Major Dragutin Gavrilović

Junaci!
Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!

Ostao sam zakopan ispred table desetak minuta, pročitao sam govor nekoliko puta i krenuo dalje. Krenuo sam kući više zapitan nego razočaran.

Preturao sam po glavi šta znam o ovom govoru. Znao sam da je to zapovest koju je izrekao major Dragutin Gavrilović u odsudnoj odbrani Beograda pred Austrijancima i Nemcima negde u oktobru 1915. i to je bilo sve, za majora sam znao samo čin i ime, a o vojnicima i bitci ni toliko. Stigao sam u stan i seo za sto, bacio sam šake na modernu tehnologiju da probam da saznam nešto više. I otkrio sam odmah svoju sramotu, nisam znao čak ni da mi je slavni major zemljak! Saznao sam i još ponešto važnije pa sam napisao par redova da bolje upamtim.

Komandant odbrane Beograda

Dragutin Gavrilović rođen je u Čačku 25. maja 1882. godine. Vojnu Akademiju je završio 1901. godine, posle koje je dobio službu u rodnom Čačku gde je postavljen za komandanta 10. pešadijskog puka Moravske divizije stacioniranog u današnjoj kasarni Ratko Mitrović. U Balkanskim ratovima učestvovao je gotovo svim bitkama naše vojske i u njima se istakao kao požrtvovan, sposoban i hrabar oficir. Stekao je veliki ugled i među vojnicima i među oficirima (nije ona slavna odbrana Beograda slučajno pala na njega). Učestvovao je i u prvim pobedama srpske vojske u Prvom svetskom ratu tokom 1914. Potom su Srbija i njena junačka vojska sa mnogo majora Gavrilovića postali preveliki trn u oku moćnim državama koje su rešile da je slome nezadrživom silom.

U rat protiv Srbije uključile su se pored Austro – Ugarske i Nemačka i Bugarska. Nemački kajzer Vilhelm II tada šalje na Srbiju svog najboljeg generala i piše: „Učiniću Srbima veliku čast, poslaću na njih feldmaršala Makenzena". Ovaj put nalet je bio preko Save i Dunava i morala se braniti prestonica, iz koje su kralj i vlada već otišli, da bi se napredovanje neprijatelja što više usporilo i da se odbrani čast.

Napad na Beograd počeo je 6. oktobra 1915. žestokom artiljerijskom paljbom austrijskih jedinica preko Dunava. Granate su razorile položaje srpskih branilaca i pretvorile ih u ruševine, ali su se vojnici i dalje držali. Austrijancisu uspeli da se iskrcaju na obalu u zoni koju je držao 2. bataljon 10. kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović i dođu do železničkog nasipa. Karađorđeva ulica, Donji grad i okolina Kule Nebojše postali su poprište žestoke borbe tokom 6. i u jutro 7. oktobra. Rastojanje između neprijateljskih jedinica bilo je ponegde i tek 30 metara.

Moralo se reagovati, neprijatelju se nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvi je na Austrijske položaje napao žandarmerijski odred koji, uprkos teškim gubicima, nije uspeo da ih savlada. Major Gavrilović shvatio je da je jedino rešenje da sve jedinice na ovom sektoru fronta izvrše jak kontranapad i neprijatelja oteraju u Savu.

Oko 14.30 časova Gavrilović je sakupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona i ostatke Sremskog odreda i pred kafanom „Jasenicom" izdaje zapovest za juriš koja će kasnije ući svetske vojne enciklopedije i udžbenike. Uz gromoglasni poklič vojnici su silovito krenuli u napad na austrijske položaje na nasipu, međutim napad je odbijen snažnom vatrom sa nasipa i artiljerijskom paljbom sa druge strane reke, a sam Gavrilović je ranjen. Vojnici nisu odustajali, napadali su sve do sumraka, borili su se onako kako im je komandant naredio, bez straha za život i sa jedinim ciljem da razbiju neprijatelja. Uveče su austrijski položaji postali teško ugroženi od srpskih napada i samo ih je noć spasla od poraza. U toku noći 7-8. oktobra Austrijanci su prebacili pojačanja preko Dunava i 8. ujutru uz silovitu artiljerijsku podršku napali, srpski branioci su prešli na rezervne položaje u gradu, koji je bio razoren do neprepoznavanja. Austrijska artiljerija razorila je grad, branioci su gotovo svi izginuli, preživelo ih je tek nekoliko uključujući i teško ranjenog Gavrilovića koga su spasili njegovi vojnici, tako što su ga svojim telima zaštitili od neprijateljske vatre. Devetog oktobra zaviorile su se Austrijska i Nemačka zastava na starom dvoru u Beogradu, Gavrilović je sa svega nekoliko preživelih ranjenika evakuisan.

Vrhovna komanda nikad nije puk izbrisala iz brojnog stanja niti je postojala bilo kakva naredba o takvom žrtvovanju cele jedne jedinice ni tad niti bilo kad pre ili posle, bila je to samo snažna metafora velikog komandanta. Zadatak koji je imala odbrana Beograda bilo je da uspori nalet neprijatelja i odbrani čast prestonice, a Gavrilović je dobro uvideo da je jedini način za to silovit kontra udar i znao je kako da ga organizuje i kako da ohrabri i vojnike i sebe. Zadatak su uspešno obavili, iskrcavanje i osvajanje samog grada je trajalo gotovo tri dana i pored nadmoći u ljudstvu i artiljeriji i to je donelo preko potrebnih predah ostatku vojske van grada.

Gavrilovića je posle borbe poslat u bolnicu, u rodnom Čačku, na lečenje. Iz bolnice je otišao na svoju ruku, bez odobrenja doktora i priključio se vojsci u borbama tokom povlačenja ka Albaniji. Prošao je Albansku golgotu i Krf i stigao sa vojskom na Solunski front. Učestvovao je u svim borbama na Solunskom frontu, proboju fronta i oslobađanju Srbije i na kraju oslobođenju Beograda oko tri godine nakon njegove čuvene komande za juriš u odbranu grada. Kada je feldmaršal Makenzen objašnjavao zašto su izgubili od Srba jednostavno je rekao: „Borili smo se sa junacima iz bajke", a njegov vrhovni komandant kajzer Vilhelm II na kraju rata telegrafisao je bugarskom caru u kom je rekao: " 62 hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!". Bilo je to vreme velikih ratnika, a jedan od najblistavijih bio je Čačanin major Dragutin Gavrilović.

Neću ni generalski čin ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik!

Posle rata majora Gavrilovića su čekale druge nedaće. Iako je bio jedan od najpopularnijh oficira u vojsci, po slavi u narodu u prvom redu sa kraljem i vojvodama nisu priznanja stizala tako lako. Vojvoda Bojović ga je posle proboja Solunskog fronta predložio za viši čin, ali se tome protivio drugi poznati čačanski komandant iz rata vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je „previše mlad", izgleda da tada nije bilo zemljačke solidarnosti. Kasnije je Gavrilović unapređen u čin pukovnika i postavljen je za komandanta puka u Kruševcu gde se i oženio Darinkom sa kojom je dobio sina i četiri kćerke koje su se sve udale za oficire, a sin Dragoš takođe je postao oficir u činu kapetana.

U novoj državi i vojsci u kojoj se pukovnik Gavrilović našao počela su da važe neka nova pravila koja on nije razumeo niti je želeo da razume. U vojsku se uvukla politika i dvorskim oficirima na vrhu je smetala popularnost i slava Dragutina Gavrilovića koji nije hteo da se bavi ni partijama ni tajnim organizacijama pa je tako postao visokim oficirima trn u oku. Kada je 1927. polagao generalski ispit u Štipu, gde je bio na službi, pao je zbog smicalica dvorskih generala što je doživeo kao veliku uvredu i kada je ponovo dobio priliku da isti ispit polaže, nakon prekomande u Beograd 1930. godine, odbio je jer je bio ubeđen da ga vojni vrh ne prihvata.

Kraljevi generali Tešić i Hadžić su, prema svedočanstvima potomaka, govorili da Gavrilović nije odan dvorskim oficirima. Da bi naškodili popularnosti koju je Gavrilović uživao u vojsci i narodu, postavili su, njega – iskusnog i proslavljenog artiljerijskog pešadinca, na Vojnu akademiju da predaje vojnu administraciju! Ovo je Gavrilović doživeo kao teško poniženje.

Nakon puča 27. marta, novi predsednik vlade, general Simović je Gavriloviću ponudio generalski čin i ministarsku fotelju što je ovaj izričito odbio rečima: „Ne želim ni generalski čin ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik!" Potom je usledio aprilski rat u kojem je Gavrilović bio zarobljen 16. aprila u Sarajevu, prilikom povlačenja vojske. Odveden je u koncentracioni logor kod Nirnbrega gde je ostao do kraja rata 1945. godine. U zarobljeništvu su mu završili i sin i sva četiri zeta. Sin kapetan Dragoš Gavrilović preživeo je zarobljeništvo i emigrirao u SAD posle rata, gde i danas žive njegovi potomci. Sva četiri zeta umrli su u zarobljeništvu po nemačkim logorima.

Slavni branilac Beograda, iako u poznim godinam, izdržao je u logoru, ali je jako zdravstveno oslabio. Viteški duh nikad mu nije oslabio, kada su mu kao najstarijem logorašu i teško bolesnom ponudili da prvi bude odveden kući, glatko je odbio, sačekao da svi odu i na kraju otišao poslednji. Vratio se u Beograd gde je prvo proveo nekoliko dana u sabirnom logoru na Banjici, a potom je došao u svoj stan na Slaviji gde je, kako kažu potomci, okupio porodicu i nekoliko dana kasnije 19. jula 1945. umro u 63. godini života. Junačkom srcu Dragutina Gavrilovića, koje je izdržalo ratove, poniženja i logor, nije ostalo mnogo snage da izdrži radost.

Prema zvaničnim dokumentima i sećanju potomaka on je umro u postelji-teško bolestan. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu u grobnici svoje rođake jer svoju nije imao. Na večni počinak otišao je u pocepanoj uniformi pukovnika kraljeve vojske-tiho i bez počasti.

Iako nije bio živ, porodica je ispaštala zbog toga što je bio označen kao čovek bivšeg režima, istog onog režima čiji su ga ljudi ponižavali kad god bi im de ukazala prilika, a činjenica da je branio zemlju i narod nije bila toliko važna. Sin Dragoš je morao da emigrira posle zarobljeništva u Čikago, gde je kasnije dobio sina kome je dao ime Dragutin po ocu. Ćerke u Beogradu nisu prvo mogle da dobiju posao dok im je otac bio u logoru, jer se „nije vratio iz emigracije", a potom deset godina nakon očeve smrti nisu primale njegovu penziju.

Šezdesetih godina kada su ime majora Dragutina Gavrilovića i njegova slavna zapovest počeli da ulazi u svetske udžbenike i enciklopedije, počelo je polako da se priča o njemu i u jugoslovenskoj literaturi, naravno iz njegove zapovesti obično je izbacivano ono „Za kralja i Otadžbinu". Danas živi uspomena na slavnog komandanta i njegovu zapovest, ali je malo toga drugog iz njegovog života poznato. U toku života i posthumno dobio je i mnoga priznanja, odlikovan je Karađorđevom zvezdom, ordenima Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, Francuskim ratnim krstom, Legijom časti, medaljom Miloš Obilić, Spomenicom na rat 1914. i sa još 12 odličja. Možda bi mu najdraža ipak bila Nagrada Grada Beograda koju je dobio njegov praunuk Miloš Marinković za maturski rad koji je napisao o svom slavnom pradedi.

U Beogradu pored spomenika na obali Save sećanje na branioce čuva i ploča koja se nalazi na mestu na kom je major izdao slavnu zapovest. Majorova tazbina, Kruševac, odužila mu se velikom čašću proglasivši ga za prvog počasnog građanina grada Kruševca. U Čačku na mnogo puta prerađivanoj i renoviranoj kući Dragutina Gavriloviće u Ulici cara Lazara nedaleko od istoimene kafane stoji tabla koja podseća da se tu rodio i živeo legendarni branilac Beograda.

Na pitanje šta je bilo sa majorom Gavrilovićem mnogi bi odgovorili da je poginuo u odbrani Beograda. Onda kada saznaju da je ipak preživeo juriš kojim je komandovao obično se jave zli jezici neznanja koji kažu: „Jes' dao komandu za juriš pa ostao iza!", zaboravljaju da je major jedva preživeo i da su ga upravo njegovi vojnici spasili.

Mene je najviše zanimalo zašto sudbina nije dala majoru Gavriloviću da ode u slavu sa svojim saborcima pod Kalemegdanom. Zašto je trebalo da proživi još teških 30 godina? Najbolji odgovor dala mi je jedna biblijska priča. Došao je pred Hristove učenike jedan čovek koji je bio bogalj i slepac od rođenje i na pitanje učenika zašto je mu je Bog dao da se rodi takav i da pati Gospod je odgovorio: „Nije se on rodio da pati, nego da se na njemu ispuni Božija pravda." Možda je major Gavrilović trebalo da dugo nadživi svoje saborce da bi nam pokazao ne samo kakvi možemo da budemo nego i kakvi smo?

Nek ti je večna slava vojniče, junače. I hvala.