Nacionalni i književni romantizam kod Srba

U Austriji je, posle ugušivanja mađarske revolucije, reakcija digla glavu na celoj liniji. Već krajem 1850. god. ukinut je ustav i uvedena vlada najkrućeg apsolutizma sa čisto policiskim sistemom. S apsolutizmom išla je i germanizacija. Nemački jezik, kao službeni, uveden je 1854. god. u sva zvanja i sve srednje škole, a sa njim je išla i nemačka ili potpuno nemački orientisana birokratija. Na svoje dojučerašnje saveznike u Beču su gledali s izvesnim nipodaštavanjem, a njihove idejne pokrete su gušili i progonili. Sa patriarhom Rajačićem postupalo se u Beču kao da je bio nešto kriv, a na sve ljude, koji su se istakli kao nacionalne vođe i koji su tražili veza sa ostalim Slovenima, a posebno sa Rusijom, gledalo se sa puno sumnje. Već 1851. god. zabranjen je u Vojvodinu ulazak svim listovima iz Srbije. Iliji Garašaninu otvarana su pisma, koja su išla preko njihove pošte, a u Beču su ga pratili špijuni očevidno. Segedinski prota Pavle Stamatović optužen je kao veleizdajnik zbog svetonikoljske pesme: "O kto, kto, Nikolaja služit", jer se nalazilo da je on tim hteo slaviti ruskog cara Nikolu I. Kad je car Franc Josif 1852. god. dolazio u Novi Sad demonstrativno je obišao patriarha i, mesto s njim, odvezao se u grad kolima sa Dvoru odanim episkopom Platonom Atanackovićem. Cenzura je sprečavala svaku slobodniju reč; premetačine, dostave, zatvaranja postale su svakodnevna pojava. Svi naši ljudi, od patriarha do običnog ratara, bili su razočarani i duboko ogorčeni. Zašto sve te tolike žrtve? Kome u korist? Nije sam Đura Jakšić, do srca uvređen, pitao: "Ah zašta ginusmo i stradasmo - a šta dobismo!" Ilija Garašanin je odbio austriski orden s motivacijom, da srpski dobrovoljci nisu išli u Vojvodinu, da se bore za Beč, nego za svoju braću. Ali Austrija nije bila takva samo prema Srbima. Reakcija je zahvatila isto tako i ostale njene zemlje. U Hrvatskoj je njena oštrina pogađala najbolje narodne snage, a germanizacija je samom Zagrebu udarala nemački pečat. Najveće iznenađenje priredila je, međutim, bečka vlada celoj Evropi svojim postupkom prema Rusiji. Za vreme Krimskog Rata, kad se Rusija nalazila u najtežoj situaciji, Austrija je mobilisala protiv Rusije, svoje izbaviteljke, i naterala je svojim držanjem na popuštanje pre vremena. Tim retkim i dotle nečuvenim političkim cinizmom ona je zaprepastila ceo svet, a Rusiju je ogorčila do neslućene mere.

Politička reakcija zahvatila je i Srbiju. U njoj među vlastodršcima nije bilo nikakve sloge. Stari Toma Vučić bio je glava opozicije, pomagan od Rusije, koja je svim načinima suzbijala Iliju Garašanina i njegovu frankofilsku politiku, dok 1853. god. nije iznudila njegov pad. Knez je lično stajao pod uticajem austriskog konzula, Srbina Teje Radosavljevića, koji se istakao za vreme prošle bune kao čovek od takta i uticaja među Srbima. Ostali ljudi, od manjeg političkog značaja, povodili su se prema tim krupnim ličnostima. Za Srbiju je nastala velika opasnost prilikom Krimskog Rata. Turska, njen suveren, ušla je u rat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojala jaka rusofilska stranka, koja je želela da Srbija iskoristi ovaj čas. Na to se jedno vreme pomišljalo i u Petrogradu. Ali je Austrija bila već počela pripreme, da spreči Srbiju u tom, i to na najradikalniji način, posedanjem srpskog područja. I Turci su prikupljali vojsku na granici. Videći tu opasnost ruska vlada je posle preporučila u Beogradu, da se čuva stroga neutralnost. Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila i Porti i Napoleonu III, koji je doista delovao u Beču. Austriska diplomatija branila se tim, da nije htela preduzimati ništa protiv Srbije same; nego da se samo nosila mišlju da spreči eventualno rusko prelaženje u tu zemlju ili kakav pokret ruskih ljudi u Srbiji protiv postojećeg stanja. Glavno je bilo da je za vreme tog opasnog obračunavanja između sila Srbija ostala pošteđena.

Na evropskom kongresu u Parizu, 1856. god. promenjen je međunarodni položaj Srbije. To je došlo kao prirodna posledica ruskog poraza. Htelo se, da se suzbije njen uticaj na celom Balkanu, a Austrija je naročito išla za tim, da ga suzbije u Srbiji. Ruski protektorat nad srpskom kneževinom zamenjen je garantijom svih velikih sila. S tim u vezi zabranjen je kroz Srbiju i prolazak svake tuđe vojske bez prethodne saglasnosti garantnih sila. Ova je odredba unesena usled surevnjivosti Rusije i Austrije, ali je u stvari pogodila Tursku, jer ni ona, posle ove odredbe, nije mogla upućivati vojsku, iako je sultan bio vrhovni gospodar zemlje. Turski garnizoni u Srbiji, koji su se nalazili u nekoliko gradova, mogli su se otad zanavljati i smenjivati samo Dunavom, a da je to zadavalo dosta teškoća razume se samo po sebi.

Kako je zapadnim silama bila potrebna austriska saradnja protiv Rusije to su one u glavnom prepustile Srbiju bečkom uticaju. Dok su Turska i Austrija bile rđavo srpski državnici tražili su naslona na Carigrad, ali kad je između sultanove i ćesarove strane došlo do sporazuma Srbi su morali da paze na jačega. Knez Aleksandar ušao je u vrlo tesne veze s austriskim konzulom; bilo je opšte uverenje, da on skoro izvršuje sve njegove zahteve. Položaj knežev postao je vremenom izvanredno težak. Protiv njega su u narodu na sve strane radili rusofili osuđujući ga zbog tobožnje izdaje Rusije; a protiv njega je ustala i sva mlađa srpska inteligencija, koja je bila vaspitana na strani, velikim delom u Francuskoj, i u zemlju došla sa liberalnim idejama. Knez Aleksandar je bio vrlo krut i ličan čovek i više autokrata nego što se od njega očekivalo. Moćan uticaj pustio je rodbini svoje žene, kneginje Perside, koja je bila iz čuvene kuće Nenadovića, ali sa malovaroškim vidokrugom. Glavni ljudi u zemlji otišli su u opoziciju. Vučić je bio glava kneževih protivnika i u svojoj demagogiji veoma opasan. Knez je oterao u protivnike i Iliju Garašanina, koji je jedini u zemlji imao autoriteta da se suprotstavi svakoj prevratničkoj akciji.

Između kneza i Saveta odnosi su postali vrlo zategnuti, jer je i jedna i druga strana htela da proširi svoju vlast. Knez je želeo da Savet ostane pretežno zakonodavno telo, a da uprava ostane u njegovim rukama, odnosno u rukama njemu odgovornih organa. Kako su kneževi ministri mogli biti postavljani samo iz reda savetnika to je Savet postepeno uzimao sve više maha i stavljao se na gledište da je on telo ravno donekle knezu u pitanju vođenja zemaljskih poslova. Savet je znao, da svoj postanak zahvaljuje težnji, da se obuzda samovolja kneza Miloša i logički je zaključivao, da ta njegova uloga ostaje i u novom režimu. Savetnici su, sem toga, insistirali na tom, da se za novog člana Saveta i ne može postaviti nijedno lice bez sporazuma s njima. Iliji Garašaninu govorili su jednom prilikom 1856. god., da će oni ministre samo saslušavati, ali da će o stvarima rešavati sami. U sporazumu s nekim savetnicima, koji su od ranije na tom radili s ruskim konzulom, Garašanin je još 1855. god. predlagao u Parizu, da se knez smeni, a sličnih pokušaja bilo je i na Porti.

God. 1857. stvorena je bila prava zavera protiv kneza, kojoj je bio na čelu sam pretsednik Saveta Stevan Stevanović Tenka. Išlo se za tim da se knez ubije, a na vlast da se vrati stari Miloš Obrenović. Zavera je otkrivena za vremena i presečena je oštrim kaznama. Jedan deo savetnika bio je osuđen, a drugi penzionisan. Kako je to izvedeno bez pristanka Portinog i, prema tom, bilo protivno ustavu, to je carigradska vlada našla za potrebno da protestuje kod kneza i da tako uđe u razmrsivanje srpskih unutrašnjih poslova. Njen posebni izaslanik, Ethem paša, došao je u Srbiju i nagnao je kneza na popuštanje. Knez je pristao da vrati u službu penzionisane savetnike, a kažnjene je pomilovao, ali pod uslovom da moraju ići iz Srbije. Za pretsednika Saveta doveden je stari Vučić, a Garašanin, od koga su vlasti ranije uzalud tražile ostavku na savetnički položaj, postavljen je za ministra unutrašnjih dela. Ti ustupci iznuđeni su od kneza i znatno su poljuljali njegov ugled i njegov položaj. Porta je jedva dočekala priliku da može dati osetiti svoju snagu, a nalazila je podrške kod Francuske, koja je otvoreno osuđivala kneževu politiku, a donekle i kod Rusije. Opozicija je tražila da jedna evropska komisija ispita stanje uprave u Srbiji, jer je garantnim silama dužnost da za vremena izvedu u njoj stvari na čisto. Među silama nije u tom pitanju bilo saglasnosti. Austrija i Engleska držale su stranu kneževu. Pruska je bila neutralna, ali je Ranke, na osnovu izveštaja njenog konzula, tačno zaključio, da je kriza završena tim, što se knez vratio u staru potčinjenost Turskoj. Bio je učinio jedan korak da se otme, ali ga je taj pokušaj samo u veću pokornost bacio. I time on izgubi i poslednju senku kakve god svoje samostalnosti. Domalo, morao je priznati i novu izmenu zakona o Savetu, po kojoj je njegova vlast postala osetno ograničena.

Porta nije htela da izaziva dublju krizu u Srbiji u času, kad je u Hercegovini buktao ustanak Luke Vukalovića i kad je predstojao njen sukob s Crnom Gorom. U Carigradu se znalo isto tako, da i u Bosni, u susedstvu Srbije, postoji nezadovoljstvo zbog teških agrarnih odnosa, a vrenja je bilo i u Bugarskoj. U bosanskoj Posavini uzbunjeni težaci, u jesen 1858. god., podigoše bunu. Vodili su ih sveštenici proto Stevan Avramović, pop Hadži Petko Jovanović ili Jagodić i dr., a pridružio im se i fra Stepan Mikić. Razjarena masa palila je i rušila begovske čardake, pa čak i kuće onih hrišćana koji nisu bili zajedno s njima. Ali su muslimani, bolje opremljeni, brzo prešli u napadaj. Kad su 28. septembra 1858. zauzeli Orašje kao središte ustanka otpor je brzo bio slomljen.

U samoj Srbiji opozicija je bila uzela maha na celoj liniji. "Narod je izgubio konačno poverenje u Praviteljstvo i svoje vlasti", pisao je I. Garašanin u septembru 1858. "uzrujao se na sve strane i hoće da se izvede iz ove neizvesnosti". Tražio se saziv narodne skupštine. Iako je bio obavešten da se Skupština može obrnuti protiv njega knez nije mogao da je ne odobri, premda je i to pokušavao. A kad se skupština sastala o Sv. Andreji (s toga prozvana Svetoandrejska) bilo je od prvog časa jasno, da se dotadašnji režim neće održati. Protiv njega je bila ogromna većina poslanika. Na sednici od 10. avgusta tražena je ostavka kneževa, koju su pomogli i članovi Saveta. Zbunjen i uplašen knez je otišao u grad, pod okrilje paši, i to u kolima I. Garašanina, i s njim zajedno. Garašanin, koji je odavno prešao među kneževe protivnike, nije smatrao za svoju dužnost da odvraća kneza od tog koraka. A ima glasova, da mu je on taj korak čak i savetovao. Još nije izvedeno na čisto, da li je to bila klopka, ili bojazan za ličnu sigurnost kneževu, ili namera da se dobije u vremenu. U svakom slučaju taj je korak razdražio Skupštinu i ona je 11. decembra donela rešenje, da se knez zbaci, a na njegovo je mesto još istog časa izvikala Miloša Obrenovića. Knezu Aleksandru bilo je jasno, da se situacija ne može više izmeniti u njegovu korist, pa nije ništa odlučnije ni preduzimao. S njegovim padom završena je i vlada ustavobranitelja, jer s Obrenovićima počeo je odmah novi kurs.

Knez Miloš stigao je sa knezom Mihailom u Beograd 25. januara 1859. Čekao je dotle potvrdu svog izbora od Porte. Kao njegov "mestozastupnik" u Srbiji vodio je poslove njegov odani pristalica Stevča Mihailović. Kao svuda u prilikama kad se menja ne samo režim nego i dinastija, tako je i u Srbiji bilo dosta izmene diktovanih ne samo potreban, nego i osvetom i svojevoljnošću. Skupština, vođena dosta puta od usijanih glava i nedoraslih ljudi, unosila je mnogo zabune i bezvlašća, ali je promena ipak izvedena bez težih žrtava. Kad je došao knez Miloš vratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojačana samovolja. Knez Miloš je bio i suviše star da bi se izmenio. Sad je, pun još uvek stare mržnje i osvetoljubivosti, postao starački uporniji i nije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podložan uticajima, ćudljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on se osećao kao svemoćan. Na muku su bili udarili s njim i prijatelji i neprijatelji. Uvredio je odmah, prvih nedelja, svog najodanijeg prijatelja i zastupnika Stevču, ne ublažavajući mnogo svoju staru naviku da tera šegu sa ljudima. Savet, na koji je bio kivan od svog progonstva, ponizio je koliko je god mogao i trudio se da ga potpuno onemogući. Stari Vučić, napola oslepeo, bio je zatvoren i umro je u zatvoru. Umro je potpuno istrošen, dok su Miloševi protivnici tvrdili, da je to bilo pod sumnjivim okolnostima. Ilija Garašanin, koji, istina, i nije bio za povratak kneza Miloša, gurnut je u pozadinu i morao se sklanjati jedno vreme iz zemlje. Po njegovim rečima knez Miloš nije više mogao da čuje reč zakon. "On misli, kad narod ne bi želio njegov način stare uprave, ne bi ga ni pozvao; a kad ga je pozvao on hoće ovako".

A za to vreme u susedstvu Srbije i u Evropi događale su se krupne stvari. Turska je posle Pariskog Mira proglasila Hatihumajun (1856. god.), to jest s najvišeg mesta objavljeni zakon o punoj ravnopravnosti između muslimana i hrišćana. Ali taj zakon nije mogao promeniti ni brzo ni lako dotadašnje duboko uvrežene navike, niti su se muslimani hteli odreći svog povlašćenog položaja. S toga je, i posle smirivanja ustanka u Hercegovini i bosanskoj Posavini i Krajini 1858. god. stanje bilo puno zagušljivosti i sa dosta zaoštrenosti. Duhove je sem toga u velikoj meri uzbudio rat Francuske i Italije protiv Austrije u leto 1859. Rat se vodio za ujedinjenje Italije i bio je s toga u našem narodu praćen s mnogo uzbuđenja. Simpatije su bile sve na strani Italije; njen primer imao je da posluži istim težnjama i kod nas samih. Sem toga, želeo se od srca neuspeh Austriji, koja se pokazala onako nezahvalna i prema Srbima i Hrvatima na jednoj i prema Rusima na drugoj strani. U memoarima Dimitrija Marinkovića priča se vrlo živo koliko su i novi dvor i publika u Beogradu skoro na demonstrativan način pokazivali svoje zadovoljstvo zbog austriskih neuspeha.

Knez Mihailo, koji je u emigraciji mnogo naučio i koji je već tada mislio o nacionalnoj misiji Srbije, obraćao je glavnu pažnju spoljašnjoj politici. Oženio se bio jednom mađarskom aristokratkinjom, Julijom, iz istoriske porodice Hunjadija, ne bez želje, da preko te veze dođe u bliži dodir s Mađarima, koji su u to vreme zauzimali odlučan opozicioni stav prema Beču. Od 1848. god. on je budno pratio razvoj događaja i dao razumeti svakom da je u njima živo interesovan. U Beču on je imao svoj krug ljudi, koje je pomagao, a među kojima su se nalazili Vuk Karadžić, Đuro Daničić, Branko Radičević i dr. Njegov pitomac bio je i Svetozar Miletić. U Beču on je u proleće 1858. god. imao veza s nekim Bosancima, koji su preduzimali izvesne akcije protiv turskih agrarnih tereta, a tražio je dodira i sa Srbima sa drugih strana. Održavao je veze sa mađarskim i talijanskim političarima; posle njegova povratka u Srbiju talijanski konzul Astengo bio je najpopularniji strani pretstavnik u zemlji. S Košutom se sastajao lično, a s njegovim ljudima vodio je stalnu prepisku i razgovore. S Napoleonom III imao je 1859. god. dug razgovor, u kom mu je izložio suštinu srpskog problema na Balkanu. Gledajući u daljinu, imajući pred očima talijansku borbu za ujedinjenje, znajući da Napoleon III, tadašnji gospodar političke situacije u Evropi, želi ostvarenje nacionalnog principa u međunarodnim odnosima, knez Mihailo je osuđivao sitničarsku partizansku politiku u Srbiji, koju su karakterisali grabež za mestima, osvetoljubivost i traženje nagrada za dinastičke usluge. Knezu se naročito nije sviđala politika mladih liberala, ljudi koji su nedavno došli sa stranih škola, i još bez dovoljnog iskustva žurili da prigrabe vlast i uticaj, izazivajući od prvog dana ambicioznošću i netaktičnošću trvenja, sukobe i razlaze. Od Svetoandrejske Skupštine oni su hteli stvoriti neku vrstu konventa. Izvesni od tih ljudi imali su nesumnjivo dobrih namera i učinili su i korisnih stvari i doprineli su dosta modernizovanju i dizanju Srbije, ali su bili i suviše žustri. Stari su se, prirodno, nerado uklanjali sa svojih mesta i sa protestom su ukazivali na naglost izvesnih postupaka i pokušaja za brze reforme. Stara i večna tema o sukobu starih i mladih javila se i u Srbiji; prvi put u takvoj oštrini. Patriarhalni poredak, koji je dotle vladao u porodici u celom društvu, i čiji su pretstavnici bili ljudi sa fesovima i čakširama i žene s libadetima i tepelucima, potiskivao je mladi svet, koji se vaspitavao ne samo u Pešti i Beču, nego i po Nemačkoj i u Parizu i koji je, s naprednijim trgovcima i mlađim činovništvom, počeo da daje ton novom Beogradu i postepeno celoj Srbiji.

Knez Mihailo se trudio, da zastareli turski ustav bude zamenjen novim. Od 1838. god. prilike su se bile izmenile u svakom pogledu; izmenjen je bio i državnopravni položaj Srbije. Ne hoteći da pokretanjem ustava izaziva nove krize knez je odlučio, da ustavne odredbe zamenjuje zakonodavnim putem, preko narodnih skupština. Počeo je odredbom o pravu kneževskog nasleđa, pa je nastavio ograničavanjem Saveta, uvođenjem vojske i drugim potrebnim merama. Do smrti svog oca, kneza Miloša (14. septembra 1860.), knez Mihailo se uzdržavao od javnog istupanja, jer starac je bio i suviše ćudljiv i osetljiv, a mladi knez nije želeo zbog održavanja autoriteta da dolazi do sukoba, koji ne bi mogli ostati nepoznati široj javnosti. Mihailo je lično, i po stečenom iskustvu, i po prirodi, i po uverenju bio sav za autoritativni režim. Sva glavna lica tadašnje Evrope Napoleon III, Bizmark, Kavur, bili su takvih shvatanja, da o sličnim shvatanjima u Rusiji, Turskoj i Austriji i ne govorimo posebno. S toga se on u Srbiji vrlo brzo razilazi sa mladim liberalima, koji imaju svoju volju i prihvata konzervativnije elemente, kojima je najglavniji pretstavnik bio Ilija Garašanin. Njemu se Garašanin sviđao još i zbog toga, što mu je bio veoma blizak u pitanjima spoljašnje politike i misije Srbijine. Već krajem 1861. god. Garašanin postaje pretsednik vlade i ostaje na tom položaju šest godina. Retko je kada u spoljašnjoj politici naše države bilo toliko i tako trajne podudarnosti između šefa države i šefa i ministra spoljašnjih poslova. Garašanin je nastavio svoju poznatu liniju iz Načertanija, koju je knez Mihailo potpuno prihvatio i podesio prema novim prilikama.

To je bilo vreme, kad je u našem celom društvu počeo da se oseća jedan nov duh. Književna romantika, koja je na zapadu carevala u prvoj polovini XIX veka, javila se kod nas tek sredinom tog veka i u punom jeku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Dotle, u poeziji je vladala pseudoklasičarska tradicija, čiji je glavni pretstavnik bio učeni šišatovački arhimandrit i posle gornjokarlovački episkop Lukijan Mušicki (1837-1877), koji je na naše stablo kalemio neprijemljive i bezživotne Horacijeve i Klopštokove mladice. Proza je bila malo negovana, a u njoj su srpsku čitalačku publiku privlačila sentimentalna, fantastična i ne mnogo logična pričanja Milovana Vidakovića (1780-1841), ali koja su bila dobronamerna, tečna i imala draž svoga. Izvesne kombinacije romantičarskog poleta i klasičarske tradicije nisu dale željenih rezultata. Sima Milutinović Sarajlija, koji je prvi pokušao da opeva epski zamah Prvog Ustanka u svojoj Srbijanci; iako je bio jedno vreme veoma slavljen, nije osvojio publiku, niti je svojim načinom rada i svojom vrstom sirovog talenta mogao osvojiti. Od svih naših književnika prve polovine XIX veka imali su nesumnjivog talenta, velike snage, i trajnog uspeha samo Petar II Petrović Njegoš (1813-1854) i Jovan Sterija Popović (1806-1856). Prvi je formalno imao nešto od klasičarskog nasleđa, ali se snagom svog velikog nadahnuća iščupao iz stega tradicije, okrepio se sav na životodavnom narodnom izvoru, i dao svoj klasični Gorski Vijenac kao delo visoke umne zrelosti, nesumnjive duhovne superiornosti i intimnog saosećanja sa narodom. U njemu ima i junačkog zamaha i kliktanja, i skepse, i ironične dobroćudnosti, i iskustva života, svega u meri koje delu čuva skladnost i daje izraz istinskog života. Superioran duh imao je i Sterija, koji je bio književno obrazovaniji. Ali u poeziji Sterija nije izišao iz starih kalupa, koji su ograničavali njegovu duhovnu slobodu. Pravu svoju snagu on je pokazao u komediji, koja je imala molierovskih osobina, i u kojoj je njegova opservacija, ironija i čak sarkazam (Rodoljupci) mogao više doći do izraza. Ako je stari Joakim Vujić bio "otac" naše pozorišne umetnosti, Sterija je nesumnjivo tvorac naše drame, a komedije naročito. Koliko je još uvek živ i savremen svedoči ne samo to, što se održava na repertoaru i u prestonici i u unutrašnjosti, nego i to što služi kao potsticaj i piscima najnovijeg vremena, kao, primera radi, Branislavu Nušiću.

Što naša književnost prve polovine XIX veka nije mogla da uhvati dubljeg korena u narodu kriv je ne samo njen nenarodni duh, vaspitavan po stranim uzorcima i prenošen kod nas u saksijama, nego i njezin jezik. I taj nije bio narodni. U njemu je još uvek bilo tragova ruskog jezičnog nasleđa i neskrivene težnje, da se "duhovne" i "više" stvari ne izražavaju običnim "paorskim" jezikom. On tobože nije bio još dovoljno razvijen i osposobljen za to. Mušicki je ne samo razvijao teoriski tu misao, nego je davao i praktičnu primenu.

Protiv Vuka Karadžića (1787-1864), koji je ustao u odbranu živog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba od većeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji je rano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle u službi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajući kako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova. Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god. došao u Beč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svoj put i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajem nemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi ga obaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikim oduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da idu na njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičari kruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogo izuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narod stolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čoveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o čem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih početničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultat jednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretali pažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i o načinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počela proučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvala širok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao je jedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske književne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, i neobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku. Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, i proglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početku XIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običaji strašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.

Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama i posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnih njegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvoji svoje mesto u književnosti i životu nailazio je na ljute neprijatelje. Književni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kao neškolovan ulazi u pitanja, za koja se tobože trebala imati stručna sprema. Međutim, Vuk je imao dovoljno stručnosti u svojoj izuzetnoj bistrini da načelno brani jedan opravdan stav i načelo; narodni živi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi od takozvanih stručnjaka; a u koliko se baš ticalo stručnih stvari tu mu je na pomoći bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim je Vuk sve više ulazio i u stručnu stranu predmeta. Kao što su Karađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako je i Vuk, čovek revolucije, hteo da izbori i oslobođenje od tuđeg balasta u duhovnoj oblasti. Ali sem učenih ljudi on je nailazio i na veliku opoziciju sveštenstva. Ovo nije htelo da napušta slavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kao vezu između nas i Rusa. Ponosili su se čak tim "jednojezičijem", kako se to onda govorilo. Naši sveštenici su dobro pamtili, da je vlada Marije Terezije tražila da se za srpske škole katihizis izradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezine opšte težnje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potom približili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenim sinodima od 1769. i 1774. god. Posle je došao i zahtev od 1782. god., kojim se tražilo da se u književnu upotrebu uvede narodni jezik i mesto ćirilice latinica. Srpske vođe toga vremena imale su dosta muke odbijajući takve odredbe, koje su, u raznim oblicima, bile ponavljane više puta. Oni su i tom Vukovom radu nazirali iste težnje; u toliko više, što je taj pokušaj dolazio iz Beča i iz zajedničke saradnje s jednim čovekom koji je bio katolik i odan pristalica austriske državne ideje.

S pitanjem jezika bilo je u uskoj vezi i pitanje pravopisa. Kod svih Slovena sem Rusa, baš u ovo vreme, pitanje pravopisa bilo je na dnevnom redu. Izvesni slovenski glasovi, kojih nije bilo u drugim jezicima ili za koje nije bilo utvrđenih znakova (kao, na pr. naši č, ć, ž, š, đ, lj, nj, f, dž) izražavani su u latinici na nekoliko načina, isto kao vokalno r. U ćirilici, opet, bilo je znakova koji su se u pisanju upotrebljavali, ali preko kojih je živi jezik bio odavno prešao, kao ь, ъ, ω, ψ, ζ, jat. Kako srediti ta pitanja i uvesti za škole neophodnu jednoobraznost? Za rešenje u latinici učinjeno je nekoliko pokušaja, od kojih nijedan nije dobio zadugo opšte priznanje. Kod Srba prva konferencija za uređenje pravopisa održana je u Karlovcima još 1798. god. i na njoj je ovlašćen mitropolit Stratimirović, da vodi brigu o toj stvari. Ali je naglašeno načelo, da se na sve što se štampa pazi kao i na crkvene knjige, "po sliku inače ravnoobrazne sahranjeno biti ne možet." Vuk Karadžić nije bio prvi koji je tražio da se iz naše azbuke izbace nepotrebna stara slova, ali je bio čovek koji je to tražio najdoslednije i provodio to u praksi. Kad je, iz praktične potrebe, uveo u našu azbuku slovo j iz latinice, to je dalo povoda najotrovanijim sumnjama. Vuk, govorilo se, po tuđem nagovoru, namerno kida s našom crkvenom tradicijom i uvođenjem slova iz latinice priprema put za uniju.

Trebalo je dugih i oštrih borbi dok su se ta pitanja izvela na čisto. Mlađi svet prilazio je postepeno sve više Vuku, iako su sve ustanove od ugleda, kao Matica Srpska i Društvo srpske slovesnosti, bile protiv njega i mada su njegove reforme bile zabranjene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Osetan preokret u Vukovu korist dogodio se 1847. god., kad su izašle pesme mladog Branka Radičevića u čistom narodnom jeziku i s Vukovim pravopisom, kad se na narodnom jeziku pojavio Gorski Vijenac i kad je Đuro Daničić, stručno solidno opremljen, pustio u svet Rat za srpski jezik i pravopis, Vuk je, do danas jedini u Evropi, potpuno dosledno i do kraja sproveo Adelungovo načelo "Piši kao što govoriš". Zašto je to mogao da učini i sprovede on, a nisu izveli drugi i daleko veći autoriteti u kulturnijim narodima, nije teško pogoditi; naša književnost nije imala onog bogatog nasleđa kakvo, primera radi, engleska i francuska književnost, niti pismenu kulturu narodnog jezika koje se razvijalo vekovima. Za naš svet bila je neobična i vrlo smela Daničićeva tvrdnja, koja u osnovi nije bila netačna, iako malo preterana: "Među svjema koji pišu danas pravopisa u cijeloj Evropi Vuk je najbolje razumio šta je pravopis, pa što je umom razumio ono je i djelom najbolje izvršio".

Pojave poezije Branka Radičevića, vedre, sveže, neposredne, sa nečim punim mladosti i života, osvojila je mlađi svet za vrlo kratko vreme. Njen narodski duh, vaspitan u narodnoj poeziji, i njezin narodni jezik, tečan, vrlo melodičan i pun boje, potisnuo je brzo i konačno pevanje stare škole, usiljeno i astmatično. Lukijan Mušicki zalazi bezpovratno; Sima Milutinović se više ne čita. Novi mladi pesnici, koji se javljaju pedesetih godina, svi su manje-više u Brankovoj tradiciji. Ta nova književna generacija prihvaća s Brankom i narodne pesme i Vuka. Ona se čak s ponosom zove Vukova omladina. I traži na sve strane da se radi u Vukovom duhu, da se kupi "narodno blago" ili "narodne umotvorine", da se neguje narodni jezik, da se poštuju narodni običaji. Srpska književnost, verovali su oni, može da se razvije samo na osnovu narodne književnosti i u najužoj vezi s njom; svako drugo razvijanje dovodilo bi je u opasnost da izgubi svoju samoniklost.

S kultom književnog nacionalizma išao je i politički. Omladina tih vremena, imajući pred očima poljsku borbu za oslobođenje i talijansku i nemačku borbu za narodno ujedinjenje, želela je i tražila da se sve narodne snage usredsrede i kod nas samo u tom pravcu. U tom pogledu njene su se težnje potpuno podudarale s političkom linijom kneza Mihaila i Ilije Garašanina. Samo, kod tih mladih ljudi, kao kod svake omladine uopšte, nije bilo uvek dovoljno strpljenja i razumevanja za relativnosti. Naši su ljudi, poneseni oduševljenjem, tvrdo verovali da je naš protivnik, tada kao takav smatran skoro pretežno Turčin, težak bolesnik i da borba s njim neće imati izuzetnih napora. Naša se snaga precenjivala. Glavni pesnici tog borbenog naraštaja palili su svet. Đura Jakšić kliktaće još sedamdesetih godina:

Šta će nam ovaj mir
Ovaj blatomir?
Zar nije bolje borba, i krv, i nož,
I krvav onaj pir?
Na oružje!
Srbin je junak, junak je grom,
Smrskaće teme dušmaninu svom.

Stevan Kaćanski, skoro u ime celog tog naraštaja, peva knezu Mihailu:

Davno na te Prizren gleda,
gde te srpska kruna čeka,
Da t' amanet carski preda
Dušanovog slavnog veka:
Carski poziv, sveti glas:
"U boj, u boj vodi nas!"
Da se celo Srpstvo spoji
Pod slobode suncem jasnim
I zastava bojnih tvoji'
Pod znamenjem slavnim, krasnim,
Celo Srpstvo, jedan glas:
"Hura! U boj vodi nas!"   

Na ratoborno raspoloženje omladine i našeg društva delovali su i politički događaji i strane agitacije. U Crnoj Gori puška skoro nije prestajala. Već 1861. god. javio se novi ustanak u Hercegovini pod vođstvom vojvode Luke Vukalovića. Na taj ustanak nesumnjivo su uticali događaji u Italiji, gde su Sardiniji pripali narodnim plebiscitom Toskana, Parma i Modena, i gde su Garibaldijevi četnici silom pridružili narodnoj državi Siciliju i Napulj. Izvesni talijanski rodoljubi, zajedno s Mađarima, nameravali su da ugroze Austriju s kopna i mora. Njihovi planovi su bili, da se iskrcaju u Dalmaciju, pa da preko Bosne upadnu u Mađarsku i izazovu tamo ustanak, a na drugoj strani da operišu preko Hrvatske. U tim planovima oni su računali i na srpsku saradnju; nešto da zaposle Turke, da im ne bi smetali, a nešto da bi uticali i na svoje sunarodnike u Ugarskoj. Na tom planu radio je i talijanski konzul u Beogradu, Eugen Durio. On je u nj posvetio i samog kneza, a verovatno i Garašanina. Isto su tako bili obavešteni i vodeći ljudi na Cetinju. Iz raznih političkih obzira Talijani su nameravali, da 1862. god. izazovu ustanak u Grčkoj i tim stvore pometnju i u evropskoj diplomatiji i u Austriji i da požure revolucionarne događaje. Kad je, zbog Engleske, plan s Grčkom morao biti napušten, došlo se na misao da se na koji bilo način zapali bar susedstvo Crne Gore. Kralj Nikola priča u svojim uspomenama, da je knez Danilo spremao ustanak u Hercegovini već u proleće 1860. god., ali je on izbio krajem te godine, a uzeo više maha 1861. Reč cetinjskih gospodara slušala se u Hercegovini s mnogo poštovanja; nijedan važniji posao u zemlji nije se počinjao bez sporazuma s njima. "Sva prepiska", kazuje Dušan Vuksan, najbolji znalac cetinjskog arhiva, "koju su Hercegovci imali s turskim vlastima, dostavljana je na Cetinje u originalu." Danas se zna pouzdano, da se u Crnoj Gori toga vremena bavilo nekoliko poljskih oficira emigranata, da je bilo veza između naših ljudi i onih u Italiji, i da je među Hercegovce došlo i nekoliko Garibaldijevih četnika. S toga su Austrijanci, dosta obavešteni o planovima, bili veoma neraspoloženi prema ustanicima i pomagali su Turke na sve načine.

Velike sile pokušale su da spreče taj ustanak. Naredile su svojim konzulima i posebnim komesarima, upućenim u Mostar da ispitaju prilike i da posreduju u sporazumu s turskim vlastima. Pomišljalo se čak i na to, da se Turcima dadu i garantije s njihove strane. Turska je u proleće 1861. god. uputila u Hercegovinu Omer-pašu. Njegov dolazak smatrao se u Hercegovini i Crnoj Gori kao očigledna pretnja i nije mogao dobro uticati. Knez Nikola se u isto vreme obratio konzulima sa uslovima, pod kojima bi bio voljan uticati na ustanike da se smire. Ti uslovi napravili su dosta rđav utisak, jer je knez tražio prvenstveno izvesne dobitke za Crnu Goru, a ne toliko za raju. Hercegovački ustanici, po savetima s Cetinja, nisu hteli da prime ponuđene olakšice nalazeći da nisu dovoljne. Na tom pitanju došlo je do razlaza između cetinjskog dvora i Vukalovića. Ovaj je čuo za crnogorske uslove, pa je, predviđajući da će Hercegovina ostati i dalje pod Turcima, hteo da vodi "hercegovačku politiku" i dobije od Turaka što se više može. Na Cetinju su mu zamerali da "izdaje narodnu stvar", a u stvari su zazirali od toga da on pokušava raditi na svoju ruku. Omer-paša i Porta videli su jasno, da smirivanja u Hercegovini ne može biti sve dotle, dok se ne raščisti s Crnom Gorom. Pošto nisu hteli ispuniti kneževa traženja nije ostajalo drugo, nego da se primeni sila. Iskorišćavajući jedan crnogorski upad u selo Krnjice Omer-paša je 12. marta 1862. uputio neku vrstu ultimatuma Cetinju, a u aprilu je započeo pravi rat, posle nekoliko nedelja uzaludnog nagađanja. Napad su izvršili Turci iz Hercegovine i Albanije, a vršili su pritisak i iz Novopazarskog Sandžaka. Bili su nadmoćniji i brojem i oružjem.

U sred te crnogorsko-turske borbe došlo je do turskog bombardovanja Beograda. Odnosi između turskog garnizona u beogradskom gradu na Kalemegdanu i srpskih građana u varoši nisu bili prijateljski i do manjih sukoba dolazilo je nekoliko puta. Jedan beznačajan ulični sukob kod Čukur-česme 3. juna 1862. izazvao je razdraženje koje je pretilo da uzme opasne razmere. Tog dana poginuo je od turskih vojnika jedan srpski dečak, a odmah potom turski vojnici ubili su i jednog srpskog policajca. Posle pogibe i jedan oficir. To je dovelo do uličnih borbi i prepucavanja, dok 5. juna turski paša nije naredio bombardovanje grada za vreme pogreba palih žrtava. U Beogradu nasta lom. Vlasti se rešiše na oštre mere. Omladina napravi barikade i spremi se na borbu. Knez Mihailo je pomišljao na rat i spremio je proklamaciju, u kojoj je govorio da odbacuje korice svoje sablje, "dok s vama ne izvršim sveti, veliki zadatak svoj." Videći to raspoloženje i bojeći se težih zapleta konzuli garantnih sila uzeše stvar u svoje ruke. Domalo se u Carigradu sastala i Konferencija velikih sila, da reši pitanje turskih posada u Srbiji.

Vest o bombardovanju Beograda i o mogućnosti da i Srbija uđe u rat stigla je u Crnu Goru i među ustanike kao najlepši poklič. Verovalo se, da je opšti srpski pokret na pomolu i da uspeh ne može izostati. Srpski omladinci tražili su rat. Đura Jakšić je s ogorčenjem protestovao u svojoj popularnoj pesmi "Padajte, braćo":

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, Bože moj!..
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?   

Ali Srbija nije ušla. Pristala je na posredovanje velikih sila i čekala. Ostavljena sama sebi Crna Gora je preživljavala teške dane. Grahovski junak, vojvoda Mirko Petrović, pravio je sa svojim borcima čuda od junaštva. Ali je turska sila bila nadmoćnija. Obe turske vojske, posle krvavih borbi, sjedinile su se 30. juna i pošle put Cetinja. Sam kralj Nikola, pišući o tim događajima, podvlači kako je situacija bila kritična. On je ponudio Turcima primirje, ali ga Omer-paša nije hteo primiti. Osvojivši Crnojevića Rijeku javio je u Carigrad, da će i Cetinje pasti već sjutri dan i da gori. Na vest o tom na Bosforu su u znak radosti pucali topovi i primana čestitanja. Ali na zauzimanje velikih sila Porta je pristala da pregovara o primirju. Uslovi su njeni bili dosta teški. Naročito se tražilo, da se obezbedi Turcima slobodan prolaz od Nikšića na Spuž i Skadar i da se za tu svrhu mogu podizati karaule ili fortice duž puta. Kneževina je morala primiti obavezu, da neće više pomagati ustaničkih akcija, niti podizati utvrda prema granicama Albanije i Hercegovine. Najposle, traženo je i to, da borbeni vojvoda Mirko mora napustiti Crnu Goru. Knez je primio te uslove, ali su pretstavnici velikih sila uspeli da ih u praksi ograniče i onemoguće. Naročito je u tom pogledu bila aktivna Rusija, pomagana od Francuske, a delimično i od Austrije. Posle crnogorskog popuštanja morali su, prirodno, popustiti i hercegovački ustanici. Njima je Porta dala amnestiju, a oni su izjavili pokornost sultanu. Vukalović je postavljen za zapovednika graničnih pandura sa činom bimbaše, a hrišćani su dobili izvesne poreske olakšice. Ali kako su Turci bili kivni zbog mnogih krvi i kako posle pobede nisu smatrali da je potrebno naročito popuštanje, to je stanje na granici ostalo i dalje puno napetosti. To je slabilo položaj Vukalovićev, protiv koga su knez i vojvoda Mirko istavili kao glavnog hercegovačkog vojvodu čuvenog junaka popa Bogdana Zimonjića iz Gacka. Osumnjičen što je postao turski platežnik i ukoravan što se zavadio s Cetinjem Vukalović se nije mogao dugo održati i u proleće 1865. napustio je Hercegovinu i pošao za Rusiju.

To uzbuđeno doba puno krvi i usplahirenosti, sa napetim očekivanjem novih važnih događaja u Evropi i na Balkanu, živo je uticalo na uzbudljive duhove naše omladine. Tad se u njoj stvorio kao ideal tip "pravog Srbina" ili Srbende, kako se onda govorilo, čoveka koji bi bio sav "napojen nacionalnim duhom." Njegov cilj imalo je biti ujedinjenje Srpstva i obnova velikog Dušanovog carstva. Tad se kod nas o Dušanu najviše pevalo i govorilo i knezu Mihailu najviše što se moglo poželeti bilo je to, da postane ravan Dušanu. Pravi Srbin imao je da nosi, bar u paradama, narodno odelo; da neguje kult narodne pesme i narodnih običaja; da voli sve što je srpsko. Trebalo je odbacivati ono što je tuđinsko; naročito je bilo dosta povike na "truli zapad". U tom oduševljavanju za sve što je srpsko otišlo se u preterivanje. Srbi su oglašavani za prvi narod; čak su neke zanesene budale pevale i o srpskom nebu i o Srbinu bogu na njemu. Jedan je pesnik čak imao ovakve stihove:

Kad me vidi nek uzdane
ćerka tuđina:
"Bože, Bože, što ja nisam
Dična Srpkinja!"   

Taj romantičarski zanos unosili su u narod pretežno Srbi iz Vojvodine. Glavni i najbolji pesnici našeg romantizma, ljudi od velikog talenta, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, bili su Vojvođani. Romantičar je u to vreme bio i Jakov Ignjatović, docniji glavni pretstavnik vojvođanskog romana. Kao vođa nove omladine i naroda istakao se naročito temperamentni i srčani Svetozar Miletić, oko koga se prikupilo sve što je bilo borbenije i naprednije u toj sredini. Novi Sad, u koji je prenesena Matica Srpska, i gde su izlazili glavni književni časopisi naše romantike Danica, Slovenka, Matica, Javor, i glavni srpski politički listovi Srbski Dnevnik aktivnog i zaslužnog dra Danila Medaković i njegova naslednika Jovana Đorđevića, i Zastava Miletićeva, koja će jedno vreme postati najpopularniji list među Srbima, taj Novi Sad postao je šezdesetih godina središte srpskog duhovnog i političkog života. Bio je čak prozvan srpskom Atinom. Književnici iz Srbije, kao Ljubomir Nenadović, Jovan Ilić, Milorad Popović Šapčanin i dr. orientisali su se potpuno prema književnom duhu Novog Sada. Čedomilj Mijatović, tada velika nada naše književnosti i nauke, bio je sav pod tim uticajem.

U Austriji su se za to vreme događale krupne promene. Poražena 1859. u Italiji ona je morala da napušta kruti centralizam. Već u martu 1860. počelo se sa pojačavanjem Državnog Saveta, a oktobarskom diplomom iz iste godine uvedeno je ustavno stanje u državi. U Beču je imao postojati centralni parlamenat za svu carevinu, a sve pokrajine dobile su samoupravu. Mađari nisu hteli da prime takvo preuređenje, jer im ono nije obezbeđivalo onaj značaj u državi, na koji su oni mislili da imaju prava. Da bi ih zadovoljili tamo, gde bečki interesi nisu bili prvenstveno u pitanju, dvorski krugovi su 15. decembra 1860. ukinuli Vojvodinu. Knez Mihailo polagao je mnogo na to, da se zbog toga ne kvare odnosi između Srba i Mađara i savetovao je Srbima da od tog ukidanja ne prave pitanje, pošto već i inače Vojvodina nije više bila ono čemu su se Srbi od nje nadali. Miletić je u Srpskom Dnevniku na Tucin-dan objavio svoj čuveni članak tim povodom. On je jasno kazao, da Srbi ne žale za Bahovim Vojvodstvom, ali žale za onim što je Vojvodstvo imalo da pretstavlja. Vojvodstvo je značilo "političko biće naroda srpskog s ove strane," a ono je tim ukidanjem sahranjeno. "Ali koji su ga saranili zajedno su i još nešto saranili, što više nikad neće vaskrsnuti moći." Za sebe Srbi se ne boje. Vojvodina će vaskrsnuti, makar i u drugom obliku, jer "Bog naš, koji je sačuvao Crnu Goru i vaskrsao Srbiju posle četiri stotine godina, još je živ, on će i nas sačuvati." Prema Mađarima pokazivao je sklonosti za sporazum, ali je ipak imao izvesne rezerve. Iskustvo ga je naučilo da bude oprezan. "Idemo da vidimo." Patriarh Rajačić tražio je u Beču, da se sazove srpski sabor. Vlada je pristala, ali je iz učešća na saboru isključila opasnu Vojnu Granicu. Na Blagoveštenskom saboru 1861. god. Srbi su energično zahtevali čuvanje svojih privilegija i crkveno-školske autonomije i svoje posebno autonomno područje sa izabranim vojvodom i posebnom narodnom upravom. Ali se to više nije dalo postići. Protiv posebnog srpskog područja govorili su i bili ne samo Mađari, nego čak i hrvatski kancelar u Beču poznati pesnik Ivan Mažuranić. Crkveno-školska autonomija je ostala, ali su joj vlasti težile što više suziti značaj.

Ukidanje Vojvodine i rad Blagoveštenskog sabora padaju u vreme ustanka u Hercegovini. Po sili prilika Srbi osećaju da im je sudbina povezana. Borba im pretstoji na svima linijama. Za nju je bilo potrebno prikupiti sve narodne energije. Kao prvi cilj, do ostvarenja političkog, ima se izvršiti duhovno ujedinjenje svih Srba, kao što su to pripremali talijanski i nemački omladinci. God. 1863. besneo je i poljski ustanak protiv Rusa. Iako u velikoj meri rusofili izvesni naši ljudi simpatisali su ustanicima, jer su se borili za slobodu. Kad je 1866. god. izbio ustanak na Kritu i počeli pokreti među Grcima među našim ljudima u Vojvodini čuli su se oštri prekori i pitanja: šta čeka Srbija? Omladinska akcija uzima s tim u vezi sve više maha. Družine srpske akademske omladine, naročito bečka Zora (osnovana 1863. god) i peštanska Preodnica (od 1861. god), pretvaraju se iz čisto književnih društava u patriotske zajednice. Na Zorin poziv sastala se 1866. god. u Novom Sadu skupština Ujedinjene Omladine Srpske, čije je ime ujedno program i zastava. Glavni besednik i vođa te skupštine nije bio neki mlad student, nego emigrant iz Srbije, protivnik režima kneza Mihaila, bivši profesor Velike škole, Vladimir Jovanović. Po njegovom shvatanju Omladina je na svom programu imala da okupe sve Srbe; on je nalazio "da je danas ceo srpski narod mlad, da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod." Otada, omladinska reč u društvu mnogo znači. Njezini pripadnici nalaze mnogo odziva, jer agituju na zborovima, selima i besedama. Vladaju književnošću, koja je skoro sva u njihovim rukama i njihovim idejama, isto kao i novinarstvo. Iz svojih središta iz Vojvodine oni utiču i na ostale krajeve Srpstva. U Sarajevu se stvaraju njezine filiale, a Cetinje im je kult i odjek. I sama vlada u Srbiji stoji pod izvesnim omladinskim uticajem, iako im je protivnica. U spoljašnjoj politici oni imaju isti cilj, samo su im drukčiji metodi i tempo rada. U unutrašnjoj politici omladinski pretstavnici protivnici su kneževa autoritativnog režima, jer su oni načelni borci protiv svakog ugušivanja javne reči i slobode. U tom smislu delovali su javno i dosta su podrivali knežev ugled, koji je bio veoma velik, naročito u Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji.

Omladina je bila veoma nestrpljiva i stalno je požurivala događaje. Sve joj se činilo da vlada ne samo okleva, nego ni da ne sme da zagazi u borbu s Turcima. Zmaj je s potsmehom pevao:

Pa znate li, šta još smemo?
"Polumesec" proklinjemo,
Nek s' smiluje, "nek potavni,
Nek se znade da smo slavni."  

Međutim, vlada se ozbiljno spremala. Znajući da je naša snaga i suviše mala prema turskoj snazi knez Mihailo i I. Garašanin želeli su i radili na tom, da pre svega povežu sve balkanske snage. Njihova je misao bila, da ujedinjeni Balkanci sopstvenom snagom izvojuju pobedu i da naročito izluče svaku oružanu intervenciju koje strane sile, jer su dobro znali da ona ne bi došla nezainteresovano i da bi tražila pre ili posle svoju cenu. Njihova akcija polazila je od uverenja "Balkan balkanskim narodima", prvi put u balkanskoj istoriji postavljena jasno i sa potpuno opravdanim obrazlaganjem.

Prva stvar je bila da se stvore što srdačnije veze između Srbije i Crne Gore. Knez Mihailo je, odmah po stupanju na presto, još 1860. god. uputio Vuka Karadžića, kao čoveka svoga poverenja, knezu Nikoli. Knez je prihvatio saradnju i Mihailo mu je 2. januara 1861. odgovorio, kako je radostan "da se na čelu Crne Gore, kovčega slobode srbske, nalazi muž gotov da se sa mnom susretne u brizi za našu sreću narodnu." Za vreme gladi u Crnoj Gori 1861. god. knez Mihailo je poslao 6.000 dukata. Odnosi od tada postaju sve srdačniji. Od 1864. god. knez Mihailo kumuje Nikolinoj deci. Potom mu šalje jednu bateriju topova i potrebnu municiju. U jesen 1866., kad su događaji u Evropi i na Balkanu uzeli sasvim ozbiljan karakter, sklopljen je 23. septembra i savez između dve bratske zemlje. Knez Nikola pokazao se tada kao istinski rodoljub. U slučaju narodne pobede i ujedinjenja on se bio spreman odreći prestola u korist kneza Mihaila. Pesnik retko lepe i ponesene pesme "Onamo 'namo", koja je ispevana malo pre toga, osećao je iskreno narodne težnje i želeo je od srca da ih pomogne ostvariti. Knez Mihailo pisao mu je posle toga, da obojica imaju puno uzroka čestitati jedan drugom, "to je nama upravo zapala u deo sreća, da metnemo prvi kamen u zgradu, koja ima da skupi u sebe ono što pocepa nesreća kosovska." Tu politiku okupljanja Srba i balkanskih naroda preporučivala je i Rusija.

Knez Mihailo se trudio živo, da nađe sporazum i sa Bugarima. Kod ovih su od rusko-turskog rata od 1828/9. god. učestali pokreti i ustanci protiv Turaka, koji su nailazili izvesne podrške kod susednih srpskih vlasti, a ponešto i kod kneza Miloša. Za vreme Krimskog Rata Bugari su se nadali oslobođenju i organizovali su svoja društva za propagandu bugarske stvari, od kojih su najaktivnija bila u Odesi i Bukureštu. Jedna bugarska kolonija delovala je i u Beogradu. Tu je S. Rakovski izdavao svoj listi Dunavski Lebedъ, a 1862. god. organizovao je i posebnu bugarsku legiju. Pokušao je, za vreme srpskih spremanja te godine, da digne i ustanak u Bugarskoj, kome se stavio na čelo Panajot Hitov. Srpska vlada, s knezom Mihailom, sa simpatijom je pratila ne samo bugarsko spremanje protiv Turaka, nego i njihovu borbu protiv grčkih vladika i grčke prevlasti u crkvi i duhovnom životu. Bugari, koji tad nisu imali ni fizičkih ni materijalnih sredstava za dugu borbu i kojima je bila potrebna podrška jedne susedne države, obratili su se Srbiji. Ona im je bila najprirodniji saveznik. Spajala ih je ne samo ista rasa i vera, nego i isti uslovi života i ista nevolja prema zajedničkom neprijatelju. Da spreče srpsko-bugarske veze i da stegnu slobodarske težnje Bugara Turci su od 1864. god. počeli sa naseljavanjem Tatara duž granice i po unutrašnjosti Bugarske. Ugled knežev bio je u to doba veoma velik, naročito u Bosni, Staroj Srbiji, pa donekle i u Hercegovini. S njim su računali i Bugari. Od njega su se nadali i akciji, koja bi i Srbe i Bugare dovela do željene mete. Oni s toga stupaju u dodir sa Ujedinjenom Srpskom Omladinom, a Ljuben Karavelov vršiće u njoj jedno vreme osetan uticaj. O Svetom Savi 1867. god. protokolarno je utvrđen politički sporazum između Srba i bugarskih emigranata, koji je 5. aprila iste godine potvrdila u Bukureštu i njihova skupština. Sporazum je predviđao stvaranje Jugoslovenskog Carstva, u koje bi ušle Srbija i Bugarska i ostali delovi oslobođene subraće, a kome bi na čelu imao biti knez Mihailo. Srpski i bugarski jezik ili narečja bili bi ravnopravni, isto kao i oba naroda, koji bi i dalje čuvali svoju individualnost. Zajedničko bi bilo narodno političko i crkveno pretstavništvo, kao i državno središte.

Da stvori saradnju i sa ostalim balkanskim narodima, knez Mihailo je pregovarao i sa Grcima. Grčki ustanak na Kritu pokrenuo je grčko društvo i ono je tražilo da se nešto učini za braću koja stradaju. Kako Grčka sama nije mogla ni pomišljati na neku opasniju akciju ona se, posle ovog ustanka, počela osetnije približavati Srbima. Posle dužih pregovora savezni ugovor potpisan je 14. avgusta 1867., dobrim delom i uticajem Rusije. Raniji pregovori sa Ilijom Garašaninom razbili su se zbog toga što su Grci tražili za sebe Maćedoniju. U ovom ugovoru to je pitanje obiđeno, a kao neposredan cilj saveza uzete su za Grke Epir i Tesalija, a za Srbe Bosna i Hercegovina. U slučaju pobede za ostale oblasti odlučivaće volja njihovih naroda, i to bilo da zažele sjedinjenje s kojom od država ugovornica, bilo da htednu imati svoju posebnu državu. Vojna konvencija između obe zemlje zaključena je u Atini 16. februara 1868.

U Rumuniji je 1866. god. došao na presto Karlo Hoencolern, rođak cara Vilhelma. On je još iste godine uputio u Beograd i na Cetinje J. A. Kantakuzena, da ispita narodna raspoloženja, ali se nije mogao da odluči na sklapanje saveza. Između Rumunije i Srbije stvorene su samo veze zainteresovanog prijateljstva i solidarnosti.

Knez Mihailo je želeo saradnju i sa Hrvatima. Biskup đakovački, Josip Juraj Štrosmajer, nosilac jugoslovenske ideologije, bio je od 1851. god. apostolski vikar u Srbiji, i u tom svojstvu on je nekoliko puta prelazio u tu zemlju. Knez je pomagao njegova kulturna nastojanja. Svog prijatelja, slavnog filologa Đuru Daničića, rado je uputio u Zagreb kao tajnika za novoosnovanu Jugoslovensku Akademiju. Ali sa biskupom, koliko smo mi mogli dosad utvrditi, nije stvarao onako dalekosežne planove, kakve mu pripisuju izvesni ljudi. Govorilo se čak da je on s njim ugovarao o slobodnoj Jugoslaviji. Možda je o tom govorio, ali da nije ništa ugovorio to je skoro sigurno. Štrosmajer, mada čovek smelih i slobodarskih ideja, nije ipak, na svom odgovornom položaju, mogao ući u kombinacije koje u taj mah nisu bile nimalo ostvarljive. Knez Mihailo, oprezan i uzdržan, učinio bi to još manje. Štrosmajer o knezu nije imao mnogo povoljno mišljenje. Svom najboljem prijatelju F. Račkom pisao je o njemu, da je bio "dobar čovjek, ali državnik nikaki, ter je svojom slabošću i mlitavošću izazvao upravo protiv sebe razne elemente zemlje."

U Mađarima knez se nadao dobiti neke vrste saveznika protiv Beča. On je znao za austriske težnje prema Balkanu i verovao je, da bi ih samo tako mogao obustaviti ili skrenuti, ako bi se Mađari isprečili protiv toga. U svom jednom objašnjenju sa Košutom on je razvijao misao zašto Srbija nalazi prirodnom saradnju s Mađarima. Sem tog stava prema Beču nezavisna Mađarska ne bi, iz sopstvenog interesa, mogla biti protivnik samostalnosti Srbijine. Kneževe ideje bile su poznate vladi Napoleona III, i iz Pariza se poručivalo mađarskim vođama da se svakako sporazumeju sa Srbijom. Pod uticajem takvih shvatanja stvorila se bila i među Srbima u Vojvodini jedna grupa ljudi, koja je sve otvorenije branila potrebu srpsko-mađarske saradnje i na toj strani. Misao dunavske konfederacije, u koju bi ušle Mađarska, Srbija, Vlaška i Moldavska uzimala se u najozbiljniju kombinaciju, i knez Mihailo bio je dao pristanak na nju. Ali se u Mađarima knez prevario. Postavljeni između Germana i Slovena Mađari su se opredelili za saradnju sa prvima; i to manje zbog mržnje na Ruse, kao na svoje pobednike, koliko iz straha od germanske rase. Kad je Austrija u ratu sa Pruskom bila 1868. god. potučena i postala mnogo mekša u odnosu prema njima, Mađari su iskoristili taj momenat i sklopili su 1867. god. nagodbu s Bečom. Habzburška Carevina postala je dualistička Austro-Ugarska, u kojoj su, u austriskoj polovini, prevlast dobili Nemci, a u ugarskoj Mađari. Sloveni su u obe polovine došli u podređen položaj. Njihova koncepcija o preuređenju Austrije na bazi federacije bila je sahranjena za uvek. U ugarskoj polovini ostala je srpska crkvena samouprava, ali bez ikakva političkog prava i uticaja. Hrvatska je dobila autonomiju u unutrašnjim stvarima i u pitanjima prosvete i pravde, ali su Mađari stavili svoju tešku ruku na nju i od hrvatskog bana napravili su lice odgovorno u prvom redu mađarskom ministru pretsedniku.

Austriski poraz od 1866. god. doneo je izvesne posredne koristi Srbiji. Bečka vlada bila je dotle skoro otvoren protivnik politike kneza Mihaila, za koju je nalazila da ne samo ugrožava Tursku i otvara opasno Istočno Pitanje, nego da podriva i njene sopstvene temelje. Stvaranje veće srpske ili jugoslovenske države na granicama Austrije i Ugarske pretstavljaće nesumnjivo privlačno središte i za hapsburške podanike. Raspoloženja među Srbima u Vojvodini i Hrvatskoj nisu ostavljala o tom nikakve sumnje. Beč je upravo tih vremena preživljavao ujedinjenje Nemaca i Talijana na svoj račun i nije želeo da se to izvede i kod Srba i kod Južnih Slovena. U Beču se znalo za Mihailove veze sa Mađarima, a on sam, ni pred austriskim pretstavnicima, nije se ustručavao da govori o jugoslovenskim kombinacijama, iako nije, naravno, pominjao antihabzburške težnje.

Kad se u proleće 1866. god. spremao rat Pruske i Italije protiv Austrije, general Stevan Tir, mađarski emigrant i ađutant kralja Viktora Emanuila, dobio je u Berlinu od samog Bizmarka mandat, da ide preko Turske u Beograd i Bukurešt. Trebalo je, da se iz tih središta organizuje od ranije poznati plan o pobuni u Mađarskoj i da se, u isto vreme, izvrši s mora upad u Dalmaciju i Vojnu Granicu; a sem toga imala se zadobiti Srbija za savez protiv Austrije. Sličnu misiju dobio je za Beograd i nemački savetnik poslanstva u Carigradu Pfil. Ali ovaj je stigao u srpsku prestonicu, posle dugog zaobilaznog puta, iza bitke na Kenigrecu, a Tir još docnije. Ipak je počeo da radi u duhu svoje misije. Knez Mihailo, koji je verovao da će Austrija pobediti, naročito u Italiji, bio je veoma uzdržan, a na nj su svakako uticali i saveti francuskog konzula, koji su preporučivali neučestvovanje. Garašanin je govorio malo jasnije. Srbija bi se verovatno lako krenula kad bi se Ugarska doista digla, a bio je spreman da Tiru i drugovima ustupi nešto oružja i omogući prebacivanje ljudi. Pfil i Tir nudili su tom prilikom Srbiji i izvesne teritorialne dobitke. Međutim, kako je Austrija brzo pristala na mir i priznala poraz, ti planovi su ostali bez daljih izgleda. Saopštenje o primirju dobio je Tir od Bizmarka u samom Beogradu. Knez je vrlo dobro učinio što se nije odmah požurio i zbog Austrije, koja mu to ne bi oprostila, i zbog politike Bizmarkove, koji je već tada pomišljao na buduću saradnju s Hapsburškom Carevinom. Knez lično nije o tim ponudama obavestio bečki dvor, ali se na njemu o tom ipak saznalo.

Posle završenog tog rata i dok je još trajao ustanak na Kritu knez se rešio, u jesen 1866., da ponovo krene pitanje srpskih gradova, koje je od bombardovanja Beograda ostalo manje-više otvoreno. Osećao je, da se razmer snaga obrnuo u srpsku korist. Turska je imala neprilika na više strana i nije joj moglo biti do toga, da Srbe izazove na oštrije mere. Dok su Rusija i Francuska ranije pomagale srpsku stvar, Engleska i Austrija čuvale su osetljivost Porte i dotadašnje stanje. Kad je knez, dosta nenadno, krenuo pitanje gradova ponovo diplomatija je bila prilično iznenađena. Držanje Austrije postalo je, bar u tom pitanju, sasvim drukčije. Ona je htela da kao nagradi Srbiju za njeno držanje, a posle poraza trudila se da izbegava neprijateljstva protiv sebe, a ponajpre na Balkanu, gde joj je još jedino preostajala mogućnost za jače uticanje i širenje svojih interesa. Kako je u to vreme i Pruska, zbog Rusije, usrdnije prihvatila srpsko traženje, to se početkom 1867. god. pitanje gradova bližilo krajnjem rešenju. Prihvatila ga je na kraju i Engleska. Ona se samo trudila da se poštedi osetljivost Portina, pa je spremila formulu, da se gradovi u Srbiji, iz kojih će izići turska vojska, predaju na čuvanje knezu Mihailu i njegovoj vladi. Jedino je na beogradskom gradu, u znak sultanove suverenosti, pored nove srpske zastave imala da se vije i turska. Pre tog akta predaje gradova otišao je knez Mihailo, marta meseca, sultanu u Carigrad, kao svom suverenu, i tom je prilikom dobio od njega željeni ferman. Po povratku, 6. aprila 1867., predani su knezu u Beogradu na svečan način ključevi grada. Knez je to smatrao kao velik uspeh i naglašavalo se, da je sve dobijeno "bez puške i bez noža". Njegova okolina naglašavala je, da je to samo etapa u daljem radu za oslobođenje Srpstva, dok se Omladina, na usta Zmajeva, rugala tom sultanskom poklonu:

Mrko j' gled'o polumesec do sad srpski žar,
Sad nam mora mio biti jerbo nam je dar.
Do sad beše jedan barjak uzdanica sva,
Srpska vojsko, srpsko srce, sad ih imaš dva.  

Posle tog uspeha knez nastavlja svoju politiku, ali sa manje starog žara. Razloga za to bilo je više, ali se još ne zna koji je bio pretežniji. Tokom 1867. god. knez je morao čuti i od samog ministra vojske Milivoja Blaznavca, od ruske vojne misije, i od jednog stručnog vojnog lica iz pruske vojske, koje je bilo došlo u poluzvaničnu misiju, da srpska narodna vojska nije dovoljno spremna za ofanzivni rat. Na kneza su izvesne velike sile pravile i pritisak, da bar za izvesno vreme ne preduzima ništa. Do danas je ostala tajna, šta je sve bilo razgovarano u Ivanci kod Bratislave, u avgustu 1867. na sastanku između kneza i grofa J. Andrašija, koji je, u to vreme, bio jedna od najuticajnijih ličnosti u Dunavskoj Monarhiji. Zna se, međutim, da je knez posle toga osetno izmenio svoje držanje. Andraši, stari buntovnik mađarski, bio je od ranije prijatelj Mihailov i trudio se, da prema njemu i Srbiji povede politiku s više poverenja. S toga je početkom iduće godine uputio u Beograd za diplomatskog agenta mladog i izuzetno darovitog Venijamina Kalaja, da tamo bude tumač njegovih dobrih namera i da, u isto vreme, odvoji, koliko može, Srbe od Rusije. Ima tumačenja, da je knez, u to vreme, imao i jednu veliku ljubavnu strast i da se hteo oženiti jednom svojom rođakom, čija je majka, da bi omogućila taj brak, stvorila jednu svoju kliku i vršila moćan uticaj na kneza. Činjenica je, da je knez nenadano, 2. novembra 1867., otpustio Iliju Garašanina, koji je bio nosilac njegove spoljašnje politike, i da je ruska vlada izjavila jednu vrstu nezadovoljstva zbog toga.

Iz nemačkih izveštaja, koje je objavio J. A. Rajsvic u svojoj knjizi o odnosima između Berlina i Beograda, izgleda kao vrlo verovatno, da je knez na svom putu u Pariz, u leto 1867., dobio vrlo nemile vesti o namerama Austrije u Bosni. Napoleon III, koji se spremao na rat s Pruskom, hteo je zadovoljiti bečku vladu, da bi je imao kao pomagača, i s toga je dao poručiti knezu, da se ne meša u bosansko pitanje. Andraši je, međutim, uveravao Garašanina, da Mađari nisu za pripajanje Bosne njihovoj Monarhiji, da se ne bi suviše ojačao slovenski elemenat. Šta više, on ne bi bio protivan da se Bosna spoji sa Srbijom. Po beleškama Nikole Hristića, ministra Unutrašnjih Dela toga vremena, knez se naljutio na Garašanina, što njegovi poverenici vode još uvek opasne pregovore s jednim članom pruskog konzulata, koji bi mogli kompromitovati Srbiju u očima bečke vlade, pošto je o njima već bio nešto dočuo austriski general u Zemunu. Indiskrecija je bilo u beogradskim krugovima prilično, a u Garašaninovim i ranije i tada, i one su došle bile i do zainteresovanih kabineta. U nas se jedno vreme između bliskih saradnika kneževih J. Ristića i M. Piroćanca vodila oštra polemika o tom, da li je Mihailo od jeseni 1867. odložio neposrednu akciju ili je mislio da je nastavi. Ristić je zastupao prvo gledište, i ja mislim da je on u osnovi imao pravo. Knez se, istina, nije nikad hteo izjasniti da menja štogod u svojoj politici, ali je, po prirodi uzdržljiv i kolebljiv, u stvari oklevao. Čekao je pogodniji sticaj prilika. Možda se pomalo razočarao i u spremnost i iskrenost balkanskih naroda za zajedničku saradnju, kako nagoveštava Ristić. Šest nedelja pred smrt on je rekao pruskom konzulu istoričaru Georgu Rozenu, svejedno da li potpuno iskreno ili samo upola, kako je on mišljenja, da Srbiji za velike političke ciljeve ne pristoji inicijativa. Trebalo je da počne neko drugi. U toj izjavi ima jedna crta koja je vrlo karakteristična za celo Mihailovo delo i koju je, u spoljašnjoj politici, u izvesnoj meri, imao zajedničku sa starim Garašaninom. Srbija je trebala biti spremna na sve događaje, ali je bila još uvek mala i slaba da ih sama izaziva.

U sred tih planova i spremanja zadesila je kneza Mihaila nenadna smrt. Poginuo je u topčiderskom Košutnjaku 29. maja 1868. kao žrtva jedne privatne zavere. I kod prijatelja i kod protivnika ta je pogibija izazvala pravo zaprepašćenje. Bilo je glasova da je u njegovoj pogibiji postojalo i tuđe učešće, austrisko i tursko. Naročito se sumnjalo na bosanskog valiju Osman-pašu. Ali sve do danas ta se sumnjičenja nisu mogla dokazati nikakvim konkretnim činjenicama. Prijatelji dinastije Obrenovića nastojali su da za tu pogibiju okrive kao pomagača bivšeg kneza Aleksandra Karađorđevića i ovaj je, doista, u otsutstvu bio osuđen na tešku robiju i sve mu je imanje konfiskovano. Međutim novija ispitivanja pokazala su , da je i tu bilo više sumnjičenja i zle volje nego pravih dokaza.

Vladimir Ćorović