prvi zapis o boju nastao je četrdeset i dve godine kasnije, 1431. godine, iz pera Konstantina Filozofa, biografa despota Stefana Lazarevića;

 

Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma blagorodan plemić kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izabra zgodno vreme i zaleti se na samog velikog načelnika, načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori, a kada je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i strašnog samodršca. Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su moGli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju.

 

Konstantin Mihailović - iz Ostrovice, koga su Turci zarobili kao mladića i odveli u janičare, piše 1499. godine u Janičarovgš uspomenama:

 

Gospoda koja su bila naklonjena Lazaru bila su se junački i verno kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitke, i zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena.

 

U dugim vekovima ropstva pod Turcima stvaran je kosovski mit. Narodni pevač je u epsku pesmu o Kosovu uneo mnoge scene, događaje i ličnosti za koje istorija nema nikakvih svedočanstava. Pevajući o boju na Kosovu, o toj najvećoj tragediji srpskog naroda, kada je izginula sva vlastela i njihove vojske, kada je srpski narod izgubio i državu i slobodu, narodni pevač je tražio i nalazio uzroke poraza, vajao je likove neustrašivih boraca i heroja, ali i likove tragičnih junaka. Tako je nastajala kosovska legenda. Njeno nastajanje ima više podsticaja:

 

- potreba za ljudskim moralnim obrascima koji će služiti kao uzor savremenicima; stvarana je specifična vrsta morala, "kosovska etika";

- ljubav prema domovini koja jeste izgubila slobodu, ali je ponovo mora izvojevati; zato su potrebni primeri i uzori;

- mržnja prema neprijatelju i zavojevaču: legendarni događaji i junaci su osveta za ponižavanje u ropstvu.

 

Narodni pevač je gradio sopstvenu viziju Kosovskog boja mešajući istoriju i legendu. On će stvoriti grandioznu figuru Miloša Obilića o kome nema pomena u istorijskim izvorima. On će stvoriti legendu o Jugovićima za koje istorija ne zna. U bitku će uvesti Mrnjavčeviće koji su poginuli osamnaest godina pre Kosovskog boja. Narodni pevač će stvoriti i mit o izdajstvu Vuka Brankovića.

 

Ep o Kosovu priznaje brojnu nadmoćnost turske vojske, ali zato stvara junake koji, kao Miloš Obilić, poseče 12.000 Turaka, ili, kao Srđa Zlopogleđa, koji po "dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura". Ali, i pored takvih junaka, i pored opšteg rodoljubivog poleta, bitka je izgubljena. Neminovno se nametalo pitanje: zašto je bntka izgubljena? To je bilo ključno pitanje, pitanje nacionalne časti. Morao se nronaći razlog, morao se opravdati poraz. U kosovskim pesmama poraz se objašnjava (pravda) nekoliko uzroka...

 

(1) Nadmoćnost turske vojske naglašava se u nekoliko pesama, ali su dve karakteristične: Banović Strahinja i Kosančić Ivan uhodi Turke.

(2) Opredeljenje za "krst časti" i "nebesko carstvo" je svestan ulazak u bitku koja se ne može dobiti. "Ove dve slike postale su neka vrsta znamenja onog izazova istoriji i realnosti koji se prirodno javlja u situacijama u kojima je jedna realna ljudska zajednica suočena s opasnošću istrebljenja i uništenja, u kojima se jedino zaumnim naporom svoje kolektivne volje može održati." (S. Koljević)

(3) Božja volja se spominje već u tekstu Konstantina Filozofa: "ne beše to vreme izbavljenja", "jer je bog tako popuštio", pa je taj razlog (božja volja) ušao i u pesmu (Propast carstva srpskog); poraz je doživljen i kao božja kazna zbog nesloge među velikašima.

(4) "Nevera i nesloga", zapisao je Konstantin Mihailović; nesloga je naglašena već u pesmama pretkosovskog ciklusa; nevera se sluti iz Kletve kneževe:

 

Ko ne dođe na boj na Kosovo -

od ruke mu ništa ne rodilo:

ni u polju bjelica pšenica,

ni u brdu vinova lozica!

 

ali se konkretizuje u pesmi Kneževa večera: dok knez nazdravlja Milošu kao prvoj veri a potonjoj neveri, Miloš imenuje Vuka Brankovića kao neveru a "viđećemo u polju Kosovu /ko je vjera, ko li je nevjera". U pesmi Propast carstva srpskog izdajnik je imenovan:

 

Bog ubio Vuka Brankovića,

on izdade tasta na Kosovu!

 

Istorija je nepobitno dokazala da se Vuk Branković borio na Kosovu, da se povukao iz bitke tek kada je sve bilo izgubljeno, te da je posle toga i dalje pružao otpor Turcima ali je ubrzo potpao pod njihovu vlast. Vuk Branković, dakle, po istoriji, nije bio izdajnik. Zašto je onda u kosovskom epu određen kao izdajnik? Ima više objašnjenja:

 

- bio je u boju a ostao živ (svi ostali su poginuli);

- na Kosovu se odigrala bitka, a on je posle vladao ovom zemljom kao gurski vazal;

- bio je u zavadi sa kneginjom Milicom i njenim sinovima oko vlasti;

- vladavinu Đurđa Brankovića, sina mu, narod je zapamtio po zlu (za njegovu ženu Jerinu uvek se kaže prokleta Jerina).

 

Epska slika Kosovskog boja - Kosovske pssme, sagledane u uslovnom hronološkom redosledu, pružaju ukupnu sliku događanja pre, u toku i posle boja. Kao jedinstven događaj, razvijen je u niz prirodnih faza nejednake naglašenosti i nejednake pažnje epskog pevača.

 

EKSPOZICIONU funkciju imaju tri pesme: Zidanje Ravanice, Banović Strahinja i Kosančić Ivan uhodi Turke. One daju sliku opšte situacije neposredno pre boja. Zidanje Ravanice nije samo pesma o graditeljskim poduhvatima i podizanju manastira kao zadužbina. Ona jeste i to, ali je suštinsko predosećanje Miloša Obilića da je nastalo "pošljednje vrijeme, hoće Turci carstvo preuzeti". Zato on savetuje kneza da manastir ne treba graditi od zlata i dragog kamena jer će kao takav postati plen turske pljačke i razaranja.Treba ga graditi od kamena pa će trajati "od vijeka do suda božjega". Banović Strahinja otvara pogled na pristiglu tursku vojsku koja se smestila na Kosovu, ali i peva o junaku koji je prvi osetio posledice turske najezde - poharani dvori i oteta žena. Ban je prvi epski junak koji je osetio gorčinu izdajstva: prvo ga je izdala tazbina, a potom i žena. Pesma Kosančić Ivan uhodi Turke ukazuje na brojnu nadmoć turske vojske:

 

Svi mi da se u so prometnemo

ne bi Turkom ručka osolili.

 

Da iz neba plaha kiša padne,

nigde ne bi na zemljicu pala,

već na dobre konje i junake.

 

To je i priznanje da je turska vojska ne samo vrlo brojna nego je i dobra. Miloš Obilić moli Ivana da ne kazuje istinu knezu Lazaru

 

jer će nam se kneže zabrinuti

i sva će se vojska poplašiti.

 

Za Miloša Obilića nema odustajanja od boja bez obzira na brojnost i vojničku obučenost turske vojske. Boriti se mora.

 

ZAPLET je vrlo dramatičan, emotivno napet, psihološki složen. Počinje Muratovim pismom knezu Lazaru (Kletva kneževa): obojica ne mogu carovati nego da mu preda carstvo ili dođe na boj na Kosovo. Opredeljen za borbu, knez Lazar kletvom poziva na boj na Kosovo i proklinje -

 

Ko ne dođe na boj na Kosovo

od ruke mu ništa ne rodilo:

ni u polju bjelica pšenica,

ni u brdu vinova lozica.

 

Ova kletva kneževa, koja varira u još nekim kosovskim pesmama, bila je aktuelna u svim vremenima posle Kosovskog boja, sve do borbi u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Ovi stihovi, poetski smešteni u vreme neposredno pred Kosovski boj, upućeni su svima onima koji su sarađivali sa Turcima ili su izbegavali da im se odupru - dakle, upućeni su bili pesnikovim savremenicima. Kneževa večera počinje svečanim tonom kazivanja i svečanim uvodom Lazareve zdravice. Od trenutka kada se knez obraća Milošu Obiliću dramatika raste, netrpeljivost je dovedena do usijanja; crv sumnje razjeda okupljene, misao o izdaji obuzima sve prisutne, atmosfera je napeta. U Miloševom odgovoru sadržan je zavet junaka, ali i klica legende o izdajniku Vuku Brankoviću. Ono što je najteže i najmučnije u ovoj pesmi, jeste činjenica o zavadi i neslozi i misao o izdajstvu. Pesma Car Lazar i carica Milica predočava atmosferu neposredno pred bitku. Entuzijazam i rodoljubivo nadahnuće osvetlili su sve likove ove pesme, od braće Jugovića koji odbijaju da usliše sestrinu molbu i jedan ostane u Kruševcu jer

 

Za krst časni krvlju proljevati

i za svoju vjeru umrijeti,

 

do sluge Golubana koji odnosi knjeginju u dvor:

 

al' svom srcu odoljet ne može,

da ne ide na boj na Kosovo

već se vrati do konja Labuda,

posjede ga, ode u Kosovo.


KULMINACIJA, ono što je jezgro kosovskog epa, sam boj, nije našao mesto u kosovskim pesmama. Nema pesme koja opisuje tok boja, već se odlomci opisa nalaze u mnogim pesmama koje opisuju situaciju posle boja. Uslovno se može reći da se direktno kosovskim bojem bavi pesma Tri dobra junaka: Banović Strahinja:

 

Što jedanput britkom sabljom mane,

britkom sabljom i desnicom rukom,

pak dvadeset odsiječe glava!

 

Srđa Zlopogleđa:

 

što dva i dva na koplje nabija,

preko sebe u Sitnicu tura.

 

Boško Jugović:

 

Što sagoni Turke u buljuke,

i nagoni na vodu Sitnicu.

 

Pesma Musić Stevan sadrži proširenu varijantu kneževe kletve:

 

Ko je srbin i srpskoga roda,

i od srpske krvi i kolena,

a ne došo na boj na Kosovo,

ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke mu ništa ne rodilo:

rujno vino ni pšecica bjela!

rđom kapo dok mu je kolena!

 

Samo završni stihovi pesme kazuju o bojevanju Musića Stevana: bio je zakasnio, ali nije odustao od boja - ušao je u njega i svesno poginuo zajedno sa slugom i dvanaest hiljada vojske. Poslednji stihovi, svojom intimnom intonacijom, izražavaju sveopšti narodni bol i tugu:

 

I tu nam je i knez poginuo.

Tu su Srbi izgubili carstvo

čestitoga cara zemaljskoga.

 

U ostalim pesmama kosovskog ciklusa samo su fragmentarno opisane situacije u kojima su ginuli pojedini junaci, ili je data porazna panorama bojišta prekrivenog leševima. Novak Kilibarda odsustvo pesama o samom boju objašnjava zanimljivim zapažanjem.

 

RASPLET kosovskog epa čine pesme Carica Milica i Vladeta vojvoda, Sluga Milutin, Kosovka devojka i Smrt majke Jugovića - dve poslednje spadaju u najlepše pesme srpske epike. U ovim pesmama stopljene su tragika naroda i tragika pojedinca, ali je pojedinac, snagom svoje tragike izbio u prvi plan, nametnuo se emocijama i pamćenju. U ovim pesmama predočene su fragmentarne slike Kosovskog boja i bojišta, ali je težište na ženama koje tragaju za svojima po kosovskom bojištu ili primaju vesti o pogibijama. Opšta slika Kosovskog boja je apokaliptična: totalni poraz, masovna pogibija, ucveljene majke, sestre, udovice i devojke.

 

Kosovska tregedija je imala odjeka u poslednjem pevanju o poslednjim događajima i ličnostima. Tako, na primer, u pesmi Marko Kraljević i orao kosovska tragedija je samo inicijalni motiv za priču o orlu i Kraljeviću Marku, ali je u toj priči uočljiva simbolična poruka: kao što je vaskrsla ptica, tako će vaskrsnuti i narodni otpor za nove bitke. Margita devojka i Rajko vojvoda je vapećii krik za slavnom prošlošću koju su krasili čuveni junaci i vojvode a "danas toga nema nijednoga,/sam ostade u Srijemu Rajko/kao suvo drvo u planini". Ogromnu usamljenost ne mogu da prežive ni Rajko vojvoda (plemić) ni Margita devojka (narod). Ovo je jedna od retkih epskih pesama sa apsolutnim pesimističkim sagledavanjem života i stvarnosti.

 

Kosovski junaci - Narodni pevač je stvorio vrlo upečatljive likove rodoljuba i heroja. Opisao ih je u dramatičnoj borbi na život i smrt, u teškim situacijčma kada treba doneti odluku, u verbalnim sukobima, prijateljskim ispovestima. Ovi junaci se pamte po srcu i srčanosti, po izgledu i snazi, po razložnoj reči, ipo čisto ljudskim osobinama. Toliko je junaka, a samo jedan je izdajnik - Vuk Branković. O junacima se pripoveda, prikazuju se u različitim situacijama, opisuju se njihova dela i reči. Vuk Branković se vrlo malo prikazuje, on se samo spominje, i to u negativnom svetlu i - proklinje.

 

Rekli su - Novak Kilibarda - Nemogućnost pevača-pjesnika da fleksibilno pristupaju kosovskom boju kao istorijskoj temi za pjesničku obradu i inhibiranost interesovanja slušalaca za detalje kosovskog strateškog poteza, koja je uslovljena hagiografskim auto- ritetom teme i intimnim osećanjem poraza, uslovili su da se u narodnoj epici obrade samo one strane kosovske teme koje ne govore o toku realizovanja kosovskog fizičkog poraza. Ni pjevač ni publika nijesu bili psihološki predisponirani da slušaju pjesmu koja opisuje umiranje jednog po jednog kosovskog podvižnika. Nije se mogla očekivati nikakva zgoda u opjevanom događaju koja bi, kao u pjesmama o drugim temama naše epike, mogla da predstavlja kompenzaciju kosovske katastrofe koja je definitivna. Bilo je odviše tragično ishodište Kosova da bi slušalac imao interesovanja da prati događaje koji su rezultirali takvim ishodištem. Pjesme su posvetile uzrocima i posledicama poraza, ali ne i slici samoga poraza. Narod ropstva najviše je posvetio pažnje ličnostima koje nijesu bili učesnici boja kosovskog, ali na koje se sa svim tragičnim posljedicama reflektovao boj. Toliko je interesovanja pokazano za ženske sudbine, da bismo kosovske pjesme mogli nazvati ciklusom o porodičnoj tragici. Ako kosovske pjesme zamislimo kao skup pjesama koji ima propozicije za prelazak u ep, onda lako zaključujemo da su samo epizode epa kompletno obrađene i da je data ideološko- religiozna prolegomena za ep. Kostur epa, stožer njegov, oni pravci epa koji obuhvataju osnovni tok događaja, ostali su po strani.

 

Najistaknutiji kosovski heroji su oni koji se pamte bez obzira da li za njih istorija zna ili su proizvod pevačeve imaginacije. Oni su stvarnost kosovskog epa.

 

CAR LAZAR, knez Lazar, Lazo, najistaknutiji je po položaju i zato najodgovorniji. Pred njim je velika opasnost, obuzimaju ga dileme i raspinjanja između carstva zemaljskog i carstva nebeskog, plaši se za one na čijem čelu se nalazi. Zato je on najtragičniji junak kosovskog epa, junak koji će se iz pesme u pesmu spominjati samo po dobru i mučeništvu, i sa poštovanjem.

 

MILOŠ OBILIĆ je najistaknutiji junak kosovskog epa, ali i najveći junak srpske istorije koju je ispisala narodna epika. On je uvređen tastovom sumnjom, ali interes domovine stavlja iznad ličnih osećanja - umesto da se povuče ili sveti za uvredu, on je odlučan u rešenosti da pokaže i dokaže ko je vera a ko nevera, ko je rodoljub a ko izdajnik. Miloš Obilić je postao najistaknutija i najsvetlija ličnost srpskog narodnog epa, obrazac viteštva i junaštva, sinonim herojstva, ponos srpskog naroda.

 

JUGOVIĆI su prikazani u dva svetla. U pesmi Banović Strahinja nisu vrli vitezovi jer odbijaju da pomognu zetu onda kada mu je najteže, kada mu je povređeno viteško dostojanstvo i porodična čast. Ovu priču možemo posmatrati na planu porodičnih odnosa. Ali u drugim pesmama, koje neposredno pevaju o Kosovskom boju, dakle na planu odbrane i časti domovine, Jugovići su sasvim drugačiji. Njih u boj vodi osećanje dužnosti prema narodu, domovini i knezu. Domovina je iznad dužnosti i ljubavi prema sestri. Oni simbolizuju jedinstvo u herojstvu - izostanak iz boja je čin izdajstva i večita sramota i kletva. Centralna figura ove epske porodice je Boško Jugović. On je sinteza viteštva i junaštva, žrtve i žrtvovanja. Oko njegovog lika je oreol neuništive snage, ratničke lepote i viteškog otpora:

 

Pred njima je Boško Jugoviću

na alatu, vas u čistom zlatu;

krstaš ga je barjak poklopio,

pobratime, do konja alata;

na barjaku od zlata jabuka,

iz jabuke od zlata krstovi,

iz krstova zlatne kite vise,

te kuckaju Boška po plećima.

 

Još ostade Boško Jugoviću,

krstaš mu se po Kosovu vija,

još razgoni Turke na buljuke,

kao soko tica Golubove.

 

SRĐA ZLOPOGLEĐA je onaj junak

što dva i dva na koplje nabija

preko sebe u Sitnicu tura,

 

ali oi nije samo snaga i neustrašivost. On je i samom pojavom neobičan, a ime mu kazuje o naravi i izgledu: Srđa - ljut, oštar, neumoljiv, nemilosrdan; Zlopogleđa - težak, oštar pogled, od koga se gubi dah i klecaju kolena.

 

BANOVIĆ STRAHINjA je vrlo kompleksna ličnost kao što je kompleksna i pesma koja ga opeva: prikazan je i sa epskog i sa lirskog aspekta. Epska slika predočava nenadmašnog junaka kome nema premca i kome čak i Turčin odaje priznanje:

 

Tvome đogu i tvome junaštvu

svud su brodi đe god dođeš vodi,

 

ali i čovek velikodušnog i viteškog srca - drži junaka u tamnici, ali, poštujući mu junaštvo, ne želi da mu i ništi snagu, još manje da ga ponizi ili oduzme mu život. Lirska strana ličnosti Banović Strahinje prikazuje gubitnika, izneverenog zeta i muža, usamljenika i tragičara. Banović Strahinja se pamti kao junak i kao vitez, ali se pamti i kao tragična ličnost razočaranog čoveka i usamljenika.

 

Po tragičnosti se ističu u kosovskom epu i tri žene. Sestra (kneginja Milica) koja ostaje bez i jednog brata; majka (Jugovića) koja ostaje bez sinova sa punom kućom udovica i siročadi, devojka (Kosovska devojka) koja ostaje bez mladića, ručnog devera i venčanog kuma. Jauk Kosovke devojke je jauk tolikih devojaka koje su izgubile svoju ljubav na bojištu i privezale crnu maramu:

 

Jao, jadna, ude ti sam sreće!

Da se, jadna, za zelen bor vatim,

i on bi se zelen osušio.

 

Mučna slika ojađene srpske porodice bez muške glave i domaćina - majka, sestra i devojka ostale su da oplakuju kosovsko stradanje.

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Pesme o Kosovu

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u