Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

 

Prvi put s ocem na jutrenje je prva pripovetka koju je Lazarević objavio. U njoj je naslikana porodična drama izazvana strašću za kockanjem, koja je zapretila da oca, starešinu porodice, zauvek odvoji od doma, žene i dece.

 

Lazarević je oca Mitra naslikao bojama patrijarhalnog porodičnog gospodara, prekog, tvrdog u osećanjima prema porodici, čija je volja neprikosnovena i čijim se postupcima niko ne sme suprotstaviti.

 

"Nas je decu, kao i majku, voleo, nije vajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega."

 

Mitar se uzdržava od svakog izliva ljubavi, potiskuje svoja osećanja pod maskom narogušenog despota, a u duhu patrijarhalnih shvatanja o ulozi oca u porodici. On prihvata tu ulogu odričući se pred najbližima gotovo svega što je u njemu ljudsko. Iako ćutljiv i zatvoren u svoje misli, on nije zao. Ispod njegove tvrdokornosti naslućuje se ljudska i očinska dobrota, koja se samo ponekad otkriva pred plemenitim suzama majke.

 

Posebno treba istaći Lazarevićevu sposobnost da slikovito i realistički prikaže atmosferu kuće u kojoj strast kocke besni i razara ognjište, kao i da dramatičnu napetost događaja potcrta uverljivom psihološkom motivisanošću: slika porodice u noći dok je budna i u strepnji očekuje katastrofu.

 

U ovoj Lazarevićevoj pripoveci majka je moralno i osećajno više istaknuta. Jednim delom pripovetke ona je bojažljiva supruga, koja nema smelosti da se glasno izjasni o postupcima svoga muža i uporno pokušava da privoli Mitra na razgovor kako bi mu skrenula pažnju na poljuljanu egzistenciju porodice i vratila ga na pravi put. Mitar, međutim, nije voljan za razmenu misli i osornim tonom prekida svaki razgovor koji preti da neposredno obuhvati kockarsku strast i njene ubitačne posledice. Svi njeni pokušaji ostajali su bez uspeha. Maričina patnja dobija nešto oduška u suzama, plaču i molitvi, dok Mitrova ostaje bez ikakvog olakšanja i teži tragičnom ishodu.

 

Dok u prvom delu pripovetke mati predstavlja žrtvu i patnicu, u drugom delu ona je hrabra i dominantna. U trenutku kada Mitar, izgubivši sve na kocki, pokušava da prekrati život, istupa majka odlučno i spasilački. Dijalog između Mitra i Marice ovaj put teče prirodno, neometan Mitrovom nadmenošću i dozvoljava im da se iskreno ispovede i da pruže duhovni oslonac jedno drugom. On je došao u poslednjem trenutku kao mogućnost da se preduhitri i spreči tragičan ishod. Maričine i Mitrove reči uzajamno se traže i privlače čime je dočaran snažan psihološki oslonac koji Mitar pronalazi u Marici, a oboje u deci, porodici i iskonskoj snazi ljubavi.

 

U Maričinim rečima kojima se obraća Mitru sadržano je prijateljstvo, saosećanje, sudbinska povezanost i potpuno razumevanje. U njima pokazuje i svoju dobrovoljnu podređenost mužu i time se ističe kao vrednost koja nije izgubljena i radi koje treba živeti.

 

"Mitre, brate, gospodaru moj, šta si to naumio?"

 

Marica je izbegla da, u najkritičnijem trenutku, krivicu veže za Mitra. Kada Mitar kaže da je sve izgubljeno, Marica odgovara: "Ako će!" i time mu pokazuje da njegov slučaj nije usamljen, da se u životu svakome mogu dogoditi slične nezgode, da je sve na svetu relativno i da je ostalo još puno  motiva zbog kojih treba živeti. Do izražaja je došlo omalovažavanje motiva zbog kojih je Mitar rešio da se ubije: konj je kljusina, livada pustolina. Jedino se za kuću nije smela izreći potcenjivačka reč, jer kuća u Lazarevićevoj prozi više spada u etičke nego u materijalne vrednosti, tako da je gubljenje kuće neutralisano opstankom njenog graditelja, domaćina, oca porodice: "Da si ti živ i zdrav". Tada Mitar shvata da je on najveća vrednost koja mora opstati radi zaštite porodice i njene egzistencije.

 

Marica u poslednjem trenutku spasava domaćina svojim oproštajem, podsećanjem na decu i život koji je pred njim. Oživljava mu izgubljenu veru i vraća ga preporođenog deci i životu. Lazarević, kao patrijarhalni zagovornik starih vrednosti, otpratiće zbliženu porodicu na nedeljno jutrenje u crkvu, a zlobnike stiže zaslužena kazna: Pera Zelembać, glavni zagovornik kocke, završava na robiji.

 

U ovoj pripoveci prikazan je Lazarevićev ideal majke, koja kao dobri duh bdi nad domaćim ognjištem, spremna na sve žrtve u životu.

 

Violeta Stevanović

__________________________________

 

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

 

U pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje pripoveda se o uzbudljivom i dramatičnom događaju u jednoj patrijarhalnoj porodici. Građu za ovu priču pisac je našao u stvarnosti, u građanskom društvu (zanatlije i trgovci), koje je počelo da se razvija po odlasku Turaka iz Srbije. Otac porodice, Mitar, ugledni domaćin i trgovac, odaje se kocki. Ovaj porok doveo ga je dotle da je izgubio kuću, imanje, ugled. Svestan svoje krivice, Mitar odlučuje da sebi oduzme život; u tome ga sprečava žena Marica rečima razumevanja, praštanja i ljubavi; Mitar se vraća normalnom životu i porodici. To je osnovna nit priče. Na prvi pogled jednostavna priča, ali čitanje otkriva majstorstvo pripovedanja Laze Lazarevića, tvorca psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i vrsnog stiliste. Čitalac se nalazi pred delom koje nudi bogatstvo utisaka i saznanja. Već prvi ovlašni pogled na pripovetku otkriva spoljašnju kompoziciju, a praćenje razvoja radnje otkriva složenost unutrašnje kompozicije, u kojoj posebnu umetničku funkciju imaju likovi i njihovi odnosi, naracija, opisi, dijalog. Kazivanje je jednostavno i sažeto, pa zato svaki detalj ima određenu umetničku funkciju i značenje.

 

Složena priča

 

U razvoju priče uočava se niz kompozicionih jedinica.

 

I. Prolog - motivacija pripovedanja.

 

II. Sećanje naratora Miše na oca Mitra.

1) Očev portret.

2) Očeva narav.

3) Odnos prema deci.

4) Odnos prema šegrtu.

5) Odnos prema majci.

6) Odnos prema svetu.

 

III. Odnos majke Marice prema mužu Mitru.

 

IV. Mitar počinje da se kocka.

1) Prvi gubitak - sahat.

2) Povraćaj sata i prvi dobici (astrahanska šubara, zlatan lanac, kesa dukata).

3) Drugi gubitak - vranac.

 

V. Porok je potpuno ovladao Mitrom.

1) Neprestano se kocka, dobija i gubi.

2) Otuđenost od kuće i posla.

3) Dramatična noć - kockanje u Mitrovoj kući. ("To je bila strašna noć!")

4) Majka i deca se mole pred ikonom.

 

VI. Jutro i naratorov pogled na sobu kroz ključaonicu.

 

VII. Kulminacnja i razrešenje.

1) Odlazak naratora u školu i očev izlazak iz sobe.

2) Druga noć - otac se oprašta od dece, uzima pištolj i izlazi napolje.

3) Marica sprečava Mitra da se ubije - razgovor pored ambara.

4) Dobrota i praštanje pobeđuju - Mitar se vraća porodici.

 

VIII. Epilog - sudbina Pere Zelembaća: robija i "tuca kamen".

 

Na početku pripovetke je kratak uvod u priču o porodici: ovde se predstavlja kazivač, otkriva poreklo priče i predočava se pripovedna tehnika. Iz prve rečenice ("Bilo mi je - veli - onda tek devet godina") jasno je da kazivač pripoveda o vremenu svoga ranog detinjstva i o događaju u kome je i sam učestvovao. "Veli" upućuje na poreklo priče: nju je, u ovom obliku kakva je pred čitaocem, ispričao onaj ko ju je čuo od junaka priče; "onda" pokazuje da je kazivanje o događaju došlo mnogo godina kasnije; iz epiloga se otkriva pripovedno vreme. Miša je odrastao i preuzeo vođenje trgovačkih poslova. Na jednom od svojih putovanja, nekom slučajnom poznaniku, kazuje šta se dogodilo u porodici kada je njemu bilo devet godina. Taj poznanik je mogao biti i Laza Lazarević. Pisac izmišlja, to znamo. Ali on piše na osnovu onoga što je doživeo, video i čuo. Zato je ova pripovetka predočena kao saopštavanje tuđe priče - cela pripovetka stavljena je pod navodnike.Drugi deo pripovetke predočava lik glavnog junaka Mitra, njegov portret i karakter. Fizički portret predočen je opisom oblačenja Mitrovog:

 

On, to jest moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife, s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išiaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija, s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu; u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena, duvankesa. Pravi kicoš!

 

Ovaj opis nema samo portretnu funkciju: njime se otkriva Mitrov društveni status i bogatstvo, njegova navika da se lepo oblači u skladu sa svojim ugledom i mestom u društvu. Leksika ukazuje na vreme: sastavni deo odevnih predmeta su oni koji potiču iz doba turskog prisustva na ovim prostorima. Opis je dinamičan: i kazivač priče i čitalac neposredno prate Mitrovo kicoško oblačenje. Posle ovog kratkog ali detaljnog portreta sledi opis naravi, dat postupno, sa nizom primera. On predočava karakterne, psihološke i moralne crte Mitrove ličnosti i, vrlo kratko, njegov odnos prema ženi, deci, sredini:

 

- ozbiljan, namršten, ćutljiv;

- nikad se nije smejao;

- što kaže, tako mora biti;

- nikad se nije šalio, uvek je hladan i osorljiv;

- sa ženom nikad i nikuda nije izlazio;

- sa svetom je malo govorio;

- u crkvu je išao samo na Đurđevdan;

- u kafanu je išao svako veče;

- malo je pio, ni za kavu nije mario.

 

Dok je u trećem delu pripovetke samo naznačen Mitrov odnos prema ženi, u četvrtom delu je taj odnos prikazan šire, sa više detalja. U ovom delu pripovetke, koji ima ekspozicionu funkciju, otkriva se još jedna osobina Mitrova, koja će poremetiti porodični život i ugroziti opstanak porodice - to je kockarska strast. Mitar gubi neke stvari na kocki, vraća ih, donosi ono što je dobio, donosi novce, odvode mu vranca iz avlije. Marica sve to posmatra, pati, plače. Pokušava da mužu kaže, da ga vrati porodici i osvesti ga, ali on joj osorljivo i nadmeno odgovara i ućutkuje je. Maričina želja za razgovorom podstaknuta je namerom da uspostavi kontakt sa mužem, da mu se približi, da ga otrgne od kocke i ublaži napetost koja se uvukla u kuću i razjeda duše članova porodice. Prekidanjem razgovora ("Moja mati, šta će, ućuta", "Ona umuče", "Ćuti plemenita duša") napetost se ne razrešava, ostaje i dalje, stalno nadolazi i preti eksplozijom. Pucanje napetosti ispoljava se na dva načina: Maričinim nastojanjem da započne razgovor i provalama suza i potištenosti. U tim prekidima razgovora ostaju nerazrešene dve stvari: Mitrovo priznavanje poroka i Maričino nastojanje da muža osvesti, spasi i vrati porodici i normalnom životu.

 

U petoj celini nastavlja se kazivanje o daljem Mitrovom propadanju: gubio je i dobijao stvari na kocki, trgovinu je zapustio, dućan ne radi, otpadio se od kuće. Kada je u kući samo ćuti, materi ne gleda u oči. Ali se primećuje da i njega muči sopstveno ponašanje, griža savesti. Pokušava da se iskupi time što je deci davao novce, kupovao im lepa odela, za jelo kupovao sve što je najlepše u varoši. A onda je došla "strašna noć": pajtaši su došli u kuću, zatvorili se u sobu i celu noć proveli u kartanju. Mitar je često dolazio Marici i tražio novce dok nije odneo i poslednjih deset dukata. Marica se s decom moli pred ikonom, bespomoćna da išta učini. Kada su se kartaši izjutra razišli, Mitar je ostao sam u kartaškoj sobi.

 

Vremenska slojevitost

 

I. veli

II. "Bilo mi je, (...), onda devet godina."

III. Priča o Mitru i Marici.

II. "Kad sam išao lane u Beograd."

I. Vreme pripovedača. Kazivanje u trećem licu.

 

Pouzdano pripovedanje.

II. Vreme naratora junaka. Kazivanje u prvom licu.

 

Nepouzdano pripovedanje.

I - II. Vreme kazivanja priče - pripovedno vreme.

Ono ima dva sloja: vreme pripovedača i
vreme naratora.

III. Vreme opisanih događaja. Pripovedano vreme.

Najdublji vremenski sloj.

 

Posledice "strašne noći" opisane su u šestom delu pripovetke: u kući je muk, "sve izgleda nekako svečano, pa tužno". Otac ne izlazi iz velike sobe, život u kući je potpuno poremećen, ukućane je obuzeo nemir i očaj. Radoznao da sazna šta je sa ocem, Miša se prišunja do velike sobe i proviri kroz ključaonicu:

 

Gledam.

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži hiljade karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kavena šolja, i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka, samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana, i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom pa se ne miče.

Ovaj opis enterijera poslužio je Lazareviću da na posredan način predoči duševno stanje svoga junaka - to je postupak metaforičke karakterizacije. Naime, pošto je naracija data u prvom licu, kazivač (Miša) ne može da zna šta se dešava u Mitrovoj duši. U njegovoj duši je pustoš i nered (PRAZNE, RAZBACANE, PRETURENE, RAZBIJENE); uništen je i ponižen (ISPREVALjIVANE, SVUČEN, ZGAŽENE); od ugleda nije ostalo ništa (TRINA), imovina je razgrabljena (PEPEO); upropašćena je budućnost porodice i dece (CRN DIM). U tom danu, koji je proveo sam u velikoj sobi, sedeći nepomično za stolom, on je doneo odluku da presudi sebi.

U sedmom delu pripovetke brzo se izmenjuju događanja i dolazi do razrešenja konflikta. Pred veče otac konačno izlazi iz sobe:

 

Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu na visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

 

Izašao je iz kuće i vratio se kasno. Ušao je u sobu, pogledao ženu i decu koji su se činili da spavaju, uzeo je pištolj i izašao napolje. Za njim je izašla Marica, a za njom Miša. Kod ambara, pred Mišinim očima, odvijala se scena za koju je s pravom rečeno da je jedna od najjačih scena u srpskoj književnosti.

 

Svestan da je propao, Mitar je rešio da se ubije. Marica ga odvraća rečima praštanja i ljubavi:

 

- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.

- Pa ako si, brate, ti si i stekao! (...)

- Ama sve! - reče on. - Sve, sve!

- Ako će! - reče moja mati.

- I konja! - reče on.

- Kljusinu! - kaže moja mati.

- I livadu!

- Pustolinu! (...)

- I kuću! - reče on, ia razrogači oči.

- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav.

- Marice!

- Mitre!

- Šta to veliš, Marice?

- Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu. Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

 

Ona mu nudi svoje dukate da opet započne trgovinu, uverena je da će zajedno opet steći sve i izvesti decu na put. Uzima ga za ruku, pa ga kao dete povede u kuću. Mitar je mek, tih, spreman da prihvati ženine reči, da ga ona povede u kuću. Ova scena je snažna, napeta: ovde je napetost dovedena do eksplozije, ali je majstorski smirena i privedena razrešenju iz koga zrače razumevanje, poverenje, toplina, ljubav. U prikazivanju ove scene ispoljeno je stilsko majstorstvo Laze Lazarevića: svaki detalj, svaka reč i svaki gest junaka priče pažljivo su odabrani i u funkciji su osvetljavanja situacija i likova.

 

Epilog je kratak:

 

Kad sam išao lane u Beograd po jespap, video sam u Topčideru Neru Zelembaća u robijaškim haljinama - Tuca kamen!

 

Početak rečenice ("Kad sam išao lane u Beograd...") kazuje da je u porodicu opet vraćen sklad i mir, i da je ona opet imućna i ugledna: poslove, pošto je odrastao, vodi najstariji sin. Ali kraj priče o sudbini Pere Zelembaća ima i moralizatorsku poruku: kockari ispaštaju zbog svoga poroka.

 

Tako je kompozicija pripovetke usklađena sa potrebom (i piščevom namerom) da se prikaže dramatični događaj u životu jedne porodice, prelomni trenutak i izbavljenje od zla. Sve to tražilo je pažljivo i skladno vođenje priče i oblikovanje ključnih situacija, a pre svega pažljivo psihološko nijansiranje glavnih protagonista priče.

 

Karakteri

U građenju likova svojih junaka Lazarević primenjuje dinamičan i razvojni postupak. Čitalac Mitra na početku vidi kao nabusitog, prekog i nepristupačnog čoveka koji prema porodici i okolini ne pokazuje pažnju, nežnost, ljubav. Ali i tada se naslućuje da u njemu ima topline i pravednosti: usna mu zaigra od bola za bratom, žali što je morao da otpusti najboljeg šegrta, muči ga savest zbog kockanja. Kazivanje o ocu narator objektivizuje:

 

Nije vajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja gita radi. Ali opet, opet je on bio dobar čovek.

 

Nemaru, nervozi i osorljivom ponašanju narator ne vidi uzrok u Mitrovom lošem karakteru, nego u okolnostima u koje je zapao, u druženju sa lošim ljudima, u nedostatku snage da prekine sa takvim životom. Mitar ne ostaje nepromenljiv: menja se njegov izgled, menja se i narav. Ako je na početku istaknuta njegova stasitost i sklonost da se lepo oblači, posle "strašne noći" njegov izgled je sasvim drugačiji: lice potamnelo, brkovi opušteni, oči posuknule i prazne. U završnoj sceni glas mu je mek kao svila, držanje mu je opušteno i skromno, razgovara sa Maricom, oslanja se na njeno rame, dozvoljava da ga ona povede za ruku kao dete.

 

Ni lik majke Marice nije nepromenljiv. Na početku je oličenje patrijarhalne žene koja se po kući kreće kao senka, ćuti i trpi; pokušava da pomogne mužu; ali u tome ne uspeva jer joj njegova neprikosnovenost to ne dopušta. Pritisnuta autoritetom muža-domaćina, Marica tiho podnosi sve patnje i strepi za budućnost porodice. Ali, u završnoj sceni, ona se grčevito bori da muža vrati životu: ne samo da prašta ("Pa ako si, ti si i stekao"), nego pokazuje poštovanje ("gospodaru moj"), ljubav i nežnost ("brate"), veru u njega ("Nećemo mi biti nijedno gladni, dok si ti međ nama"). Ona, sićušna i nečujna žena koja se kretala tiho i neopaženo, sada je uspravna, snažna, rečita. Hrabri muža, obezvređuje sve ono što je izgubio, daje mu poslednje dukate (devojačke) da obnovi trgovinu. Njena snaga je u strpljenju, razumevanju, praštanju i ljubavi. Njena pažnja i žrtvovanje uticali su da se slomi Mitrova neprikosnovenost i osorljivost, da on shvati svoju grešku i vrati se porodici.

 

Umetnost pripovedanja

 

Značajne umetničke vrednosti ostvarene su pripovedačkom tehnikom. Odmah na početku, pripovedanje (naracija) prepušteno je jednom od junaka priče, dečaku Miši. Tako je pisac izbegao ulogu posrednika između zbivanja i čitaoca a čitalac se našao u ulozi slušaoca kome jedan od učesnika zbivanja kazuje priču u prvom licu jednine. Ovo pripovedanje je uverljivo jer događaje opisuje svedok, učesnik u njima, koji je duboko preživeo sve što opisuje. Ovo kazivanje je subjektivno, lirski je obojeno, ima ispovedni ton. Između kazivača priče (naratora) i čitaoca, posredstvom oblika prvoga lica, ostvaruje se neposrednost i prisnost, pa se čitalac često identifikuje (poistovećuje) sa junakom priče. Ovo kazivanje je dinamično i napeto. Međutim, ono nameće narativnom subjektu i neka ograničenja. On nije u stanju da uđe u dušu junaka, ne zna šta ga muči, ne može da pronikne u njegovu psihu. Naratorov vidokrug sveden je na ono što vidi: sve što se dešava izvan te situacije, izvan prostora priče, nedostupno je narativnom subjektu čija priča teče u prvom licu jednine: "Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam." Posebnu umetničku vrednost ima uvođenje drugog lica jednine i množine kada se narativni subjekt direktno obraća svome slušaocu (čitaocu). On se služi postupkom najavljivanja ("Tek ćete se vi posle čuditi!", "Videćete!") kojim pojačava čitaočevo interesovanje i održava njegovu pažnju, pojačava dramsku napetost, uvodi čitaoca u samo zbivanje i stavlja ga u ulogu svoga saradnika. Oblicima drugog lica čitalac je uvučen u situaciju tako da je sam proživljava ("A ti, ne znaš zašto i krošto, ceptiš kao prut", "Pa ako ne uradiš - beži kud znaš"). Ovo dinamizuje situaciju, stvara iluziju da ona teče u trenutku dok čitalac čita priču. Oblici drugog lica ne dozvoljavaju čitaocu da bude pasivan, već ga podstiču da razmišlja, analizuje, zaključuje. Narativni subjekt traži od čitaoca da sarađuje:

 

"Vi mislite on to ozbiljno misli?"

"Pa šta je radio svu noć po mehančinama? - pitate vi."

"Kad, moj brate..."

"E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!"

 

Tako su se pričalac i čitalac našli u istoj situaciji prateći događaje sa istim ili približnim osećanjima i raspoloženjima.

__________________________________

 

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - pripovetka

 

Tema i ideja pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje događaj iz detinjstva pripovedača, koji je ostao urezan u njegovom sećanju. Mada će svakako analiza i interpretacija ovog dela pokazati da je tema dela, a i ideja kompleksnija.

 

U pripovetci Prvi put s ocem na jutrenje prisutni su brojni motivi, ali je svakako najupečatljiviji motiv porodice, koju je Laza Lazarević prikazao kao stub i osnov života. Tu su i motivi ljubavi (ljubav i poštovanje majke prema ocu i ljubav majke prema deci), potom motiv poroka (očevo kockanje), motiv opraštanja i mnogi drugi motivi, kojima će se baviti podrobnije analiza i interpretacija dela Prvi put s ocem na jutrenje.

 

Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje čitaocu već na samom početku daje do znanja da će priča koja sledi biti ispričana po sećanju: - Bilo mi je, veli, onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio.

 

Kompozicija pripovetke je vro specifična i čine je brojne kopozicione jedinice: prolog, to jest objašnjenje pisca o čemu će pripovedati, potom sledi motiv sećanja pisca u kome opisuje sve do tančina. Sledeća kompoziciona celina je prikaz odnosa majke prema ocu. Zatim se nižu motivi: otac se odaje poroku, narator odnosno dečak detaljno opisuje sobu nakon kockanja, što dovodi do kulminacije i razrešenja.

 

Posebno je zanimlljivo i važno kada je analiza i interpretacija pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje u pitanju činjenica da je čitava pripovetka stavljena pod znake navoda. Na taj način je Laza Lazarević svom čitaocu dao do znanja da će saopštiti nečiju, tuđu priču.

 

Prvo prikazuje daje lik oca, opisujući i fizičke i karakterne osobine. Ali i tu provlači lik majke, opisujući kako se ponašala u datoj situaciji i koliko je bila privržena deci i porodici. Pored brojnih motiva i kompozicionih celina, u lektiri Prvi put s ocem na jutrenje je prisutna vremenska slojevitost. Prisutna je dalja prošlost, kada narator opisuje šta se zbilo, ali i bliža prošlost: - Kada sam išao lane u Beograd, potom takozvano pripovedno vreme, to jest vreme kada se kazuje priča i, još vreme opisanih događaja, koje je ujedno najdublji vremenski sloj.

 

Čini se da je centralni deo pripovetke trenutak kada narator opisuje sobu u kojoj se njegov otac kockao, dajući time vrlo jasan opis očevog stanja:

 

Gledam.

 

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i nepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

 

Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

 

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, – a ne znam, upravo, zašto – da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, – i sve tako koješta. 

 

Centralna tema i ideja pripovetke je svakako porok kome se odao, nekada vrlo ugledan trgovac. Međutim, njegova žena i u najtežim trenucima pokazuje da može biti njegov oslonac. I ona i porodica. Na taj način je Laza Lazarević u lektiri Prvi put s ocem na jutrenje pokazao koliko je važna porodica, čak i ako su u njoj vladali patrijarhalni odnosi, koji u današnje vreme, vrlo često nailaze na nerazumevanje. Mada, često se može pročitati da je Laza Lazarević u svom delu Prvi put s ocem na jutrenje idealizovao patrijarhalnu porodicu. Tada na scenu stupa vaša interpretacija, odnosno vaše viđenje ovog dela. Ako mene pitate, Laza Lazarević nije idealizovao patrijarhalnu porodicu, već je pokazao koliko je čista i iskrena ljubav jaka, i koliko, uz zdrave porodične odnose, može pomoći svakome da se vrati vratiti na pravi put.

 

Kompozicija pripovetke se završava naravno epilogom, koji je, čini se po malo neočekivan, ali je krajnje jednostavan. Narator navodi da je video Peru Zemelbaća u zatvoru, kako tuca kamen. Iako zvuči naizgled neočekivano, narator je u epilogu jasno stavio do znanja da je Bog kome se molio da spase njegovog oca, a ubije Peru Zelembaća koga je smatrao krivcem za očevo posrnuće, njegovu želju na neki način i ispunio.

 

Laza Lazarević posebnu pažnju obraća na religijske motive, jer detaljno opisuje kako se njegova majka moli pred slavskom ikonom za spas glave njihove porodice i šapuće molitvu: - Bože, ti nama budi prijatelj!

 

Emotivno najjača scena u čitavom delu, a možda i u čitavoj srpskoj prozi 19. veka za mene je trenutak kada lik majke dolazi do potpunog izražaja. To je trenutak kada ona spašava svog muža, koji je nakon gubitka imanja na kocki pokušao da se ubije:

 

Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

 

- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!

 

Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!...

 

- Sve sam dao! – reče on pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve, – reče on – sve, sve!
- Ako će! – reče moja mati.
- I konja! – reče on.
- Kljusinu! – kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustolinu!

 

On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

 

- I kuću! – reče on, pa razrogači oči.
- Ako će! – reče moja mati. – Da si ti živ i zdrav!
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

 

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

 

- Marice, – poče on – zar ti?... – Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.

 

Majka ga uhvati za ruku:

 

- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

 

Kada je u pitanju analiza i interpretacija čitave pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje možda je najbitnika karakterizacija likova, te njihov opis, koji je svoju punoću doživeo u opisima lika oca.

 

Lik Mitra je, samo na prvi pogled opisan sa više nijansi. Zapravo i lik majke i lik oca jasno pokazuju i fizičke i psihičke karakteristike, te viđenje naratora i o jednom i o drugom liku. Iako u ovom delu Laza Lazarević opisuje i druge likove, ti opisi su dati samo u tek po kojoj rečenici, pa nisu toliko bitni za razuevanje dela. Mi ćemo ipak posvetiti pažnju liku Mitra i liku majke.

 

Laza Lazarević daje opis Mitra iz perspektive naratora kao dečaka, ali i pored toga on je itekako svestan očeve ljubavi i veličine. Mitar se nosio "razume se, turski", kako veli dečak. Uvek je bio ozbiljan, a dečak pamti samo jednu scenu kada se blago nasmejao. Kada mu je umro stric, Mitrov brat otac nije pustio ni suzu. Potom veli: - Kada se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš!

 

Lik oca je Laza Lazarević iskoristio da prikaže tipičnog muškarca u patrijarhalnoj porodici, glavu kuće kako su ga nazivali, koji je davao svojoj ženi i deci dovoljno novca, ali vrlo malo pažnje. Od njih je očekivao poslušnost i poštovanje, a ženi nije smelo ni na kraj pameti da bude da se meša u njegove poslove. Čak bi se i ljutio ako bi ga čekala uveče da se vrati iz kafane. A Mitar je odlazio u kafanu, ali ne da pije i da se veseli, nego da se kocka.

 

Na početku je uspešno sakrivao ovaj svoj porok, ali ubrzo su i žena i deca shvatili šta radi. Tek u drugom delu pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje, Laza Lazarević daje lik Mitra obojen nekim prisnijim tonovima, jer je prisustvovao sceni kada je otac pokušao da digne ruku na sebe, nakon što je na kocki izgubio sva materijalna dobra. U tom trenutku otac doživljava katarzu, jer mu žena pruža ruku nakon gubitka i pomaže mu da se ponovo uzdigne iz pepela. Tada on veli:

 

- Pa ćemo opet steći kuću!
- Izvešćemo našu decu na put – kaže mati.
- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!
- Hodi da ih vidiš! – reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

 

Sa druge strane, lik majke nije opisan u vćem delu pripovetke, ali onako kako je narator vidi, mnogo više kazuje o njegovom odnosu prema majci. Laza Lazarević lik majke ne daje sa posebnim opisima fizičkih karakteristika, več više moralnih. Ona je prikazana kao stub kuće i porodice, koja je svesna položaja žene u patrijarhalnoj porodici i taj položaj podnosi bez žaljenja. Jasno joj je da ne sme da se meša u muževljeve poslove, iako ona to pokušava na lep način da uradi, ali samo u trenutku kada primeti da joj muž poseže za kockanjem. Ona je moralno najčistiji lik pripovetke, jer sve podnosi bez žaljenja, brinući samo kako će decu da izvede na pravi put i očuva porodicu na okupu. Baš iz tog razloga i očigledno velike ljubavi i poštovanja koje oseća prema mužu, majka mu pruža ruku spasa, ruku koja će ga vratiti na pravi put. Jedinu utehu je tražila u Bogu, svesna da je samo od Njega može dobiti. A kao je narator video svoju majku u trenucima očaja najbolje govori sledeći deo iz pripovetke "Prvi put s ocem na jutrenje": - Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

 

Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje već na početku navodi da je pisana po sećanju. Laza Lazarević opisuje prvo naratorovog oca vrlo detaljno, a samo povremeno pominje lik majke u prvom delu pripovetke. Iako lik majke samo projevava u tek po nekoj rečenici, čitocu je savršeno jasno koliku ljubav i poštovanje on oseća prema njoj. Lik Mitra je opisan gotovo do tančina, i u fizičkom i u emotivnom smislu, da bi čitalac ubrzo shvatio da je naratorov otac imao problema sa kockanjem.

Neki put je dolazio bez svojih stvari, da bi drugi put doneo puno novih, kao svaki kockar. Prvi prelomni trenutak je bio kada je izgubio svog konja vranca. Kasnije ga je povratio i kupio mu novu opremu, ali i on je znao i osećao da čini nešto loše, iako tonije želeo da prizna ni sebi ni drugima.

 

Potom je otac tonuo sve dublje i dublje. Toliko daleko je otišao jednu noć, da je doveo ostale kockare svojoj kući. Tu noć je uzeo sve dukate od svoje žene i izgubio ih. Svestan da nema izlaza, otac pokušava da se ubije. Ali majka ga u tome sprečava, govoreći mu da oni neće propasti sve dok je on, kao glava porodice živ. Tada ga, kao dete vodi u kuću kako bi video svoju decu, koju je čini se zaboravio, jer je bio okupiran kockanjem. Potom otac budi naratora, svog najstarijeg sina i veli mu da da ustane kako bi išli na jutrenje u crkvu.

__________________________________

 

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

 

Laza Lazarević, picas realizma, tvorac je srpske psihološke pripovjetke. Prvu pripovjetku objavljuje u svojim kasnim dvadesetim, koja dobija naslov „Zvona sa crkve u N.". Nakon toga je picas izmijenio naslov u „Prvi put s ocem na jutrenje".

 

Lazarevićev glavnik lik, Mitar, obični seljak, izgubljen je u svojoj strasti –kockanju. Ozbiljan i strog, vječito tmuran i namršten, Mitar je bio prava slika ondašnjeg seljaka, čovjeka prosta, domaćina. Kada poče svakodnevno dolaziti kasnije kući nego obično – Marici, njegovoj supruzi, bilo je jasno kakvo je prokletstvo pritisnulo Mitra. Da je pio, čini mi se, ni po jada. Kada je jedne noć izgubio sat na kocki, postao je nervozniji i nije imao nimalo razumijevanja za porodicu, za osobe koje su marile za njega. Svaki kockar mora pobjeđivati, svaki kockar mora gubiti.

 

Lazarevićevo pero je bilo umočeno u nevjerovatno iskustvo. Pisac je poznavao sudbine ljudi iz svih slojeva, a najviše sudbine seljaka, jednostavnih ljudi, te je umio da ih suptilno ispriča do tančina.

 

Jedanput opet – jali je bilo deset, jali nije – a njega eto iz kavane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Kao da je sam đavo Mitru pomutio pamet. Mislio je da njegovom bitisanju za kartaškim stolom neće biti kraja. Zapravo, tako je i izgledalo. Ako su brzo došli ti zlatnici, još brže su otišli. Prokletsvo od Mitra ne ode, pratilo ga je u stopu. Imao je zlatnike, ali nije imao sebe, bio je to sada prazan čovjek. Mitar-domaćin više nije postojao, stvorio se novi on, Mitar- kockar. More suza njegove žene i strah u njegovoj djeci za njega nisu ništa značili – Mitar i nije znao za to, bio je u svom svijetu.

 

Kockari počeše da se skupljaju i u njihovoj kući. Dok je selo mirno tonulo u san, đavo tek poče da se budi, Mitar izgubi i prve zlatnike. Išao sve dalje i dalje, nadajući se da će uspjeti nekako da ih povrati. Bio je to pohod na vjetrenjače. Bdjenje Marice i djece se i te kobne noći nastavilo, bilo im je teže nego ikad. Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti!, reče Marica. Izgubio je sve, drugi su otišli, kao što obično i biva.

 

Lazarević je bio jedan od onih koji su uvijek vjerovali u porodicu, dok su lične želje i prohtjevi bili u drugom planu, a to se i te kako osjeti u ovoj pripovjetci. On ističe moć kocke da bi je nakon toga odmah i degradirao, iznoseći na taj način svoj lični stav o moći jedne porodice.

 

Kažu da se kormilar poznaje u oluji. Mitar, sad potpuna suprotnost od onoga što bi volio da jeste, uđe u sobu svoje djece, skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube, natuče ves na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje. Dječak izađe za njim, prikradavši se vješto uspjevao je da ga prati u stopu. Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež – nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri na prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov ambara, pa izvadi pištolj. Marica ga spriječi u namjeri koja je u njenim očima bila nejasna i apsurdna. Lazarevićeva sentimentalnost i vještina da čitaoca drži u neizvjesnosti dolaze do izražaja. Kad prođe oblak, obično se pojavljuje vedar dan. Marica uvjeri Mitra da vjeruje u bolje sutra, te podjeli ulogu glavnog lika ove pripovjetke s Mitrom.

 

U djelu se javlja srebrnjak, koji je simbol, u ovom slučaju, kocke (zla). Mitar se osjetio bogatim kad ga je osvojio na kartanju, bila je to sreća za njega.

 

Kocka može biti užitak samo za onoga koji ima pomućen um, definitino. Na kraju ga je taj isti srebrnjak umalo koštao života, svega onoga što je imao. Mogao je mnogo izgubiti, ali Laza tako ističe činjenicu da je ipak Bog iznad svega.

 

Laza Lazarević me osvojio ovom pripovjetkom, kao i mnoge druge, vjerujem, koji je pročitaše, pa me svakodnevno tjera na nova razmišljanja, a svaki put mi kroz glavu prođu nove pouke, nove ideje. Valjda je to odlika velikih pisaca, a Lazarević to svakako jeste.

 

Dejan Stanišić

__________________________________

 

Prvi put s ocem na jutrenje je jedna od najboljih pripovedaka Laze Lazarevića. Ova pripovetka je prvobitno imala naslov Zvona sa bogorodične crkve u N. i objavljena je u bečkom časopisu Srpska zora 1879. godine. Događaji u njoj su prikazani kroz priču devetogodišnjeg dečaka.

 

U središtu pripovetke je zavisnost od kocke uglednog i vrednog trgovca Mitra. On je bio ozbiljan, uredan i voleo da zapoveda. Prema deci je bio strog i nije im otvoreno pokazivao ljubav. Nikada se nije šalio i malo se družio sa ljudima. Ipak podlegao je poroku, kocki. Jedne večeri dok se kockao sa društvom u svojoj kući naizmenično je gubio i dobijao. Nije slušao molbe svoje žene Marice da prekine. Posle kockanja cele noći do jutra izgubio je sav svoj imetak, kuću, livadu, konja. Pošto nije mogao da se suoči sa tim porazom i porodicom, on pokušava da se ubije. Njegova žena Marica, nežna i puna ljubavi za svoju porodicu sprečava ga u tome. Ona koja se nikada nije mešala u njegove poslove, koja je ćuteći i mirno podnosila sve nedaće progovara i vraća mu veru u život. Govori mu da je on hranitelj porodice, da je još mlad i sposoban da povrati sve što je izgubio. Iako je njen muž Mitar izgubio sve na kocki ona mu oprašta i spremna je da se sa njim suoči sa novim životnim teškoćama. Na Mitra deluju njene reči pune ljubavi i utehe, i on sa malim sinom odlazi u cik zore u crkvu da se pomoli i započne svoj život ispočetka.

 

Laza Lazarević u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje idealizuje stari patrijahalni svet i njegove vrednosti. Porodica je ovde prikazana kao idealna, harmonična zajednica u kojoj Mitar nalazi sigurnost i zaštitu. Njegova žena koja je nosilac najviših vrednosti patrijahalnog morala pomaže mu da pobedi pogubnu strast, kocku. Kažnjeni su i oni koji narušavaju patrijahalni moral. Pera Zelambać, koji je Mitra doveo do ruba propasti, odlazi na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini, dok se Mitar vratio na pravi put.

__________________________________

 

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

 

- Bilo mi je - veli - onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem! Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!

 

On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos - čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!

 

Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!

 

Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.

 

A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca -udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

 

Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petačci, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! - Tek ćete se vi posle čuditi!

 

To o Đurđevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: - Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara! Turio Proka fes na oči, plače kao kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat pa mu dade: - Na, pa put za uši! Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.

 

Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da dari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i njegova posla. Kaže ona jedanput:

- Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?

 

A tek se on izdrači na nju:

- Jesi li ti gladna ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!

Pokunji se mati pa ćuti.

 

Sa svetom je takođe malo govorio. U kafani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne pokoju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.

 

Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, - ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače s vrh jablana!

 

U crkvu je išao samo na Đurđevdan, u kafanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa:

 

- Šta će ta sveća u ovo doba?

- Pa da se vidiš svući, Mitre, - kaže moja mati.

- A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?

- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim...

- A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!

 

Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.

 

Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? pitate vi.

Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego... Videćete!

To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan - ništa... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:

- A gde ti je, Mitre, sahat?

 

On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:

- Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

- Pa dobro je išao, Mitre.

- Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

Moja mati šta će, ućuta.

 

Kuka posle s mojom sestrom: - E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!

Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje. Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

 

- Zar si povratio?... - trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?

- Opravljen! - kaže on.

- A kakav ti je to lanac?

- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.

- Znam, - kaže moja mati - a otkud ti?

- Kupio sam!

- A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.

- Kupio sam i nju!

- Prodao ti?

- Prodao!

- A kakav...?

 

Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče. On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

- Na, - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.

- A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...

 

Kao što vidite, nema tu sreće ni života! I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni... Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.

Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah ispreči: - Gledaj svoja posla!, ili: - Imaš li ti druge kake brige?

Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.

 

Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako... Jedanput vrati se on u neko doba kući. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to. Kad on posle uđe, ja počeh hrkati i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka čekam ja.

 

Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:

- Odvedoše vranca!

- Odvedoše - kaže on.

Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.

- Mitre, tako ti Boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugog koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu?... - Pa onda poče jecati.

- A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!

 

Moja mati plače još jače:

- Znam, Mitre brate, - kaže ona milostivno - ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...

- A ko te tera?

 

Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od Boga proklet!

- Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!

Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

 

Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune fišeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg. Sutra mu kupio nove 'amove': vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.

 

Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša. Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kafe (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suve, i čas po ponavlja: - Bože, ti nama budi prijatelj!

 

I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj varoši. Ali opet nešto mi je tako teško bilo gledajući moju majku i sestru: čisto postarele, blede tužne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su žene slabo dolazile već samo ljudi i to gotovo sve samo one "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. "Zar ja - kaže moj otac". - Da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput i kazao:

 

- Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!

 

Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: - Bože, ti mene nemoj ostaviti!

 

E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav P. Zelembać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je: babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da, u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.

 

Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu. Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat. To je bila strašna noć.

 

Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.

 

- Daj još! - veli mojoj majci.

 

Ona stegla srce. Čuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.

Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: "Još samo ovo!" I onda čisto beži iz sobe. Ali "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

 

- Daj! - veli majci, a došao u licu kao zemlja.

 

Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

- Brže! - kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.

Mati mu pruži.

- Daj sve! - reče on.

- Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

 

On skopa one novce i upravo istrča iz sobe. Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: - Nano, nano! Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.

- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

 

Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, Pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: - Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu! I onda, a ne znam zašto "Bože, ubij onoga Zelembaća!"

 

Dugo smo se tako molili. Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje. Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?

 

Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelembać jedanput viknu, koliko igda može:

- A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?

 

Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake. Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe. Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem. Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom dršće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne doneše nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu.

- Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kući ili se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.

 

Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i mehanički prošaptah: - Bože, znaš ono za babu; i opet: - Bože, ama ubij onog Zelembaća! Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku. Ja se okretoh, ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim. Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim kroz ključaonicu.

 

Gledam. Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i nepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan. Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

 

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, - i sve tako koješta. Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje. Taj dan bio je subota.

 

Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreće i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viče: - Hodi, vruće!, a pijani Joza igra u jednoj barici.

 

- A što je, more, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurčija koji u taj par prođe.

- Tako! - kažem ja.

- Da nije bolestan Mitar?

- Nije - kažem ja.

- Otišao, valjda, nekud?

- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju.

 

Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu. Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.

- Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći imao je posla.

 

O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi! Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro. Đokica u avliji vezao mački džezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrče kao da je po noći. Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

 

Odavno je već bilo zvonilo na večernje. Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni! Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim. Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh. Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac! Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

 

Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum - Ilijinoj kući. Pričao mi je posle Toma, kum - Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati. Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet. Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima. Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom - dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.

 

Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu. Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.

 

Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo! Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje. Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.

- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:

- Ostani kod dece!

 

Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega. Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj. Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega. Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

 

- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.

- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!

Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!...

- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.

- Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.

- Ama sve, - reče on - sve, sve!

- Ako će! - reče moja mati.

- I konja! - reče on.

- Kljusinu! - kaže moja mati.

- I livadu!

- Pustolinu!

 

On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.

- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!

- Marice!

- Mitre!

- Šta ti to veliš, Marice?

- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

 

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

- Marice, - poče on - zar ti?... - Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.

 

Majka ga uhvati za ruku:

- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

 

Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?

- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.

- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!

- Uložićemo u žito!

- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.

- Kao pošteni ljudi!

- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!

- Pa ćemo opet steći kuću!

- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.

- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!

- Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

 

Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: - Lezi!, pa povukoh jorgan na glavu. Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...

- Sine, ustani da idemo u crkvu!...

Kad sam išao lane u Beograd po espap, video sam u Topčideru Peru Zelembaća u robijaškim haljinama. - Tuca kamen!

 

abonos - crno i vrlo tvrdo drvo istočnoindijskog i afričkog drveta

bućme - tanka vrpca od upredenog konca

espap - roba, materijal

cagrije - korice

džemadan - vrsta prsluka (narodna nošnja)

harbija - šipka kojom se punila mala puška

kaznačej - blagajnik

pačaluci - donji deo nogavica na čakširama

silaj - pašnjača, kožni opasač u koji se meće pištolj

tranbolos - opasač od svile, širok šal za opasivanje

tunjez - tupavko, zamlata

tunos - tuniski fes

_______________

 

Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov "Zvona sa crkve u N." i objavljena je u časopisu "Srpska zora" 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put.

_________________________________

 

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje - verzija 2

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje - verzija 2 pdf

_____________________________

 

Laza Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

 

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja "Pobratimstvo". Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin.

 

Za vreme Srpsko - turskog rata 1876 – 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku On zna sve, a 10. januara naredne godine Laza Lazarević je preminuo u Beogradu.

 

Pripovetke - Sve će to narod pozlatiti, Švabica, Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Verter, Vetar...

 

Laza Lazarević - Na bunaru

Laza Lazarević - Školska ikona

Laza Lazarević - Švabica

Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti

Laza Lazarević - Verter

Laza Lazarević - Vetar