Kosovka Devojka - Analiza pesme

Kosovski ciklus zauzima središnji položaj u srednjovekovnoj epopeji. On ne obuhvata velik broj pesama ali one pokazuju čvršću međusobnu povezanost, sve imaju jedinstveno ishodište. U kosovskim pesmama, uprkos tome što su neke od njih sačuvane samo u odlomcima, naziru se konture jedinstvene celine, eposa. Kao i u srednjovekovnim spisima o knezu Lazaru Hrebeljanoviću, u kosovskim pesmama najmanje se govori o samoj bitki.

Težište kazivanja preneseno je na zbivanja pre i na zbivanja posle bitke. Sve pesme o događajima pre bitke govore u suštini o istom: o drami opredeljenja za borbu. Ona se razvija u nekoliko varijacija, u svakoj od njih jedan od protagonista kosovske drame stavljen je pred istu dilemu – da li poći u bitku za koju se unapred zna da je izgubljena ili izbeći borbu po cenu moralnog pada. Prva je dilema Lazareva: on mora birati između vazalne pokornosti sultanu ili smrti na bojnom polju. U pesmi Propast carstva srpskoga Lazarevo opredeljenje shvaćeno je kao hrišćansko privolevanje "carstvu nebeskome".

Drugi ključni momenat kosovske drame jeste opredeljenje glavnoga kosovskog junaka Miloša Obilića, oklevetanog viteza, koji herojskim podvigom i smrću dokazuje svoju ispravnost (Kneževa večera i dr.). Kao antiteza Milošu Obiliću dat je lik izdajnika Vuka Brankovića. Lazar Hrebeljanović i Miloš Obilić glavni su protagonisti kosovske drame, njihovo opredeljenje za borbu čini osnovicu kosovske legende. U njihovoj pozadini data su opredeljenja drugih kosovskih junaka. Musić Stevan iz istoimene pesme dolazi na Kosovo posle bitke, kada je sve izgubljeno, pa ipak ulazi u borbu i gine. Ovde je opredeljenje za borbu proisteklo iz kneževe kletve koja sadrži pretnju najtežom kaznom, kaznom neplodnosti:

Ko ne dođe na boj na Kosovo

od ruke mu ništa ne rodilo.

Boško Jugović iz prvog dela pesme Car Lazar i carica Milica, iako je od kneza dobio razrešenje od zakletve, odbija da ostane na dvoru, jer je Kosovo za njega ispit viteške časti i dužnosti. Isto čine i sva njegova braća. Najviše ljudske veličine ima u postupku ne zna(t)nog sluge Golubana iz iste pesme, koji kosovski poziv shvata naivno, kao zov srca:

Al svom srcu odoljet ne može

da ne ide na boj na Kosovo.

U pesmama koje govore o zbivanjima posle bitke u prvi plan izbijaju oni koji su ostali kod kuća: supruge, majke, sestre, verenice poginulih junaka. Kosovski poraz shvaćen je apokaliptički, kao pogibija svih, izuzev onih koji su izdali s Vukom Brankovićem. Na bojnom polju ostali su samo mrtvi i ranjeni. Glasnik koji je došao da javi vladarki o bitki takođe je u ranama. Ta totalnost poraza i sveopšte pogibije data je u drugom delu pesme Car Lazar i carica Milica te u pesmi Carica Milica i Vladeta vojvoda. U dvema najlepšim kosovskim pesmama Kosovka devojka i Smrt majke Jugovića vizija poraza prenesena je s kolektivnog na lični i porodični plan. U obema žena (verenica odnosno majka) luta po bojnom polju i među mrtvima traži one koje je izgubila. Na tu epsku osnovu nadograđena je duboka tuga zbog gubitka najbližih i najdražih, karakteristična za žensku narodnu poeziju, što ove pesme, naročito drugu od njih, uzdiže među najdublje i najpotresnije pesničke tvorevine cele naše književnosti, usmene i pisane.

Kosovka devojka predstavlja idealizovani tip srpske devojke, koja posle kosovske tragedije vida rane i previja ranjene junake. U teškim trenucima posle sloma Srpske države, sudbinski se poistovetila sa svojim narodom, deleći sa njim tešku sudbinu gubitka slobode.

Kosovka devojka hodi Kosovom sa ibrikom u ruci, sa željom da napoji, da ublaži rane i pomogne bolnom čoveku. Kosovo polje, kosovski boj i kosovski junaci dobili su njenim likom još jednu novu vrednost. Sa njom je nad Kosovskim poljem zasijala još jedna svetlost. Moralo je i mrtvim junacima biti lakše kad ih oplakuje tako čisto devojačko srce. Kosovka devojka i kosovski božuri dali su na tom prostoru nešto novo što i najkrvaviji boj pretvara u poeziju, a istoriji srpskog naroda daruju najsvetlije stranice, stranice uzora i ponosa što smo njihovi potomci. Predstavlja i simbol neviđene patnje i bola, zbog propasti srpske, ali i narodnog dostojanstva i ponosa u teškom momentu srpske istorije.

Pesnik se setio plemenitosti naše devojke. Nju izvodi po svršenoj bici na bojište da napoji i previje ranjenike, ona, Kosovka devojka. Sve je Kosovsko. Sve je sad vezano za mesto na kome je bio veliki poraz narodni. I od tada pa kroz vekove, to će biti sveto, to ime Kosova.

Oličenje je ne samo neizmerne dobrote i milosrđa, nego i moralne čistote i plemenitosti. Ona je ranjenim junacima rasutim po Kosovu darivala ne samo lađanu vodicu, hleba bjeloga i vina crvenog, nego im je poklonila i svoju čistotu obasjanu humanošću i dobrotom. Ona pomaže ranjenim junacima. Ona im blaži muke, podseća Saša Božović.

Ona nikoga ne krivi za svoju tužnu sudbinu i sudbinu svoga naroda, sa kojim duboko i iskreno saoseća. - Ona to čini smerno i požrtvovano, u skladu sa strogim etičkim načelima toga vremena. Ona nikoga ne optužuje i ne usuđuje se da to učini, jer bi udarila na božiju odluku i zakone viteštva, ona žali sebe i oplakuje svoju zlu sudbinu, primajući na sebe odgovornost. Niko nije kriv već prokletstvo sudbine. Uvek se u ovakvoj velikoj tragediji desi neko zlo protivno razumu, zakonima i veri, piše Svetozar Radojčić.  

Pojava Kosovke devojke na poprištu bitke nema samo humanu misiju, u cilju previjanja i negovanja ranjenih junaka. Ona ima i obredni i kultni karakter, dobija i atribute duhovnosti.

Pevač je hotimično ili ne pojačao svečani obredni karakter čitave pesme time što devojka na polju među ranjenicima čini isto što je i sveštenik činio pre bitke, u crkvi. Ona ranjenicima u agoniji daje hleb i vino, još jednu pričest kako se izrekom i kaže: pričešćuje vinom crvenijem. Analogija može biti nenamerna, ali ne može biti slučajna, niti bez dubljeg značenja. I dok pričešćuje junake vinom, njeni rukavi postaju krvavi, kao da se na licu mesta, na sveštenom polju, događa pretvaranje vina iz zlatnih kondira u krv koja se izliva iz mnogobrojnih rana na telu junaka, piše Miodrag Pavlović.

Kosovka Devojka

Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca;
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do belih lakata;
Na plećima nosi hleba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome hlađane vodice,
U drugome rumenoga vina;
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se šeće po razboju mlada,
Po razboju čestitoga kneza,
Te prevrće po krvi junake:
Kog junaka u životu nađe,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Namera je namerila bila
Na junaka Orlovića Pavla,
Na kneževa mlada barjaktara:
I njega je našla u životu,
Desna mu je ruka odsečena
I lijeva noga do kolena;
Vita su mu rebra izlomljena:
Vide mu se džigerice bele;
Izmiče ga iz te mnoge krvce,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.

Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Koja ti je golema nevolja
Te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razbopju mlada:
Ili brata, ili bratučeda,
Al' po grehu stara roditelja?"

Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikoga ne tražim:
Niti brata, niti bratučeda,
Ni po grehu stara roditelja.
Mož li znati, delijo neznana,
Kad knez Laza pričešćiva vojsku
Kod prekrasne Samodreže crkve
- Tri nedelje tridest kaluđera?
Sva se srpska pričestila vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:

Jedno jeste Milošu vojvoda,
A drugo je Kosančić Ivane,
A treće je Toplica Milane;
Ja se onde desih na vratima,
Kad se šeta vojvoda Milošu,
Krasan junak na ovom svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama;
Obazre se i pogleda na me,
S sebe skide kolastu azdiju,
S sebe skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, kolastu azdiju,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po azdiji po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, draga dušo moja,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi kum venčani biti."

Za njim ide Kosančić Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovaljno perje;
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlaćena;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlaćenu,
S ruke skide pa je meni dade:
- "Na devojko, burmu pozlaćenu,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
A po burmi po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi ručni dever biti."

Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide koprenu od zlata,
S ruke skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, koprenu od zlata,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po kopreni po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
Tebe, dušo, dobra sreća nađe,
Uzeću te za vernu ljubovcu."

I odoše tri vojvode bojne:
Njih ja danas po razboju tražim."

Al' besedi Orloviću Pavle:

"Sestro draga, Kosovko devojko,

Vidiš, dušo, ona koplja bojna,

Ponajviša a i ponajgušća:

Onde j' pala krvca od junaka,

Ta dobrome konju do stremena,

Do stremena i do uzenđije,

A junaku od svilena pasa,

- Onde su ti sva tri poginula!

Već ti idi dvoru bijelome,

Na krvavi skuta i rukava."

Kad devojka saslušala reči,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelu dvoru,
Kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, hude sam ti sreće!
Da se, jadna, za zelen bor 'hvatim,
I on bi se zelen osušio!"