Marcus Tullius Ciceron - Izdajnik

Nacija može da preživi svoje budale, pa čak i ambiciozne. Ali nacija ne može da preživi izdaju iznutra. Neprijatelj pred vratima je manje strašan, jer je poznat i nosi svoju zastavu otvoreno, dok se izdajnik kreće slobodno unutar gradskih kapija; njegov lukavi šapat širi se svim ulicama i čuje se... u kuloarima vlade. Takav izdajnik nam se ne pojavljuje kao izdajnik, on priča glasom koji je žrtvama blizak i prijatan; njegovo lice i način odevanja sličan je njihovom i on oživljava onu pokvarenost koja leži duboko u srcu svakog čoveka. Izdajnik razara dušu nacije, podriva temelje grada, širi zarazu u telu politike, sve dok ona ne podlegne njegovoj bolesti. Manje se treba plašiti ubica – izdajnik je kuga! Marcus Tullius Ciceron

Marcus Tullius Ciceron rimski govornik, državnik i čovek od pera, rođen u Arpinumu, Latium. U Rimu je studirao pravo, govorništvo, filozofiju i književnost i započeo političku karijeru. Dobio je zvanje konzula 63. godine pre Hrista. Osujetio je Katalininu revolucionarnu zaveru, preživeo je atentat i ubedio Senat da ubije Katalinu. Govorio je protiv Klaudija 61. godine pre Hrista i bio prognan kada je Klaudije postao tribun 58. godine pre Hrista. Prethodne godine, narod ga je ponovo izabrao, ali je on izgubio naklonost i Cezareve i Pompejeve frakcije time što se kolebao između njih. Povukavši se, pisao je svoja najveća dela o retorici i filozofiji (46-44 godine p.n.e.). Godine 43. pre Hrista njegovi čuveni govori protiv Antonija, takozvane Filipike, nagnali su senat da objavi rat Antoniju. Ubijen je blizu Caieta od strane Antonijevih vojnika kada je pokušao da pobegne posle formiranja triumvirata - Antonija, Lepidusa i Oktavijana. Najvažnije delo gde iznosti svoje političke ideje je O državi (De Respublica), koje je napisao 55. godine pre nove ere.

Siguran sam da ste pomislili da je ispred vas neko od dnevnih izdanja današnjih novina. Nažalost ovo je samo pokazatelj da je to što nam se događa danas mnogo puta već viđeno. Ono što je problem je što, dok smo mogli, to nismo shvatali ozbiljno nego smo opet dozvolili da se na svom primeru učimo. Imamo mi mnogo problema strateških, materijalnih, duhovnih... Svi ti problemi su sastavni deo postojanja i bitisanja u ovom svetu. Svi ti problemi jesu bolest, ali se ta bolest može uporediti sa gripom i ako se na vreme primeti i počne sa lečenjem neće doći do upale pluća. Pa i tada, ako do nje ipak dođe, ima leka. Leka ima uvek dok je problem spolja, ili dok je problem unutra ali je strogo kontrolisan. Ono od čega nema leka je problem koji je unutra, ali koji se uvukao duboko u narod i zemlju i nekontrolisano se širi. To predstavlja tešku bolest, to je kuga, a izdajnici jesu kuga svakog naroda.

Kada razmišljate o toj teškoj bolesti, uvek se zapitate ko su ti najslabiji među nama koje je kuga odmah zaposela. Pokušavate da shvatite zašto su baš oni ti? Tada ih sigurno poredite sa onima koji su kroz istoriju bili zahvaćeni istom bolešću, tražeći sličnost sa takvima, da bi utvrdili razlog njihove bolesti. Nemoguće je onda ne setiti se Vidkuna Abrahama Laurica Jonsona. Čoveka koji je svesrdno pomogao okupaciju svoje zemlje od strane nacističke Nemačke, koristeći priliku da se proglasi premijerom, a svoj Narodni savez jedinom legalnom političkom strankom. Ako ga niste prepoznali reći ću vam da ga sigurno znate po tome što je njegovo prezime sinonim za izdajnike – naravno reč je o čoveku koga poznajete po prezimenu Kvisling. Ovo ime sem toga što je sinonim za izdajnike označava i kolaboracioniste, simbolično označava bilo kakvu saradnju koja šteti sopstvenom narodu ili sredini kojoj se pripada. Divno bi bilo da smo u Srbiji uspeli da zaboravimo ovo prezime, ali nažalost to je još uvek nemoguće. Nažalost u Srbiji još uvek ima mnogo onih koje je kuga izdajstva obuzela. Neki put, gledajući ih kako se bore protiv interesa sopstvene nacije, čini se da je biti „kvisling" za njih neka prestižna nagrada.

IMADE VAS MNOGO...

Imade vas mnogo – ta ko bi vas mogô
Izbrojati,
Svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara,
Sa srebrom i zlatom, milionim' para.
Dvori vam se velji u visinu dižu,
Ali nikad, znajte, do neba ne stižu, -
U nebu je vječnost, u njima je nije,
Vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.

Imade vas mnogo sivih sokolova!
Riječi su vam jače od burnih valova,
Al' sokoli nikad ne puze, ne gmile
Ni onda kad na njih jurnu groma sile,
A vi znate, znate, oj "sokoli s riječi",
Puziti kô crvi, sred prašine leći,
Ostaviti braću nek ih dušman tare,
Samo da stečete "obećane dare"...

Imade vas mnogo sa blagijem likom,
E bi rekli: o zlu ne mislite nikom,
E bi rekli: da ste s neba anđô pravi,
Što istinu ljubi, koji boga slavi,
Al' u duši vašoj ništa drugo nije
Do crnog demona, – tu se zlobno krije.

Imade vas mnogo... Kakvijeh vas nema?!
Ali vas je malo
Kojima je stalo
Do naroda svoga
Tužna, paćenoga.
Malo vas je, malo sa poštenja da se,
Sa vrlina vaših imena vam glase;
Malo vas je, malo na braniku prava,
Malo vas je glava, -
Malo vas je, malo sa srcem u grudi,
Malo vas je – ljudi! Aleksa Šantić

Naravno ne želim da koristim teške i uvredljive formulacije da bi time nekog imenovao a još manje uvredio. Možda taj neko i nije izdajnik, možda se on nikad i nije osećao Srbinom pa samim tim nikog nije ni izdao. Možda nama neko samo deluje kao pravoslavni vernik a on to nikad nije bio pa mu ne smeta skrnavljenje grada šetnjama sotoninih sledbenika. Sagledavši stvari tako, teško je dodeliti jasnu ulogu izdajnika. Mnogo je za sada jednostavnije dodeliti im uloge lažova jer je to evidentno iz njihovih izjava. To je nepobitan zaključak, koji proizilazi iz uvida u istorijat njihovih izgovorenih reči i poređenja sa onim što sad rade i govore. A onda samo treba da zapitamo svoj razum, da nam on na osnovu znanja i iskustva kaže šta čovek može da očekuje od lažova. Da li je čovek koji laže neko na koga treba da se oslonimo i na njegovim lažima gradimo budućnost, ne ulazeći u to da li je pri tome još i izdajnik? Sigurno nećemo računati ni na šta što nije zdravo – a nezdrave su ideje kako izdajnika tako i lažova. U oba slučaja u pitanju je neizlečiva bolest. Moramo da pokušamo svoju budućnost da gradimo na vrednostima koje su nam ostavili časni preci, na onim vrednostima koje su nas uvek držale stabilno iznad pokvarenog sveta. Moramo ostati potomci onih koji su hodili Svetosavskim putem. Nismo valjda svi postali crvi.

CRV

Hodi, Srpče, bliže meni,
Hod', sokole moj,
Gledaj crva kako puzi
U prašini toj.

Iz potaje grize, truje
Sa korjena cvijet,
I najvišoj plodnoj voćki
Bude zlotvor klet.

Od svijeta se vječno krije.
Ali zato znaj:
Ko se krije ništa nije,
Kukavica je taj.

Nogom lupni, pogazi ga,
Svakom crvu smrt!
Koji gmili u prašini, -
Truje cvijetni vrt.

Ti ne budi, Srpče drago,
Sivi tiću moj,
Ti ne budi nikad crvak -
Sokolski mi stoj! Aleksa Šantić

Znao je dobro Aleksa Šantić, a znamo i mi, da crv nije nešto što Srbin može prihvatiti da bude. Soko je ono što Srbina inspiriše: vinuti se hrabro i ponosno prateći svoj put poštenja, vere i časti jedini je put kojim Srbin hodi. Nije važno kakva su vremena, nije važno koliko je teško, ništa ne može zaustaviti Srbina da se vine kao Soko. To što se neko razboleo i zbog svojih slabosti posustao ne sme zaustaviti čvrst i odlučan hod Srbinov. Ne smeju se, zbog hrišćanske želje da se pomogne slabima, sputati misli i usporiti hod. Srbin mora nastaviti putem svojih predeka, putem kojim ga duša vodi. Jedinim mogućim putem ka sreći, časti i slobodi. I dok nepokolebljivo hodi tim putem, duboko urezano u srcu i mislima svojim Srbin nosi reči našeg Petra Petrovića Njegoša:

Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka.

Nenad Blagojević