Mileta Prodanović - Ratni dnevnik 1914 - 1918 lektira

Mileta Prodanović - Ratni dnevnik 1914 - 1918

Mileta M. Prodanović - Ratni dnevnik 1914 - 1918

 

Dnevnik Velikog rata - Crni oblaci nad Srbijom

 

Pucnjima u Sarajevu na Vidovdan 28. juna 1914. godine ubijen je austrijski prestolonaslednik Ferdinand, a Austrougarska carevina dobila povod za davno sanjani „prodor na Istok". Za atentat je optužena Srbija kojoj je 23. jula postavljen čuveni ultimatum. Srpska vlada sastala se u Nišu radi rešavanja ovog teškog pitanja, budući da je zemlja tek izašla iz balkanskih ratova, iscrpljena i sa velikim gubicima.

 

Zato su prihvaćene sve tačke ultimatuma osim jednog, da austrijski istražitelji traže navodne krivce za ubistvo Ferdinanda po jednoj slobodnoj državi. Beču je to bilo dovoljno da objavi rat Srbiji. Već sledećeg dana Crna Gora objavljuje rat Austrougarskoj. Isto čini i Rusija, strahujući od širenja germanske moći, pridružuju joj se Velika Britanija i Francuska. Tako se srpsko-austrijski sukob razvio u najveći rat u dotadašnjoj istoriji, u kojem je život izgubilo preko 10 miliona ljudi. Vođen je na pet glavnih frontova, a jedan od njih bio je na Balkanu.

 

PROGLAŠENA MOBILIZACIJA

 

Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog, ili Velikog rata, kako je prozvan u narodu, „Vesti" objavljuju najzanimljivije i najpotresnije odlomke Ratnog dnevnika 1914-1918. Milete M. Prodanovića, koji je u ovoj krvavoj, ali i herojskoj epopeji učestvovao kao artiljerijski narednik. Stranice ispisivane njegovom rukom nastale su u predasima između mobilizacije i prvih, pobedničkih ratnih operacija na Ceru i Kolubari, potom mučnog povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije, golgote i oporavka na Krfu, prebacivanja srpske vojske na Solunski front i njegovog konačnog proboja.

 

One donose i sve osećaje i lične doživljaje autora koji, posvećujući svoj dnevnik pokolenjima, napominje: „Samim svojim položajem u komandi imao sam mogućnosti, pošto su sva naređenja i zapovesti išle preko mene, da ih ubeležim. Pošto sam lično uvek bio u borbenom delu baterije sa komandirom, a docnije u štabu sa komandantom odsečne artiljerije na položaju, na osmatračnici – sve sam borbene situacije i događaje na bojnom polju mogao lično videti i ubeležiti u svoj dnevnik." Rukopis je slagan prema zamisli Prodanovića, a objavljen je po njegovoj smrti, na jubilej srpske pobede 1914. godine na Suvoboru (Kolubari). Svi datumi beleženi su prema starom kalendaru.

 

Srpski regent Aleksandar, naš današnji Kralj, pozva objavom mobilizacije 12. jula 1914. godine Srbe i po treći put pod oružje. Srbi, iako umorni zbog ratovanja sa Turcima i Bugarima, oduševljeno prihvatiše poziv svoga omiljenog Vrhovnog Komandanta, te hitahu svaki u svoju komandu da stanu na branik svoje otadžbine i da i ovog puta i tom velikom, moćnom i silnom protivniku zadadu smrtan udarac, da pokažu celom svetu svoje junaštvo i dadu primer svojim pokolenjima, kako se žrtvuje za kralja i otadžbinu svoju.

 

Subota 12. jula 1914. Vraćajući se iz Kragujevca, gde sam bio otišao trgovačkim poslom, svratio sam u Čačak. U Čačku velika užurbanost, regrutna komisija pozvana, očekuje se kakav će naš odgovor biti na notu – ultimatum, koji je Austrougarska vlada predala našoj; kao sigurno očekivalo se na protivodgovor i na mobilizaciju. Otišao sam u Okružnu komandu da vidim šta će biti sa mnom ako se naredi mobilizacija, jer sam po mojoj molbi izbrisan iz Šumadijskog artiljerijskog puka i stavljen pukovskoj komandi na raspored... Odem u kancelariju kod kapetana Stanišića, on mi reče da je mobilizacija tu i da čekaju kao sigurno, kroz koji čas za naređenja...

 

On mi reče da ja ne idem u Šumad. art. puk, već da dođem u Okr. komandu sa svojim jahaćim konjem, a biću upućen profijent-koloni II poziva. U 7.00 uveče naredi se mobilizacija. Ordonansi odjuriše opštinama sa naređenjima, ja pojahah konja, pa požurih kući. Kući sam stigao dosta dockan. Izbudim ih i izvestim Mika i Zdravka (oca i brata, prim. prir), da je mobilizacija naređena. Zabrinutost velika zavladala kod svih ukućana. Kako Zdravko mora ići sa svojim konjem kao konjanik, a kobila koju je jašio u Turskom ratu u borbi na Kumanovu pod njim ranjena u prednju nogu i ostala nesposobna, tek mi Miko reče, da sutra odem u Mijokovce i kupim konja za njega.

 

Nedelja 13. jula. Naredba za mobilizaciju objavi se hitno. Ja odoh u Mijokovce i po podne vratio sam se i konja za Zdravka doveo. Svet se kod opštine skuplja i svi su zabrinuti. Obveznici III poziva po naređenju odmah se upućuju na svoja zborna mesta. Svi ostali obveznici imaju sutra rano doći pred opštinu, gde će se pročitati mobilizacijski ratni spisak i gde će svaki dobiti svoj uputni mobilizacijski akt.

 

Ponedeonik, 14. jula. Pripremali smo se i ja i Zdravko za polazak.

 

Pročitan je mobilizacijski ratni spisak i po istom meni glasi opet 1. bater. Šum. art. puk „Tanaska Rajića" u Kragujevcu, a Zdravko – neraspoređeni narednik III konjički puk u Niš.

 

Utorak 15. jula. Pošto smo se digli iza ručka, spremili smo se, pozdravili sa roditeljima, sestrom, dečicom i ženama, krenuli smo se u ime boga u komandu. Do Čačka ćemo zajedno, pa će Zdravko sutra za Niš, a ja ću za Kragujevac. U Čačku smo noćili.

 

Sreda 16. jula. Digli smo se rano, doručkovali smo kod sestre Dare, i Zdravko se krenu sa još nekoliko drugih konjanika za Niš. Ispratim ga donekle, pozdravimo se. Rekoh mu: – Zdravko, kad si neraspoređen, javi se pukovniku Babiću komandantu II konjičke brigade, on je tvoj bivši komandant puka, koji te ceni, zadržaće te u brigadi. Ove moje reči kao da ga uvrediše. Oštro reče mi: – Šta, Mileta, ako ćemo svi sinovi otadžbine sklanjati se, ko će braniti nju i ognjišta naša, i našu nejač? Moliću da idem u III eskadron, u moje ratne drugove. Ponovo poljubismo se i on ode, govoreći mi: – Ti još ne znaš kakvi su crni oblaci nad Srbijom...

 

Odmah za njegovim odlaskom i ja spremim konje i krenem za Kragujevac. Uz put na sve strane vojnici u gomilama odlaze u svoje komande, porodice njihove ispraćaju ih i plaču. Po podne svratio sam u Knić te se sa sestrom Dragom pozdravio i uveče stigao sam u Kragujevac... Javim se u 1. bater. Šum. art. puka „Tan. Rajića" komandiru kapetanu I klase Milošu Banićeviću i on me po naređenju puka primi i upisa, i naredi mi da predam konje jednom vojniku, a da ja dođem u kancelariju, da pomažem oko mobilizacije baterije i predaje stvari i ostalog, što sam odmah učinio. Svo ljudstvo i stoka iz naroda bila je pristigla 18. do podne...

 

ZAKLETVA NARODA

 

Baterija, svo ljudstvo, bilo je na svojim mestima tačno u 2.00 po podne, poravnata za pregled. Stariji vodnik poručnik Sveta K. Popović, vodnik I voda, komandova mirno, komandir se pomoli..., dođe i nazva: „Pomozi bog, vojnici!" Složno i glasno odgovori se: „Bog ti pomogao." Komandir stade nasred baterije pa produži: „Vojnici, naš vrhovni komandant pozvao nas je pod oružje, da stanemo na branik otadžbine. Od vas tražim da se zapovesti i naređenja pretpostavljenih izvršuju bezuslovno do sitnica, da i sada posvedočimo, da smo verni sinovi otadžbine i da smo spremni u svakom momentu ako zatreba i život svoj položiti za svoga Kralja i otadžbinu!"

 

Dnevnik Velikog rata - Sanjao smrt brata

 

Jedna od prvih bitaka u Velikom ratu vodila se na Ceru, u avgustu 1914. godine. U njoj su srpske snage pod zapovedništvom Stepe Stepanovića odnele pobedu nad austrougarskim jedinicama feldmaršala Oskara Poćoreka. Bitkom na Ceru sprečena je namera Austrougarske da na samom početku vojnički slomi i okupira Srbiju kako bi potom mogla da se okrene protiv Rusije.

 

Srpska pobeda iznenadila je svetsku javnost koja nije očekivala da će jedna mala država moći da se odupre Sili osovine, pa je Cerska bitka doprinela održavanju morala savezničke Antante koja je u to vreme gubila bitke na svim ostalim frontovima. Trijumfu je naročito doprinela ispravna defanzivna strategija srpske Vojne komande, kao i činjenica da su njeni oficiri i vojnici nedugo pre, u balkanskim ratovima, stekli vredna iskustva u modernom ratovanju. U ovom metežu našla se i baterija Šumadijskog artiljerijskog puka Milete M. Prodanovića, koji je ovo slavno doba zapamtio i po jednom ličnom događaju.

 

SILNA BEŽANIJA

 

Opisujući „silnu bežaniju" naroda iz sela pored Save, i bitke u kojima su obe strane imale strašne gubitke, Prodanović nastavlja:

 

„Ponedeonik 4. avgusta... Meni samo srce zaspalo. Sedeći naslonjen na laktove odmah zaspah. Odjednom u snu stvori mi se slika velike krvave borbe u velikom ušorenom selu; lepa crkva porušena granatama i sa obaljenog tornja jedna cigla više od njene polovine nadnela se. Sam mislim kako je njena teža na obali. Tog trenutka izbi streljački stroj i moj brat Zdravko sa isukanom sabljom pred strojem. U tom momentu on pada pogođen. Ja se prenem iz sna. Ovo mi se sve zbilo za nekoliko trenutaka. Skočim sa tog mesta, protrljam čelo. Vidim da je to san. Utom me komandir upita: – Šta je tebi, Mileta, te si tako prebledeo? – šaleći se sa mnom: – Sigurno si se uplašio kad vidiš kako se mnogo gine. Ja mu rekoh da se smrti nimalo ne plašim za sebe, što je uveren iz minulog rata, a i iz borbe iz prošlog dana, jer sam uvek bio u bornom delu baterije, ali mu rekoh da sam sad, kad sam seo, zaspao, i san mi veoma ružnu sliku predstavlja. Sve mi je moj Zdravko na umu, jer vidim kakve se krvave borbe vode i vidim da čovečji život nije ništa."

 

Četvrtak 7. avgusta... Dojuri jedan ordonans komandantu sa izveštajem da jake neprijateljske trupe, koje odstupaju od Šapca, naginju Ceru... U 5.00 po podne borba presta. Naši izađoše do Drine. Zarobiše mnogo vojnika, silnu komoru i 150 dobrih konja, kao i mnogo razne opreme. Večerali smo. Svi su bili raspoloženi, osim mene. Komandir opet primeti da sam nešto zabrinut. Šalio se sa mnom da bi me oveselio, ali se meni nije dalo. Predosećao sam da mi neće biti dobro.

 

Čudna zverstva

 

Petak 8. avgusta... U 9.00 pre podne uzjašem konja sa poručnikom Danilom, te odem u Lešnicu da bih što uzeo za bateriju. U varoši čovek sad vidi užase koje su neprijatelji počinili: porušene kuće, opljačkani dućani, svet opljačkan do gole duše. Kod crkve obešeno 10 lica, među kojima ima i dece. Na železničkoj stanici oko 100 duša zaklano. Strašan prizor pogledati. Skidaju i ove sa vešala, kao i one od železničke stanice što kupe, i sahranjuju. Na pijacu dovukoše jedan neprijateljski aeroplan, koji je oboren prošlog dana ispod Lešnice... Dugo nisam mogao zaspati. Čudna zverstva koja su Austrijanci počinili ne može čovek zamisliti dok nije video. Užasno! Užasno!

 

Nedelja 10. avgusta. Pošto sam opisao sve konje, koje smo od plena dobili, zaveo ih u spisak i poslao divizionu, upitao sam komandira da odem na Džajevac više Novog Sela da se vidim sa Zdravkom. On mi odobri: – Pa uzmi jednog vojnika neka pođe sa tobom. Ponesite puške jer teren nije raščišćen... Čim sam bio u Novom Selu, sretoše me neki konjanici, koje sam upitao za III konjički puk. Oni mi rekoše da su svi konjički pukovi na Džajevcu kod Čokešine i prođoše, ali posle 50-60 metara kada su odmakli zovnu me jedan po imenu. Poznao me je i kaza mi: – Sigurno si pošao da se vidiš sa Zdravkom. Odgovorih mu da jesam. Kaže: – Što ćeš čuti docnije, bolje da ti kažemo. Kamo sreće da je dobro, ali šta ćeš, takva mu je sudbina. Ja otrnuh. Reče mi: – Zdravko ti je poginuo 4. ovog u borbi u Prnjavoru... Kao da me ubi. Ništa nisam posle ni čuo šta su mi još govorili...

 

Odjurimo pravo na Džajevac. Nađem puk, ali 3. eskadron nije tu, već u Badovincima. Odem kod komandanta puka, pukovnika Nikole Calovića, koji beše u šatoru. On odmah izađe, izjavi mi saučešće i mnogo žali pokojnog Zdravka. Hvaleći ga, viknu jednog ordonansa i naredi mu da me odvede u Prnjavor, gde je Zdravko poginuo. Ja mu se zahvalim i rekoh mu: – Pošto je sad dockan, jer mi ne vredi samo videti gde je poginuo, već naći njega i pristojno ga sahraniti, sutra ću rano doći. On mi onda reče: – Večeras će doći 3. eskadron u kome je on bio vodnik u borbi, bio je zastavnik puka pa je sam molio da toga dana ide u borbu. Njegovi drugovi otići će sutra sa tobom. Pozdravim se, pojašemo konje i vratimo se uveče u bateriju. Čim sam sjahao sa konja, komandir mi priđe videći me uplakanog... Komandir mi reče: – Uzmi sutra jednog vojnika pa otidi u Prnjavor, a posle kući. Pođi sa kolima i prenesi ga.

 

Ponedeonik 11. avgusta. Rano izjutra spremim konja i pođem. Sa mnom pođe i narednik Dragutin Kalanović. Svratim u Lešnicu te kupim sveću, taljana i rakije malo. Kad sam došao na Džajevac kod III konjičkog puka, bio je došao 3. eskadron. Javim se komandiru i on mi izjavi saučešće žaleći ga mnogo. Svi njegovi drugovi ispričaše mi detaljno kako je tekao tok borbe i kako je veselnik poginuo. Utom dođe kod nas i komandant, pukovnik Čolović, i kaže mi da se iznenadio kad je čuo da je Zdravko poginuo.

 

Reče da je po dolasku njegovom u Niš o mobilizaciji pred pukom predao mu pukovsku zastavu, da je pobedonosno pronese i da je do poslednje kapi krvi ne ispusti da padne neprijatelju u ruke: – On je zastavu nosio do uoči dana njegove pogibije, kada je molio da je privremeno preda svom pomoćniku podnaredniku Dragiši Milosavljeviću da bi učestvovao u borbi, što sam mu jedva, ali da bih mu učinio po želji, odobrio. Tvoj brat Zdravko poginuo je kao junak u borbi. Njegovo ime biće zlatnim slovima zabeleženo u istoriji III konjičkog puka. Komandir mi pak priča: – Čim je bio sudar sa neprijateljem kod Prnjavora, patrola izveštava da se u selu Prnjavoru na drumu odmara jedna baterija neprijateljska. Pošto je naš eskadron blizu, to on sjaše za borbu peške. Pokojnog Zdravka odredio sam za komandira konjovodaca. On me, međutim, zamoli da ide za 1. vod za vodnika, jer vodnik 1. voda nije tu. Najzad, dozvolih mu. On sjaha sa konja, baci dizgine, iščupa revolver i zamače žurno za vodom, koji je bio razvijen sa ostalim vodovima eskadrona i u streljačkom stroju ulazio u selo Prnjavor. Borba je bila žestoka i posle kratkog vremena izvestiše: „Pogibe Zdravko."

 

Komandir mi reče: – Svi smo ga neobično cenili, voleli i poštovali, jer je narednik Zdravko to zasluživao. Odmah po njegovoj pogibiji, ceo se puk razvio za borbu, sjurio u Prnjavor i neprijateljsku bateriju uputio natrag...

 

OPELO U KAFANI

 

Borba je već prestala. Svi oficiri iz III konjičkog puka žalili su pogibiju pokojnog Zdravka, ali su i njegovu hrabrost i požrtvovanje hvalili.

Jedan vod konjanika ostavljen je da ga svečano sahrane, a i meštani... Većina je poznavala oca pokojnog Zdravka... On je poginuo na samoj raskrsnici puta Šabac-Lešnica i Čokešina – železnička stanica prnjavorska, blizu ćoška kafane Topuzovića. Odmah su ga uneli u kafanu, zovnuli sveštenika da ga opoje. Dok sanduk koga su pogodili bude gotov zapalili mu sveću. Uneli su i vojnika Cicovića koji je, kad je Zdravko pao smrtno pogođen, pritrčao njemu i sam poginuo. Sveštenik je opojao obojicu i tek što su hteli da ih sahrane, jaka neprijateljska kolona vojske koja se povlačila iz Šapca udarila je kroz Prnjavor. Otvori se borba. Pošto je puk bio u sredini opkoljen, to je morao spasavati se. To je sa velikim žrtvama i uspeo.

 

Dnevnik Velikog rata - Duvankesa jedini trag

 

Dali su mi vojnika da mi tačno pokažu mesto gde je moj brat poginuo. Sa mnom pođe i vojnik Milenko Bralović, jer je on bio tu kad je pokojni Zdravko poginuo. Njemu su dali konja pokojnog Zdravka, pošto je njegov konj bio poginuo... Oko 10 časova pre podne stižemo. Strašnu sliku ruševine predstavlja selo Prnjavor: na sve strane porušene kuće. Kada sam bio pored crkve, pogledam toranj obaljen granatama. Jedna cigla više od nje polovine nadnela se i stoji, ne pada. Stanem, pogledam ovo veliko ušoreno selo, koje mi odmah bi poznato iz sna. Prekrstim se i začudim: „Bože moj, kako je ovo moguće?"

 

MESTO IZ SNA

 

To sam svima docnije o tom događaju pričao. Mogao sam i sam potreviti mesto, gde je pokojni Zale poginuo. Vide se na sve strane tragovi velike krvave borbe koja je bila. Škola izgorela, kao i mnogo kuća pogorelih, grobova po kanalima sa obe strane puta mnogo, takođe i po avlijama i crkvenoj porti. Dođosmo do raskrsnice mesta gde je pokojni Zale poginuo. Baš na samom ćošku, jedan metar od ćoška ka raskrsnici od kafane Topuzovića još stoji svež trag krvi, koja je lila kad je veselnik poginuo. Došlo mi je da se i ja ubijem. Ali, projuri mi misao na roditelje i decu. Svojom smrću pobio bih i njih sve. Moram stegnuti srce i sve izdržati baš zbog njih i pomiriti se sa sudbinom. Možda mu je bog tako rekao i tako je moralo biti. Bilo mi je teško i preteško. Tešili su me svi prisutni.

 

Pošto sam se malo povratio, potražio sam njegov grob, gde je sahranjen, da bih ga bar sahranio u sanduk i upalio mu sveću na grobu. U blizini kafane masa grobova i treba da otkopavam redom, dok nađem njega. To je vrlo teško potreviti. Otkopasmo nekoliko grobova, ali nije on. Stao sam sa otkopavanjem na tom mestu. Pređem na drugu stranu puta, koji vodi železničkoj stanici, gde je takođe bilo mnogo grobova. U tom dođe jedna žena i reče mi: – Ja sam tvoga brata, onoga mladoga narednika, koji je poginuo blizu kafane Topuzovića, sahranila zajedno sa vojnikom, koji je sa njim poginuo na istom mestu – i odvede me na mesto, gde ih je sahranila pozadi kafanske štale u bašti.

 

Odmah smo otkopali grob da bih se uverio. U grobu su bili sahranjeni njih obadvojica. Vrlo je teško bilo poznati po licu, ali sam odmah po uzrastu i po pojasu poznao, da je pokojni Zdravko. Ne htednem više ni da ih vadim, dok ne kupim ili načinim sanduk. Odem odmah po selu te kupim dasaka. Pored nas, pomogli su mi načiniti sanduk i vojnici iz II konjičkog puka koji su tu u selu bili. U 3 časa po podne bio je sanduk gotov. Neke žene odande doneše platna za pokrov, sašiše jastuk, doneše cveća i metnemo telo pokojnog Zdravka u sanduk. Prilikom vađenja tela iz rake, gde je bio sahranjen, ispala mu je iz džepa duvanska kutija po kojoj sam tačno uveren da je telo njegovo. Pošto smo pokrili platnom, zakovali smo sanduk. Sahranili smo ga u raku koju smo iskopali. Tako isto i onoga sam telo sahranio, grobove okadio, zapalio sveće. Prilikom sahrane iskupilo se dosta meštana, ljudi, žena i devojaka. Okitili su grob sa cvećem. Poslužim im poneku rakiju za spokoj duše njegove i u pet časova po podne pojašemo konje i krenem u bateriju. Uveče kad sam došao, komandir mi odobri da jašem konja i idem kući, radi prenosa tela pokojnog Zdravka.

 

Opasna uloga

 

U oktobru 1914. Mileta Prodanović beleži i ovo: „Prostor koji sam ja morao svakog jutra i večeri preći bio je brisan i tučen i za mene je bila vrlo velika opasnost ići po onakvoj kiši od kuršuma i artiljerijskih zrna, ali dužnost je nalagala, i ja sam, ne plašeći se smrti, izvršavao svoj zadatak na opšte zadovoljstvo svojih pretpostavljenih, te je izveštaj bio uvek na vreme poslat divizionu. Videći komandir tešku ulogu moga zadatka činio je pitanje da se ovaj izveštaj šalje telefonom, ali je komandant ipak naredio, da se i dalje izveštaj o radu ovako šalje kao do sada, jer telefon može da bude vrlo potreban. Onda mi je komandir naredio da sam ne idem, već da povedem po jednog vojnika, te u slučaju da budem ranjen, nađe mi se".  

 

Sreda, 13. avgust. U zoru sam već bio na konju. U 10 časova pre podne pod Suvoborom u Planinici strevio sam oca Mika, kuma popa Bože i Vojina. Već su bili izvešteni o smrti pokojnog Zdravka, pa su pošli sa kolima, da prenesu njegovo telo. Bilo mi je mnogo teško kada sam video oca Mika, ali sam srce stegao, videći njega skrušenog. Odatle sam se vratio da sa njima pođem u Prnjavor. U Valjevo stigli smo uveče.

 

Četvrtak, 14. avgust. U Valjevu podigosmo sanduk da se načini – plekani unutra, a spolja drveni, pošto metalnih nema. Za to vreme otac ode u Diviziju, da overi svoju objavu. U Diviziji, pak, nisu mu hteli overiti, pošto imaju naređenje da nikom ne dozvoljavaju prolaziti na bojišnu zonu, dok se vrši koncentracija trupa, a to je najdalje za 20 dana. Savetovali su mu da se vrati pa posle „komotno bez smetnje možeš preneti telo svoga sina." Otac reši da ne ide dalje, već da se vratimo, pa će docnije kada se odobri otići i preneti ga, a dotle će kupiti i metalni sanduk za prenos. Iz Valjeva u dva časa posle podne pođemo kući. Pošto je meni komandir odobrio da se mogu zadržati i više dana, to sam i ja pošao kući da bih se video sa majkom Macom, decom i ženom Cvijetom. Oni sa kolima odatle preko Mionice pa preko Suvobora, a ja na konju otišao sam preko Maljena.

 

Kući sam stigao u 11 časova noću. Bilo mi je teško tako da sam sav drhtao. Srce da prepukne, ali sam se stezao videći njih sve prosto pobijene. Kod kuće sam proveo tri dana. U ponedeljak 18. avgusta krenuo sam za Lešnicu u bateriju...

 

Nedelja 19. oktobar. Osvitaše vedar i lep dan. Već ispred nas počinje puškaranje. Neprijatelj nastupa našim položajima od Sokine kafane. Otvara se borba na celoj liniji: Cer, Bojić, Jevremovac, Mišar i Orid. To je linija na koju su se naše trupe povukle i utvrdile se. Oko Cera puše se šrapneli, izbijaju kao bela klupčad. Borba se sve više razvija. Počeše se dejstvovati artiljerijom i prema našem frontu, silno, ne štedeći municiju, tukli su i obasipali sve naše položaje...

 

Borbe se razvijaju očajne. Neprijatelj napada besno na celoj liniji. Gusti streljački strojevi kretali su se od Kitoga preko reke Kamička ka našim položajima. Pešačka borba strahovito jaka. Naše trupe sa svojim položajima silno tuku neprijatelja. Naročito ih ruši jedan naš mitraljez, koji je u samom podnožju prega i stalno dejstvuje i ne prestaje. Zaplevi se ravan od njihovih palih vojnika. Neprijateljski streljački strojevi koji su bili prešli Kamičak povratiše se natrag i sjuriše se u rečno korito odakle jakom pešačkom vatrom dejstvuju. Oko 11 časova pre podne poče neprijatelj dejstvovati sa artiljerijskim teškim oruđima, plasiranim negde pozadi Sokine kafane kod Štitara i gađati naše položaje. Sama se zemlja drmne od siline eksplozije njenog zrna. Sa jednim metkom sruši podignutu vilu nekog Šapčanina u vinogradu ispred naše baterije. Crn stub dima dizao se kao vulkan. Baterija je na istom položaju. Svakoga dana i noći vodile su se jake borbe. Svi neprijateljski napadi bili su razbijeni sa velikim neprijateljskim gubicima.

 

PLAVI SE RAVAN

 

Mrtvi vojnici su prekrili ravan ispred nas i ka Šapcu, jer između vatri nisu mogli, da ih iznesu – samo se plavi ravan od njihovih šinjela. Dani vedri i lepi, a noći vrlo hladne. U pet časova po podne danas 27. oktobra dobismo naređenje da se sa ovog položaja odstupi pod zaštitom mraka preko Skupljena, Debrca, Vlasenice, Pustog sela do Vukone, gde se zadržati, i čekati dalje naređenje. Sve nas je čudilo za ovako naglo i veliko naše odstupanje. Sigurno da kod naše vojske, koja vodi borbu na Gučevu i Baranji ne ide dobro. Verovatno da su odstupili i nama preti opasnost da ne budemo odsečeni i da ne mognemo odstupiti.

 

Dnevnik Velikog rata - Savet zemljaku Antoniju


Kolubarska ili Suvoborska bitka najznačajniji je okršaj između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije u Prvom svetskom ratu. Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu dugom više od 200 kilometara. Okončana je ofanzivom Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića protiv neuporedivo brojnijeg i opremljenijeg neprijatelja, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Srbije.

 

Zajedno sa vojskom povlačio se i narod pred zverstvima austrougarskih vojnika, što je otežalo ratovanje srpske vojske. Snežna jesen napravila je neprohodno blato od puteva zapadne Srbije, pa se pokazala kaonajbolji srpski saveznik, mada je većina vojnika bila mokra do gole kože jer nije bilo dovoljno šatora.


CRNE SLIKE


Mileta M. Prodanović je u to vreme dobio težak zadatak na koji se dobrovoljno prijavio. "Major čita zapovest - pravac odstupanja. Brine se što nema izviđača puta. Pešačka borba sve bliže i bliže čuje se. Videći ga zabrinutog za izvlačenje diviziona pošto izviđača nema (sigurno su pogrešili pravac i skrenuli drugim putom, što je se docnije i utvrdilo), ja se javim majoru Lazi kazavši mu da ja znam dobro put, kojim divizion ima da prođe do određenog mesta, Vukone. On mi oštro reče vrlo dobro, ali promisli da se ne varaš u putu, jer za grešku, to jest, ako divizion skrene pogrešnim putem, preti mu opasnost da se ne izvuče i zarobi se, jer se borba vodi blizu. Rekavši mi: "Pazi dobro, glava ti je u opasnosti", naredi mi: "Jaši! Hajde sa mnom napred!" Pojahasmo, divizion se krete. Pošto sam znao put iako je bila noć, radovao sam se u sebi kada mogu u ovako teškim prilikama pomoći starešinama. Baterije su se kretale žurno.

 

Sreda, 30. oktobar. Svakog časa stižu hrđave vesti sa našeg levog krila, koje vodi borbu pred Valjevom i Kamenicom. Uveče u 8 časova dobismo naređenje, da baterija odstupi preko Kladnice, Jabučja, kod Belog Broda prebaci se preko Kolubare, pa preko Lazarevca izađe na Vreočku kosu i čeka dalje naređenje... Kiša hladna i sitna pada. Noć mračna, ništa se ne vidi. Silna bežanija slegla se svud oko puta, zadržata je zbog prebacivanja trupa preko mesta na Kolubari. Oko 12 noću baterija je prebačena preko mosta. Mineri čekaju kod mosta da, čim budu naše trupe prošle, bace ga u vazduh. Poslednji voz iz Valjeva odlazi. Valjevo je, izgleda, palo.

 

Očev savet


Sveta u Čačku mnogo... Pranjane je neprijatelj već uzeo. (Otac) Miko me uveravaše da on nema sumnje u konačnu našu pobedu. Mnogo polaže na istrajnost Engleza, na neiscrpnu moć Rusa, na finansijsku moć Francuza, ali mi ćemo trenutno i pretrpiti. Savetujući me da se ništa ne brinem za decom, Cvijetom i nama, reče mi: - Samo vodi računa o svom zdravlju. Mi ćemo ovde sačekati pad Čačka, pa ću uzeti objavu i vratićemo se kući u Pranjane. Ja sam žurio da se vratim u Komandu. Bojao sam se da mi neprijatelj ne preseče prolaz preko Rudnika. 

 

Nedelja, 15. novembar. Rano sam sa komandirom u osmatračnici. Napolju sneg veje i hladan vetar duvaše. Čitali smo izveštaje sa bojišta sa našeg levog krila koje vodi borbu oko Ljiga, Suvobora i na Maljenu. Baš beše izveštaj, kako su naši potukli neprijatelja na Baćencu, dok uđe komandirov posilni Ristović i reče mi da me traži jedan vojnik. Došao beše kod mene Antonije Obrenović, vojnik iz X pešadijskog puka, koji je iz Pranjana. Pitasmo se. Rekoh mu:


- Pričekni da se vratim komandiru i kažem mu da ću otići do topova, pa da odemo. Mogli bi tamo u zemunici da se porazgovaramo, i da što popijemo. On mi reče da nema kad: - Došao sam samo časom da te izvestim i da te upitam za savet. Teknu mi misao, sigurno preti opasnost Pranjanima. Zadržah se sa njim. On mi poče pričati da je noćas došao jedan vojnik iz Brajića i kaže, da se sada vode borbe na Suvoboru. Poljske pekarnice, koje su bile u Brajićima, odeljene su pre nekoliko dana. Maljen je pao. Kaže mi da je čuo da su moji otišli iz Pranjana. Reći će mi:

 

- Nas dosta rešilo je da napusti komandu i da idemo kući. Kako nam ti veliš? Rekao sam mu da o tome i ne misli, niti pak da ma gde o tom razgovara i da sve od toga odvrati. Sada je lako izgubiti glavu. Kazao sam mu može biti da će mene komandir pustiti na neki način i ako mognem otići, poneću vam pisma i šta vam treba vi poručite kući a o napuštanju komande nema ni da pomišljate.

 

Rekoh mu: - Dođi doveče kod mene da posedimo; a ako mognem ići, ponesi pisma da ponesem. Pozdravismo se, on ode, a ja se vratih komandiru u osmatračnicu. Ispričah mu vest koju sam dobio. Iako nisam imao potrebe da toliko brinem, jer znam da je otac Miko tamo i sve išto se mogne bolje on će i raditi, ali me ipak velika briga i bol mori. Vidim kako se svi bez razlike u bežaniji muče, a i ostavlja se imovina neprijatelju i meštanima da je propaste i rasturaju. Same suze na oči udaraju mi. Ručati nisam mogao, samo sam priskrivao čašicu sa konjakom. Crne slike iz bežanije stvarale su mi se u mislima. Pomislih kako će moji po ovoj mećavi mučiti se. Komandir, osećajući moju tugu i bol za svojima, prekide ćutanje rečima: - Mileta, znaš strogu naredbu da se svakom bez razlike zabranjuje udaljenje van komande, ali ja primam na sebe i dozvoljavam ti, uzmi moga konja, otidi kući, vidi se sa svojima, dogovori se i naredi šta imaš i kad svršiš posao vrati se. Samo se čuvaj da ne padneš ropstva. Otidi, napiši jedan akt Sudu opštine pranjanske kao da te šaljem službenim poslom, zvanično, za prijem konja, koje opština ima da uputi...

 

Napišem akt i objavu, odnesem komandiru i on mi potpisa. Sneg prestao da pada. Reših da sad ne idem, jer sam bio rekao Antoniju da večeras dođe. Odem kod učitelja Sima, koji je sa službom u divizijskom štabu, a štab je bio u Sakulji. On napisa pismo. Uveče dođe i Antonije, donese dosta pisama i izjutra 16. novembra rano se krenem na konju. Vrlo hladno vreme, borba se čuje na celom frontu... Kad je bila zora, bio sam uz Breznu od Đurove reke ka kući Terzića, tu strevih jedan eskadron konjice. Pozadi jahaše jedan oficir. Zapitah ga odakle idu. Reče mi da idu sa položaja iz Brajića. Bili su zaštitnici cele odstupajuće vojske sa Suvobora. Sa neprijateljskim patrolama reče mi da su noćas imali dodira do teočinske opštine.

 

Dečje oči


Utorak, 28. oktobar. Silna bežanija prolazi, a negde i po dva reda kola natovarenih sa posteljnim stvarima i hranom. Odozgo na kolima mala dečica uplakana očicama gledala su vojsku. Čisto čitajući njihov bol iz očiju, čoveku se srce cepa kad vidi kako se ovi mališani muče. Žene i stari ljudi sa starijom decom terali su ovce, svinje i goveda, a neki su vodili volove ili krave zapregnute u kolima sa stvarima. 

 

Reče mi i to da u ovom pravcu nema više naše vojske, osim one koja je odstupila ka Galiču, jer po naređenju naše trupe imaju odstupiti na odbrambenu liniju: Gojna Gora, Pranjani, Glavič, Osoje, Vrnčani, Zagrađa i Rudnik. Eskadron prođe, ja još produžih malo, misleći se šta da radim: da li da idem ili da se vratim. Pomislih na savet komandirov, koji mi reče kada sam pošao, a i sam konj neće da ide, sve nešto zastajkuje i vraća se. Reših, bolje da se vratim. Već sam bio izašao do Terzića kuće i svratih kod njih da što saznam o mojima, pa da se vratim. Meni uzvariše vruće rakije, te se malo zagrijah. Doručkovah, a već dva dana ništa nisam mogao jesti. Oni me izvestiše da su moji svi otišli u Čačak, samo je majka Maca ostala kod kuće u Pranjanima. Nisam se smio dugo zadržati, žurio sam. Polako, po onom metežu od sveta i komora, stigao sam u 4 časa po podne u Čačak 17. novembra.


Moje sam našao kod kuće Maksima Krivačića, kod Dare - Miko i Cvijeta sa decom, a Ljuba i snajka bili su otišli u Poljnu. Veoma su se obradovali kad su me videli, a i mene se bol sa srca svali kad njih videh. Sve su mi oči bile zavodnile od suza od radosti. Dečica se veselo igrahu oko mene, pričajući mi razno koješta. Prenoćio sam kod njih, posavetovali se da oni ostanu u Čačku i da dalje ne idu. Ispričao sam im velike patnje bežanije, naročito male dece. Već i poslednji voz iz Čačka odlazi i Čačak se žurno evakuiše.

 

Dnevnik Velikog rata - Poklon od neprijatelja


Aranđelovac je polovinom novembra 1914. godine, u doba bitaka na Kolubari, bio prepun vojske i naroda, a tu se, kako svedoči Mileta M. Prodanović u svom dnevniku, obreo i sam vrh vojske i države.

 

Njegovo Veličanstvo Kralj Petar Prvi ode na položaj vojsci. Saznadoh da je naš divizion odstupio sa Crljeni na Medvednjak u Prkosavu blizu Aranđelovca... U 4 časa po podne dođem u bateriju, koja je bila na položaju na Medvednjaku. Svi su se obradovali kada su me videli, jer su se bojali da ne budem pao u ropstvo, pošto su na telefonu saznali još pre dva dana da su Pranjani zauzeti. Uveče smo duže vreme u šatoru posedeli i pili vina, koga ovde dosta ima, te da bi se koliko toliko razonodili i brigu rasterali o propasti naše otadžbine.

 

OPŠTA OFANZIVA


Još nije bilo svanulo, tek zora, posilni me budi. Ordonans dolazi kod mene, dade mi hitno naređenje u kofertu. Potpisah mu koferat, on ode. Pročitah naređenje i vidim da je Vrhovna komanda sa obzirom na to što su kod neprijatelja nastupile teške prilike u pogledu hrane i snabdevanja i fizičke iscrpljenosti, a da se iskoristi momenat slabosti kod neprijatelja, a moral i duh kod naših trupa podigne, naređuje da se 20. novembra u 10 časova pre podne preduzme na celom frontu - opšta ofanziva... Žurno smo pripremali za pokret. Svi smo bili veseli kad je naređena ofanziva.

 

Petak, 21. novembar. Naše trupe krenule su rano u napad na celome frontu. Lepo sam sa Glavice posmatrao kako X i XIX pešadijski puk podilaze kotu 187 koju je neprijatelj uporeno držao. Oko 4 časa posle podne zasviraše trube, krenuše se ova dva naša puka na juriš... Kosa mi se beše naježila. Strahovao sam šta li će biti. Neprijatelj nije mogao zadržati ova naša dva lavovska puka, koji zauzeše k. 187 sigurno sa velikim žrtvama, ali su uspeli.


Subora, 22. novembar... Danas je bilo dosta gubitaka i kod naše, a naročito kod Timočke divizije. Zarobljeno je neprijateljskih vojnika dosta. Moral i duh naših trupa je visok.

 

Sreda, 26. novembar. Rano su trupe preduzele napad. Sa celog fronta čuje se borba, ali ne tako jaka. Neprijatelj se ispred I i III armije prebacuje preko Kolubare i naglo odstupa, ostavljajući za sobom silan materijal i topove, sanitet, kola i ostalo što nije mogao prevući, jer je put zbog silnih vozova dolinom Kačera i Ljiga, a i ružnog vremena, propao, dok je put niz Tamnavu i sam po sebi u ovo doba godine i ranije bio vrlo hrđav te ometa izvlačenje.


Nedelja, 30. novembar. Celoga dana na celom frontu ogorčena borba, mitraljezi, puške i topovi nisu prestajali. Sa Avale viđahu se po bljesku neprijateljski topovi, koji gađahu naše trupe na Karauli, ali potučeni neprijatelj povlačaše se sa svih položaja, ostavljajući pune rovove svojih mrtvih i ranjenih, i odstupaše ka Beogradu.

 

Sahrana krvnika


Petak, 28. novembar... Ispred naših trupa čujahu se jake borbe. Prošli smo preko bojišta, gde je ovih dana očajna borba vođena. Masa mrtvih Austrijanaca, koje seljaci zakopavaju. Naiđosmo pored položaja neprijateljskih baterija, masa čaura ostalo. Naše baterije silno su ih tukle, jer su naši topovski meci svu zemlju oko njih izrovili.

 

Ponedeonik, 1. decembar. Naši pešački pukovi, koji imađahu pravac Torlak, postepeno, ali uspešno kretahu se čistom poljanom ka selu Jajincima... Kada je naša pešadija došla u visinu sela Jajinaca u dva časa po podne odjedanput videsmo kako neprijatelj iz rovova podiže bele barjačiće kao znak predaje.


Naši pešaci prestaše pucati i požuriše napred. U tom momentu neprijateljski vojnici poskakaše iz rovova, pretrčaše u prednje rovove i odjednom osuše najjaču pešačku vatru, potkrepljenu sa njihovom artiljerijom i pešadijom sa Torlaka. Naša pešadija ovim prepadom zbuni se i zakoleba, pa poče odstupati. U tom kritičnom momentu naš X pešadijski puk iz rezerve odmah je trčećim korakom razvijen kod sela Resnika gromkim glasom prolamao "Ura! Ura!" Za sve ovo vreme naša artiljerija sa Resnika pojačala je svoju vatru, kako na njihovu pešadiju, tako i na artiljeriju na Torlaku.


Naša pešadija koja se bila zakolebala i jednim delom počela da odstupa, ponovo ohrabrena X pešadijskim pukom, ponovo grunu napred i u 4 časa po podne neprijateljska pešadija pobeže iz rovova ka Torlaku. Tučena najjačom vatrom, naše artiljerije sa Resnika prekrila je bojište mrtvim i ranjenim. Njihova artiljerija oko 4.30 časova po podne prestala je sa Torlaka da dejstvuje: sigurno odstupa. Naši pešaci izbijaju na Torlak i noć 'vata, borba prestaje. Baterija je zanoćila u selu Resniku. Poče i sitna i hladna kiša. U 11 časova noću dobismo naređenje da sutra u 6 časova izjutra se krenemo u gonjenje neprijatelja pravcem: Rakovička šuma - Jajinci - Banjica i izađemo na Banjičko brdo, gde ćemo dobiti dalje naređenje.

 

Utorak, 2. decembar. Neprijatelj naglo odstupa; naše trupe već ulaze u Beograd... Borba pešačka vidi se kod Save. Njihova pešadija, koja je kod pontonskog mosta štitila prelaz, vodi borbu: pontonski most raskinut i oni ostali ovamo. U 2 časa po podne presta borba, naše trupe zarobiše silna kola sa zapregama, koja su čekala na red prelaza kao i vojsku, koja je štitila prelaz. Pričao mi je jedan Srbin Banaćanin da je strašna panika bila na mostu i da je mnogo kola-vozova gurajući se na mostu potopilo se u Savu. I ljudskih žrtava bilo je mnogo...


Veliko je raspoloženje kod sviju, jer smo neprijatelja isterali iz svoje zemlje i potukli ga tako da će se svaki Austrijanac, koji je ostao živ, sećati dobro kada je posećivao Srbiju. Ovim svojim junaštvom pokazali smo celom svetu, koji nas nije poznavao, šta je Srbin i zadivili ga. Ratni plen, koji nam je pao šaka, jer ga Austrijanci nisu mogli prevući, veoma je veliki. Uveče smo duže sedeli u vili Garašaninovoj, koja je blizu topova bila gde smo i noćili, pili i veselo razgovarali o našem silnom uspehu i o neprijateljskom slomu. Vojnici su uzeli iz kola neprijateljskih ostavljenih kod mosta na Savi raznih potreba, a nama su dali nekoliko flaša raznih likera, koje su Austrijanci spremili za Božićne poklone vojnicima. Na jednoj flaši sa punčom pisaše "fivun-perpen fapfeven Volforfen - za naše hrabre soldate", ali im sudbina bi, da ih Austrijanci ne piju, već zaista hrabri soldati - Srbi.

 

Sreda, 3. decembar. Svo polje zemunsko do Bežanijske kose pod vodom... Ja sam sa komandirom i p.poručnikom Sretenom smestio se u vilu prote Krstića, poručnik Svetislav u Bojića vili. Duševno raspoloženje od uspeha i dobar smeštaj činili su nas sve veselim i raspoloženim. Dobra hrana, život ne može biti bolji. Baterija je s vremena na vreme dejstvovala, štedeći municiju. Neprijateljska artiljerija sa Bežanijske kose gađala je Topčidersko brdo, obasipajući sav prostor, a i naše mesto tukli su jako. Tako, jednog dana seđasmo za ručkom u našem stanu, dok odjednom grunu eksplozija. Neprijateljski šrapnel se raspršte baš pred našim stanom i parče probi vrata i uleće kod nas. Često puta preko noć otvori se pešačka jaka vatra oko Save sa obe strane, i čim mi bacimo nekoliko metaka, umiri se. Beograd dosta porušen neprijateljskim granatama, noću neosvetljen, tužnog izgleda.


Na Svetog Nikolu proslavili su svečano svoju slavu na bojnom polju komandir i por. Sreta, ugostivši nas vrlo dobro. Ovde sam unapređen u čin podnarednika i ponovo predložen za odlikovanje Srebrnom medaljom.

 

NAGRADA ZA HRABROST


Nedelja, 14. decembar. Jednoga dana pred Božić, dok sam šetao prugom sa komandirom, on mi reče: "Mileta, napiši objavu za sebe i spremi se na odsustvo za ove božićne praznike, te sa svojima provedi ove praznike." Tim me je jako obradovao, jer sam i sam mislio da ga molim, a ono mi on sam odobrava, jer o meni vodi računa. Žao mi i nije žao truda, niti osećam umora u mom velikom kancelarijskom poslu pošto sam više puta morao gotovo celu noć raditi kada mi se to priznaje, jer je komandir činio mi sve što se može i svojom dobrotom i pažnjom prema meni oduživao se, a ja sam, pak, sa najvećom voljom i tačnošću obavljao svoj posao.

 

Dnevnik Velikog rata - Tifusna lutrija


Artiljerijskom naredniku Mileti M. Prodanoviću konačno su, početkom 1915. stigle i lepe vesti: "Nedelja, 25. januar. Dobio sam kartu od kuće koja me je obradovala. Snajka je rodila ćerku, koju su krstili i dali joj ime Olga. Milo mi je bilo, kada je dao Bog da od pokojnog Zdravka imam koga, koji će mi njega predstavljati i u Olgici gledaću moga dobroga brata, Zdravka. 

 

NOVI NEPRIJATELJ


U martu je štab Prodanovićevog puka bio stacioniran u selu Kumodraž kod Beograda, i on beleži u svoj dnevnik i ovo: "Pojašem konja, pa kroz Rakovičku šumu, gde ptičice pevaju, pa preko divnog zelenog polja po kome se ucvetalo cveće šareni, a po polju rasturene ovce pasu, mali beli jaganjci igraju se i tek po koja ovca blekne, brine se za svoje jagnjence... Iziđem na Torlak, odakle je dogled vrlo veliki, sjašem sa konja, sednem i posmatram okolinu: Beograd, Zemun i nedogledne sremske ravnice iz kojih se samo negde vidi toranj neke crkve u selu, ostalo se sve gubi u tami, Sava i Dunav vijugaju i obavijaju lepi Beograd oko koga su se pre 5-6 meseci vodile krvave borbe, a i sada s vremena na vreme bombarduje ga neprijatelj sa težim oruđima. Vidi se lepo Cer sa Vidojevicom, ponikao iz mačvanske ravnice kao neki veliki grad... Vide se rovovi, koje je naš vredni pešak kopao ispod Torlaka i Rakovičke šume, gde su pre 5-6 meseci vođene velike borbe. Divna panorama, da bi se čovek sa uživanjem zadržao posmatrajući ceo dan, podsećajući na minule borbe...

 

Zdravlje kod vojnika pogoršava se. U našoj vojsci pojavljuje se trbušni i pegavi tifus. Zavlada strah. Umiranje kod vojnika veliko, naročito u Valjevu. Nekoliko vojnika umrije i u našoj bateriji. Stroge mere preduzete su. Izvršena je dezinfekcija svih stvari da bi se sprečila zaraza. U početku meseca aprila bio sam malo bolestan, ali shvatajući ozbiljno, otišao sam odmah lekaru, koji me je površno pregledao bojeći se zaraze. Reče mi da se ništa ne plašim, već je samo manji nazeb. Dade mi lek i vrati me. Komandir se bio dosta zabrinuo za mene. Reče mi da će dobro biti da se uveče okupam i zatim da se dobro istrljam i zavijem, da se preznojim.


Celog dana me je on obilazio, kao i njegova gospođa Zora, koja je bila došla iz Kragujevca kod njega, 'ladila mi krpe i nudila me raznim kolačićima kao da sam im bio rođeni brat... Tako isto su se i svi vojnici brinuli za mene, i skoro ceo dan dolazili jedan po jedan i pred vratima moje sobe pitali posilnog kako je meni... Čim sam se pridigao, otišao sam kod doktora potpukovnika Krste Dragomirovića na Torlak, te me je on detaljno i svesrdno pregledao, jer sam se bojao kakve teže bolesti. - Nazeb, proći će - a i reče mi da bi mi bio potreban odmor. - I zato ću ja predložiti da se ti pustiš kući na popravku zdravlja. Pozdravim se sa njim i zahvalim mu se na usrdnom pregledu. Posle dva-tri dana seđah sa komandirom u sobi, dok dođe telefonista, i reče mi, da me odmah traži komandant diviziona ppuk. Nikola Tomašević da idem kod njega. Setih se, sigurno je došao raport od dr Dragomirovića za moje odsustvo.

 

Pred štabom me je sačekao ađutant, prijatelj Voja. Reče mi da me komandant traži zaista zbog toga raporta i kaže mi da se on mnogo ljuti, učeći me kako da mu odgovorim. Ja mu rekoh, ispričaću mu istinu, pa njemu ako se odobrava nek odobri, hvala mu, a ako ne, ono ništa nije ni bilo. Hvala Bogu, samo kada je meni sada dobro, a on kako hoće... Uđem kod komandanta u sobu, on seđaše za stolom. Kada sam mu se javio, on mi ljutito reče: - Mileta, došlo je poslednje vreme kada si i ti kao pošten čovek počeo da kajišariš i da preko prijatelja stvaraš bolovanja i odsustva, onda treba dići ruke od svega. Ja sam tebe smatrao i cenio mnogo... Zamolio sam ga samo da me sasluša. Ispričao sam mu sve kako je bilo... Bojao sam se opake bolesti ne zbog mene, nego zbog dece, jer sam ja roditelj dece petoro mojih i jedno moga brata počivšeg Zdravka, o kome je i on slušao, a i zbog mojih starih roditelja, morao sam se više brinuti za svoje zdravlje.

 

Zavet maloj Olgici


Vraćajući se sa groblja, iako sam klonuo od žalosti, osećao sam da mi je se duševni teret, koji sam imao, svalio, jer sam svoju bratsku dužnost izvršio i preneo telo moga dobrog brata pokojnog Zdravka. Dragi moj mali brate, počivaj mirno i spokojno među tvojom braćom i sestrama. Tvojoj Olgici ja sam mesto tebe.

 

Pa sada, kada je mene hvala Bogu dobro, stoji vam na volju, hoćete li mi odobriti ili ne. Samo sam ga učtivo zamolio da upita dr Dragomirovića i uveri se, zašto sam kod njega bio, da bi sumnja, koju on misli, otpala. On mi reče, da si tražio od mene odsustvo, pa ma i veće bilo, dužnost bi mi bila da ti učinim, jer sam tobom i tvojim radom zadovoljan, ali bolovanje, pošto dobro izgledaš, da ti odobrim neću. Možeš ići u bateriju.


Po dolasku u bateriju ispričao sam komandiru, koji mi reče: - Kada ti on nije dao, ja ti dajem! Spremi se i idi do kuće sedam dana, pa ako ne zatrebaš, ja ću ti poslati produženje. Spremio sam se i otišao kući. Proslavio sam slavu Svetog Đorđa sa svojima i vratio se u bateriju, svršio mesečne račune i opet otišao kući, sada po odobrenju komandanta diviziona puk. Tomaševića". Srpska vojska je uskoro dobila naređenje za pregrupisavanje i pokret, a krajem juna, Mileta Prodanović je po ratnom zadatku stigao u okolinu Valjeva, gde je zatekao svog komandira. "Oko 10 časove pre podne 27. juna stigao sam u Murgaš u logor... Komandir beše nešto slabunjav i žaljaše mi se da se ne oseća dobro.


Nedelja, 28. jun. Komandir ne ustaje iz šatora. Pošto sam sredio poslove, odem kod njega da ga obiđem. On ležaše. Imao je dosta jaku vatru. Lekar je došao pregledao ga i mene samom reče:

 

- Po svima simptomima i znacima izgleda da je trbušni tifus. Komandir je prešao u I poljsku bolnicu Šumadijske divizije I poziva, sproću našeg logora... Ja sam svakog dana, pošto završim redovan posao, pojahivao konja i obilazio komandira u I poljskoj bolnici u Murgašu. Bolest je sve više uzimala maha i u petak 17. jula moj dobri komandir i moj iskreni prijatelj kapetan I klase Dimitrije M. Jezdić umre. Sve što sam mogao, stavio sam na uslugu da bi njegovo telo spremili i ispratili za Kragujevac, da se sahrani u porodičnu grobnicu. Da bi se koliko-toliko njegovoj dobroti odužio, dao sam moje konje, te su njegovo telo po noći odvukli u Kragujevac. Došao nam je za komandira baterije kapetan I klase Božidar I. Bogunović, čovek vrlo miran, veoma tačan oko izvršenja naredbi...

 

Junak se vraća kući


Nedelja, 2. avgust. Oko 10 časova pre podne stigao sam kući u Pranjane sa telom pokojnog Zdravka. Veoma je težak i tužan prizor bio kada smo stigli. Izašli su svi, pa i malu Olgicu izneli da svoga tatu dočeka i zagrli. Svi su pali kukajući oko sanduka. Mala Olgica koju je snajka držala, svojim rukama trljala je po glatkom, metalnom sanduku, kao da siroče zna da miluje svoga tatu. Samo se srce u čoveku cepa. Junačio sam se i stegao srce da njih koliko-toliko razgovorim. Spremljena je grobnica i u ponedeljak 3. avgusta izvršili smo pogreb tela pokojnog Zdravka uz učešće gotovo celoga sela Pranjana kao i kumova i prijatelja iz okolnih sela, koji su došli da poslednju poštu ukažu pokojnom Zdravku, te da se njegovim dobročinstvima i pažnji, koju je on svima činio, koliko-toliko oduže i da vrlog Srbina i dičnog junaka, koji svoj život položi za veru i otačestvo, do svoje večne kuće isprate. Divnim i dirljivim govorom na grobu oprostili su se sveštenici Radosav Simić i Radomir Krečković. Sav narod koji je bio prisutan, gušio se od suza.

 

PARASTOS ZA BRATA


Dani su se primicali godišnjici od kako je Zdravko poginuo. Telo njegovo još stoji nepreneseno. Više puta pokušavano je, razne smetnje su bile. Tvrdo sam se rešio da do godišnjice prenesem njegovo telo pošto-poto, te da bar njegove kosti o godišnjem parastosu se preliju u porodičnom grobu u Pranjanima.

 

Dnevnik Velikog rata - Čestitke za nov život


U avgustu 1915. Srbiji je zapretila nova opasnost, rat sa Bugarima.

 

Mileta Prodanović u to vreme beleži: "Predviđajući opasnost po našu otadžbinu ako rat sa Bugarskom izbije, a znajući da se mi upućujemo na front pred Bugare i da ćemo u slučaju rata sa njima, očajno se braniti, borbe će biti za opstanak, velike i krvave, ko zna šta će biti sa nama... seo sam i napisao pismo kući i Cvijeti. Dao sam joj dosta saveta o postupanju u životu, zamolio je da roditelje moje dobro sluša, decu da neguje, čuva i školuje, da za mene ništa se ne brine, ja ću o sebi voditi računa. U isto vreme poslao sam i pismo, koje je bilo kod mene, a kojim su se austrijski oficiri 1914. kada su zauzimali Pranjane, majci zahvalili na lepom dočeku. Neka im se i to nađe. Ja predviđam da, ako rat sa Bugarima izbije, mi ćemo biti pregaženi od Austrijanaca i Bugara, jer je mala naša snaga da dade otpora".

 

SMRT ZA DLAKU


Prvog oktobra 1915. artiljerski napad Bugara sa Crnog vrha označio je početak rata sa Bugarskom. Srpskom vojskom proneše se glasine da je neprijatelj zauzeo Vranje, ali i da je Rusija objavila rat Bugarskoj.

 

"Nedelja, 18. oktobar. Danas su neki slavili Svetog Luku. Penjući se uz Grnčarevu čuku posmatrao sam borbu, koja se žestoko vodila na celoj liniji našoj od ogranka Suve planine pa do na Vlasinske položaje. Oko 2 časa po podne stigao sam blizu položaja naše baterije, koji je bio jako dobro obasut neprijateljskim haubičkim zrnima. Naša baterija ipak dejstvovaše, ali čim neprijatelj opali, posluga pobegne u zaklon. Ostavio sam konja kod prednjaka i uputio sam se bateriji na položaj. Kad sam bio blizu baterije, pod samim položajem, neprijateljska haubica opali, ču se pucanj. Malo potraja, pa se čuje zrno kako putuje baš u pravcu mene. Požurih samo malo bržim koracima. Vidim da se nema kud.

 

Od sudbine se ne može uteći. Odjednom, iznad moje glave, zrno svojim zvukom fu i pozadi mene, prebaci me, na tri metra grunu i eksplodira. Svoga me dim obuze, komandir i komandant bataljona major Arsenijević sa osmatračnice gledali su durbinom. Kad sam bio zaklonjen u dimu, računali su da sam gotov, a poznali su me kad sam išao položaju bateriji.


Čim sam izašao u bateriju, zovu me na telefon i čestitaju mi nov život. Svima vojnicima milo i raduju se što sam ostao živ i čude se mojoj hladnokrvnosti, jer se nisam bio nimalo uplašio, promenio. U bateriji, kad sam raskopčao koporan, izbija dim i smrdi, koji se prilikom eksplozije zavukao... Na levom krilu celoga dana vrlo jaka borba se vodi. Naši su napadali na Golaš koji su prošlog dana izgubili, ali ga i danas nisu mogli oteti. Juče i danas naš levi odsek imao je dosta gubitaka... Ovog dana položaj naše baterije je nađen i silno tučen, tako da su u samu bateriju padala haubička zrna, a jedno udarilo baš kod našega šatora... Pomolio sam se Bogu kad sam hteo leći, što me je danas sačuvalo od smrti...


Ponedeonik, 19. oktobar. Dobismo uveče od Komandanta odseka naredbu, koju da saopštimo vojnicima, da su trupe Timočke divizije I poz. potukle Bugare na severnim padinama Suve planine kod Bele Palanke, kao i da je Rumunija objavila rat Bugarima; da Rusi bombarduju Varnu i Burgas i da maršuju preko Dobrudže; Englezi bombarduju Dedeagač, a Francuzi gomilaju oko deset divizija i tuku se sa Bugarima kod Štipa. Pošto smo pročitali vojnicima ovu naredbu, legli smo. U šatoru sa komandirom o njoj sam dugo komentarisao. Pročuo sam odmah, da situacija ništa ne valja i samo se izmišljava i vojnicima dostavlja, da se moral koliko-toliko očuva."

 

Krajem oktobra Prodanovićeva baterija dobila je naređenje za pokret ka Vlasotincu i Leskovcu, gde se kod sela Batince 25. oktobra razvila strašna borba. "Pešačka zrna sipala su kao kiša oko nas, 9 časova pre podne naša pešadija poče naglo da odstupa; vojnici iz Trećeg puka III poziva počeše se predavati Bugarima, čak i njihov komandant bataljona rezervni major Sava Lazić... Pešadija je naglo begala; opet zavlada bojazan da ne budemo zarobljeni. Tog trenutka dobismo telefonom naređenje od komandanta artilerije puk. Čed. Vohoskog, da odstupamo do vodenice, gde će nas on sačekati na raskrsnici puteva Leskovac-Vranje i Leskovac-Vlasotinci i izdati nam zapovest za dalji rad. Odmah komandir telefonom naredi "na prednjake zapreži", a mi poskakasmo iz osmatračnice i pritrčasmo bateriji; neprijateljska artiljerija tukla je sve žešće selo i put ka Leskovcu...

 

Haos u Leskovcu


Kroz Leskovac haos od trupa i građana, vriska i plač ženskinja na sve strane, radnje se razbijaju i pljačkaju, rulja pljačkaše na sve strane, viđala se i po kućama, vukla i nosila stvari, pa čim je spazila nešto bolje, bacala je i drugo uzimala. Žalosno je i tužno gledati kako se ruši imovina svoje braće, ali besvesna masa nije se obazirala ni na šta...  

 

Komandant XIV pešadijskog puka p.pukov. g. Stevan Nešić trčao je lično i zaustavljao razbijene pešake, da se vraćaju i zadržavaju Bugare, ali ga nije niko slušao, već su i dalje begali ka Leskovcu i pruzi; jedan vod konjanika rasturen, sa revolverom u ruci, zadržavao je pešadiju, da bar posedne prugu. Gađajući najživljom vatrom, sačekali smo bugarsku pešadiju do 700 metara... U galopu smo prešli prugu i ušli u Leskovac, i žurili ka položaju; vod kapetana Popovića kod železničke stanice brzom paljbom dejstvuje i zadržava neprijatelja, koji besno juri. Haubička baterija majora Toše poče sa Hisara da dejstvuje.


Ponedeonik 26. oktobar. Oko 8 časova pre podne telefonist Ljubomir Petković kazaće mi da Bugari izbijaju na Hisar... Čim smo promakli raskrsnicu puta Leskovac-Prokuplje i pošli Lebanima, počeše padati naši ubijeni konji i kukati pogođeni vojnici. Komandir, videći da bateriju ne može izvući, viknu: "Spasavaj se kako ko može, a vadi sa topova zatvarače." Meci su padali kao grad, iz visine, jer su Bugari na Hisaru, a mi dole; ja sam skočio oko jedne kućice, pored puta za Prokuplje i poljem begao sam, samo sam gledao da nisam u gomili vojnika, jer će gomilu koncentrisanijom vatrom gađati... Na sve strane padaju pogođeni vojnici, obliveni krvlju, kukaju i mole: "Braćo, iznesite me ili me ubijte!".

 

Uzmem jednog pešaka ranjena, sav u krvi, kao slamku zabacim ga na leđa, produžim trčati, nisam ni trideset koraka prošao, on stade kukati i moliti me: "Spusti me brate, molim te, teško mi je." Spustio sam ga. Produžio sam trčanje dalje, meci su samo šibali, predviđao sam da je gotovo nemoguće iz ovog okršaja izvući se čutav. Molio sam se Bogu, samo da se teško ne ranim, već lako da se ranim ili da poginem, a iz unutrašnjeg džepa izvadio sam revolver, da ako se teže ranim, da živ ne padnem Bugarima šaka, jer sam očima sa položaja gledao kako noževima bodu volove u Haubičkoj bateriji, kao i ljude među topovima. Nisam mogao zamisliti da je čovek u stanju toliko da trči, čitavih pet kilometara pretrčao sam. Kada su pešački meci počeli ređe padati, ipak bojao sam se njihove konjice i trčanje produžio sam sve do prelaza Jablanice...


Gubitaka naših mrtvih i ranjenih koliko je bilo ne da se lako oceniti, polje je prekriveno, ali da su Bugari samo strčali na raskrsnicu puta Leskovac-Prokuplje sa samo jednim mitraljezom, pošto je teren ravan, a poljem je u najvećem neredu begala naša vojska XIV pešadijskog puka, dva bataljona XX pešadijskog puka, ostatak ljudstva od tri zarobljene baterije, pešačke trupe i bojne komore, sve bi pokosili i niko živ ne bi izašao; ili da su samo pustili dva eskadrona konjice, sve bi žive po'vatali i zarobili.

 

PUKOVNIKOVA GREŠKA


Četvrtak, 29. oktobra. Napisali smo i poslali iscrpan izveštaj o našoj propasti komandantu Timočke divizije I poziva. Komandir je strašno bio utučen, žalio je izgubljene topove, samo suze što mu ne udare. Ja sam pak blažio ga i govorio mu da smo mi izvršili potpuno naš zadatak i do poslednjeg trenutka štitili smo našu pešadiju; a što je pešadija naglo napustila položaj i što nas blagovremeno nije izvestio komandant artiljerije pukovnik g. Vohoska, to mi nismo krivi, mi smo tehnički izvršioci. A oni koji treba da vode računa o strategiji nisu vodili, to mi nismo krivi. Žao mi je samo ljudi, a topova nije.

 

Dnevnik Velikog rata - Noć tiha, a strašna


Sve se uzmutilo. Čak se prenose vesti da će se danas, sutra rešavati o kapitulaciji, a i pripremalo se na put preko Crne Gore za Skadar. Silna zapitkivanja upućivana su mi od vojnika i traženi saveti šta ja mislim šta da rade, da li da se vrate kućama i predadu neprijatelju ili da produže dalje sa baterijom ako ne bude sloma i kapitulacije. Svakome sam bez razlike čina i zvanja savetovao da mi ne treba ni da pomišljamo da napuštamo komandu i vraćamo se kućama sami, dok oni koji vode računa o tome ne reše pitanje o nama.

 

SVE NADE PROPALE


Utorak, 17. novembar... Oko 11 časova noću probudi me posilni Milivoje i reče mi: "Traži te komandir odmah." Odem u šator kod komandira koji je sedeo na stolici naslonjen na obe ruke, a držao je neku hartiju u ruci; dolaskom mojim ustade, sav prebledeo i neobičnog izgleda reče mi: - Mileta, ovo je naređenje po kome imamo sav ostatak našeg topovskog materijala i sve spreme da uništimo, sve slabe konje da pobijemo, a potrebnu hranu, stvari i arhivu da natovarimo na konje i u 7.30 izjutra 18. ovog meseca, da baterija, stoka i ljudstvo bude gotovo za polazak preko Žljeba, Rožaja za Andrijevicu, a odatle za Skadar; do tog vremena ima biti sve uništeno, municija, kare, kola i ostala sprema...

 

Izgovorivši mi ove reči drhtavim glasom i velikom tugom za propast naše otadžbine, jer je ovim sada načisto, sve nade su propale, dade mi naređenje da ga zavedem i čuvam. Strašan je prizor bio pogledati kako se nište oni dični topovi kod naših ostalih baterija koji su pokazali bezbrojno puta neprijatelju da su nenadmašni u savršenstvu; sve se seče i gori, topovi se lupaju gvozdenim maljevima, obijaju se nišanske sprave i sve što je gvozdeno kvari se, a sve drveno gori. Noć tiha, ali strašna, crni dimovi kuljaju, tek gde-gde čuje se prasak neke bombe koja je ostala u nekim kolima koja gore; svi sa velikim duševnim bolom ćutke izvršavaju svoja naređenja...

 

Zahvalnost Esad-paši


Posle bekstva princa Vida sa prestola i uprave Albanije, uzeo je upravu u svoje ruke Esad-paša, naš veliki prijatelj i saveznik, i blagodareći njemu, njegovoj svesrdnoj pomoći i zaštiti, mi smo mogli obezbeđeni proći, inače bismo svi izginuli ili bili porobljeni. Svaki Srbin koji je prešao Albaniju, mora biti večito zahvalan Esad-paši. 

 

Osviće sreda 18. novembar... Pred mrak ulazimo u klisuru Žljeba, sneg sve veći, put je vrlo uzan i kretanje sporo, i tako polako, putujući i ostavljajući ponekoga konja, koji je snagom baldisao, u velikom snegu zanoćili smo. Svaki je birao mesto ispod jele ili smrče, gde je manji sneg, nasekao jelovih grana i umoran spustio se da se malo odmori. Od Savinih voda pa do na vrh Žljeba išli smo klisurom Žljeba, koju nadvišavaju tanke jele i četinari. Po samom mestu i opremi putnika, samo da je u manjem broju, podseća čoveka na neku turističku ekspediciju na Alpe.

 

Petak 27. novembar. Krenuli smo se iz Podgorice za Skadar u 7.00 izjutra lepim drumom do varošiceTuzi, a odatle preko vrlo kamenitog i hrđavog puta izašli na brdo više Tuzi. U 11 časova pre podneugledasmo Skadarsko jezero, za koje sam kao dete znao i koje je u pesmama iz starih vremena opevano.Hrane ponestalo... Gladni i zamorni vojnici ipak su se trudili da bi što pre stigli Skadru, toj našoj obetovanoj zemlji, gde ćemo se nahraniti, odmoriti i primiti oružje i odakle ćemo, udruženi sa saveznicima, udariti ponovo na neprijatelja. Sa tom nadom svaki je upinjao svoju snagu. Uz put je bilo raznih šala i doskočica, da bi se čovek razonodio i na umor i glad unekoliko zaboravio. U 4.00 po podne stigli smo u selo Hotski Han pod samim kršom albanskim... Arnauti izneli pomalo hleba. Prodaju ga, ali ne za pare, već u razmenu za razne stvari kao veš i ostalo; već počinju vojnici i svoju spremu davati za hleb.

 

Nema, čoče, bogumi


Petak, 27. novembar. Mi smo jutros poslednji hlebac koji smo našli u komori dali vojnicima, još imamo šest džakova brašna koje nosimo kao rezervu, a kupiti se nigde nema; od ma koga Crnogorca potražiš da li ima hleba da ti proda, kazaće ti svaki istim odgovorom: "Nema, čoče, bogumi, ovo je siromašna i gladna Crna Gora..." 

 

Nedelja 29. novembar. U 7.00 izjutra pošao sam u Skadar, jer me komandir uputi da kupim nešto za jelo i piće dok oni dođu... Varoš puna silna sveta bežanije i vojske tako da samo po ulicama meša, kupiti se za jelo nije imalo ništa. Nađem našeg konačara i on mi reče da će naš bivak biti kod starih kasarni na severnom delu varoši na putu koji vodi za Đakovicu. Izađem na tu stranu da sačekam bateriju. Od topovskog parka, od hrane i udobnosti koju smo mi očekivali i nadali se da ćemo ovde imati, nema ništa... Nad samom varoši sa južne strane uzdiže se stari Skadarski grad, koga su još braća Mrnjavčevići zidali, ispod koga ka severu proteže se stara varoš - prava turska, po uskim ulicama i ćepencima, posle malo dalje ka severu nastaje nova varoš, evropska, sa lepim dvospratnim i trospratnim kućama evropskog tipa i ima vrlo velikih trgovina. Odmah po našem dolasku, neprijateljski aeroplani preko Taraboša od Bara dođoše i bombardovaše logore oko varoši; malo podalje od našeg logora padoše dve bombe, od koje je jedan vojnik poginuo. Već strah i razočaranje sve više čoveka pritiskuje, hrane nema. Izdelismo onih šest džakova brašna vojnicima, a još nam traje volova, pa smo ponekog klali. Vrlo ružno i kišno vreme.

 

Umiranje vojnika vrlo veliko, tako svako jutro pored našeg logora proteraju po nekoliko volovskih dvokolica natovarenih, kao drva, mrtvim vojnicima za sahranu. Aeroplani gotovo svaki dan bacahu bombe, topova za gađanje istih nema, i što ima brdskih, nemaju municije. Starešine, i koliko bi hteli nabaviti hranu za ljude, nemaju sredstva da je donesu, jer stoka gotovo sva ostala na putu, i što je ostalo, to sad bez hrane lipsava svaki dan; svaki je gotovo ostavljen samom sebi, da se što zbrine i nabavi za hranu. Naš papirni novac neće da primaju... Na ovom bivaku kod starih kasarni proveli smo 12 dana, kada smo se po naređenju komandanta divizije preselili u staru varoš ispod Skadarskog grada, i razmestili se u kuće i po štalama...


Veoma me je interesovalo posmatrati Taraboš, koji nas podseća iz skore prošlosti na velike borbe iz 1912. i 1913. godine. Varoš je puna sveta. Ovde su narodni poslanici, vlada i ministri, sem ministra vojnog, za koga računaju da je odstupio za Solun i na mesto njegovo za ministra vojnog dođe pukovnik Boža Terzić, naš komandant Šumadijske divizije I poziva. U Skadru smo proveli do 20. decembra, kada smo dobili naređenje da idemo za Lješ, gde ćemo ako se mogne, ukrcati se u San Đovanu u lađu, a ako se ne mogne, onda ćemo ići do Drača peške, pa ćemo se tamo ukrcati u brodove i ići na ostrvo Korziku ili u Alžir... Nastala je briga gde će se naša vojska smestiti i kako će se prebaciti, a dokle saveznici o tome odluče, primaći je bliže moru, kako bi se lakše ishranjivala, pošto stoke i sredstava za prenos hrane od San Đovana nema dovoljno...

 

SPAS OD RUSKOG CARA


Sreda 23. decembar... Veliku blagodarnost naš narod je dužan priznati ruskom caru Nikoli II, koji se brinuo za našu evakuaciju, jer se nešto oklevalo i izgleda mi da nije bilo ni utvrđeno gde će nas i kako evakuisati iz primorja, pa je, kako sam pouzdano doznao, car Nikola danas uputio telegram, koji je ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski predao francuskom ministarskom savetu: "Pozivam se na Vas, gospodine predsedniče, da pomognete našeg hrabrog saveznika Srbiju. Jedan veliki deo njene vojske čeka na albanskim obalama način kako da se ukrca i tako izbegne da padne u neprijateljsko ropstvo. Neophodno je potrebno da se brzo spase ova hrabra vojska, koja će biti kasnije od velike koristi za opštu stvar. Ako Francuska i Engleska nađu način da obezbede sigurnost jednog brzog transporta srpske vojske na ostrvo Krf, njini napori poslužiće jednoj lepoj i plemenitoj stvari - Nikola."

 

Dnevnik Velikog rata - Glad gora od kuršuma


Sreda, 30. decembar 1915. Oko 11 časova pre podne bili smo na bregu iznad Bazar Šijaka, odakle se ugleda Drač sa svojim pristaništem i gradom. Breg okružen sa tri strane morem, blještaše se od kuća lepoga i željno očekivanog Drača... Hrane što smo imali, to je sve potrošeno i ovde odmah primismo po pola kila peksimita, a zaklali smo poslednjeg vola i razdelili vojnicima.

 

Ceo ovaj put do sada prešao sam dosta dobro, ali masa vojnika, naročito pešadije, mučila je se za hranu mnogo i gotovo za četiri dana nismo je ni mi primali; i koji je inače bio slabunjav, a bez hrane, skapavao je i ostajao u blatu, putem umirao od gladi i iznurenosti, koje ga prate još polaskom iz Peći... Od Lješa dovde video sam dosta leševa naših vojnika, koji su na putu u blatu, pored vrzina i po polju, od gladi i iznurenosti pomrli i ostali.

 

Nosili mrtvog junaka


Četvrtak, 31. decembar. Ovog dana umro nam je u našoj bateriji vojnik Dragoslav Ognjanović iz Lipovca kod Gor. Milanovca. I on je od iznurenosti i gladi umro, koga su vojnici poslednjeg dana putovanja prosto na rukama nosili. Njega smo sahranili u srpskom groblju ovde u Šijaku, koje su 1912. ondašnji borci svoje kosti ostavili. Vrlo dirljiv posmrtni govor održao je rez. kapet. Dušan Đurić, pri pogrebu ovog našeg za čast otadžbine palog od gladi vojnika... Neprijateljski aeroplani dolazahu i bombardovahu Drač i logore okolo, i bacali su cedulje kojima su pozivali srpsku vojsku na predaju. Čusmo, da je austrijska vojska uzela Skadar i produžuje kretanje ka Lješu. 

 

LEŠEVI KRAJ PUTA


Četvrtak, 14. januar 1916. godine. Ovde u Šijaku u logoru proveli smo sve do danas, kada smo jutros rano dobili naređenje da se krenemo za Valonu, a naređeno nam je da izdvojimo slabe i iznemogle vojnike, kao i one koji nemaju obuće, i da iste uputimo u Drač, koji će se ukrcati u lađu, a ostalo ljudstvo ići će peške za Valonu... Čim smo prošli Šijak, Nj. V. Prestolonaslednik Aleksandar bejaše izašao automobilom sa Esad-pašom. Obilazi svoje vojnike. Stajaše i tužnog i brižnog lica, gledaše svoju vojsku, koja vrlo bedno izgledaše. Na njegovom licu vide se još tragovi teške bolesti, koji je se u Lješu razboleo i nije hteo od svoje vojske ići, i eto sada, tek se malo od bolesti pridigao i oporavio, požurio, da nas vidi i obiđe, nigde ovakog vojskovođe ni vladaoca nema.

 

Pored njega stajaše Esad-paša, krutunjav, omalena rasta, prilično uhranjen, crven u licu, malih brkova, a na glavi imađaše crven fes sa kićankom. Mi prođosmo, i malo bi, pa i oni vratiše se, i odoše za Drač. Po dolasku našem do Drača, okrenuli smo levo pored mora i na samom pesku pred Dračem smo primili hranu - peksimit i po nekoliko konzervi, za 12 dana. Po prijemu hrane odmah smo krenuli pored mora na jug drugom za Kavaju. Ovo mi je prvi put da izbliza vidim more...


Petak, 15. januar. Putovali smo dobrim putom do Kavaje, a odatle desno preko blatnjavih livada, kuda stoji masa ljudskih leševa, naših regruta i zarobljenika, koji su iznureni po ovom blatnjavom putu umirali...


Ponedeonik, 18. januar. Oko tri časa po podne prošli smo lepo i bogato selo Ljubavču, koje leži u ovoj plodnoj ravnici. Blizu nje u bregu nalazaše se grčki manastir Svetog Đorđa, gde smo se i mi ubivakovali i zanoćili. Počinje se viđati i južno voće sve više, limuni, masline i divni kiparisi, koje baš ovde zasađene oko manastira nijaše vetar, da ih je divota pogledati. Primećuje se, svet malo kulturniji, vidi se uticaj Grka, čijeg življa ovde ima već dosta.

 

Ponedeonik, 25. januar. Oko 10 časova pre podne prošli smo pored bogatog i velikog grčkog manastira, kod koga bejaše u logoru italijanska konjica, a malo niže bejaše divno tursko selo sa lepom džamijom. Selo je bogato, jer se viđaše vrlo lepih i velikih kuća. U ovom selu svega se ima kupiti samo za turski ili talijanski novac; naš srpski novac neće niko ni da vidi... Vojnici su izgledali veoma žalosni i pocepani i oko vatri izgoreli i počađavili. Nekome nasred leđa šinjel progoreo, neki nema do pola rukava, nekom šajkača progorela, pa mu kosa prošla gore, neobrijan i od dima sav začadio, mršav i iznuren.


Žalosna i bedna izgledaše naša vojska. Disciplina na maršu bejaše velika i italijanski sprovodnici našeg ešalona ponašali su se kao da zarobljenike sprovode, svakoga je u duši bolelo kad ovo vidi. Po divnom i uređenom putu preko maslinovih šuma u 12 časova u podne došli smo više sela Arte, odakle se lepo vidi Valona, stara varoš na bregu sa svojom starinskom tvrđavom roman tična izgleda, a nova varoš pored mora evropskog izgleda. U pristaništu mnogo brodova, svi pod parom, samo se puše. Sve je veoma obradovalo kada je već blizu kraj puta, za koji već žudno očekujemo; željno je svaki pogledao na Valonu i brodove, kao nadu za spasenje dosadašnjih patnji, gladi i umora. Skrenuli smo desno putem za Artu, jer Italijani nisu dali prolaz kroz Valonu. Od Arte pored mora sitnim peskom sišli smo na pristanište Valone. Ovo je najteži i najzamorniji deo puta za sve nas na celom ovom putovanju, jer je snaga iscrpljenosti dostigla vrhunac, a takođe i glad i iznurenost tako, da je se svaki po ovom sitnom pesku od Arte do Valone jedva kretao i činilo mu se, da se Valona udaljava...


U četiri časa posle podne stigli smo u Valonu na pristanište. Iako smo bili jako umorni, prosto propadali od umora, svaki je ipak bio zadovoljan i radostan što je već jednom došao kraj njihovih patnji i što je junački izdržao sve do sada natčovečanske napore kroz kršnu Crnu Goru i Albaniju. Brod na koji se ukrcavamo zove se "La Loren", a on je jedan od najvećih prekookeanskih putničkih brodova, koji je sada, za vreme rata, upotrebljen kao vojnički brod i naoružan je sa osam marinskih velikih topova. Kada smo se ukrcali u brod, mora se čovek diviti i unutrašnjem divnom nameštaju broda. Tu su prostrane i ukrašene sale, restoracije i kabine; brod beše osvetljen, samo sija. Smestio sam se u kabinu, ostavio svoje stvari i požurio u restoraciju, da nađem što za jelo i piće. Na ulazu u salu restoracije zadrža me vojnik-stražar, upućujući me na donji sprat broda, govoreći mi da ovde imaju prava samo narednici, a svi ostali imaju dole restoraciju. Pošto se meni i ono malo zvezdica što sam imao u putu skoro sve pokidalo i stražar ne dade mi unutra. Zalud sam ga ja uveravao. Jedan Francuz, koji je tada naišao, videći da u lepoj crnoj bradi i kome je moja pojava činila utisak, odmah me je lepo pozvao da pođem sa njim, pljeskajući me po ramenima i govoreći stražaru nešto francuski. Uvede me u salu, sedoh na kanabe za divan sto, odmah mi on donese čaj, posle čaja lepu večeru i flašicu vina. Dugo je sedeo sa mnom i ljubazno mi nešto francuski pričao, uzalud, kada ga ja nisam razumeo...

 

SMRT NA CILJU


Prešavši na Krf izgledao sam ipak dobro, svež i održao se, a iako sam i ja trpio gladan i mučio se kao i ostali. Ja sam uz put kroz Crnu Goru i Albaniju starao se da učinim gladnome, bosom i iznemoglom drugu, vojniku ne gledajući iz koje je divizije ili odakle je. Smatrao sam ga kao brata, samo kad sam bio kadar, da ga pomognem i poslednje parče svoga hleba, peksimita ili čega drugoga, davao sam pa i ja po tri-četiri dana nisam nekada imao, ali nisam osećao glad, već duševna hrana mi je bila i osećao sam se radostan, kad sam nekoga mogao pomoći i to me je držalo pa su mi mnogi po prelazu na Krf, rekli: "Mileta, mogao bi' još jednom preko Albanije preći." Primilo je se odmah novo odelo i veš, jer su vojnici bili vrlo pocepani; okupali su se, izbrijali se i obukli se. Žalosna i bedna izgledala je naša vojska, ali ovi svi vojnici izdržali su sve patnje i sva iskušenja i tako da je ova vojska što je ostala i prešla na Krf zaista cvet duševne jačine...


Posle nekoliko dana odmori se malo vojska i nahrani i ožive, pa uveče se čujaše u obližnjem logoru kako sviralica svira, igraju vojnici ili čuješ veselu pesmu. Mnogo je od naših vojnika, prvih dana po dolasku, koji su bili kroz Albaniju iznureni, ovde na ostrvu Lazaretu i Vidu pomrli. Dobismo naređenje da promenimo logor i da se ulogorimo u selu Mezongi.

 

Dnevnik Velikog rata - Kreće se lađa francuska


Sednem pod maslinu na samoj morskoj obali i zamišljen dugo sedim sam. Misli moje praćene su prošlim ranijim sretnim životom u svome zavičaju, sećam se onoga lepoga života, moje dečice, roditelja, žene, brata i sestara, razmišljao sam na naše rodne ravnice, na lepa polja obrasla mirisnim cvećem, na lepe doline kojima povetarac duvaše, preneo sam u mislima, da sam tamo.

 

Od tog zanosa odjednom me trže gakanje ždralova, koji lećahu baš iznad mene ka severu preko zaliva a u pravcu snežnih albanskih planina, ka našoj otadžbini. Oči mi zasijaše više. Bože moj, koliko su oni sretni što će preći našu otadžbinu, kada bi samo mogli kazati mojim roditeljima, dečici, ženi i sestrama, da sam im živ i zdrav, i da se daleko od njih preko mora nalazim... Otišao sam pravo šatoru i seo za sto, dugo sam još ćuteći sedeo i slušao pesmu, koje jedna grupa vojnika iza našeg logora pevaše. "Tamo daleko, daleko kraj plava Dunava, tamo je selo moje, tamo je pravi raj"... Skočih, uzeh pero i hartiju, sednem i napišem jedno pismo po uputu: sa jedne strane adresujem ćirilicom a sa druge strane latinicom preko Crvenog krsta u Ženevi, a iznutra ispišem samo reči: 'Živ sam i zdrav, vaš sin Mileta', i odmah to odnesem lično na divizijsku poštu".

 

POVERLJIVO NAREĐENJE


Austrougarska je u zimu 1916. naterala Crnu Goru na predaju, nastavila napredovanje duž Jadrana i iz Albanije isterala Italijane. Zbog izgubljenog rata na Balkanu britanski generalštab odlučio je da se povuče iz Grčke. Francuska vlada se zbog toga pobunila i zadržala svoje divizije, pa su ostale i britanske, mada nerado. Grčka je zvanično bila neutralna ali je njen kralj Konstantin bio pronemački opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos za Francusku. Posle Venizelosove ostavke, Nemci pokušavaju da pridobiju Grke. Srpska vojska, sada pod komandom generala Petra Bojovića, sa Krfa se francuskim brodovima prebacuje na Solunski front, te početkom aprila Prodanović beleži pregrupisavanja i smene komandira.


Novi pretpostavljeni mu je "major Života D. Katanić koji je otprilike mojih godina, oko 33, krupan i razvijen kao retko koji, crnomanjast, ozbiljan i strog, ali veoma pravičan, pravi vojnik u svakom pogledu. Odmah izjutra skupio nas je i ispričao nam šta od nas traži. Meni reče, ti i Aleksije Vesković (iz Vrnčana, koga je sobom doveo) imate voditi računa o kancelariji i pomagati narednika baterije. Pojača se disciplina u bateriji...


Subota, 16. april. Dobismo poverljivo naređenje, da štabovi i komandiri baterija sa kancelarijom ostanu do daljeg naređenja sa najviše po 15 vojnika, a ostalo ljudstvo sa oficirima da se odmah spremi za ukrcavanje na brod i polazak na Balkansko poluostrvo. Pošto se i u vodama Sredozemnog mora pojavljivahu nemački sumareni, to je polazak ešalona za Halkidiki čuvan u najvećoj tajnosti, jer se primećivalo da su Grci rado špijunirali i činili usluge Nemcima u svakom pogledu... U pristaništu dosta francuskih ubojnih brodova; cevi njihovih teških topova mirno zjape na pučinu morsku; posada sa ovih ubojnih francuskih brodova vikala je iz sveg glasa kada smo se pretovarili "Vive la Serbe", a sa našeg broda prolamalo se "Živela Francuska!".

 

Osvitaše utorak, 26. april. Već ulazimo u vode Solunskog zaliva... Svi brežuljci iznad Mikre i iznad Soluna beljahu se u šatorima od raznih trupa u logorima savezničke vojske, francuske i engleske, kao i naše... Cela naša reorganizovana vojska sastojala se iz sedam divizija od kojih su šest pešačkih i jedna konjička, a koje su obrazovale tri armije.


Ponedeonik 6. juna dobismo naređenje, da moj komandir major Katanić ide u Solun još danas radi prijema municije. Komandir mi reče da i ja idem sa njim u Solun. Solun se beli, u pristaništu brodova dosta, a morski talasi svetlucahu od sunčanih zrakova. Čim smo ušli u varoš, sjahali smo i konje po seizu vratili a ja i komandir seli na tramvaj i odvezli se u varoš i odseli smo u hotelu Bristol. Komandir ode odmah u Vrhovnu komandu radi svršavanja posla, a ja sam pak otišao da u radnjama kupim nekih sitnica, za koje su me drugovi molili da im uzmem... Uveče sam sa komandirom obišao bioskope i poduže posedeo. Ovde će se razne narodnosti videti i čuti govora na svima jezicima. Varoš puna, automobili jurahu na sve strane, samo se njihova sirena čujaše, po ulicama svet samo meša, tu ti ima Francuza, Grka, Talijana, Engleza i Srba.

 

Divna varoš


Pred polazak na Solunski front Mileta Prodanović je dobio priliku da prvi put, prateći potporučnika Veličkovića, vidi glavni krfski grad: "Voleo sam otići u tu čuvenu varoš, jer biti na ostrvu Krfu, a ne otići u varoš Krf, ne znači ništa... Divna ulica, kuće lepe, u dvorištima bašte, kao neki parkovi, da je divota pogledati. Ulazimo u varoš Krf, koja je okružena sa tri strane morem, vrlo lepa evropska varoš sa velikim trgovinama, i hotelima kuća ima sa šest i više spratova, varoš živa puna sveta, šetališta puna, ulice na korzou pune, razne ćete narodnosti videti i govore na raznim jezicima čuti... Obišao sam svu varoš i video sve njene znamenitosti, kao i sa mnogim svojim prijateljima sam se našao... 

 

Sreda 8. jun. Dobismo naređenje da se sutra krećemo na front. Velika radost kod sviju, svaki je jedva čekao polazak. Potpuno smo naoružani i primili smo svu novu spremu, odelo, šlemove, kao moderna vojska... Tek sada, kada smo prošli od Soluna do Topči, mogao sam videti koliko je bogatstvo naših saveznika, i kako su oni spremni za rat, jer mestimice čitava brda pored puta od raznih slagališta, uvitljeni i složeni džakovi hrane stajali su kao veliki stogovi u državnom senjaku sena; ima i aeroplanskih hangara... U Topči u logoru proveli smo sve do 2. jula, kada smo dobili naređenje za pokret na položaj, a kako čujemo, naš front Šumadijske divizije biće u Maglenskim planinama, gde su ranije bili Grci, koji su sišli sa položaja i demobilisali, i front gotovo nije ni posednut. Mi sada idemo da ga posednemo i preduzmemo borbu i produžimo gonjenje neprijatelja, jer smo svi tvrdo uvereni, da ćemo prvim sudarom prodreti... Vrućine su velike. Počinje još više razbolevanje od malarije i mnogo nam je vojnika popadalo.


Sreda 6. jul... Divno beše pogledati ovu prostranu Maglensku ravnicu, zasađenu u dudove sve okolo njiva, a cela ravan gotovo uziraćena, iznad nje sa sviju strana okružavahu visoka i strma brda, čije se suri i kameniti vrhovi lepo ocrtavahu u plavome nebu. Kajmakčalan, Nidže, Vetrenik, Kožuh, Dudica i Pajik okružavahu sa svojim kosama i ograncima ovu lepu plodnu ravnicu, kroz koju sa svih strana vijugaju reke... Sutradan po našem dolasku komandant diviziona otišao je da obiđe položaje; neprijatelj je poseo sav planinski greben... Ovde smo proveli sve do 11. jula, kada smo po podne krenuli na dodeljeni nam front, na položaj...


Ispred nas, ispod Kovila vođaše se pešačka borba, koja naš 3. bataljon X peš. puka vođaše. Doneše tri ranjenika teško ranjena, spustiše ih u blizini nas pod jedan platan. Otišao sam odmah da vidim ove prve ranjenike na Solunskom frontu, a pošto su iz X puka, možda su mi i neki poznanici.

 

PRVE ŽRTVE


Mesečina lepo obasjavaše, bledi junaci ležali su na nosilima, klonule glave i bledih usana, njihovo odelo beše poprskano svo krvlju, tek s vremena na vreme otme im se dubok uzdah iz grudi i glasno zakukaju; jedan od njih trojice bio je ranjen u trbuh i već je te noći umro. Žao mi ih je bilo, posle onih velikih patnji i muka u povlačenju kroz Albaniju i sa koliko nade i čežnje pošli su u zagrljaj svojim milim i dragim. Na pragu svoje otadžbine teško su ranjeni. Ali vidim da će se tek sada ginuti, pošto je protivnik poseo ove silne položaje, prosto gradove, koje su Grci ustupili im i povukli se i time im stvorili mogućnost da posednu ove neosvojive položaje. Naša divizija je posela veoma veliki front, od Kožuha do Tresine. Borbe iz dana u dan jake na celom našem frontu i naše trupe svakoga dana uzimahu neprijatelju po neki važniji objekat. Danas 19. jula I ešalon ruske vojske iskrcao se u Solunu i isti će se uputiti na levo krilo naših armija, gde su upućene nekolike divizije francuske, da bi se nadiranje bugarskih trupa zaustavilo i potpisalo.

 

Dnevnik Velikog rata - Korak bliže otadžbini


Subota 6. avgust 1916. Po samoj mirnoći na bojištu izgleda da se sve priprema na veliku borbu... Vojnici bejahu svi u stroju zajedno sa vodnicima; komandir beše na sredini ispred stroja, visok kao bor, ponosit i gord, veličanstvenog izgleda, nikada kao sada. Odmah mi prohuja kroz glavu, mora imati nešto značajno. Junački glas komandira gromnu "Pomozi Bog", složno i glasno odjeknu "Bog ti pomogo", razleže se po celoj šumi, dolinom ispod gorostasnih Maglenskih gora Veternika i Kožuha; komandova: "Kape skini, molitva"; jedan od podoficira očita "Oče naš", potom komandir komandova: "Pokris na mestu voljno!".

 

SUZE RADOSNICE


Tajac izvesno vreme, koji komandir prekide svojim krupnim glasom: - Vojnici, došao je dan koji smo svi željno očekivali. Naređeno je da se jutros izvrši napad na neprijatelja na celom frontu naših armija, to jest na levom krilu ovoga balkanskog bojišta. Vojnici, došao je dan kada ćemo sa Božjom pomoću, složno, jednovremeno udariti na neprijatelja, kada ćemo krenuti u ime Boga, za našu milu otadžbinu, našim milim i dragim, koji nas željno očekuju i koji i dan i noć uplakanim očima, mole se svevišnjem Bogu da nas sačuva, te da se živi i zdravi vratimo u njihov zagrljaj. Zato se traži od nas, da bi uspeli ispuniti našu svetu dužnost, to jest da oslobodimo svoju nejač od neprijateljskog tlačenja i da opet vaspostavimo i uveličamo našu milu otadžbinu, treba da svaki vrši svoju dužnost predano i savesno, te da posvedočimo, da smo dosledni sinovi naših predaka i da u našim žilama juri ista krv naših slavnih pradedova, koji su se uvek žrtvovali za održavanje srpskog plemena i pored silnih najezda raznih naroda, koji su na njih nasrtali; samo na taj način, naš zadatak moći ćemo ispuniti i naš će se rad krunisati pobedom i slomom neprijatelja i samo preko tog mosta - predanog i savesnog vršenja svoje dužnosti od đenerala pa do poslednjeg komordžbije - moći ćemo preći neprijateljsku reku i bujicu u našu oslobođenu i uveličanu otadžbinu našim milim i dragim u zagrljaj!

 

Pojačanje iz Rumunije


Sve nas je veoma obradovala vest "da je Rumunija stupila u rat i objavila Austrougarskoj i Bugarskoj rat". Držali smo da nam je uspeh garantovan i da ćemo kroz 2-3 meseca, a najdalje do jeseni, sa ratom svršiti i da ćemo u ime Boga biti kod svojih kuća u velikoj Srbiji. 

 

Na ove reči komandirove zablistale su suze od radosti u očima sviju, a krv je jurila od uzbuđenja. Koračajući svojim krupnim i odmerenim koracima ispred stroja, komandir produži: - Vojnici, u 6.30 jutro sa celoga fronta naših armija, grmnuće topovi na neprijateljske položaje, posle silne artiljerijske pripreme, naša pešadija krenuće napred; stoga skrećem pažnju svima i od svakog tražim, da se po cenu naprezanja i žrtava moraju izvršavati zapovesti i naređenja, kako moja, tako i sviju pretpostavljenih do najmlađeg; a posavetujući nas svojim očinskim savetima, da svaki straga vodi računa o svome zdravlju, te kako bi ovaj sveti zadatak mogli lakše izvršiti, i napor izdržati...


Produži još vazda raznih pouka, koje je on kao stari ratnik imao iskustva. Naročito je naglasio da su zakloni topovski dosta slabi i da još iduće noći imaju se svi ojačati, govoreći, bolje je da svi pet noći ne spavate utvrđujući se, nego da vaš jedan drug pogine, koji je sve napore do sada izdržao, i na sva iskušenja i patnje ostao pravi Srbin i veran sin otadžbine. Utvrđujte se, ne žalite za to truda, jer poslovica kaže "Ko se čuva, i Bog ga čuva"!

 

Borbe se ogorčeno produžuju, naš XII pešadijski puk napadaše na Veternik... Naše armije na levom krilu uz pripomoć savezničke vojske, koja je pod komandom našeg đenerala Mišića, potiskuje neprijatelja, nanoseći mu velikih gubitaka...


Nedelja, 4. septembar. Uveče, izvestiše nas da su naše hrabre trube iz Drinske divizije zauzele Kajmakčalan. Iz komunikea Vrhovne komande o ovoj borbi vidim da je poginuo moj dobar drug i prijatelj rez. kapetan Milorad Ćirirović iz Novaka. Pre nekoliko dana pisao mi i pozdravio me, a sad, posle nekoliko dana, u ovoj svetoj borbi položio je svoj mlad život za vaskrsnuće svoje Otadžbine.

 

Puni rovovi mrtvih


Utorak, 27. septembar... Oko 2 časa po podne poče neprijateljska haubička artiljerija od Kravice da dejstvuje na našu bateriju, i to sa silno eksplozivnim granatama. Pošto smo svršili gađanje... komandir će mi reći: "Hajdemo, Mileta, da obiđemo neprijateljske pešačke rovove na Šumovitoj čuki, koje smo 29. ovog meseca gađali." Peli smo se polako; svud na sve strane mnogo mrtvih. Neki leži na leđa, raspuštenih ruku, neki potrbuške; pored svakoga lokve krvi i krvavi zavoji svud se dadu videti. Kada smo se približili rovovima, beše se sunce smirilo... Tih povetarac večernji zaćauri i stane, a tek lišće na šumi zašušti, zatreperi i umiri se. Umesto svežine, umesto uživanja, osećao se veoma jak zadah od leševa, a na pomisao na ovakve izginule čovek mora biti skrušen i tužan. Kada smo pak izašli na vrh čuke kod glavnih rovova, onde sam video strahovitog prizora, kakvog posle Cera nisam video: puni rovovi mrtvih po gomilama... 

 

Četvrtak, 29. septembar. Ja seđah ispod velike stene, sklonio se, jer nas neprijatelj poče gađati haubicom od Kravice i beležio sam komandovane elemente... Strašan prasak ču se i parčići zaknuše. Pomislih, sigurno neprijateljsko zrno udari u magacin ili se naše zrno raspršte iz usta cevi. Javiše nam da se nesreća desila kod 1. topa; cev mu prsla. Kod topa leži mrtav nišandžija podnarednik Milić Radaković, kome je glava odneta, a pomoćnik Lazović, ne zna se da li je živ ili mrtav, leži nepovređen. Komandir otrča. Mene obuze neka jeza i tuga. Žao mi ih je, oba su bili dobri mladi ljudi. Kad sam i ja došao, video sam strašnu pogibiju: krv poprskala ono malo paoca što je ostalo, top sav prskao u paramparčeta, mrtav ležaše podnarednik Milić, a Lazović se beše malo osvestio. Odmah je poslat u bolnicu lekaru. U toku noći spremljena je raka i u petak 30. septembra, tek se sunce pomaljaše iza Pajika planine, bili smo svi skupljeni gologlavi oko rake i sahranili smo telo podnarednika Milića na divnom obrešku pod velikim kestenom. Komandir se dirljivim govorom oprostio sa njim u ime starešina i roditelja...


Nedelja, 2. oktobar. Ovoga dana je komandant XIX pešadijskog puka pukovnik g. Dobrosav Milenković lično obišao front kod Sokola. Pred veče dođe na našu osmatračnicu. Seo je kod založene vatrice, gde je bio i p. pukovnik Đukić, moj komandir, i ja. Vodio se razgovor o predstojećem napadu. Pukovnik Milenković izlagao je svoje mišljenje da ne bi trebalo preduzimati napad sa ovom snagom koju imamo; trebali bi da imamo bar jedan bataljon u rezervi; položaj je vrlo jak, i sumnja u uspeh. Iznoseći i to da strategijski razlozi ne mogu dozvoliti napad na Soko, jer imati u obzir da je položaj jak, istaknut, i po njegovom mišljenju bi trebao napadni pravac trupa ove divizije da ide na terensku vezu Sokola i Dobrog polja, a Drinske divizije na Gruniške položaje. Tim napadom zagrozio bi se neprijateljski položaj na Sokolu i morao bi se sa njega sasvim povući na liniju Dobro polje - Grunište, jer prihvatnih ni oslonih položaja nema, a napadom na Soko, kako se zapovešću naređuje, bilo bi potpuno lomljenje naše snage bez razloga o ovaj neosvojiv i jak položaj, koji je prirodom dobar pešadijski položaj.

 

PREDLOG ODBIJEN


Njegove razloge brigada nije primila, već je naređeno da sutra u 7 časova izjutra artiljerija počne sa dejstvom pripremu za pešački pokret, koji treba izvršiti oko 4 časa po podne. Komandanti odoše... pa smo duže kod vatre sedeli ja i komandir, večerali i razgovarali o budućoj borbi. Ja sam potpuno bio ubeđen u razloge pukovnika Dobrosava Milenkovića, i držao sam da artiljerijska priprema treba da traje bar 3-4 dana i tek tad pešadija da preduzme napad i to da ima bar jedan bataljon u rezervi.

 

Dnevnik Velikog rata - Slava na Grozdovu kamenu


Ponedeonik, 3. oktobar. Dejstvuje se silno. Sve bela klupčad izbijaju po grebenu samih rovova, a razorna zrna silno padahu po samim rovovima. Crni dimovi izbijahu kao stubovi. Pešačke borbe nema. Oko 2.00 po podne dobismo naređenje da ceo položaj tri-četiri časa po podne što jače tučemo artiljerijskom vatrom i u 4.00 po podne da vatru obustavimo, jer će tada pešadija krenuti.

 

Dejstvovano je silnom vatrom na celom reonu, naročito na Sokolu, sve do 4.00 po podne, kad je vatra po naređenju obustavljena. Pešadija pokuša pokret; na sve strane kod Sokola počeše puške, uzavreše kao god zavađene čavke. Svi smo uprli durbine i obratili najveću pažnju, tako sam se sav predao, čini mi se i disanje obustavio, rad videti rezultat našeg rada i ishod borbe. Pešačka borba poče da se utišava, i već u 5.00 po podne potpuno se utiša. Pešaci nisu mogli nimalo da krenu, već su ostali u svojim rovovima.

 

DANAK UMORU


Utorak, 4. oktobar. Dani su prolazili sa uobičajenim dejstvom. Videlo se da je ovo mala nada i vrlo umesna primedba potpukovnika Dobrosava Milenkovića. Počinje i sitna kiša sa snegom. Ja sam se osećao bolestan i jedva sam se držao na nogama; 15. oktobra grejaše sunce, ali zubato. Sedeo sam na osmatračnici prislonjen na jedan veliki kamen. Odjednom, na oči mi se navuče mrak i uhvati me nesvest. Pao sam. Kada sam se osvestio, bio sam skinut pod osmatračnicu, pružen na leđa, raskopčan i vojnik me trljaše vodom... Više mene stajahu komandir i potpukovnik Panta. Htedoh da ustanem, ali mi oni ne dadoše; zapitaće me komandir: - Možeš li, Mileta, sa vojnikom sići peške do kujne 5. brdske baterije? A ja ću narediti da se izađe sa konjima, pa siđi u popunjujući deo u Donji Požar, pa se malo odmori.

 

Zaista, od slabe hrane, kiše i hladnog vetra, stalnog noćnog ustajanja zbog dejstva, iznurilo se. 22. oktobra otišao sam ponovo lekaru i tada me je naš lekar dr Prokić uputio u bolnicu, u 1. zavojište, u Subotsko. Uveče sam tamo zadržat; zanoćili smo u velikom bolničkom šatoru. Bilo nas je 10-15 vojnika iz raznih jedinica. Svaki je izgledao hrđavo. Gotovo celu noć nisam mogao zaspati. Neki se teret na mene navalio. Pomislim na moje kod kuće, kako sam od njih daleko ovako bolestan i dosta iznemogao, ko zna šta će sa mnom biti, jer sve više i više malaksavam. Cele noći, pak, kukaše i jaukaše poneki od vojnika. Izjutra, krenuli smo za Kosturjan u 2. zavojište. Neke potovariše u kola, a ja ne htednem na kola, već sam, polako, peške.

 

Tamo je lekar bio dr Josif Nedok, naš stari prijatelj. On me je odmah pregledao, smestio me sa još četvoricom u manji šator, i reče mi da se ništa ne plašim, samo je iznurenost... Odmah po mome odlasku u bolnicu, potporučnik Sreta Veličković i prijatelj Parađanin umolili su komandanta da me prevede na službu u štab diviziona, govoreći mu da mi je brat Zdravko poginuo i da sam ja sam ostao, da bi trebalo me sačuvati. Komandant im je obećao i svojom naredbom od 29. oktobra preveo me na službu u štab diviziona. U bolnici sam se odmah posle nekoliko dana osećao bolje. Tako, dok sam sedeo u šatoru, odjedared uđe naš ordonans iz štaba diviziona, donese mi pismo od potporučnika Sretena, u kome me on o prevodu u štab izveštava i šalje mi flašu vina i kutiju kolača. Napisao sam mu pismo i zahvalio mu se na pažnji i brizi... Gotovo svakog dana ordonans me je obilazio i uvek mi od potporučnika Srete, poručnika Parađanina i kapetana Mitrovića ponešto donosio. Kako sam se vrlo dobro osećao, umolio sam dr Nedoča te me je pustio iz bolnice...

 

Subota, 12. novembar. Posle dva-tri dana po mome dolasku trebalo je da se izvrši smena nekih baterija sa položaja i komandant naredi ađutantu da se napiše za to zapovest. Ađutant napisa i odnese komandantu, koji je sedeo kod založene vatre pod tremom crkve. Vrati se odmah, ljut baci zapovest na astal. Nije mu komandant hteo potpisati, jer mu nije napisana onako kako je on mislio da treba da bude. Govoreći "neka piše sam komandant", izađe ađutant iz kancelarije, lupivši vratima. Ordonansi čekahu na ovu zapovest, jer beše vreme da se nosi.


Znajući da je ovo hitno, uzmem i napišem zapovest za smenu tih baterija, a u duhu već dobijene zapovesti. Znao sam uloge i zadatke baterija, pa obuhvatajući sve kako za one što se skidaju, tako i za one što posedaju položaj, vodio sam računa da bojna sposobnost bude osigurana. Kad sam bio gotov, odnesem za potpis komandantu koji seđaše sa komandantom brigade pukovnikom Dobr. Pavlovićem. Sa zapovešću, poneo sam i jedan izveštaj telefonski, koji treba telefonski poslati. On potpisa taj izveštaj, ja mu onda rekoh da sam napisao zapovest za ove baterije i predadoh mu.

 

On čita u sebi i vidim ga zadovoljnog lica. Kad bi gotov, potpisa i zapita me: - Jesi li ti, Mileta, ovo pisao? Rekoh mu: - Jesam. - Onda prepiši isto ovako za operacijski dnevnik, da se unese, a ovo odmah daj ordonansima neka nose. Čudio se lepoj stilizaciji i valjanosti pisanja i kaže "kao da sam mu diktirao u pero". Odmah za ovim posle nekoliko dana, dođe naređenje iz armije da se ucrta jedan topovski amplasman i pošalje im crtež. Komandant se ljućaše, kaže: - Kako ću da im crtam, kao da ja imam naročite crtače? Potporučnik Veličković bejaše tu u kancelariji i reći će komandantu: - Imaš Miletu, sve će on to lepo nacrtati, samo mu reci i daj mu razmer. Tako i bi. Komandant ode radi obilaska baterije, a ja uzmem crtaće hartije i tuševe, periće i ostalo što sam doneo sa sobom prilikom dolaska iz baterije. Kada je komandant došao, podneo sam mu na uviđaj i sprovodni akt da potpiše. Čudio se kako sam ja to divno uradio, prosto nije verovao. Poslali smo to armiji, i posle nekoliko dana dobismo akt sa priloženim crtežom, koji se šalje svima baterijama kao cirkular s naređenjem da uzmu kopiju sa priloženog crteža o topovskim aplasmanima. Komandant će reći: - Pa ovo je onaj, Mileta, tvoj crtež! I zaista je i bio. Komandant je još više obratio pažnju na mene. Meni je bilo vrlo lepo, a i ja sam se pak trudio, te sam sve što sam god mogao učiniti, radio samo da se sve postigne...

 

Prva karta od kuće


Petak 9. decembar. Na veliku moju radost dobio sam prvu kartu od mojih od kuće iz Pranjana, u kojoj mi otac Miko javlja da su kod kuće svi živi i zdravi. Veoma sam se obradovao, odmah sam se drukše osećao, bio sam raspoloženiji i veseliji. Dani su prolazili i već nam stiže i Božić. Kupili smo prase, spremili vina, dočekali ga i veselo propratili, kao i Novu godinu. 

 

ARMUNIKA U BATERIJI


Nedelja, 8. januar 1917. Pošto sam svršio posao, krenuo sam se sa narednikom Jovičićem kod majora Savića na slavu, koji svoje krsno ime Svetog Jovana proslavlja na položaju kod Grozdova kamena pod Peštarom. Hladan vetar duvaše sa visokih planina ispred nas sa Veternika i Golog bila. Vesela pesma praćena svirkom armunike čula je se na položaju kod baterije. U lepo podignutom šatoru iskićenom sa bršljenom, bili su za ručkom gosti majorovi, gde su se veseo smeh i zdravice uz zveket čaša čuli, a uz to pratila ih je armunika. Kada smo se mi pojavili, svi su uglas viknuli: "Dobro nam došli!" Major Voja Savić, koji je sedeo bliže dna sofre, skočio je i dočekao nas je, poljubivši se sa nama u obraz. Čestitali smo mu slavu i mi smo posedali za sofu za kojom su bili i ostali majorovi gosti, a to su potporučnik Alek. Stanojević, dr Velja Janković, kao i svi narednici i podnarednici iz majorove baterije. Lep je primer poštovanja svojih mlađih i roditeljska pažnja koju major Voja Savić svojim podoficirima čini. Mora biti svakome jasno zašto su rad i poslušnost u bateriji kod njega uvek najbolji, jer se i sa mlađima najbolje postupa.

 

Dnevnik Velikog rata - Trobojka na nebu


Ponedeonik, 24. april... Ađutant mi reče: "Mileta, ovo je naređenje za napad sutra, u 7.00 pre podne: Šumadijska divizija, ojačana sa Vardarskom divizijom, sutra u 7.00 izjutra preduzima napad na neprijatelja na frontu Veternik - Dobro polje - Soko." Našu desnu kolonu sačinjava XI pešadijski puk, tri poljske, dve brdske, dve haubičke i jedna rovovska baterija. Istočno od našeg puka jeste Timočka divizija, a zapadno od trupa Šumadijske divizije jeste Drinska divizija. Dade mi naređenje da ga ponesem komandantu. Ja sam hitao veseo i radostan što je već došao i taj dan, koji odavno očekujemo. Peo sam se uz brdo lako, kao kad sam bio dečak... Penjući se uz potočić, koji žuboraše sa kamena na kamen, čini mi se i on zna i veseli se.

 

SLAVA JUNACIMA


Prošav pored grobova više palih junaka iz X pešadijskog puka za vreme prvih borbi dolaskom na ovaj front, stao sam, skinuo kapu, suznih očiju kazao sam: "Slava vam pali junaci, koji ste svoj život položili slavno u borbi za slavu i čast naše male Srbije. Mili i neznani, pali moji drugovi, počivajte mirno na okomcima ovih kršnih planina. Vi ste udarali kamen temeljac našoj budućoj otadžbini. Istorija će vaša imena zlatnim slovima zabeležiti.

 

Vi ćete večito živeti. A sada je, draga pala braćo moja, došao čas, kada ćemo i u ime boga navaliti na neprijatelja, udruženi sa našim moćnim saveznicima, slomiti neprijatelja i ponovo će sinuti sunce slobode u našoj dičnoj i miloj, a sada će biti i uveličanoj Srbiji, i ujedinjeno naše pleme umeće poštovati vaša slavna dela. Vaši herojski podvizi pronosiće se sa ponosom preko Drave, Dunava, Save, Vardara, Bosne i Neretve..." Oko 9.00 pre podne desno od nas, ka Vardaru, padahu šrapneli i razorna zrna i otud se čujaše borba. Na ovim položajima su engleske trupe... Na levom krilu, čujemo da su Talijani imali uspeha.

 

Dobrovoljci iz Amerike


Utorak, 25. april. Kod haubične baterije sistema "Bake" kod Grozdova kamena danas u 8.00 pre podne desio se nemio slučaj. Prilikom njenog dejstva eksplodiralo je zrno u cevi i oruđe svo u paramparčad prslo i tom prilikom poginula su kod haubice četiri, a teško ranjena dva vojnika. Ova baterija je formirana od ljudi dobrovoljaca Srba iz Dalmacije i Like, a koji su došli iz Amerike. Žao mi ih je bilo.  

 

Utorak, 25. april. Oko 6.30 progreje sunce. Na istoku preko Kožuha na nebu videla se zastava trobojka, koja je malo stajala i nestala. Vrlo čudna pojava; mora čovek i u nešto verovati u ovoj pojavi, kada se baš danas, na dan našeg pokreta, javljaju ovi čudni nebeski znaci...
Subota, 29. april. Baterije sve na našem desnom odseku tako precizno dejstvovahu kao da čovek spušta rukom zrna u rov... Na desnom pak krilu na ograncima Pajika, na Humu kod Vardara, gde se već nekoliko dana vode užasne borbe, tutnji od dejstva oruđa težeg kalibra. Celo brdo je tako strašno u crnom dimu koji kuljaše kao vulkan. Nisam imao prilike da ovako šta vidim, a čitao sam za silno bombardovanje teške artiljerije pred Verdenom i na Somi, na francuskom frontu, ali mislim da je i ono od svoga izostalo. Mogu potpuno reći da ovde na ovom bregu, čiji font je otprilike četiri kilometra, ne može ostati žive duše, pa kakva god da su utvrđenja. Pred samo veče vatra sa ovoga brega pomeri se severu. Znači da su na ovom bregu bili Bugari i ja mislim da nigde neće biti tako tučeni kao ovde.

 

Nedelja, 30. april. U 7.00 izjutra sve baterije otpočeše dejstvo na svojim reonima odmerenom i preciznom vatrom; komandant XI puka traži na telefon komandanta i dopunjuje svoju zapovest... Tući sve rovove, tako da ne bi neprijatelju palo u oči na kome će se delu izvršiti pokret. Komandiru haubičke baterije 120 mm naredio je da gađa artiljeriju na Golom bilu, da je najjačom vatrom obaspe i drži u šahu, tako da kad se naša pešadija krene, ne trpi bočnu vatru ove artiljerije...


Pošto je komandant pukovnik Vukašin Petrović već u detalju izdatu zapovest dopunio, tražio je načelnika armijske artiljerije pukovnika Dragomira Ž. Stojanovića i od istoga zahtevao, s obzirom na zadatak ove kolone, da se od armijske artiljerije, koja je na levom odseku, okrene koja cev na neprijateljsku haubicu na Veterniku, jer engleska baterija dugačkih topova, koja ima zadatak da ovu bateriju neprijateljsku gađa, ne može uspešno to da izvrši, zato što su cevi njene dugačke i njegove su putanje zrna prave za tučenje haubice koja se podbila u dublji zakon. U isto vreme je tražio da se u 14.30 uputi avion koji će leteti iznad artiljerije na Golom bilu u cilju reglaže grupnog gađanja i držanja artiljerije da se dejstvuje, dok naša pešadija ne uđe u rovove. Tražio je da u 15 časova i francuska baterija poručnika g. Venžera gađa, što mu je stavljena na raspoloženje...

 

Dejstvuje se laganom, ali preciznom vatrom, tako da su se svi rovovi prosto rušili... U 15 časova vatra je na delu fronta naspram Šuplje stene od potoka Sušice do rovovskog topa kod Gole rudine, pomerena, i gađao je po izdatoj zapovesti da se ostavi slobodan prostor za prolaz pešadije, koja se sada po izveštaju komandanta puka kreće. Izaslala je patrole. Vide se vojnici kako se jedan po jedan privlače od žbuna do žbuna; tek za žbunom stanu, opale sa mašinskom puškom nekoliko metaka tak, tak, tak, pa produže. Naša artiljerija sva dejstvuje najjačom vatrom. Ali, pešačke vatre nigde se ne čuje, sem patrola, koje s vremena na vreme po nekoliko metaka opale, kao da se nekom javljaju ili pucaju iz straha. Već izviše kod Šuplje stene poče i neprijateljski mitraljez sa Golog bila dejstvovati. Videsmo kako se naša patrola povuče i u svoje rovove vrati se... Komandant odmah naredi da Timočka haubica gađa tačku 5 na Golom bilu, odakle ovaj mitraljez dejstvuje, a komandant Kovilske grupe da gađa neprijateljski mitraljez kod Crvene zemlje. U 14.45 komandant XI pešadijskog puka javlja nam da su se sve patrole povukle...


Komandant naš strašno se sikiraše za neaktivan rad pešadije, jer od vatre jednog dalekog mitraljeza vraća se patrola, a četa i ne polazi. "Kako bismo krenuli ili se i održali, kada bi neprijateljska artiljerija ovako tukla?" Žalio je naše ljude koji su oko topova brzim posluživanjem topa i radom i danju i noću bez odmora prosto popadali. Naredi telefonom baterijama da 20 minuta obustave dejstvo da se ljudi odmore... U 18.15 ponovo grmnuše sa svih strana topova bržom paljbom. Veternik se upali. Sve se po dimu eksplozije vidi pravac rovova: kao pojas od dima pružio se preko Veternika, od Sušice preko Gole rudine, Krvavog zuba, i ispod dva gradića zamiče velikoj jaruzi ka zapadnom Veterniku. Ovo silno tučenje neprijateljskih rovova trajalo je 15 minuta i opet se vatra na delu fronta naspram desnog krila XI pešadijskog puka prenese dalje, da se četa krene. Opet izvestiše nas da je pošla patrola, a ne četa.

 

Na Golo bilo dejstvuju pored haubice Timočke i Francuska baterija. Sve crni dimovi izbijahu iza gudura i stena Golog bila. Neprijateljska artiljerija kao i mitraljez sa tačke 5 Golog bila ne smeju da se jave, stavljeni su pod jaku vatru. Patrole izbiše Šupljoj steni, čete nema da se kreće. Opet nas izveštava komandant XI puka da sada dobijaju mitraljesku vatru od rovova kod Crvene zemlje; odmah je izdato naređenje majoru g. Saviću, da ih stavi pod jaču vatru. Mitraljez se otuda nije čuo. Izgleda da je pešadiji samo to izgovor. Vidi se da neće da rade, kad pod ovim sada stvorenim prilikama nije puk grunuo, a neprijateljska artiljerija ne sme da se javi, rovova prosto i nema, sve porušeno. Čovek gubi volju na rad i gubi nadu na kakav uspeh. Patrola se vratila, a mi smo vrlo laganim dejstvom baterija dejstvovali do u mrak...

 

DUŠEVNI NEUSPEH


Današnji rad naše artiljerije je za svaku hvalu za ovako idealno izvedenu pripremu, ali uzalud se tobdžije naprežu da svoje znanje i sposobnost ulože ne žaleći sebe, kad pešadija leži i ne misli da što preduzme... Duševni pritisak za neuspeh mori me: gubi se nada da ćemo mi moći šta uraditi i da ćemo moći skoro videti svoje mile i drage na koje svakoga minuta i danju i noću mislimo, kako smo mi računali da ćemo prvim pokretom prodreti.

 

Dnevnik Velikog rata - Priča iz Francuske


Četvrtak, 4. maj. Prošle noći predala su se tri bugarska vojnika sa fronta kod Šuplje stene i pričaju da su ih naše tobdžije, odnosno Kovilska grupa 1. i vod 3. baterije sa Kovila strašno potukli. Kažu, "neke nove haubice". Iz njine čete su imali ovih dana oko 40 gubitaka i kažu: "Sada nas možete ubiti ili činite sada sa nama šta znate, samo kad smo se mi spasili onoga čuda od artiljerije".

 

Kažu da su im dosta vojnika ogluveli, a i pomerili pameću. Razlog uspeha bio je taj što su naši uspeli da pomoću metnutih gvozdenih prstenova na upaljač dobiju putanju zrna krivlju, i time je omogućeno građanje niskih padina pod Šupljom stenom gde se neprijatelj kao siguran skupljao, jer ih do sada niko nije mogao tako gađati. Izdali smo naređenje baterijama da prekonoć s vremena na vreme sa ponekim metkom dejstvuju u cilju uznemiravanja i ometanja neprijatelja u porušenim zaklonima.

 

ČOKOLADA ZA OCA


Petak, 12. maj. Čujemo da su na zapadnom frontu Englezi probili Hinderburgovu liniju... U 15 časova dobismo od komandanta desne kolone pukovnika g. Tomića strogo poverljivo naređenje u kome se javlja da se po naređenju Vrhovne komande naša ofanziva obustavlja dalje, naređuje ove položaje dobro braniti, voditi računa o čistoti i ishrani vojnika, a kada se izvrši potrebna organizacija i prevlačenje oruđa, i kada Rusi i Englezi grunu, tada ćemo i mi opet preduzeti ofanzivu; položaje braniti do iscrpljenosti snage. U ponedeonik, 5. jun. saznadosmo da je u Grčkoj izvršen prevrat i da su Grci proterali kralja.

 

Zao glas


Nedelja, 2. juli. Dobio sam danas kartu od kuće u kojoj me izveštavaju da su moja sestra Draga u Kniću i mala Olgica umrle. Ta vest me je ožalostila, jer sam sada potpuno pokojnog Zdravka izgubio, a onako sam u maloj Olgici gledao moga dobroga Zdravka; i Drage mi je žao, moje dobre sestre, koja svoju mladost ostavi, ne mogavši doživeti da se opet vidimo... 

 

Četvrtak, 20. juli. Čitajući jedan feljton o ratnim užasima stvorenim o ovome krvavom i besnom ratu, plakao sam kao malo dete. Pisac iznosi koliko je razvijena ljubav male dečice naspram svoga roditelja, oca koji je na bojištu. Doživljaj je iz Francuske, koji ću izneti. "Pošto su pozivom Francuske svi njeni sinovi stali na branik svoje otadžbine, časti i ponosa francuskog naroda, među njima imalo je dosta njih, koji su ostavili kod svoga doma siročad svoju, dečicu, samu. Država se postarala i svu tu decu skupila, obrazovala je zavod za negu ratne siročadi i pobrinula se za njihovu negu i udobnost. Poverena su po grupama privremenim materama za negovanje, koje su svojom nežnošću svoju materinsku ljubav i negu ukazivale, ovoj, sada svojoj deci, ratnim siročićima...


Pobrinula se Francuska za njih da ni u čemu ne oskudevaju i da se razvijaju u punom zadovoljstvu i da ne tuguju za svojim jedinim hraniteljem - ocem, koji se sada na frontu bori za čast Francuske. Masa dece je priticala u taj zavod sa sviju strana Francuske. I po samim borbenim linijama, gde je neprijatelj opustošio, kupili su ih i upućivali u Etertat, gde je zavod za njih bio. Jednog dana direktor tog zavoda dobi depešu da je upućeno jedno dete od 3 godine, žensko, po imenu Nineta, železnicom i da se na stanici sačeka i primi. Odmah je direktor uputio jednu mati da je primi. Kada je voz stigao, iz vagona II klase pojavi se devojčica koja je oko vrata nosila natpis "Putujem u zavod ratne siročadi. Molim svoje saputnike da me u putu pomažu". Mati je odmah prišla devojčici, uzela je i upitala za ime, a ona je nežno rekla da se zove Nineta Sažej. Kada su došli u stan, deca su pevala, i kada je mati uvela malu Ninetu i upitala decu, čija je ovo sestrica, svi ćutahu, a mali Žozej kome je 5 godina izađe; mala Nineta radosno viknu:

 

- Žožo moj! Žožo moj! Dečica se zagrliše, dakle, nađoše se bratić i sestrica, koji su neprijateljskim upadom kao jarebice rasprsle se. Svi su ih neobično voleli. Svakog dana su mala Nineta i Žozej šćućureni sve nešto jedno drugom pričali, zabavljajući se po ceo dan sami. Primetilo se da o užini jedu samo suv hleb, a dobivenu čokoladu brzo negde sklone i sakriju. Posle kratkog vremena, direktor bi izvešten da je njihov otac poginuo u velikoj borbi na Ipru... To već direktor nije saopštavao nikome, sem privremenoj majci, a obratili su iz sažaljenja još veću pažnju i negu za njih. Uvek se i dalje primećivalo da o užini mala Nineta pod svoju keceljicu brzo skloni čokoladu, a suv hlebac i ona i Žozej jeli su.

 

Jednog jutra dolaze mali Žozej i Nineta kod direktora, noseći jedan paket hrđavo zavijen u novine i Žozej će reći direktoru, radosnim glasom: - Došli smo da vas umolimo da ovaj paket ispošaljete nAšem tati, koji je na frontu. - A šta vam ima tu? - upitaće ih direktor. Mala Nineta sa sjajnim očicama iz kojih se vide velika radost, reći će: - Čokolada. Ima 30 ploča... Ovo je jako potreslo direktora kao i majku, koja se nije mogla uzdržati a da ne zaplače, već je odmah izašla, a i sam direktor teško se uzdržao da ne zaplače, kada vidi ovu silnu ljubav ove male dečice naspram svoga tate, koji je već poginuo na polju časti. Rekao im je da će im učiniti po volji, a savetovaše ih, milujući ih, da svu čokoladu od sada koju dobiju jedu, da ne ostavljaju: - Ja ću za vas slati - samo da im učini po njihovoj volji. Ova pričica toliko me je rastužila, kad sam video ovu veliku ljubav ove male dečice - siročadi, koja svome tati, koga oni zamišljaju da će ih videti, porasle i zdrave, i da će ih zagrliti, kada rat prestane. Njega, međutim, više nema, neće ga videti. Pomislio sam na moju malu dečicu. Plakao sam kao malo dete... Dolazi nova godina 1918, pa smo uveče posedeli i u razgovoru, uz čašu vina dočekali je radosno, poželevši da u toku nje budemo kod svojih kuća.

 

Ponedeonik, 15. januar. Dobismo po ordonansu poverljiv akt da se obrazuje još jedna divizija, Jugoslovenska, od dobrovoljaca Srba, Hrvata i Slovenaca. U nju ulaze trupe koje su se borile u Rusiji i koje su pre mesec dana došle na Balkan. Nedelja, 25. januar. Pregovori nemački sa Rusima u Brest-Litovskom idu teško i nema za sada izgleda da će moći šta Nemačka uraditi sa Lenjinovom vladom. U Rusiji haos, masa pojedinih pokrajina u Rusiji ocepljuje se u zasebne državice. Poziva se i naša Narodna skupština u Krf da 1. februara tekuće godine zasedne u prvu svoju sednicu posle napuštanja Srbije. Svi ministri kao i poslanici, koji su bili u Solunu, otputovali su na Krf.

 

ROĐENDANSKA KARTA


Nedelja, 4. februar... Odavno ovakvog snega nije bilo ni kod nas u Srbiji posle 1907/8. god. Dobili smo naredbu Vrhovne komande po kojoj se naša Vardarska divizija ukida, i da će se zvati Jugoslovenska divizija u kojoj će biti formirani Jugoslovenski pukovi. Dobio sam kartu od kuće od moje Cvijete, koja me je oveselila, jer od njih odavno nemam izveštaj. Danas navršavam 35 godina. Napisao sam kartu kući i pozdravio ih na moj rođendan. Na položaju mirno; 24. februara čitajući iz novina, videli smo da je Rumunija zaključila mir.

 

Vojnička bašta


Četvrtak, 1. mart. Toplo i lepo vreme... Prošli smo selo Prebedište i iza brega Ajšinog pupka došli u baštu. Komandant je naredio te je od meštana uzet ovaj prostor, oko 3 hektara. Pored samoga jaza vodeničkog, uzoralo se. Određena su 3 vojnika vična baštovanluku. Kupljena su im razna povrtarska semena kao: luk, paprika, tikvice, kupus, i ostalo povrće. Bašta je na vrlo lepom mestu i ima uslova za vrlo uspešno gajenje povrća te će tako vojnici našega diviziona kad stigne povrće imati ga u izobilju. 

 

Dnevnik Velikog rata - Slava ili smrt


Subota, 26. maj. Beše se vreme izlepšalo, toplo sunce grejaše. Na frontu mirno, nigde puške ni topa da se čuje... Bejah izašao i seo na jedan kamen strme litice Peštara... Ispod sebe, u podnožju, posmatrah selo Bahovo; nasred sela velika škola, čiji krov beše isprobijan neprijateljskim haubičnim zrnima; po selu ne primećuje se niko, sve je već otišlo na posao. Iz sela izlaziše stoka na pašu...

 

Na stoci koja se penjaše Pešteru čujaše se glas jedne medenice, koji beše potpuno jednak sa medenicom koju imadosmo kod kuće. Njen zvuk prene me u mislima o ranijem sretnom životu. Kao opijen seđah. Činjaše mi se, kao da se dim na bregu iznad voćnjaka na Vodeničkom brdu, gde sam vrlo rado ranije sedeo i posmatrao svoja imanja... Kao da čujem majčin glas kako ćutka pilež i zove moju ćerčicu Bosu da otera jagnjad u pašnjak; kao da gledam pod voćnjakom u pašnjaku pored reke, kako se konji igraju, njihove čarapaste noge prelivahu se, a malo ždrebe trčaše tamo amo; činjaše mi se da posmatram krupne i šarene krave u pašnjaku pored rečice Smrduše kako pasu, a iz pašnjaka gledam moju Cvijetu kako se vraća noseći sa muže kravljaču sa mlekom; tiha pesmica njenog mekog i umiljatog glasa kao i da se čujaše, a za njom trčkaraše moji mali sinčić Milan, čas zastane te ubere neki cvetak... Ko zna koliko bih dugo ostao ovako zamišljen da me ne trgoše parčad neprijateljskog šrapnela, koji proletahu u mojoj blizini. Zanesen, topovske pucnje nisam ni čuo...

 

NOVA NADA


Sreda, 4. juli. Na Zapadnom frontu Francuzi su zadržali Nemce i prešli u kontraofanzivu; zarobili su im 17.000 vojnika i 360 topova. Tako isto napredovale su i talijanske trupe u Albaniji.

 

Nedelja, 8. jul... Reče mi dežurni telefonist da je baš sada javljeno sa Katunca, da te izvestimo, da imaš kartu od kuće a to javlja Ivan Brković iz X pešadijskog puka i kaže da će je on danas poslati u diviziju, da mi se dostavi. Kao što plaha kiša oveseli klonulu od suše biljku, tako je isto ta vest na mene blagotvorno uticala i duševno me oživila.

 

Ponedeonik, 9. jul. Izvestiše me da je 3. četa II bataljona X pešadijskog puka došla u Bahovo, radi izlaska na položaj Veternik. To je ta četa iz koje su pre nekoliko dana pobegla i predala se neprijatelju 36 vojnika sa dva oficira. U toj četi su moji Pranjanci, te sam sišao u Bahovo, behu kod štaba XI puka, neoperativnog, skoro pod stražom. Bilo mi je mnogo milo kad sam ih video, a tako isto i svima njima. Željno smo porazgovarali. Svi su prezirali svoje drugove koji su ih bekstvom osramotili, a meni je bilo milo kad su moji seljaci ostali verni svojoj otadžbini. Istina, oni sada ispaštaju i moralno zbog onih izdajica, ali sam uveren da će osvetlati obraz u nastupajućim borbama i osvedočiti da Takovski srez rađa junake...

 

Francuski orden


Komandant je... sačekao spiskove iz baterija za učinjena hrabra dela u mesecu aprilu, za predlog za francuska odlikovanja, koje je komandant Savezničke vojske na istoku tražio. Komandant je i mene predložio za francusko odlikovanje, sa kratkom motivacijom: "Lično veoma hrabar, retko svestan službenik, vršio dužnost izviđača oficira od 8 - 15. aprila ove godine. Učestvovao u izviđačima za preduzete radove jurišnih odeljenja."   

 

Nedelja, 12. avgust. Čuli smo sinoć da su Francuzi na Zapadnom frontu imali velike uspehe; naglo je povlačenje Nemaca na Zapadnom frontu. Teško je stanje u Bugarskoj. A ove silne pripreme kod nas što se čine ulevaju nadu da će sada ovaj napad uspeti da se neprijatelj potisne i sruši. Već dolaze i francuske i grčke trupe...


U zoru 1. septembra 1918. (po starom kalendaru) počela je saveznička ofanziva na Solunskom frontu linijom Soko - Dobro Polje - Veternik, strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan kasnije, pošto je artiljerija prokrčila put, krenule su u juriš srpska i francuska pešadija. U presudnoj bici kod Dobrog polja front je probijen.


Kada su Bugari za to vreme uspeli da zaustave britanske i grčke snage kod Dojranskog jezera, pojavila se nedoumica među komandantima da li da se nastavi ofanziva ili da se pređe u odbranu. Tada je regent Aleksandar Karađorđević izdao istorijsku zapovest: "Napred, u slavu ili u smrt!". Srpsko napredovanje nastavljeno je istim poletom, pomagano francuskim pešacima i konjicom. Bugarska, videvši rastrojstvo svoje vojske, a već razočarana porazima svojih saveznika, brzo se odlučila na separatan mir.

 

O tim herojskim danima svedoči artiljerijski narednik Mileta Prodanović: "Subota, 1. septembar. Tačno u 8 časova otvorena je vatra iz svih oruđa na neprijateljske rovove. Na našem desnom odseku na Istočnom Veterniku Bugari su navukli jako dejstvo naše artiljerije pa su... bili se dobro na tom delu i utvrdili, ali pak na levom odseku naše divizije pozadi Zapadnog Veternika na Bezimenoj kosi, gde će biti pravac glavnog napada naše divizije, tamo se do sada sasvim slabom artiljerijskom vatrom dejstvovalo i njihova posada bila je slabija, jer je teren bio strm i krševit, i sada, kada je teška artiljerija počela strahovito tući, njihova posada zavukla se u kamene zaklone... Oko 8.40 časova dva ordonansa konjanika... doneše zapovest od komandanta desnog odseka. To beše kratka zapovest za napad za proboj fronta: "Druga Srpska Armija pod komandom Vojvode Stepe Stepanovića dobila je zadatak da probije neprijateljski front na prostoru Soko-potok Sušica." Ova armija broji pet divizija sa 363 topa...

 

Nedelja, 2. septembar. U 5.30 časova tačno počeo je pešadijski napad. Silnim naletom, naše trupe zauzele su prvu neprijateljsku liniju čisto prepadom, jer je neprijatelj držao da će artiljerijska priprema biti duža, kao što je do sada uvek bila... Nemoguće je čoveku koji ovo nije preživeo opisati uzbuđenje. Gledajući pokret naših hrabrih pešaka kako u velikom naletu žure da se dočepaju neprijateljskih rovova, spazih jednog našeg pešaka kako ranjen pada i skotrlja se blizu Gole rudine, a njegovi drugovi uskočiše u neprijateljske rovove. Neprijateljska artiljerija otvori vatru, ali dockan: naše trupe izbijaju sa zapadnog Veternika ka prevoju Slonova uva. Kosa mi se sva digla, a krv je jurila od uzbuđenja, prosto i dah sam zaustavio, gledajući na kretanje naše pešadije.

 

Neprijatelj je očajno branio utvrđeni položaj. Telefonom nas izvesti pukovnik g. Tomić da su naše hrabre trupe leve kolone već ovladale zapadnim Veternikom i produžuju napad ka Slonovom uvu... Moralo se osvajati korak po korak, lomiti neprijatelja i bajonetskom borbom; ali odabrane naše jurišne, hrabre jedinice sve su savlađivale i lomile. Ne obazirući se na padanje svojih drugova, žurili su neverovatnom brzinom, i u 11 časova pada i Gola rudina, glavni položaj Istočnog Veternika... Leva kolona naše Šumadijske divizije produžila je napad... prema položaju 17. francuske kolonijalne divizije, kod koje je situacija bila kritična... U 16.40 časova pao je i Kravički kamen, jedan od vrlo važnih položaja neprijateljske odbrane. Padom Borovih čuka i Kravičkog položaja situacija 17. francuske kolonijalne divizije se popravila i ona je grunula napred.

 

UZALUD SE BRANE


Ovo je završen prvi period ovih probojnih operacija, posle koga je izvršeno zamenjivanje trupa. Jugoslovenskoj diviziji naređeno je da pređe 122. francusku diviziju i da odmah preduzme nadiranje i napad na Kozjak, a Timočkoj diviziji da pređe 17. francusku diviziju i preduzme napad na Topolec. Tako je napad na neprijateljski položaj Kozjak - Topolec preduzet srpskim divizijama, a francuske divizije ostale su na zauzetim položajima kao rezerva. Nastupanje je produženo i cele noći 2-3. septembra. Bugari su svoju liniju uporno branili pošto su dobili pojačanje. No, sve je bilo uzalud.

 

Dnevnik Velikog rata - Upisani u istoriju


Probijen je neprijateljski front, razbijen je i pokoleban moral kod neprijatelja, tako da se nije moglo ni bojati ma kakve protivnapadne akcije sa ovim trupama, beleži početkom septembra 1918. godine Mileta Prodanović, artiljerijski narednik u Šumadijskoj diviziji, i nastavlja: - Ponedeonik, 3. septembar. Šumadijska divizija je i ovog puta pokazala primer svoje hrabrosti, pa je komandant II armije izdao svoju naredbu za danas, koju smo dobili, a koja glasi:

 

Šumadijska divizija, zapojena junačkim duhom i vođena mudro i vešto, otela je taj jaki položaj Veternik, i dala svetu novoga dokaza da nenadmašno junaštvo srpske vojske plamti neugasno u srcima srpskog vojnika, i kao sunce zagreva izmučeno srce naše otadžbine, noseći joj skoru slobodu. Šumadijska divizija toga dana ne samo da je izvršila svoj zadatak, već je i preko toga zauzela Borove čuke, koje su trebale da zauzmu susedne trupe i pomogla je tim trupama doprinoseći da Druga armija izvrši toga dana svoj prvi zadatak i preduzme izvršenje drugoga, mada je to oboje stajalo pod pitanjem, zbog zastoja tih susednih trupa pred tim položajima.


Ovim delom Šumadijska divizija je pretvorila svoj sporedni zadatak u glavni i time stekla slavu kakva se ređe nalazi u istoriji ratne veštine. Veličina zasluge za ova dela ističe se vidno time što je ona uspeh postigla sa relativno malim gubicima, a imala je veliki broj zarobljenika i znatan plen u topovima i vojnom materijalu. Ja sam vrlo sretan što sam imao čast da Šumadijska divizija ova dela izvrši pod mojoj komandom. I zadahnut osećajima nacionalnog ponosa hitam da Šumadijskoj diviziji izjavim priznanje na ovim delima i stoga je pohvaljujem za sva velika dela, koja će obradovati našega Kralja Petra I, našeg Vrh. zapovednika Nj. K. V.

 

Prestolonaslednika Aleksandra i našu izmučenu, ali preslavnu otadžbinu i šaljem joj svoj srčan pozdrav. Slava i hvala Šumadijskoj diviziji. Komandant, počasni ađutant Nj. V. Kralja, Vojvoda Stepa Stepanović..." Pobedonosne naše armije nastupaju bez prekida. Mi smo još na svojim položajima, čekamo željno svaki čas kada ćemo dobiti naređenje za pokret.


OSVOJEN I NIŠ


Sreda, 12. septembar. Pred sam mrak stigli smo na Krivolačku železničku stanicu, gde sam video kako je sve pogorelo i porušeno od eksplozije. Pri povlačenju, neprijatelj je jednu celu kompoziciju koju nije mogao izvući iz aviona bacajući bombe upalio. Na sporednim kolosecima ostalo je nepovređenih vagona u kojima je bilo brašna, pšenice, dva aeroplana i mnogo druge spreme. Mi smo produžili kretanje i odmah više Krivolaka prebacili se na levu obalu Vardara gaženjem. Skrenuta nam je pažnja da se svaki postara i napuni čuturicu sa vodom, pošto je teren kojim imamo se kretati bezvodan...


Subota, 15. septembar. Putovali smo ceo dan, današnji marš bio nam je dosta dugačak... Kočani su mala i turska varoš u veoma plodnom i bogatom zemljištu u podnožju talasastih, golih brežuljaka. Velike kasarne turske uzdizale su se na bregu iznad varoši. Bugari su napustili Kočane pre tri dana. Na ovom zastanku otišao sam kod komandanta. On beše u razgovoru sa našim oficirima veseo i raspoložen. Reče mi da je naša I armija uzela Veles, prebacila se preko Vardara i napreduje ka Kumanovu, a da je danas francuska konjička brigada đenerala Žunija Gambete zauzela Skoplje i time potpuno odsekla Nemačku XI armiju da se može izvući ka Kumanovu. Oko 18 časova krenuli smo se putem za Carevo Selo, ka našoj staroj granici...

 

Nedelja, 16. septembar. Oko 10 časova prođe komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović automobilom na front Carevom Selu. Malo bi, pa se vrati. Sa fronta se ništa ne čuje, naše su trupe ispred Carevog Sela... Komandant mi o večeri reče da su Bugari tražili mir, a da je naša I armija zauzela varoš Svetog Nikolu i nastupa ka Kumanovu. Ova radosna vest nije na mene uticala, već mi je, naprotiv, bilo krivo što se Bugari izvlače iz zaslužne kazne, dovoljno nekažnjeni i da njihova zverska dela ne budu kažnjena. Žao mi je bilo što je njihova diplomacija uspela da zadrži njihovu konačnu propast, a naša je velika greška što pobeda nije do kraja iskorišćena.

 

Arnautska deca


Petak, 21. septembar. Silazeći sa Crnog vrha ka Kratovu sretao sam dosta Arnauta sa porodicom i sitnom dečicom, koji se vraćahu svojim kućama ka Strugi iz Bugarske, gde su bili internirani. Svi izgledahu mršavi kao senke, dečica bleda i mršava da te je strah pogledati, sve od gladi i bede i golotinje. Veoma me je ovo rastužilo. Srce mi se od tuge cepa. Samo sam u sebi pomislio: "Bog je kaznio Bugare za ovaka nečovečna dela", pa sam zažalio što naša vojska nije upala u Bugarsku, da joj odmeri zasluženu kaznu. Skupio sam nešto hleba te dao ovim Arnautima. 

 

Utorak, 18. septembar. Čujemo da je bugarska kapitulirala i primila sve uslove mira koje je komandant Balkanskog vojišta - savezničkih vojski đeneral francuske vojske Franše Depere postavio im. Naša armija preko Svetog Nikole i Kumanova nastupa ka Vranju i Nišu...


Subota, 22. septembar. Bugarska IV divizija predala je oružje, topove i puške u Kumanovu i prolazi sa komorom i stokom za Bugarsku. Čujemo da je veoma dirljiv prizor bio kada je naša vojska ulazila u Vranje. Po pričanju prebeglih naših vojnika iz Bugarske kao i od interniranih građana naših, koji se vraćaju iz Bugarske, pričaju da je u Bugarskoj revolucija i da je 15. ovog meseca u Sofiji bio strahovit pokolj, kažu da je oko 5.000 mrtvih palo.

 

Petak, 28. septembar. Krenuli smo se iz bivaka sa prenoćišta u 7.00 za Kumanovo... Na istočnoj padini kod Mladog Nagoričana stajaše masa oruđa bugarske artiljerije raznoga kalibra, koje su ovih dana ostavili i predali. Izlazimo na plato talasast i prostran, kuda je vođena 1912. godine velika i krvava Kumanovska bitka sa Turcima... Čuli smo da je naša I armija uzela Leskovac i sada vodi borbu pred Nišom...


Nedelja, 30. septembar... Popodne sam otišao u Kumanovo, prošetao se, razgledao varoš i vratio se u logor... Naša I armija uz pripomoć francuske konjice gonjaše neprijatelja, i komandant mi večeras reče da je Niš uzet posle velike i krvave borbe. Neprijatelj daje jak otpor da bi naše trupe zadržao dok svoje trupe i materijal evakuiše.


Ponedeonik, 1. oktobar. Prošli smo varoš Skoplje, koja je puna savezničke vojske. Varoš lepa i radnje pune, svega ima, ali su cene isuviše velike.


Utorak, 2. oktobar. Čujemo da su naše trupe I armije uzele Aleksinac i Kruševac; nemačka i austrijska vojska povlače se, a tako isto čujemo da su Francuzi na Zapadnom frontu uzeli Mec i da su zarobili 60.000 Nemaca... Čujemo da će skoro opšti mir, Nemci su ga ponudili.


Sreda, 3. oktobar. Komandant beše raspoložen i veseo, jer baterije imađahu dosta hrane za stoku i ljude. Čim bi se sa hranom umanjilo, te bi se oskudevalo, bio bi ljut i neraspoložen. Zvao bih tada blagajnika i komesara i terao ih da jure za hranu. Uveče oko založene vatre dugo smo sedeli i komandant nam je pričao o situaciji i šalio se.

 

TRAGOVI PROPASTI


Subota, 6. oktobar. Oko 9.00 već ulazimo u najtešnje grlo tesnaca Kačaničke klisure, gde se vide silni tragovi neprijateljske propasti. Neprijateljske kolone XI nemačke armije, koje su odstupale od Tetova, bile su zauzećem Skoplja odsečene, pa su se morale kretati novoprosečenim putem... Kako je put kroz klisuru bio zakrčen, to je prolaz bio težak i masa neprijateljskih kola i konja, valjda gurajući se, otiskivala se niz strme strane u Lepenac i na železničku prugu. Na sve strane viđale su se razbacane hartije i knjige nemačke i bugarske arhive, polomljena kola, izlupani sanduci, razbacane razne stvari i materijal, automobili i motobicikli, burad, sanitetski materijal, kare i ostalo. Viđahu se i mrtvi konji na sve strane...


Železnički mostovi svi su porušeni. U 10.30 prošli smo varošicu Kačanik, gde beše oko 500 austrijskih vojnika, zarobljenika, među kojima beše dosta oficira, a koji behu zarobljeni kod Mitrovice na Kosovu. Čuli smo ovde da je Turska sa Engleskom zaključila mir.

 

Dnevnik Velikog rata - Dugo putovanje kući


Sreda, 10. oktobar. Kada smo odmakli ka Prištini, komandant pukovnik Vukašin (Petrović) mi reče: "Obodi, Mileta, konja pa hajdemo brže. Hoću da ti pokažem na terenu raspored trupa Kosovske bitke 1389. godine"... Pokazujući mi rukom ka turbetu Muratovu na Mazgit polju, komandant mi reče: - Vidiš, Mileta, tu je slavno izginula naša vojska na Vidovdan 15. juna 1389. godine. Pogledaj tamo preko reke Laba ka Vučitrnu, vidiš onaj obli brežuljak, tu je bio šator kneza Lazara, tu je bio centar naše vojske, a malo niže onog brega i severozapadno od njega, ka reci Sitnici, bila je crkva Samodreža, u kojoj je srpska vojska pričešćena.

 

DUŠANOVO CARSTVO


Ja mu pak ispričah događaj i moj osećaj, kada sam prvi put izašao na Kosovo. - Kada je naša vojska 1912. godine pošla u rat sa Turcima, Šumadijska divizija I poziva imala je pravac preko Prepoloca-Malog Kosova-Tenešdolskog klanca i izašla je na Kosovo... I tu, eto, baš na onom mestu smo održali molitvu. Dva pešačka puka, koji su bili sa nama sa Šumadijskim poljskim artiljerijskim pukom "Tanasko Rajić" u kome sam i ja bio, stali smo u karu. Zasvirali su trubači molitvu. Svako je plakao od radosti sretan kad je doživeo da lično učestvuje i osveti tužno Kosovo. Posle završene molitve, jedan od komandanata održa patriotski govor vojnicima. Opijeni slavom što smo dočekali da osvetimo tužno Kosovo i da vidimo našu zastavu da se na njemu leprša, uveren sam da bismo svi do jednog namah izginuli, ako bi potreba zahtevala, isto onako kao što su naši preci na centru i desnom krilu u Kosovskoj bici 1389. godine izginuli...

 

Jašući preko Mazgit polja, pomišljao sam na krvave grozote Kosovske bitke što su se ovde odigrale, sami mravci uza me, ali neko raspoloženje blaženstva vladalo je nada mnom što sam doživeo da lično učestvujem u osvećenju Kosovskih junaka 1912. godine, a eto i sada u ime Boga oslobađamo svoju otadžbinu, prolazimo kroz Kosovo, da ujedinimo sve Srbe i da stvorimo Dušanovo carstvo. Četvrtak, 11. oktobar. Već izlazimo sa Kosova, prošli smo kroz Kosovsku Mitrovicu i po prelazu reke Ibra, pod gradom Zvečanom. Uveče nam komandant reče da Jugoslovenska divizija iz naše II armije ostaje ovde u Kosovskoj Mitrovici, za operacije prema Crnoj Gori i Severnoj Albaniji... Mi, pak, produžujemo severu, dok izađemo na liniju I srpske armije, gde ćemo se tada uputiti za operacije ka Sarajevu i Dubrovniku... Utorak, 16. oktobar. Kod sela Konareva ubivakovali se za prenoćište. Uveče mi komandant reče: - Pošto ćemo mi Mileta, preko Čačka, to možeš uzeti moga konja, otidi svojoj kući u Pranjane, pa 20. ovog meseca da budeš u Čačku, jer ćemo mi tada tamo stići...


Četvrtak, 18. oktobar. Sveti Luka. Krenuo sam se kući za Pranjane... Nikakvo pero ne može opisati radost koja me je obuzela kada sam, Bogu hvala, došao opet svome domu, svojim milim i dragim u njihov zagrljaj. Dečica koju sam ostavio malu, behu sada već poodrasla. Istrčala su preda me, zajedno sa mojom sestrom Ljubinkom i majkom Macom, koja je plakala od radosti. Otac beše otišao u Kamenicu na slavu, a tako isto i moja Cvijeta sa ćerčicom Bosom, na slavu u Markoviće. Odmah su otrčali da im jave i uzmu muštuluke... Otac, kad me vide, poče od radosti plakati. Svi su, hvala Bogu, živi i dobro izgledahu... Sve je to otac dobro očuvao koliko se moglo. Imali su svega i svačega. Nisam znao kud bih pre pogledao. Svega sam se uželeo i hteo sam sve videti...

 

Uveče smo svi posedali u kujni za večeru. Pričali su mi kako su preživeli ove teške dane pod neprijateljem. Dečica su sva oko mene, grle me, penju se u krilo, samo mali Momčilo ne sme meni da dođe. Stra' ga, ne poznaje me... Kako smo mi u kujni glasno razgovarali i pas Džoma čuo moj glas spolja, koji od 1914. ne beše čuo, lupio je svom snagom u vrata na kujni. Šip od vrata izbio je i on je uleteo u kujnu. Veseo skičući, skakao je na mene umiljavajući se tako da me svog iskalja. Nije se nikako dao od mene odvojiti...

 

Petak, 19. oktobar. Mali Momčilo tek se malo oslobodi i dođe meni, vide kako me ova druga moja deca, Bosa, Ana, Krina i Milan grle. Obišao sam svo imanje i zgrade, a ceo dan dolažahu kod mene komšije i prijatelji, kad su čuli da sam došao.


Subota, 20. oktobar. Divizion beše došao u Čačak... Javio sam se odmah komandantu, isporučivši mu topal pozdrav od mojih roditelja, žene i dece. U austrougarskoj vojsci naši srpski i hrvatski pukovi odrekli su poslušnost i pridružuju se našoj vojsci, tako isto i svi odbegli vojnici iz austrougarske vojske, koji su bili po šumama, Zelena vojska, kako su je zvali, javila se našim trupama i produžila sa našom vojskom čišćenje i gonjenje austrougarskih i nemačkih trupa...


Petak, 2. novembar. Svuda, kod svake raskrsnice puteva ili rasputica, istrčavao je svet te gleda vojsku, a na mnogim mestima čula se u selima kuknjava, jer im je neko od svojih na Solunskom frontu poginuo... U prvi mrak stigli smo u Knić. Žikica, ćerka pokojne moje sestre Drage poodrasla, i beše došla, čekala me je, pa smo otišli na prenoćište.

 

Subota, 3. novembar. Rano smo krenuli za Kragujevac, maršovali smo i danas pozadi XI pešadijskog puka; pred samim Kragujevcem smo se zadržali, jer se Kragujevčani spremaju da svečano dočekaju svoj XI pešadijski puk i svoju artiljeriju, koji su odavde i otišli u ovaj veliki rat, i da im sada prvi povratku u svoje mesto prirede doček. Zbog toga smo morali dugo čekati, dok se sve uredi i tek oko 2 časa po podne krenuli smo se kroz Kragujevac, koji beše sav okićen. I vojska se lepo uredila, a bila je skoro sva iskićena; lepi venci bacani su konjima na vratove. Ispred XI pešadijskog puka jahali su napred pukovnik g. Tomić i moj komandant pukovnik Vukašin, pa za njima ađutant XI pešadijskog puka i ja pa za nama ordonansi i seizi, zatim XI pešadijski puk sa zastavom u poretku, pa za pešadijskim pukom naš divizion, koga je vodio major g. Voja Savić.


Silan svet uparađen izašao je da nas sačeka, a svi prozori na kućama i balkoni kuda prolazimo bili su puni sveta, koji je bacao cveće. Prolamala se vika narodna "Živeli! Živeli!" Kod krsta, u centru varoši, predsednik Kragujevačke opštine pozdravio je komandante lepim patriotskim govorom. Krenuli smo uz varoš, koja je sva iskićena zastavama. Svo građanstvo je, i žensko i muško, izašlo da nas dočeka i pozdravi. Mnoge sam video i ljude i žene da od radosti plaču; klicanju vojnicima nije bilo kraja... XI pešadijski puk ode u svoje kasarne, a komandant moj i ja sa našim ordonansima sačekasmo kod gimnazije divizion i kad on stiže, okrenusmo levo, prođosmo reku Lepenicu i mi odosmo u naše kasarne odakle smo 19. jula 1914. godine i pošli u rat... Po našem dolasku u Čačak, okružne komande izdale su bile naređenje opštinskim vlastima da se svi vojnici, koji su bili ostali kod kuće ili su došli iz ropstva, odmah upute u svoje jedinice...

 

RAĐA SE JUGOSLAVIJA


Naša vojska napredovaše bez otpora i već koncem novembra beše doprla na sever iza Temišvara, do Segedina, reke Drave i Mure, do Triglava i na zapad do Sušaka. Naša se zastava lepršala na obalama Jadranskog mora. Silan plen u materijalu i brodovlju pao je u naše ruke. Sada se ostvaruje donesena i potpisana deklaracija na Krfu, koju su članovi Srpske vlade na čelu sa Nikolom Pašićem i predstavnicima Jugoslovena, Austrougarske, koji su od Jugoslovenskog odbora delegirani na čelu sa Antom Trumbićem, posle više održanih konferencija postigli su potpun sporazum i ovu su deklaraciju potpisali značajnog dana za nas Jugoslovene 20. juna 1917. godine na Krfu.

 

Pogubljen u Bosni


Mileta M. Prodanović je između dva svetska rata bio ugledni privrednik i političar u redovima Demokratske stranke. U julu 1943, u velikoj nemačkoj raciji odveden je u Banjički logor u Beogradu, u kome je proveo mesec dana. Januara 1944. na kongresu predratnih političkih stranaka, održanom u selu Ba, izabran je u nacionalni komitet, kao predstavnik Demokratske stranke, a u septembru se, zajedno sa nacionalnim komitetom, povlači prema Bosni. Posle preležanog tifusa u zimu 1945. odlučuje da se vrati kući. Na tom putu, u okolini Foče, u proleće iste godine, uhvatile su ga jedinice KNOJ i pogubile. 

__________________________________

 

Mileta M. Prodanović rođen je 1883. u Bogdanici, u opštini Gornji Milanovac, kao prvo dete Miloša i Marice, u porodici davninom iz Komarnice, Nahija Stara Hercegovina, danas Crna Gora. Imao je tri brata i pet sestara. Školovao se u Pranjanima, gde je njegov otac preselio trgovačke poslove sa izvozom stoke, šljive i rakije, potom i u Čačku. Oženio se 1906. Cvijetom Popović i sa njom dobio pet kćeri i šest sinova. Sa bratom Zdravkom (poginuo) učestvovao je u oba balkanska rata i Prvom svetskom ratu. Po povratku iz Prvog svetskog rata preuzeo je očev posao. Bio je član Glavnog odbora Demokratske stranke Ljube Davidovića i kandidat za narodnog poslanika, kao i predsednik opštine Pranjani i član Upravnog odbora Hipotekarne banke u Beogradu.

 

Kao istaknuti demokrata, Prodanović je jedno vreme bio i banski većnik u Novom Sadu. Tokom Drugog svetskog rata proveo bio je mesec dana zatočen u logoru Banjica, da bi nakon toga na Svetosavskom kongresu u selu Ba januara 1944. bio izabran u Centralni nacionalni komitet. Oboleva od tifusa 1945, a nakon ozdravljenja odlučuje da se vrati kući. Na tom putu, u okolini Foče, 1945. godine, zarobljen je i ubijen je od strane jedinica KNOJ.

 

Iza sebe je ostavio vrlo vredno i posthumno objavljeno svedočanstvo o svom vojevanju na Solunskom frontu, knjigu pod naslovom Ratni dnevnik 1914-1918.

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Mileta Prodanović - Ratni dnevnik 1914 - 1918

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u