Milan Dedinac - Javna ptica

Već sam napisao da Javna ptica spada u jedno od najvažnijih ostvarenja srpskog nadrealizma. Ova anti – poema, kako je obično nazivaju proučavaoci književnosti, predstavlja pravi primer nadrealističkog stvaralaštva oslonjenog na nasleđe Bodlera i simbolista. Bodler i simbolisti u prvi plan stavljaju estetiku proizašlu iz spoja melodije i boje kao osnovnih elemenata umetničkog stvaranja putem koje se otkrivaju suštinska značenja lepote. Nadrealisti ovu ideju obogaćuju nastojanjem da, ponirući u podsvest, ostanu verni sebi, odnosno najdubljem i najskrivenijem moralnom načelu.

Ove ideje u potpunosti su našle izraz u Dedinčevoj poemi. Reklo bi se da poeme Javna ptica nema čvrstu kompoziciju. Prelistavajući ovu poemu, stičemo utisak da je ona sastavljena od nekoliko potpuno različitih celina. Počinje kratkom lirskom pesmom, nastavlja se nečim što deluje kao prozni lirski zapis, da bi odmah potom postala pesma u prozi, koja se preliva u lirsku pesmu organizovanu u strofe, ponovo se vraća lirskom zapisu i tako do kraja. Mogli bismo je nazvati kolažom kada ovo pregibanje ne bi asociralo na muzičku kompoziciju, odnosno na svojevrsnu rapsodiju. Prvo čitanje pesme pojačava prvi vizuelni i auditivni utisak. Jedino što vidimo, čujemo i osećamo jeste melodija koja se stalno menja. Drugo i treće čitanje lagano nas uvodi u drugi značenski sloj pesme. Prvo što otkrivamo jeste prisustvo Bodlerovske figure pesnika koji sa svetom korespondira na sasvim specifičan način. Svet ga pomera, potresa, menja. Međutim, iako je bezrezervno uronjen u svet, pesnik ostaje na nadmoćnoj visini koja mu omogućava da sve što ga okružuje i iskusi i oseti, ali i sagleda, proceni i ogoli. Osnovno osećanje u pesmi je seta, koja provejava kroz pesmu i poprima različite oblike. U prvom delu, melanholija obavija lirski subjekat, onako kako kod Disa nirvana obuzima svemir. Zatim poprima oblik izneverene nade da će se pojaviti svetlost, smisao, ljubav. Potom je to osećanje koje proizilazi iz same ličnosti lirskog subjekta, nestrpljenje i strepnja povezani sa ženom koja može da donese svetlost ne samo u njegov život, već i u čitav svet. Međutim, naredni stihovi, bacaju novo svetlo na ideju o obraćanju ženi, jer nagoveštavaju prisustvo smrti, kao veze sa podzemnim svetom.

Svest o sopstvenoj smrtnosti vodi lirski subjekat u razmišljanje o sveprisutnom bolu, o lepoti koja muči, a motivi sutona i večeri uvode u sliku svetskog bola, opšteg raspadanja koje oduvek traje i koja povezuje sve generacije.

Duboka bol, otvara još jednu ranu – nostalgiju za prošlošću, za domom, za detinjstvom oličenim u ptičetu. Kada lirski subjekat taj bol prigrli, odnosno kada ptiče unese u kuću, osećanje se menja. Setu zamenjuje nada, želja da se ostvari sreća i da se u život puste ljubav i bliskost. Ova želja budi novu želju – želju za dosezanjem apsolutne istine, za pronicanjem u konačni smisao svega.

Svi ovi motivi i značenja okupljaju se u metafizičkoj slici u kojoj se i život i smrt i ljubav i bol slivaju i prožimaju. Uklete vode do kojih ne stiže ni plač, asociraju na podzemni svet. Međutim, u mračnu atmosferu ove pesničke slike uvedeni su simboli koji podsećaju na Disove znakove preegzistencije. Pojavljuje se zvezda koja podseća na zvezde iz Disove Tamnice, ali ova Dedinčeva zvezda nije povod za apsolutnu tugu i nostalgiju, već unosi tračak svetla i nade u mrak. Ovaj tračak pojačava slika ptice koja predstavlja i ljubav i mir i sija srebrnim sjajem. Motiv vode ovde je variran. On sada postaje suza i kladenac – bol i izvor života i nagoveštava ideju o postizanju apsolutne harmonije, i to ne tako što će smrt i bol biti potisnuti ili prevaziđeni, već tako što će biti prihvaćeni i stopljeni sa ljubavlju i srećom i postati deo sveukupnosti života.

Dedinčev se svijet stvara pred čitateljima i izravno, i narativno, i konotativno sugestivnim korelativom – autobiografijom ili smireno kao filozofski promišljaj i o prirodnim, i o duhovnim zakonima života... Dedinac je započeo kao pjesnik emocionalnih traženja, socijalnog nezadovoljstva i romantične negacije sveta koji ga je okruživao...

__________________________________

Milan Dedinac - Javna ptica

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto, izdubljeno nebo u kome nas čekaju široke grudi pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno da veže dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoće, u dan koji se truni, u noć koja zri, i čije crno, zrelo seme navešćuje avgust i njegov čudni teret pod nogama žena, tu na beogradskim ulicama, koje čekaju, koje žude, koje ištu prigušene kapi kiše, one sigurne i svečane kiše što dolazi od Zemuna, i što se, kao krošnja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskršću dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva:

Dižem ruke u nebo,
kad ono crne duge.
Do kraja u tome snu!
Iz zabolelog gnezda
gle, ptica!
pa opet mir.   

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noći ili jedne zore u Knez - Mihailovoj ulici, što je najlepši noćni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog pustolova. Iz predgrađa, iz umornih bolesnih očiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je urekla nebesa, proleća i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, već godinama, već decenijama, i koja kao da na plamenovima sveća neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra - crvenu svetlost svojih stihova...

Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na čelu i u biću, Milan Dedinac ipak stoji na raskršćima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osećanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskršća, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrović. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedinčeva godišta neminovno išla od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne poeme elijarovske, pesnik je, ne bez složenosti akorda jedne druge međuratne poetske generacije, zaželeo veliki odmor i pribrani emocionalni teren na kome će njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama što nam dopiru do oka i dna preko tmice vekova. Baš zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lično, iako je poetski vez već prošao kroz peoničke rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesreća, realno viđena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta, neminovna i silovita plazma odlučila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono što je spoljna stvarnost i što je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli oštre nagoveštaje i ne uživa u presnoj senzaciji: vreme darovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni život" ali ima razvijena čula i izraze da ga dovede do fluidne psihološke ravnoteže, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kiča ili apriorne zamršenosti.

Čežnja za lepotom, za iskrenošću i njenim rasporedom u nevidljivim, pa čak i anonimnim pokretima, jača je ovde od čežnje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesnički sasvim fiksirano, drugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i nova šansa da se ona nastavi na već vinutim krilima. Zadovoljna sudbinom svoga autora, pesnička vitrina Milana Dedinca već je zadovoljna i stepenom svoje korespondencije sa lepotom minulih a u nama čudesno staloženih vremena. A kada se pesnička zaraza približi suvom opisivanju, i kada preuzete legende počnu da brišu one sanovite čvorove u psihologiji odraslog dečaka, kakav je pesnik dugo bio, Dedinac pribegava triku koji je opravdan i romantičaroki izdašan: on se vraća beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaža. Ti pejzaži, dakako, nisu samo dekor ove poezije, oni su samo lagano izvrnute slike svake zrelije neizvesnosti života.

Ništa nije tako snažno složeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesničko delo Milana Dedinca. Ono se ne ruga životu, ono nije negator, kao što nije ni prorok. Ono je, to pesništvo, na tragovima te čudne i čudesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snažnim uvođenjem u san, ali i sa dirljivom osetljivošću za realnost, realni život, za ono što je ljudski krik, što je prastari bol, što je jedna izvanredna jutarnja tuga rano ostarelog sveta. I kada predoseća velike udare i strašne nesreće, i kada dodiruje monotonu sliku predgrađa, i kada se nekoristoljubivo zalaže za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od prirode i od strepnje jednog izuzetno emotivnog čoveka, u kome se dodiruju tragične ljudske slike i vreme puno socijalnih nedaća. Poezija Milana Dedinca umela je podjednako da zaroni u javno i mutno stanje života i u dubine apsurda koje je taj život nudio na svojim duhovnim transmisijama.

Dabome, jednostavne reči i jednostavne veze ovih poema, ovih peeama ranog ustajanja i ranog osećanja sveta, nisu više diskutabilne ni za jednu opštu čitalačku taštinu ili viziju, jer se priroda Javne ptice ukazala ne kao izgovor jednog pesničkog slučaja, niti kao hronika kasnijeg febrilnog ratnog zarobljenika, već kao sudbinsko pismo, kao vlastita saglaonost prirodnih i "natprirodnih godina". Javna ptica nije bila javna dominantna nežnost samo u proleće, već i u jesen pesnikovog života! Što u svemu tome možemo da nađemo elemente čistog, nefabrikovanog doživljaja, groznice i čuda iz malog kruga realnosti, što u tome ima draži za modernog čoveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji - istovremeno je i podatak o setnoj i specifičnoj nadrealističkoj pobuni Milana Dedinca, o jeziku njegove snage što neposredno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se nadrealistički porok sastoji u neumerenoj upotrebi iznenađujućih slika, u beoomučnom prkosu zdravorazumskim glavicama. Milan Dedinac, međutim, služio se serijom slika koje ne iznenađuju svojom montažom, već ovojom miloštom. Prema tome, to nije bio rezultat jednog dvostrukog iznenađenja, već apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske ličnosti.

Da bi se ova stidljiva ljubav između pesnika Javne ptice i nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez osobitih poštapalica, najbolje će pomoći teoretski odlomci postokriptuma nadrealističke brošure Položaj nadrealizma u društvenom procesu trojice autora: Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, a u kojoj se, 1932. godine, koegzistencija društvenog bića poezije i poezije uopšte dokazuje iz reda u red. U toj brošuri zapisano je i ovo precizno uveravanje: Nadrealizam je pošao od poezije. Na tom putu, bio je još više obuzet izvesnim činjenicama od sudbonosnije i čovečanokije vrednosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjem samog držanja čoveka u svetu. U isto vreme morao je da vrši sistematizaciju ovih činjenica. Od jednog pesničkog stava širi se u jedan idejni pokret. Prema postojećoj misli, kao i prema ovemu što ga okružuje, on je revolt, revolt celog čoveka. U tom momentu društvo je za njega apsolutna antiteza, i sve više dolazi do svesti o nepodudarnosti pune konkretnosti čoveka i njemu dopuštenih izražajnih sredstava na svim planovima.

A baš ta i takva antiteza može se neprestano dokazivati u inače leptirastoj, ezoteričnoj i ovlašnoj lirici Milana Dedinca. Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim trenutkom determinisane poezije, koja, kao što smo već tvrdili nije bila poezija nadrealističkog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotično, služila čitavom pokretu kao neograničena i nepotkupljiva činjenica, pesniku samom ništa lakše nije bilo nego da je regeneriše u novim okvirima empirije u stvarnom ratu i stvarnom stradanju, razvijajući pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, i nju samu, sada opet kao antitezu društvenom neredu stvari.

Svejedno je da li je peenik opet došao od same poezije, da li se njome poslužio kao zaštitom, kada su već u žicama zarobljeničkim bile uništene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, gradskog proleća, delirija mora, Budve, Dunava, tih dragocenih pojmova koji su u nadrealističkom rečniku redovno dobijali atribute čuda. Svejedno je, takođe, da li ovu pesničku deonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju transmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poeme Jedan čovek na prozoru, ili kao povlašćeni sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih žeravica. Kod Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da se sačuva aktivnost pesama ranih ustajanja, pesama one mladoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim čudima prvih dodira i susreta.

Prve lirske stihove, izrazite i lične do samog nerva, Milana Dedinca dočekao je rukom časti i oduševljenja Rastko Petrović. Gotovo neverovatno, ali pesnik najvećih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljudski toplu poeziju Milana Dedinca, čiji će se stihovi iz Dnevnika zarobljenika broj 60211 pojaviti kao pobeda i neutažena čežnja jednog pesnika, jednog čoveka iz strave i memle drugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljeničkih dana, iz godine okupacije, iz susreta sa ljudima čiji život vene i isparava ili se snaži i nada, Milan Dedinac je objavio prvi put 1947. godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa bakrorezima Mila Milunovića: i zvone ti stihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istančana njihova fraza i čudna je, mistično mladalačka njihova čemerna, simbolička snohvatica.

U pesmama iz dnevnika zarobljeničkog Milan Dedinac čuva ovu nevinost i čistotu svoga početka. Tu su u žicama šleskim, u gladnim danima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni i neizbežni univerzum. I pesnik peva između četiri zida strave, pišući reč po reč kao što su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslednje. I sve su imenice, nasušne, tu: zvezde, sunce, žena, zemlja, domaći prag, uspavanka, osmeh. I još poneka reč čuvana snoviđenjem, zahvaćena elementarnim detinjstvom iz vrela narodne poezije. Odjednom ni iz čega, iz neophodnoeti, iz proveravanja, iz samoodbrane niču stihovi toliko sažeti, koncentrovani, očišćeni i svetli kao da su pisani vekovima:

Ah, sini, sini, Sunce,
da ogrejem ruke,
da odagnam muke i bauke!
Uzalud.

Uzalud kucam u nebeske dveri,
iz magle lupam rukama zračnim
da zlatan zrak propuste.

Kad se nad Šleskom nebesa zatvore
ni sto Sunčevih ključeva
ne mogu da ih otvore.
Neće da ih otvore.

Uzalud kucam.  

Na pola puta između dnevnika i poezije, Milan Dedinac je savladao afektivna kretanja i sažeo je nekoliko pesama i poema koje se svojom prirodnom čistotom i nepresušnim izvorom telesnih, fizičkih senzacija projektuju kao dokument, kao pročišćena nadrealistička povelja bez ikakvih opasno - hermetičnih sredstava. Do pune jasnoće, do saglasnosti doživljaja i reči, do kondenzovane, zgrušane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti može da se smatra nedosegnutom u našoj poeziji iz rata i o ratovima - dovedena je ova knjiga, koja kao da prethodi poslednjoj poemi. I liči ona, po energiji svoga bola, po čistoti svoje transpozicije na rane stihove Milana Dedinca. Ako je i jedan pesnik naših (modernih decenija, samo prividno pasivan, uspeo da ovoju ekspresiju učini ličnom, da svoja psihološka žarišta prožme jednim osećanjem ljudskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, onda je to Milan Dedinac. Njegov dnevnik se doživljava kao kompaktna tužbalica i kao izuzetna subjektivna poruka. Međutim, u njoj ništa nije sebično i ništa nema sebičnu dekoraciju. Izvedene u noćima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstveno intimne, ali sa neprestanim i neusiljenim zračenjem prema čoveku kao dvojniku.

Peva Milan Dedinac o ljudima koji tek u snovima sabiraju svoje živote, pejzaže svoga zavičaja, zenice svojih žena i devojaka, svitanja svojih drugova koji su ostali u zemlji da se bore i da zajednički sanjaju. Kroz jutarnji suton i kroz sutonski vidik odjekuje poslanica koju piše rob svojoj ženi ili čovek koji više ne zna šta mu je potrebnije: kora hleba, osmeh žene, ili jedan običan vetar prolećni iznad Goča, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan plamen, pesnički plamen blizine. Polako se istančuju, u tihu muziku citre pretaču stihovi Milana Dedinca pa dođe tren kada ne znamo da li je to čista narodska lirika, ona tužaljka mlađe Burđevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafizički uzdižu nad mnoštvom roblja, nad kolektivom u čijim slabim grudima jedno ognjeno srce razgovara sa čitavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, ni socijalni, dodiruju se ovi stihovi, dodiruju ova svačija i nečija pisma i tako sami od sebe čine jednu poeziju, neminovnu i neizbežnu, sumračnu i prozračnu, pa nije čudo što Dedinac piše i Šlesku rapsodiju, i Jedan mladić kune, i Danas je prvi put otvorila oči i Nad poginulim domom.

A možda ta poema Nad poginulim domom nije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglašena? To je poema Kordunaša Pavla Gvojića koji "nije pustio glasa od sebe za mladom ženom, ni za detetom od godine i po dana, koje čestito nije video, ni za rodbinom ostalom, za drugom i susedom". Pesnik je tu da ga stignu, da ga ubede i preliju fizički bolovi bližnjih sužanja, onih sa kojima svaka reč koju objavljuje ostaje praotačka, elementarna, sudbinska. Nije tragična, ali je bolna, nije programska, ali je ljudski naglašena, nije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika 60211. I druga, prvi put objavljena peoma Svetiljke, kao da sa nevidljivih antena narodne tužbalice skida tonove koje će, u nedrima, kriomice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki zarobljenik u jutro šaputao ili u suton pevao, ova pesma je duboko individualna, harmonična, u složenoj aktivnosti bića koje tok zarobljeničkog dana jednači sa tokom svakog nesrećnog života: ono što je sadržano u tim etihovima nije glasno, nije dokumentarno i spomenaroko. Ono je ćutanje, ali ćutanje bez religije i sebičnosti, ćutanje koje ne napušta nadu i koje ne podleže krstu. Nebo, ono izdašno, plavo beogradsko nebo koje samo ponekad ugrozi oblak pun tuči i užarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizičke, tanane Javne ptice neprestano je na čelima i nad sudbinama ovih ljudi.

Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli pod mračnim nebom Šlezije, iza bodljikave žice. Milana Dedinca lirska reč ne može da se doživi na zemlji, u gradu, nebo u vazduhu, u letovima, u siluetama. Svest o čoveku koji lebdi, svejedno da li ga bestežinskom stanju nosi socijalna nesreća ili neomeđena čežnja, neprestano izaziva pesničko iskušenje, obnavlja pesnikov izraz.

Jedan od retkih koji ne pravi nikakve teškoće svojim čitaocima i svojim dvojnicima. Jedan od onih koji je povezao ukus snoviđenja naših najboljih pesnika prošlog i ovog veka. Branko Radičević može da bude savremenik, duhovni, samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.

Ponavljam svoju davnu, mladićku reč da u domenu Dedinčeve poezije sve pripada ljudima i vazduhu. Nema velikih reči, nema prividne logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji užasavaju, nema ačenja ni malograđanekih saksija sa cvećem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdi i u ovim stihovima.

Diferencirana u sebi i prema drugima, intervenišući čisto u emocionalnim elementima, neprimetna u svojim oblikovanjima, stegnuta kao pesnica - ova poezija je žudela da se završi u slogovima sjaja što pripada sutonu. Žudela je, i čini mi se da je i uspela, da se otvorila i zatvorila kao lopoč, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemi Okovana vizija. Više nema problema, glasova bez porekla, mučnih zarobljeničkih noći, a ipak okićena bolom što se sudbonosno identifikuje sa bolom Branka Radičevića, tog uvek mlađanog dvojnika, ta završna, verovatno labuća poema Milana Dedinca, očuvala je sve proporcije njegove, a samo se nešto jače poslužila rimama koje su gotovo dramatski, ujevićevski, zazvonile čistotom i lebdenjem. To lebdenje, oslobođeno 1927. godine i pušteno da se vrti sa znacima i zakonima jedne ptice, sa smelošću jednog uzbuđenja, sa moralom jedne zaobljene poezije, nastavlja se danas, u potezu je naše iskrenosti, u igri je našeg duha, u dubokoj je misli našeg letovanja.

Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvaraš u realnost "hiljadu nemerljivih vizija".

___________________________________

Milan Dedinac - Javna ptica

Pada na moje dane,
pada na moju tugu
pre nego sunce svane
na vodu što se budi.

Bože, kako prolaze!
idu sveži i čisti
stisni, stisni to srce
za dušu što nije znala.

GLEDAJ, ENO SE RAĐA!

... svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je - nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem - i čekam... upaliti se neće
Izvori stali!

O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!

Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža

Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?

Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?

Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave
Gledaj! - Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!

Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu - ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. - Opet nemirno veče!

Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il' vetar samo ćuti

Kud ćemo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
- do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo

O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila...

Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče

Ponesoh ga u kuću

Na pragu! - kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.

Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu... hoću da je uzberem, al' moram dalje još... Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu — teče — al' ptica peva. Peva!
Slušaj,
pesma kako je tiha!

II

Uklete legle vode. Ni plač da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble pučine, i ostala.

Ti što ćeš mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo - bez tvoje noći
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra - jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru - što me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom - evo je berem - jedinom, sporom, ah, sa čela mi plavog, čvrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za žalom, opet - neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! - More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi... ili ću gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim više od tatule, nèsna mog,
više od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noći! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubić...

III

Dve noći se, s trzajem, odvaja. Što strepi, šta li to čuva?

Sinu, - na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!

Zorilo krupno je hodao, noću, po svim sobama.

Uvek tišina

Nešto je bilo
kad je sišla do mene.
Prvi prolećni dan!

Svu noć je padala kiša i vetar tuk'o

- trgao sam se iz sna

i prozor zatvarao

Pa ću rano da pođem
da se raspitam šta radi.

Ne pođoh ispod šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, noću, po polju, u vrućem blesku.
NE! Plače lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom — rano ne pade.
NEĆU, A TO JE SMEH.

Nisam ga znao ali je on,
zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni druže?

Da se u nebo vinem
al' uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri

Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu

Stati, stati, bole
- pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje

Ostanuti sámo,
zaćutati, druže,
- do mile volje!

Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi

Ubijam noći za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neću.
Sve crna zvezda na čelu se rađa
sve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom ići
dokle se vraćati kući
gde se pevalo,
uvek u nebo sići
uvek leći u vode
gde se snevalo

Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu šumu, u potok - kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi - srce oteklo... Ja pticu čujem, nju, ptica mi leti, ona doleće. Slušam je
Udahnem — mekana sad mi zemlja sa groblja raširi grudi

Golo se čedo rađa
- vrisnu!
Otac kliknu sa praga: "Muško je! Muško!"

Hoću, motrim, ah motrim kuću zelenu, i krov, i zid. A zvono? - Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuću, kuću do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...
Ma to...

Smeje se neznani čovek
za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi

Peva deveta kuća!
Bolji je san

Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostaće Tvoja senka, gola, i koja muči... Boli!

IV

Pao međ vode slučajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od žala do školjke, od pećine plave do naslaganih vidika - i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s pučine. - Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih širokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se spuštao do vode.

Buđenje noći krvave stare kose
Teško pod zemljom ugljenih rudnika

U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. - Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, noću, odista spazio

Oči!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!

I rekao sam noćas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ideš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje?

- Gde si? Ma gde si bila?
- ... gde sam? O, mučno, nikad ja to ne umem ...
- Gde si, ma gde si bila?

PA ONA - ONA SEDI SRED ŠUMA.

V

Na Ognjenu Mariju pođoh da vrebam šta olujina, noću, na žitima radi.
Čovek iz kuće inokosne, isti onaj što će uvek sobama u kolu da luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kućo, ostaćeš, ostaćeš! Ostaviće te jednom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostaćeš i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašće vatrena šuma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!
Kućo, ah, ja, ja ću da te spasem. Kućo, kućo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti neće, kraj mene neće, neće! A tvoje kike pod noć raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kućo
kućo bez moga dana
kućo bez vatre kad sam te ostavio
- o, bićeš SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Neće.
O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al' neće više
Neće!

Hoćeš li kroz ruke proći, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica... ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iščupaš
Nema. Ja slušam - čuo sam preko neba zaplakalo je dete, plače za šumom koju kiša zaliva.

Čovek koji ostane u noći sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neću da skitam vodom. Mesto cveće, braću ribe putem.

Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove

Slušam: lupa gvožđe, zvoni dole pegla
- devojka mi večeras naopako košulju pegla.
Evo, teško diše. Strašno diše od bola.

Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA

Devojko,
poslednja moja!

VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi priđeš i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu čujem da je od groba
Kraj tuđeg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom

Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se da hodam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada neće me stići, sa Njom, nikad. Ona. Ona. Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videćeš, još ću čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu duboko na dna bunar - sunca.

Govoriš mi
a za mene je noć
Moliš me, već sam u njivi, za travom
za stablom - sutra ću poći
Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj
tišini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejaću te opet. Svetlu uzeću
pticu, da je čuvam
da ćuti...

Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije

Peva!
- pa to joj srce bije... 

Ostavljam rasklopljen prozor noću da si mi bliže, daleka, kad nismo zajedno
Večernja ptica cvili
Hajd'mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, već nezačuđen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio.
Gledam, čitavu noć, u mučnu igru tuđinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noći od jednog smeha do dúge.

VII

Nikud se maći! Nikud izaći! - Čekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kuća prokleta.
Ni šljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list - u ponor bi se srušila.
Tako se budim.

O svake noći iščupam sedu dlaku
i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zida
mrtav, bez svežeg cveća, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni  

Neće,
a ja?

Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao

Neće, neće
meni

Do plavih nebesa
stići, doći neće
po gradu samac mrtav kad se krećem  

Vidim, ali meni poleteti neće
nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati neće
ptica  

Ti nisi podigla glas, sagnem se da te slušam.

Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cveće. Lišće ovo ne može da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod noć. Vije se, pišti. Slušam ga - savija se u noć.
I do nas Ona će doći. To Ona, Ona ide. Oh, tiša je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i leće.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi sleće,
leden.
- Ja čekam dodir krila...

Uđem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.

VIII

Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; međ zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća - vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog - kisele trave naslagane dunom koja se seli - na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao - ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu...
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo - rastu, za mnom. Penju se, penju, penju - bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo... Ja idem...

idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me čeka sedam
- prozirnih postelja

Za svaki - oh, opet - korak... jedan
anđeli plaču
Za svaki pogled
gase se meni vode

Mrtav dvadeset noći...
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona - nekud ode... 

A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo - zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim - neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. - Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... Šire se, šire. Mâme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć...
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...
ZALASTRIM! - Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je - uhvatila se za granu. - Zora se ljulja.

I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće - dugo vruće su mi ruke

... PO DETELINI KORAČAM...

___________________________________

Milan Dedinac se rodio u Kragujevcu 1902. god. U Beograd se doselio 1904 i u njemu završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije. Prvi Svetski rat proveo je u Makedoniji odakle se evakuiše u Francusku gde nastavlja školovanje. U zemlju se vratio 1919. i nastavio sa školovanjem. Na Beogradskom univerzitetu gde upisuje francuski jezik i književnost. U to vreme objavljuje prvu pesmu Moć prostora. Sa Markom Ristićem pokreće Puteve i učestvuje u osnivanju časopisa Svedočanstva. U Pariz putuje 1925. gde upoznaje francuske nadrealiste Bretona, Elijara i Aragona. Poemu Javna ptica objavljuje 1926 godine. Studije je završio 1929. god. i zaposlio se u Politici kao kolumnista. Bio je aktivan u javnom životu, pisao je likovnu i pozorišnu kritiku. Posle desetogodišnjeg ćutanja objavljuje poemu Jedan čovek na prozoru. Počinje Drugi Svetski rat u kome učestvuje Milan Dedinac. Početkom rata je bio mobilisan, a završio je u Nemačkom logoru. Po izlasku obnavlja Politiku 1944. i uređuje je četiri godine. Zbirku pesama koje su nastale u logoru objavljuje 1947. Zatim postaje rukovodilac Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Odlazi u Pariz da radi kao savetnik za kulturu pri jugoslovenskoj ambasadi. Oktobarsku nagradu grada Beograda dobija 1957 za zbirku Od nemila do nedraga. Milan Dedinac dobija i Zmajevu nagradu 1964. god, ali zbog bolesti ne može da prisustvuje uručenju. U šezdesetčetvrtoj godini umire u Opatiji 1966. godine.

Pedeset godina srpske kulture obeleženo je imenom Milana Dedinca, ne samo u književnosti, već i u pozorišnom i likovnom životu. Iako njegov književni opus nije velik, bio je jedan od najizrazitijih liričara među nadrealistima. Sledio je put Branka Radičevića, pa je posle prvih pesama kritika istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao glavna obeležja njegovog stvaralaštva. Celo pesničko stvaralaštvo sabrano je u knjizi Od nemila do nedraga, koja je izašla 1957. godine.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina Dedinac je bio deo književno – umetničkog kruga ljudi koji su radili na uspostavljanju avangardnih evropskih tokova u književnosti. Njegova borbena priroda doprinosila je hapšenjima i cenzurama. Posle rata obojio je kulturni milje tadašnje Jugoslavije. Poemu Javna ptica objavljena je 1926. godine i ona predstavlja prvu publikaciju. Javna ptica po objavljivanju prihvaćena je kao izvanredni primer nadrealističkog stvaranja. Marko Ristić vođa srpskog nadrealizma povodom ove poeme piše manifest Objava poezije i velika umetnička vrednost poeme. Zahvaljujući ovoj pesmi u Srbiji nastaje nadrealistički pokret, a Javna ptica je postala jedan od najboljih dostignuća srpskog nadrealizma uopšte. Od svih modernih pokreta nadrealizam je najodređeniji u svojim težnjama. On je vrhunac srpske književne avangarde i ujedno početak njene preobrazbe u suprotan model literatura, pokušaj da se pesnička revolucija dovede u vezu sa društvenom revolucijom.