Narodna balada - Smrt Omera i Merime

Narodna balada je lirsko - epska pesma u kojoj je opevan neki tužan događaj. Balada u nama izaziva duboka osećanja. Događaj je najčešće iz porodičnog života. Balada nije vedra pesma, već potresna, dramatična, tužna. Stil i jezik u baladama je lep i bogat.

Najpoznatije narodne balade jesu - Hasanaginica, Jetrvica adamsko koleno, Smrt Omera i Merime i Predrag i Nenad.

Smrt Omera i Merime je balada o Omeru i Merimi, mladiću i devojci koji su zavoleli uprkos mržnji koja je dugo vremena postojala između njihovih porodica. Ta nerazumna i nepotrebna mržnja koja je korene vukla iz prošlosti, nametnula je granice istinskoj, nežnoj i čistoj ljubavi ovo dvoje mladih ljudi, stala na njen put  i donela im golemu nesreću.

Voleo je Omer Merimu svim srcem, ali nije uspeo da se izbori za svoju ljubav, jer je živeo u vremenu u kome su porodična tradicija i reč roditelja bili jači od svega. Nemoćan da se suprotstavi svojoj majci i njenoj odluci da ga oženi devojkom koju ne voli, tužan i duboko očajan zbog rastanka sa svojom voljenom Merimom, ovaj nesrećni mladić je umesto života izabrao smrt. Dok su drugi čekali svadbu i veselje on je sa ogromnim bolom i žalom u srcu čekao da smrt dođe po njega, jer mu je život bez voljene bio osobe besmislen. I smrt došla je. Omer je umro,  mlad i nevin u trenutku kad mu nije bilo vreme za umiranje, samo zato što nije nije mogao da se odupre drugima i pobedi svoju zlu sudbinu.

Iako nije bila u Omerovoj blizini Merima je osećala njegovu tugu i njegov jad. Njihove misli su bile povezane, a srca su im kucala kao jedno. Puna ljubavi i vere u svog dragog predosetila je njegovu smrt. Osetivšii da Omera više nema, srce joj nije izdržalo i od tuge je prepuklo. Njena ljubav, tuga i očaj bili su toliko veliki da nije mogla da prežali smrt svog voljenog. Pridružila mu se na njegovom putu ka drugom svetu, u kome će večno ostati mladi i zaljubljeni, zauvek jedno pored drugog.

Povezana smrt Omera i Merime je simbol sudbinske povezanosti mladića i devojke, dvoje zaljubljenih i na silu rastavljenih mladih ljudi koji su jedino u smrti mogli biti zajedno. Njihova ljubav nije mogla da pobedi tradiciju i stroga porodična pravila, a njihova tragičan kraj je poruka roditeljima da ne treba da odlučuju o sudbini mladih i o tome koga će voleti, jer nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago.

Omer, momče iz bogate porodice  i Merima, djevojće iz manje bogate porodice, roda plemenitog zavoleli su jedno drugo velikom i iskrenom ljubavlju. Svi koji su ih poznavali znali su da je to ljubav koja će dugo boiti pamćena, ali su znali i za mržnju koja je postojala između njihovih majki. Slatka osveta i mržnja koja je dugo pratila dve porodice nisu nestali ni pred velikom i iskrenoj ljubavi Omera i Merime. Iako je ljubav između Omera i Merime bila ogromna i ničim neizmerljiva, njih dvoje su bili samo majušni predmeti u igre njihovih mržnjom zatrovanih majki. Zehru, Omerovu majku i Hasiju, Meriminu majku nije bilo briga za osećanja njihove dece, niti su razmišljale o tome šta im se sve može desiti ako njeihovoj ljubavi stanu na put. Zehra je želela da napakosi svojoj suparnici u mladosti i osveti joj se preko njene kčerke Merime, i kao Merima ni za što nije bila kriva. Ona je samo volela svoga Omera. Koliko je ljubav između Merime i Omera bila velika znala je i Fata, devojka koju je Zehra izabrala za svoga sina. Fata je bila devojka iz jako bogate porodice, draga svakom mladiču, lepa lica i figure. Nije želela da se uda za Omera jer je bila svesna toga da nije voljena i da je Omer nikada neće voleti kao njegovu Merimu, ali joj majka nije dala da otkaže svatove jer bi to bila velika sramota za celu niihovu porodicu. Zehra je ubeđivala Omera da je Fata bolja od Merime, lepša i plemenitija, ali njene reči nisu imale nikakvog uticaja na njega. Njegovo srce je bilo njegov vodilja kroz život, a ne razum.

Prodji me se,moja mila majko!
Nije blago ni srebro ni zlato,
Vec je blago,sto je srcu drago.

I pored sinovog odbijanja, Zehra nije htela da odustane od svog nauma. Želela je da ga oženi na silu, a Omer iz dubokog poštovanja prema majci nije mogao da joj se suprotstavi. Ni Merimina majka nije bila ništa bolje od Omerove. U inat Zehri, odlučila je uda svoju kćerku ne razmišljajući od njenim osećanjima, boli i patnju koju oseća zbog razdvojenosti sa svojim voljenim. Čak i u trenucima kada je Merima osećala da Omera više nema njena majka nije mogla da shvati koliko je velika Merimina ljubav, niti je mogla da pomisli da zbog takve ljubavi može da izgubi svoju kćerku.

Đul miriše, mila moja majko,
Đul miriše oko našeg dvora,
Čini mi se, Omerova duša;
Al' besedi lepe Mepe majka:
Muč', ne luduj, Merima devojko!
Muč', ne luduj, kad budala nisi;
Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi...

Zehri i Hatidži, nerazumnim i neosetljivim majkama koje su bile pune mržnje, inata i želje za osvetom, ponos i mišljenje drugih ljudi su bili važniji od njihove rođene dece. Dopustile su da dvoje mladih odu sa ovog sveta u cvetu svoje mladosti, ni krivi ni dužno za ono što se u dalekoj prošlosti izmeću njih dve dešavalo. Na kraju i jedna i druga nad grobom svog deteta plakale su i proklinjale same sebe što su mlade rastavili i u smrt oterale.

Kad Omera od dvora poniješe,
Tada Meru u sanduk spustiše;
Kad Omera na groblje doniješe,
Tada Meru od dvora poniješe;
Kad Omera u raku spustiše,
Tada Meru na groblje doniješe;
Kad Omera zemljicom posuše,
Tada Meru u raku spustiše.
Tu se tuku do dvije stare majke
I proklinju i staro i mlado,
Ko rastavi i milo i drago.

Smrt Omera i Merime

Dvoje su se zamilili mladih:
Omer momče, Mejrima djevojka,
U proljeće kad im cvjeta cv'jeće,
Kad im cvjeta zumbul i karanfil;
Upazi ih jedna mala straža,
Mala straža, Omerova majka;
pa besjedi Omerova majka:
"Mili sine, Omer', momče mlado,
ti ne ljubi Mejrime djevojke!

Ljepšom će te oženiti majka –
l'jepom Fatom novoga serdara.
Još je Fata od roda bogata,
i tebe će potpomoći blagom."
Al' besjedi Omer momče mlado:
"Prođi me se, moja mila majko
Nije blago ni srebro ni zlato,
Već je blago, što je srcu drago."
To ne sluša Omerova majka,
već na silu oženila sina,
i na silu dovela djevojku.

Kad je bilo večer po večeri
i mladence u ložnicu sveli,
al' besjedi Omer momče mlado:
"Ao, Fato, ala ti si l'jepa!
Moja Mejra nije tako l'jepa,
al' je Mejra mome srcu draga.
Oj, boga ti, Fatima djevojko,
donesi mi divit i hartije,
da napišem do dv'je do tri r'ječi;
jer je moja pobjedljiva majka,
pa će reći da si m' umorila."

Kad je majci knjigu napisao
on govori Fatimi djevojci:
"Oj, boga ti, Fatima djevojko,
kupajte me đulom rumenijem,
prones'te me pokraj moje Mejre,
nek me Mejra mrtvoga cjeliva
kad me nije živog poljubila.
Oj, boga ti, žalosna djevojko,
ne pust' glasa do bijela dana,
nek se moja naveseli majka
i sestrice kola naigraju
i u kolu pjesme napjevaju."
To izusti pa i dušu pusti.

Kad ujutru b'jeli dan osvanu,
uranila Omerova majka,
nosi kitu sitnoga bosiljka,
da probudi dvoje mladenaca.
Ciknu, viknu Fatima djevojka:
"Oj, boga mi, mila moja majko,
sinoć ti je Omer počinuo!"
Al' besjedi Omerova majka:
"Bog t' ubio, Fatima djevojko!
Ti si mi ga umorila mlada!"
Al' besjedi Fatima djevojka:
"Nisam, majko, života mi moga!
Neg' evo ti do dv'je do tri r'ječi
što je tebi Omer ostavio."

Čita r'ječi Omerova majka,
čita r'ječi pa suze proliva.
Kupaše ga đulom rumenijem,
pon'ješe ga Mejrinome dvoru.
Al' besjedi Mejrima djevojka:
"Đul miriše, mila moja majko,
đul miriše oko našeg dvora;
čini mi se – Omerova duša."
Al' besjedi l'jepe Mejre majka:
"Muč, ne luduj, Mejrima djevojko!
Muč, ne luduj, kad budala nisi!
Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi,
a za tebe mladu i ne mari!"

Al' besjedi Mejrima djevojka:
"Đul miriše, mila moja majko,
đul miriše – Omerova duša."
Ona strča dolje niz čardake,
pa istrča na sokak na vrata,
vidi granu sitnoga bisera,
bogom brati do dva pobratima:
"Čija li je grana od bisera?"

Al' besjede do dva pobratima:
"To je grana mladoga Omera."
Al' besjedi Mejrima djevojka:
"Bogom braćo, do dva pobratima,
spustite ga pred moje dvorove –
da ga jadna mrtva cjelivam,
kad ga nisam živa poljubila!"
Spustiše ga pred Mejrine dvore,
k njemu Mejra živa primaknula,
mrtva Mejra crnoj zemlji pala.
Sabljama joj sanduk satesaše.
Kad Omera od dvora pon'ješe,
tada Mejru u sanduk spustiše;
kad Omera na groblje don'ješe,
tada Mejru od dvora pon'ješe;
kad Omera u raku spustiše,
tada Mejru na groblje don'ješe;
kad Omera zemljicom posuše,
tada Mejru u raku spustiše.

Tu se tuku do dv'je stare majke
i proklinju i staro i mlado
ko rastavi i milo i drago.

Narodna balada Smrt Omera i Merime je slika neljudskih postupaka prema mlađima. Dvoje mladih rastavljeno je zbog klasno - imovinske nejednakosti. Ovom baladom izražena je osuda društva u kome je bogatstvo važnije od čovekove životne sreće.