Mit o kralju Edipu

Edip (Oidipus, lat. Oedipus) - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova.

Čovek našeg vremena zna Edipa pre svega kao junaka dveju Sofoklovih tragedija, a ako pobliže poznaje istoriju književnosti, poznate su mu i Rasinove, Volterove i Hofmanštalove tragedije. Uprkos tome, Edip je mitološka osoba, barem po svom poreklu. Sofokle ga je oblikovao na temelju starih tebanskih mitova takvim majstorstvom da ga je uzdigao do jednog od najvećih likova grčkog i svetskog dramskog stvaralaštva. Takav kakvog ga je zamislio Sofokle, Edip živi do danas. Njegova izuzetna sudbina podseća nas tako uverljivo na sveprisutnu nestalnost ljudske sreće da nas nad tom mišlju obuzme teskoba. A i užasava nas dokazujući da čovek ne moze umaći svojoj sudbini - sve dok s olakšanjem ne postanemo svesni da na kraju krajeva u sudbinu ne verujemo.

Edipovu je sudbinu odredilo strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj ugrabivši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopsa. To prokletstvo trebalo je da progoni Lajev rod do trećeg koIena, a prva njegova žrtva trebalo je da bude sam Laj kojem je bilo suđeno da pogine od ruke vlastitog sina. Kad se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože na nemilost divljim zverima u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao, osakatio mu je noge i sputao ih kaiševima. Ali rob koji je dečaka odneo u šumu smilovao se nad njim, i umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kojeg je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svome gospodaru, korintskom kralju Polibu koji nije imao potomaka. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu – »otecenih nogu«) i odgojio uz pomoć svoje žene Merope kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, dakako, verovao da su mu Polib i Meropa roditelji. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahočetom (usvojenikom). Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zabuni zaključio da nešto od njega kriju. Kad od njih na direktno postavljeno pitanje nije doznao ništa pobliže sto bi ga zadovoljilo, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna kako zapravo stoje stvari. No Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni rieči, ali mu je zato prorekla budućnost: navodno će ubiti svog oca, oženiti se vlastitom majkom s kojom će imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko uzbudilo. Kad se malo pribrao, odlučio je da preduzme sve kako bi ga onemogućio. Imena njegovih roditelja Pitija mu, doduše, nije otkrila - ali što ako su to zaista Polib i Meropa? Znači, njima se više ne sme vratiti! Zato, umesto da bude naslednia prestla, treba da postane skitnica bez domovine. No, može li čovek odabrati drukčiji put od onoga što mu je sudbina odredila?

Stoga se Edip nije vratio u Korint, nego se zaputio u - Tebu. Na obroncima Parnasa u uskom klancu susreo je kola u kojima je sedoo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali neznanac se time nije zadovoljio. Surovo mu je doviknuo neka se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajuci da je time stvar rešena, hteo je nastaviti put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i uprkos poštovanju prema ssedoj kosi toga starca, uzvratio mu dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac na mjestu ostao mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je svladao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo jedan rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva tako se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip u samoodbrani ubio bio je upravo njegov otac - tebanski kralj Laj.

Put sa kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je, zapravo, spas njegovom kraljevstvu. A kako?

Na gori Sfingu kraj Tebe ugnezdila se čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i ženskom glavom, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavila je zagonetku, a ako je nije rešio, rastrgala bi ga svojim oštrim kandžama. Pošto je odnosilo mnoge žrtve u kraljevstvu, Laj se uputio u Delfe da potraži savet kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Zbog svoje osionosti i napada na slučajnog prolaznika, nikada tamo nije stigao. Umesto odgovora na to pitanje odbjegli rob je u Tebu doneo vest o njegovoj pogibiji.

Kada je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Saznavši za nevolju Tebanaca, nemajući šta da izgubi osim svog čemernog zivota i teške sudbine, Edip se zaputio prema Sfingi da je upita kako glasi zagonetka. Ona je začudo bila laka, a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne dvonoške, a uveče tronoske, a kad ide dvonoške spretniji je i jači nego kad ide četvoronoske ili tronoške?" Edip je odgovorio bez dugog razmišljanja: "Čovek! U zoru svog života nespretno puže četvoronoške, u podne svoje muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života, zbog slabosti poštapa se štapom kao trećom nogom."

Sfinga je na to zamahala krilima i survala se sa stene u more, jer je i od nje sudbina bila jača: bilo joj je predodređeno da kad neko reši njenu zagonetku upravo tako pogine.

Zahvalni Tebanci izabrali su potom Edipa za svog kralja. Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj može postati čovek koji grad oslobodi od Sfinge. Edip je sada bio siguran da je umakao sudbini: nastaniće se u kraljevoj palati, i ne sluteći da se u njoj rodio, i oženiće se Jokastom, Lajevom udovicom, za koju nije ni slutio da je njegova majka!

Sve se obistinilo kako je reklo proročište: postao je otac dveju kćeri, Antigone i Ismene, i dvaju sinova - Eteokla i Polinika. Ništa mu nije nedostajalo da bude potpuno srećan! Ali ništa nije nedostajalo ni - da se ispuni njegova sudbina!

Sve je izgledalo kao u najboljem redu i svi su bili zaprepašćeni kada je Tebu je ponovo zadesila strahovita katastrofa. Bbog Apolon poslao je kugu na grad. Muskarci, žene i deca su umirali, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila ploda. Kada je izgledalo da će se Teba pretvoriti u veliko groblje, Edip je odlučio da pošalje u Delfe Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmisleni odgovor: Teba će biti spasena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim prisustvom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajeva ubicu. To je bio težak zadatak: to se dogodilo pre mnogo godina, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je samo rob... Edip je zato sazvao sve gradane da mu pomognu da pronađe i kazni ubocu pa skrivao se gdje mu drago i bio on ko mu drago. Iz okupljene se gomile tada začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju tebanskog proroka Tiresiju koji, iako je slep, vidi najbolje od svih. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je prorok došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tiresija je odbio da da odgovor: on zna ko je ubica, ali ga ne može imenovati. Edip ga je molio, zatim pretio, ali prorok je ostao neumoljiv. Na kraju je Tiresija popustio pred navaljivanjem naroda i Edipovim pretnjama i objavio: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svoga oca! Učinio si to ne znajući ko je on, kao sto si, takođe u neznanju, postao muž svoje majke i otac svojoj braći i sestrama!"

Prorokove reči su zvučale toliko sumanuto, da su razbesnile Edipa. Nije ih mogao drukčije protumačiti osim da ga je na to naveo Kreont, da bi sebi tako pripremio teren za osvajanje vlasti u Tebi. Tiresiju, koji nikada nije izrekao nista drugo do li istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tiresja je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kraj očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima i svoje bogatstvo i vlast; a od kralja ćes se pretvoriti u izgnanika!"

Tiresijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Zbog toga je pozvao svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao starac i zatrazio da mu odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde odakle se zatim vratio u Tebu, kako to tvrdi prorok. Jokasta je kazala istinu: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstv,a izložio u šumi gde je poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti o smrti Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će odagnati sve sumnje.

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svoga oca! Umakao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitima!

To je bio poslednji srećni trenutak u Edipovom životu. Jer, glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, glasnik ga obaveštava i da on, zapravo, nije Polibov i Meropin sin, već nahoče kojeg je on sam primio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnicki kriknuvši pobegla je u svoju ložnicu i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo doći k sebi od tog iznenadnog udarca, a već ga je pogodio idući. Rob kojeg su doveli priznao je nakon dugog oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorodenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kad je Edip nehotice ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca tada spasio... Edip je u očajanju jurnuo u Jokastinu ložnicu i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više hteo gledati sjaj sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više mogao gledati svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a odbacio je zatim i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao sa Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su zahtevati da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočiste u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi vlastiti sinovi Eteokle i Polinik, da bi se dočepali vlasti. Zato je Kreont podelio s njima vlast a Edipa kao „oskvrnitelja domovine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan pod udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se srozao u ponor poniženja - ostao mu je samo prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom koja ga je dobrovoljno sliedila u progonstvo po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je dospeo na Kolon nedaleko od Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan ljudskih naselja. Tu je od seljaka doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu je vest primio s olakšanjem jer je znao da mu je na tome mestu suđeno da ode s ovoga sveta, kako mu je prorokovao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: Onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je stoga seljake da odu u Atinu i dovedu k njemu njihovog kralja Tezeja.

Ali, pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlada kći Ismena s vešću da je među njenom braćom buknuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na zato pridružio Argejcima i doveo veliku vojsku pod zidine Tebe. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju na svoju stranu, jer je prema proročištu u Delfima bitku za Tebu mogao dobiti onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su došli k njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kada je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpijskog, da Edip konačno može sići u carstvo senki. Oprostio se zato s Antigonom i Ismenom i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivalista koje će Atinu štititi bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao sa svetom i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata se završava i život smrtnika i njegova sudbina.

Ni jedno delo antičke dramske književnosti nije ostavilo tako dubok trag u issstoriji evropske drame kao Kralj Edip. To je uistinu veličanstveno delo koje nema premca u svojoj jednostavnosti i monumentalnosti, karakterizaciji likova, zgusnutosti i tempu radnje: delo koje nas jednako uzbuđuje na pozorišnoj sceni kao na televizijskom ekranu, radio-obradi, ili kad ga čitamo, baš kao što je ostavljalo snažan utisak na gledaoce pre dve hiljade godina. Sofokle ga je stvorio u razdoblju između 429. i 425. godine pre nove ere. Kasnije se vratio edipovskoj temi u ne manje slavnom Edipu na Kolonu, čiju izvedbu nije doživeo (umro je 406. god. pr. n. e.) Pre njega, motive iz mita o Edipu obradio je Homer u Ilijadi i Odiseji (Jokasta se kod njega zove Epikasta), zatim nepoznati autor Oidipodeje, prvog od tri (ili više) velika epa tzv. tebanskog ciklusa, potom Eshil u tragedijama Laj i Edip, koje se nažalost nisu sačuvale. Od rimskih autora tragediju Edip napisao je Seneka (a u mladim danima i Julije Cezar).

Poput mnogih drugih likova Sofoklovih tragedija (Antigona, Elektra) i Edip je poslužio kao predložak brojnim obradama i adaptacijama novijih autora. Među najpoznatije spadaju dela francuske književnosti Kornejev i Volterov Edip, u nemačkoj Edip i Sfinga Huga von Hofmanštala, u engleskoj Edip tiranin P. B. Šelija, u ruskoj Ozerovljev Edip u Atini. U najnovije vreme obradio je priču o Edipu A. Rob-Grije u svome delu Gume, a na filmu Pjer Paolo Pazolini (Kralj Edip). Edipova je sudbina nadahnula i istaknute kompozitore. Rihard Štraus komponovao je operu Edip i Sfinga prema Hofmanštalovom tekstu, Igor Stravinski (1927) operu-oratorijum Kralj Edip prema libretu Žana Koktoa, a Georg Enesku operu Edip (1936). Od likovnih dela iz antike valja na prvom mestu spomenuti preko četrdeset slika na vazama Edip i Sfinga, od kojih se tri najstarije (verovatno s početka 6. v. p. n. e.) nalaze u Izraelskom muzeju u Jerusalimu, u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu i u Istorijskom muzeju u Frankfurtu. Velike freske s prizorima Edipovih doživljaja s početka nove ere pronađene su u ruševinama antičke Hermopole na Nilu (danas u Egipatskom muzeju u Kairu). Od dela slikara iz novijeg vremena treba spomenuti barem dva najpoznatija iz 19. veka: veliku sliku J. A. D. Ingresa Edip i Sfinga iz 1808. god. (danas u National Gallery u Londonu) i istoimenu sliku Gustava Moreja (u Metropoliten muzeju u Njujorku).

O Sofoklovom Kralju Edipu postoji čitava literatura. Grandioznost toga dela dovela je naročito u 18. i 19. v. istoričare umetnosti do ponešto preteranog uopštavanja: budući da je to "tragedija sudbine", često su celokupnu antičku tragediju proglašavali "tragedijom sudbine", suprotstavljajući je Šekspirovoj „tragediji karaktera". Zapravo pesnici antičkih tragedija razmerno su retko obrađivali problem sudbine; taj problem uostalom nije posebno naglašen ni u ostalim Sofoklovim delima. I zaključci da je navodno jezgro te Sofoklove tragedije problem nastrane ljubavi sina prema majci takođe su preterani. Edip uostalom nije znao da je Jokasta njegova majka, a i tzv. "Edipov kompleks" samo je jedna od novijih kategorija moderne psihologije, odnosno psihijatrije.