Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti lektira

Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti

Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti

 

I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom, što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, "radi apetita" ili "opruženja nogu", ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim rnalenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.

 

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle, beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima - upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje. Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Sem slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka - jedan u fesu i čakširima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu - Blagoje kazandžija - ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki sat zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente što nema lađe, da li ima kakva depeša, je li voda tako mala, vuče li kakvu teretnicu itd. - na što mu i momci i agenti, s urođenim vladanjem stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovarahu.

 

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludijahu oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta, s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja - sve to izdavaše čoveka gospodina i geaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on, okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zabo viljušku u lokumiće.

 

On, dakle, stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže i ne mogadijaše se više videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.

- Nema je, pa nema! - reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

- Nema je — reče i oficir, ali mirno kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

- Što li, bože? - reče opet kazandžija. - Valjda ... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se, valjda, i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

- A koga vi čekate? — upita opet Blagoje.

- Ženu!

- A ja sina! Ranjen je.

 

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovno je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:

- Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! - on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

- Samo ga okrznulo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!... I treba ... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!

- A šta vam je sin? - reče kapetan počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.

- Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao, šta će mi, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je desetoro.

- Znam, znam, - reče kapetan - ali šta je on u vojsci?

- U vojsci? Pešak! Jest, pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune - milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi - ako hoćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!

- A gde je ranjen?

- Bogami, ne znam. Ne znam, badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe, u dve...

 

On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu, koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani. Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno "srećna nova godina" i tako dalje i, ispod toga "Ilija! Sremčević 14 gro: od = raki". Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvene stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše. Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu psujući „što će ovo čudo ovde", sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu htevši se nalaktiti. Ali se odjednom trže videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.

- Ej, ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te, malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo. Obriši ovo!

 

Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.

- A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

- Pa mehana je, gazda-Blagoje, - reče prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga da se Blagoje sasvim razgoropadi:

- E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa, valjda, ne sede svinje u mehani?

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju, samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:

- Jeste li videli onoga s nogom?

- Koga s nogom?

- Ta onoga bez noge!

- Koga bez noge?

- Ta onoga sa štakom!

- Koga sa štakom?

- Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

- A što su mu odsekli?

- Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge ... Zar vi ne znate onog s nogom?

- Ne znam, - reče kapetan - nisam ga video.

- Pa sve prosi pred crkvom!

- Hm!

- Uh, bože! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa - živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

- Pa dabogme!

- Samo to mi se ne dopada što prosi.

- Pa mora da jede!

- Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: - Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari... čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana ... Čovek je...

 

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

- To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa...

- E, znam i ja te vaše filosofije! Znam ja, ako ćeš, i "zemlja jesi, u zemlju otideši!" Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto ... kako da kažem? ... to je strašno pogledati! Dovde odsečeno — a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra - sedi gazda i jede pitu od oraha. - "A, ti jedeš pite?" - "Jedem!" - "A je li krv jevtinija od pite? A kamo onome onda s nogom?" - "A šta me se on tiče?" - "Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo doktore! Jedan, dva, pet - koliko ih treba! Dede, seci. Secite mu nogu ovde! Jok, jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako. Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!"

 

Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:

- Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

- To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa je... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi!

- Ne zviždi! - reče kapetan.

- Ta zviždi, bog s vama!

Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:

- Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše - i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao - i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je još kadgod bilo? Je li, ti? Ej, momče! Hodi ovamo!

 

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

- Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?

- Ne znam - reče stvorenje.

- Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?

- Svašta! - reče stvorenje glupo se smešeći.

- Pijete li vi rakiju? - reče Blagoje okrenuv se kapetanu.

- Ne!

- I ja slabo ... Ama šta da se radi sad? Čekajde!... Je li to zviždi?

 

Ućuta i sluša.

- Aja... Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana!

Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo dobi izgled mirne odsutnosti.

- Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kakvu mu drago mrcinu - gde bi bio do sada! Piha! Šta velite, na dobrom konju? Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto sevnuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:

- Za osam sahata!

- Za osam, bogami - reče Blagoje, kome je ova pristranost išla u račun. - A ovo je već koja doba! Da sam ja samo znao!... Nego, ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola, istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kakva je bila u mog majstora kobila!... Ej, ti, slepi mišu! Donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

 

On izvi ruku tako zdravo kako bi otprilike, izgledao konj sa slomljenim vratom.

- Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej, ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. "Dobre!" kaži; kaži: "gazda - Blagoje"... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, - on turi glavu međ' noge - a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog, ili u tarabu u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona i ja, i kola, i sve! A ona ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! A niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa - Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako - on opet turi glavu među noge i ispruži bradu, kao da mu je đem u ustima. - Vidak ispusti uzde pa legne u kola, a ona sve po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jel' te da zvoni? Da platim!

 

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju, na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

- Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk - ovako ovoliki - ne znam što je htio! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače, pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiji, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod orv kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove žigice? ... Daj jednu žišku.

 

Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevahu kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od posljednjeg pisma beše prošlo pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju, na kojoj mu, možda, žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu "predosećanjem". Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikad se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali, evo, baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kad se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i majku, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu beše drago sve; i stari orahov ormar, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i, opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac ... i... ne, ne može biti! Ta ako su i Turci, nisu zverovi!

 

On se protrlja po čelu htevši razgnati ove misli.

- Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi - nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. - Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...

Kapetan ga tako mirno slušaše kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetahu da dalje nastavi svoje misli. Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine... Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svjetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge na red kao da drži uzdice.

Zalud se kapetan mučio da svede oči - san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:

- Nećeš, bre! - reče on, i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

 

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima, koji se čuđahu njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje - i bez toga ne ide! I najzadi detence ototanji. Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača.

 

Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:

- Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

- I ovaj mali! Ti, ti, vojniče? A što ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!

On obrisa lice rukavom, i držeći dete, nastavi:

- Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda staru ženu i potrča joj ruci:

- Hvala bogu, samo kad ste vi svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara žena briznu u plač:

- Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

 

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

- Da nisi ti, vojniče, gazda - Blagojev sin? ...

- Jesam, gospodine kapetane! - reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade, i on se pridrža za jednu gospu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

- Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.

Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet - ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu. U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.

 

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

- Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!

- Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...

Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

- Pa gdje je?

 Tata! - viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. - Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.

Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!

 

Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

- Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

Svi priskočiše odobravajući.

- Evo, ja, — reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara - ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

- Hvala, gospodin - kapetane! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Drži, tata! Ja nemam druge ruke.

- Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.

- Hvala, braćo! Drži, tata!

- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

- Hvala, braćo! Drži, tata!

 

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate. Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, "širokom naturom". Oni nemilice davahu. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa "hvala, braćo!", "hvala, braćo!", ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

- Gle, gle ti njega! - reče Blagoje. - Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče "narasti", ali se ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?

Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.

- A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.

- Hajdemote odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!

 

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču. Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove. Blagoje je još donekle govorio: - Sve će to narod pozlatiti! Posle je okrenuo na: - Sve će to tebi bog platiti! Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i - prosi!

_________________________________

 

Pripovetka Sve će to narod pozlatiti govori o sudbini ratnih vojnih invalida koji su učestvovali u Srpsko - turskom ratu od 1876 do 1878. godine  Kada se ovaj rat završio, Laza Lazarević je smatrao da se o svima onima koji su na bojnom polju izgubili neki deo svog tela i postali invalidi treba brinuti, a najveću brigu trebalo je da vodi država tako što će svakom ratnom invalidu isplaćivati odgovarajuću nadoknadu za njegov gubitak. Međutim, državi nije bilo u interesu da se smanjuje državna kasa i nije je  uopšte bilo briga za svoj narod, pogotovo ne za one koji su išli u rat i iz rata se vratili osakaćeni i fizički nesposobni da rade i zarađuju za svoj život. Mnogi od njih živeli su u siromaštvu i bedi, proseći na ulici za koricu hleba. To je bila velika sramota!

 

Laza Lazarević je ovom pripovetkom izneo svoju kritiku države i društva u kome je živeo. Ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorčinu jeste kraj pripovetke i način na koji je taj kraj saopšten:

- Blagoje je još donekle govorio Sve će to narod pozlatiti! Posle je okrenuo na: Sve će to tebi bog platiti. Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržanje od invalidskog fonda i - prosi. Možete mu, ako ćete, udeliti. Ovo je moj prilog.

 

I nijedne suvišne reči, nijedne neposredne intervencije. Kao da pisac svojim prividnim mirom hoće da pokaže da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kome su Blagojev sin i on osuđeni da žive. Laza Lazarević po zanimanju je bio lekar i sve scene iz bolnice pretočio je u svoja dela. Pogađala ga je teška sudbina ratnih vojnih invalida, osuđivao je i prezirao nehumanost države i prvi je u svojim delima izneo problem ovih nesrećnih ljudi, psihičke devijacije, razaranje porodice i ostale posledice rata. Ova pripovetka je objavljena 1882. godine i kritičari se slažu da je jedna od najboljih srpskih realističkih pripovedaka. Kroz tragičnu sudbini mladog vojnika koji je postao invalid prvi put u srpskoj književnosti prikazane su posledice rata. Do tada je rat prikazivan samo kroz pobede i veličanje nacionalnih ideala.

 

Sudbina ratnih vojnih invalida u pripoveci Sve će to narod  pozlatiti - U pripoveci Sve će to narod pozlatiti pisac opisujući tragičnu sudbinu sina kazandžije Blagoja koji ostao bez noge na bojnom polju govori o teškom položaju ratnih vojnih invalida nakon povratka sa ratišta i nehumanom odnosu države prema njima.

 

Rizikujući život u borbi za slobodu svoje otadžbine mnogi srpski vojnici su se vraćali kući kao ratni vojni invalidi, nadajući se da njihova žrtva nije uzaludna i da će se država brinuti o njima onako kako to dolikuje. Ali, njihove nade su bile varljive, a očekivanja uzaludna.  Iako su za svoju otadžbinu lili krv i gubili delove svoga tela  niko se o njima nije brinuo. Bili su prepušteni sami bez obzira na stanje u kome su se nalazili i mnogi su da bi preživeli završavali svoj život na ulici kao prosjaci.

 

U ratnim godinama život celokupnog naroda u Srbiji je bio mnogo težak, ali ipak, najteže je bilo ratnim vojnim invalidima. Oni su na svojim leđima nosili breme lošeg stanja u državi, trpeli najveću nepravdu i na svojoj koži najviše osećali posledice rata. Osakaćeni i fizički nesposobni da zarađuju za život, okruženi ravnodušnošću ljudi i nebrigom države, živeli su životom nedostojnim čoveku koji se za svoju svoju zemlju časno borio i za nju krv prolivao. Kao pojedinci bili su nemoćni i za državu potpuno nevažni. Ona nije brinula ni za njihovo duhovno, a ni materijalno stanje. Osuđeni na život bez smisla, odbačeni od okoline i zaboravljeni od svih, pokušavali su sami da se izbore sa nedaćama koje su ih snašle. U borbi za slobodu svoje zemlje i svog naroda izgubili su delove svoga tela, a živeći u bedi od milostinje drugih, izgubili su i svoje ljudsko dostojanstvo. Osećali su se bezvrednim, kao da su niko i ništa, a u njihovom srcu i duši tinjali su gorčina i ogromna patnja. Kako je vreme prolazilo, tako je nestajao i onaj poslednji tračak nade u srcu svakog od njih da će njihovu bol i patnju narod razumeti i da će ih on umesto države pozlatiti. Pozlatiti nešto znači spoljašnjost prekriti zlatom i sjajem, sakriti ono što se nalazi ispod pozlate i učiniti da izgleda lepše nego što jeste. Ali, ta pozlata ne traje večno. Ona vremenom bledi, skida se i troši, kao što se troše ljubav, sažaljenje i milost prema nekome ko je osakaćen u životu. Takva sudbina zadesila je i srpske vojne invalide. Telo nekada snažnog i hrabrog vojnika pretvoreno u telo bogalja svi su izbegavali. Osećanje ljubavi i poštovanja prema nastradalom mladom čoveku, samilost, sažaljenje, dobrota i plemenitost su polako nestali, a nesrećni i ogorčeni invalidi prepušteni su na nemilost  i nemilost samo sebi i nikome više.

 

Tragedija ratnih vojnih invalida ne sme da ima granice ni u vremenu ni u prostoru. Oni su svojom žrtvom zadužili i svoj narod i svoju državu i ako ostanu zaboravljeni, onda je njihova tragedija kolektivna i potpuna. Svaku državu, vlast i društvo koje se  ne brine o ljudima koji su se za njihovu dobrobit žrtvovali treba osuditi i žestoko kritikovati kao što je to i uradio autor ove pripovetke.

 

Sve će to narod pozlatit - Psihološka pripovetka

 

Glavni likovi - kazandžija Blagoje, kapetan Tanasije Jelačić, Blagojev sin

 

Tema - Težak položaj ratnih vojnih invalida u Srbiji (Povratak mladog teško ranjenog vojnika sa fronta i njegova sudbina invalida)

 

Analiza - U pripovetci Sve će to narod pozlatiti pisac je primenio četiri načina pripovedanja: HRONOLOŠKO PRIPOVEDANJE (praćenje događaja koji su unutar pripovednog sižea, kako se oni nižu kroz samu strukturu priče), RETROSPEKTIVNOPRIPOVEDANJE (predstavljanje događaja koji su se odigrali pre onog trenutka radnje u kome se saopštavaju u pripoveci), DESKRIPCIJU (izgled pristaništa i mehane - enterijer i eksterijer i izgled i ponašanje likova - portret) i ANTICIPACIJA (predstavljanje pojave koja tek treba da se desi, kao da se već desila).

 

Početak radnje - U prvom pasusu je obrađen motiv socijalno-ekonomskih prilika meštana. Oni lažu o razlozima zašto idu peške do kuće, a ne kolima koja se plaćaju. Svi znaju da je to laž, ali je prihvataju jer je korisna i za one koji je izgovaraju i za one koji je prećutno potvrđuju kao istinu. Pored svog unutrašnjeg nemira imaju i materijalnih problema i zajedno nam svedoče o teškom, ratnom periodu. Nakon opisa pristaništa, pisac nas u priču uvlači prikazujući iščekivanje broda od strane dvojice likova, starog kazandžije Blagoja koji čeka svog ranjenog sina i mladog oficira srpske vojske koji čeka ženu i dete iz ratnog područja. Dramski zaplet je ostvaren preko kontrasta između ova dva lika. Njihov položaj i značaj je različit u društvu. Blagoje dolazi iz naroda i predstavnik je mase, a kapetan je deo određene, izabrane grupe ljudi. Njih dvojica povezuju ista osečanja: strepnja, nemir i strah, ali ih potpuno drugačije manifestuju. Blagoje pokazuje otvoreno svoja osećanja i oslobađa se straha pričom, dok  oficir  ćuti i zadržava svoja osećanja unutar sebe.

 

Zaplet - Dolazak broda. Blagoje ne prepoznaje svog ranjenog sina. Nada se da je on lakše ranjen i ne želi da prihvati realnost da bi mogao da bude bez ruke i noge. No, kada ga prepozna doživljava šok i onesvešćuje se. Kapetanova žena i sin dolaze živi i zdravi. Iz tuđe nesreće, kapetan i  njegova žena su uvideli vrednost svoje sreće.

 

Vrhunac - Ne mogavši prihvatiti istinu koja ga je potpuno dotukla Blagoje pokušava da ublaži situaciju i traži izlaz u pomoći okupljenog naroda. Viče i ponavlja mnogo puta da će narod sve to pozlatiti, da će umeti da ceni i pomogne žrtveniku rata. Ponavlja iste reči da bi ubedio sebe u to i da bi olakšao bol koji i sin i on osećaju. Kada narod poče da mu daje priloge, počevši od kapetana Tanasija, sin je shvatio svoju tragičnu sudbinu, da je ništa drugo sem invalid i prosjak u svačijim očima. Primajući pomoć i razne sitnice od ljudi,  znao je da mu to u stvari neće pomoći, da je njegova situacija bezizlazna i da je osuđen na život pun besmisla. I Blagoje je morao da prihvati realnost, da je njegov sin bogalj i prosjak.

 

Epilog - Kapetan Tanasije živi srećno, dok Blagojev sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i prosi. Nesrećni Blagoje se propio i umro.

 

Kazandžija Blagoje, u pripoveci čovek bez prezimena određen samo zanimanjem kojim se bavi, bio je običan prost čovek iz naroda kome je pismo o ranjavanju sina u borbi unelo ogroman nemir u dušu i potpuno promenilo život.

 

Iako je Blagoju rečeno da povreda nije strašna, on je u dubini duše osećao da nije tako, nego da je mnogo gore. Imao je loš predosećaj i hvatao ga je strah pri samoj pomisli na sinovu povredu. Zato je kroz strepnju, obuzet brigom i najcrnjim mislima, nestrpljivo čekao njegov dolazak. Nervozno se šetkao, okretao i stalno nešto zapitkivao. Bio je uznemiren i napet, a što je čekanje bilo duže, to su njegovo nestrpljenje i zabrinutost postajali sve veći. U sebi je gajio tračak nade da će sve biti u redu i na sve načine je pokušavao da pobegne od crnih slutnji koje su mu izjedale dušu i srce, ali u tome nije uspevao. Iako je po prirodi nije bio nervozan i previše pričljiv čovek, ponašao se suprotno. Njegove oči su bile odraz njegove duše, a ogromna napetost i nemir koje je osećao u sebi izbijale su iz svakog njegovog pokreta i svake izgovorene reči. Nervozno ponašanje, nagli pokreti i napadanje rečima ljudi oko sebe bili su odraz njegovog unutrašnjeg stanja i psihološke drame koja se u njemu odvijala. Ugledavši sina bez noge ta psihološka drama doživela je kulminaciju, a gubitak svesti i pad na zemlju su njena direktna posledica. Nemir, nestrpljenje, napetost i strah koji je Blagoje osećao dok je čekao svog ranjenog sina, zamenili su šok, ogromna bol i tuga zbog spoznaje da njegov sin nije ništa drugo no bogalj koga čeka težak život. Tračak utehe je našao samo u pomisli da će sve to narod pozlatiti, ali se prevario. Nijedna pozlata ne traje večno, pa tako ni ljubav, sažaljenje i milost prema nekome ko je osakaćen u životu. 

 

Kazandžija Blagoje je imao samo jednu želju da se njegovo dete dođe kući živo i zdravo, a ne ako bogalj unapred osuđen na život nedostojan čoveku koji se za svoju zemlju časno borio i za nju krv prolivao. Ogromna zabrinutost zbog sinove povrede, neizvesnost puna crnih misli i strah od najgoreg iscrpeli su njegovu snagu i na kraju ga potpuno slomili.

_______________

 

U pripoveci "Sve će to narod pozlatiti" Laza Lazarević je fizički i psihički okarakterisao dva lika, kazandžiju Blagoja i kapetana Tanasija. Kazandžiji Blagoju  nije dao prezime, već samo epitet "kazandžija" koji označava  vrstu posla kojom se bavi. Tanasije ima prezime Jeličić i čin kapetana u srpskoj vojsci. Ovom razlikom između dva glavna lika pisac nam ukazuje na njihov različit položaj i značaj u društvu. Blagoje je deo narodne mase, dok je Tanasije deo određene izabrane grupe ljudi i predstavnik države koja je otuđena od sopstvenog naroda. Iako različiti, Blagoje i Tanasije se sreću i zajedno provode vreme u iščekivanju broda, deleći pri tome ista osećanja: nemir, zebnju i strah što ih u tim trenucima čini jednakim.

 

Kazandžija Blagoje čeka sina ranjenog iz rata. Nervozan je, stalno trčka i raspituje se za dolazak lađe. Pominje konje jer lađa sporo putuje. Smatra  da bi se pre stiglo konjima i priseća se konja iz prošlosti. Pokušava da svoj strah i nemir suzbija i kanališe kroz konstatno pričanje o nekim događajima. Ne može da prestane sa zapitkivanjem i čini mu se da stalno čuje dolazak lađe, a to priviđanje je posledica silne želje za tim. Automatski i odsutno govori i nije ga briga da li ga neko sluša. Sve to ide u službu skraćivanja vremena ka sinovljevom povratku, kao i odvraćanja mračnih misli koje su stalno prolazile kroz njegovu glavu. Usred sećanja na događaje iz prošlosti, priču naglo prebacuje na ratne invalide. Spominje nekog invalida  koji prosi i žustro zaključuje da mu je takvom bolje da ne živi, a onda shvativši da takvu sudbinu može da deli i njegov sin, stišava se, pa opet žustro brani prava invalida i napada državu koja se loše brine o njima. Iako bi da vodi dijalog sa kapetanom Tanasijem on ipak priča sam jer nema strpljenja da sačeka odgovor.. Primetan je strah u njegovoj podsvesti da će mu se sin vratiti kao invalid i da će kao i ostali ratni vojni invalidi završiti kao prosjak na ulici.  Osećanja suzbijena u njemu na trenutke su isplivavala na površinu, u trenucima kada ga nešto podseti na ranjenog sina. U kafani njegov strah i agonija doživeli su kulminaciju kada je na stoljnjaku ugledao crvenu mrlju koja gaje asocirala na krv i ranjenika. Njegov očaj se tada pretvara u bes koji istresa na gostioničaru koji radi tam nazivajući ga raznim pogrdnim imenima.  Blagojevo ophođenje prema gostioničaru i kapetanu Jeličićem dok mu govori o izdržavanju invalida od strane države samo su posledica njegove napetosti. To naglašava i sam pisac u jednom delu gde se uočava njegova pristrasnost, gde opravdava Blagojevo ponašanje:

 

Čitalac će se vrlo ogrešiti, ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - Bože-sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju-samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu ''. Za opis Blagojevog ponašanja pisac je koristio uglavnom glagole u imperfektu i priloge koji stoje uz ove glagole. Na taj način je još više dočarao Blagojevu uznemirenost i nestrpljivost: "ceo dan nestrpljivo hodaše", "svaki čas zapitkivaše", "obrtaše se neprestano", "ulažaše u staničnu gostionicu", "usplahireno istrčavaše".

 

Kapetan Tanasije Jeličić čeka ženu i sina, koji su bili na ratnom području. Za razliku od Blagoja on mirno sedi, malo priča i uglavnom odgovara na pitanja  ili se nadovezuje na Blagojeve reči. U intervalima sluša ili se pravi da sluša Blagoja kome je nije ni bitno da bude saslušan i ne želi da ulazi u bilo kakvu raspravu sa njim ili neki dublji dijaloga. Šuteći on skriva sve svoje sumnje, gaji nadu i u mislima se suočava svakim mogućim ishodom. Nestrpljiv je, uplašen i uznemiren ali se ne oslobađa straha pričom kao Blagoje, nego sve svoje strepnje i strahove zadržava duboko u sebi. Pokušava da ih kanališe tako što ličnim stvarima daje snagu globalnih, smatrajući da tako stvara opnu, zaštitu od mogućeg uništenja svega što mu znači u životu. U njemu se odvija borba i sam sebi pokušava da pruži utehu. Iz realnosti beži tako što misli o ženi, sinu i detinjstvu. Seća se prošlosti i njihovih zajedničkih trenutaka. Misli mu se stalno vraćaju na Knjaževac, a kroz detalje iz prošlosti čitalac može da oseti bezbrižnost koja je tada vladala. Njegova osećanja prelazila su na trenutke u crnu slutnju, pa se ponovo vraćaju u prvobitno stanje. Koliko je bio napet i uznemiren vidi se u njegovom naglom skakanju i izletanju pred brod čim je čuo da ona dolazi. Njegovi najbliži su bili živi i zdravi i bio je neizmerno srećan zbog toga. Hladna ruka mu je zgrabila srce kad je čuo da nema više svoju kuću, ali je popustila je u trenutku kad je ugledao Blagojevog sina bez ruke i noge i pomislio na njegovu tešku sudbinu.

 

Kontrasti u pripovetci - Dramski zaplet ove pripovetke ostvaren je preko kontrasta. Na samom početku pripovetke prikazana je jedna statična slika: "sunce se rasplinulo u prekosavskoj ravnici", "Sava sanjivo otiče", "nebom se pružaju svetle beličaste zrake", "sumrak se hvata", "lađa ne stiže", "svet se polako razilazi". U kontrastu sa ovom statičnom slikom Savskog pristaništa i smirenim likovima (gostioničari, dečko sa tvrdim zemičkama, žena Marinka magazadžije, kapetanica sa bajatim licem, košijaši) stoji  izrazito dinamičan lik  kazandžije Blagoja. Kod Blagoja kontrast je dat i između lica i očiju.

 

Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima, koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi.

 

Blago lice i seda kosa starca nasuprot su plavih uznemiranih očiju u kojima se nagoveštava unutrašnji sukob koji će Blagoje svojim ponašanjem kasnije i potvrditi. Blagojeve oči su u skladu sa njegovim osećanjima i unutrašnjim nemirom koji mu pritiska dušu. One nesvesno odaju ono što se rečima još uvek ne kaže. Zajedno sa ćutanjem one rečito govore. Nemir Blagojevih očiju stoji u kontrastu sa njegovim licem, ali ne i sa osećanjima u njegovom srcu. Ne mogavši da izdrži sve veći nemir u duši i strah koji ga je svakim minutom čekanja sve više obuzimao, Blagoje počinje da neprestalno priča, nervozno trčkara okolo, ulazi u sukobe sa ljudima oko sebe i na sve načine pokušava da suzbije ono što oseća. Dinamičan je, a ta njegova dinamičnost se u nastavku pripovetke smenjuje sa statičnošću:

- Blagoje hrkaše, turivši glavu međ noge i pruživši obe noge napred, kao da drži uzdice.

 

Međutim, takva situacija traje kratko. Do kraja pripovetke smenjivaće se kontrastne slike. U jednoj sceni, Blagoje je prikazan kako "zverajući na sve strane" protrčava pored invalida.

 

U drugoj "stade pred sina. Gleda ga, gleda – pa onda tresnu o zemlju". U trećoj je ponovo u pokretu: "On se brzo obrisa od vode, kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo, kao da je se bojao da će mu pobeći".

 

Ovakvim čestim smenjivanjem statičnih i dinamičnih slika, pisac je na na najbolji način čitaocu dočarao Blagojevo ogromno nestrpljenje i izazvao napetost kod njega.

 

Za razliku od nervoznog Blagoja koji stalno priča i nešto zapitkuje, kapetan Tanasije je ćutljiv i svoja osečanja skriva duboko u sebi. On osječa isto što i Blagoje, ali se drugačije ponaša. Njegovo ponašanje je u potpunom kontrastu sa onim što oseća u sebi. Pisac je i njegov spoljašnji izgled dao u kontrastu. Uniforma kapetana je bila prljava, a košulja bela kao sneg. Pored kontrasta u ponašanju, ova dva glavna lika razlikuju i po položaju u društvu.  Blagoje je predstavnik naroda koji za sve okrivljuje državu, a  kapetan predstavnik države koji ima dužnost da je brani od napada svake vrste. 

_______________

 

Pripovetka Sve će to narod pozlatiti zanimljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je Lazarević otvoreno posumnjao u ljudsku dobrotu. Inače, kod Lazarevića sve se dobro završava. Taj njegov optimizam Skerliću je toliko smetao da je bio sklon da tvrdi da Lazarević u jednom dubljem smislu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se mire, pop oprašta svojoj jedinici, Anokin preobražaj doživljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đenadića, neprijateljstvo brata prema sestrinom jaranu prerasta u šurakovo obožavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviđa da je besmislena njegova ljubav prema udatoj ženi i dolazi k sebi (Verter), aMiša Maričić raskida svoju vezu sa Švabicom. Zabludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliži dočekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodičnog ognjišta, a čvrst zagrljaj kojim ih stežu nije samo znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveže, sunce blago greje, pa se ljudima čini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretima, tako da se čitaocu u jednom krajičku svesti, uprkos svoj lepoti pomirenja, javlja nedoumica da možda u tim suzama radosnicama nema pomalo i bola zbog poraza koji su ljudi doživeli, zbog poniženja koje su kao pokajnici morali da pretrpe, nije li to u jednom smislu i na jedan način i plač koji ih, posle pomirenja i pokajanja, podseća na život koji je sad pred njima.

_______________

 

U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku Sve će to narod pozlatiti a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u "Otadžbini". Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.

________________________________

 

Laza Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

 

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja "Pobratimstvo". Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin.

 

Za vreme Srpsko - turskog rata 1876 – 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku On zna sve, a 10. januara naredne godine Laza Lazarević je preminuo u Beogradu.

 

Pripovetke - Sve će to narod pozlatiti, Švabica, Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Verter, Vetar...

 

Laza Lazarević - Na bunaru

Laza Lazarević - Prvi put s ocem na jutrenje

Laza Lazarević - Školska ikona

Laza Lazarević - Švabica

Laza Lazarević - Verter

Laza Lazarević - Vetar

loading...
10 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u