Ijan Makjuan - Sanjar

Vrsta dela - zbirka priča

Tema dela - Upoznavanje malog komadića velikog sveta pojedinca, neshvaćenog i neprihvaćenog od njegove okoline

Mesto radnje - Wales

Vreme radnje - moderno vreme, 21. vek (iako bi se knjiga u širem, metaforičkom smislu mogla da okarakteriše kao svevremenska)

U vreme dok sam pisao Sanjara, svako novo poglavlje čitao sam svojoj deci. Pogodba je bila prosta. Deca su dobijala najnoviju "priču o Piteru", kako smo ih tada zvali, a ja sam mogao da se vratim poslu s korisnim primedbama. Ta prijatna, gotovo obredna razmena ostavila je traga i na mom pisanju, nateravši me da pažljivije nego inače pratim zvuk svake rečenice izgovorene glasom odraslog. Taj odrasli nisam bio ja, bar ne u onom najprostijem smislu. Sam u svojoj radnoj sobi, čitave odlomke bih čitao naglas nekom imaginarnom detetu (ne sasvim, ili ne samo mome) u ime tog imaginarnog odraslog. Uvo i jezik: želeo sam da ugodim i jednom i drugom.

Šta deca traže, to sam manje-više podrazumevao: dobru priču iznad svega, simpatičnog junaka, pa i hulje naravno, ali nc uvek i po svaku cenu jer onda sve deluje suviše pojednostavljeno, jasne uvode, obrte negde oko sredine, i zadovoljavajuće ishode koji ne moraju baš uvek da budu srećni. Za odraslog sam imao tek maglovito razumevanje. Svi smo mi zaljubljeni u svoju ideju o pričama pred spavanje - sveži dašak peperminta u ustima, širom otvorene oči pune poverenja, termofor se puši negde duboko u čistoj posteljini, sneni žar tajnog saveza - a ko ne bi poželeo da mu takav prizor urežu na nadgrobni kamen? No da li odrasli iskreno vole dečju književnost? Uvek mi se to oduševljenje činilo malo preteranim, pa možda i očajničkim. "Skautske Laste i Amazonke? Beatriks Poter? Čarobne knjige!" A da li je baš tako, da li i sad u takvim knjigama uživamo, ili samo čuvamo spone sa vlastitim detinjstvom, branimo to svoje izgubljeno, skoro zaboravljeno biće? Priznajte, kada ste se poslednji put usamili i sklupčali u fotelji sa Švajcarskom porodicom Robinson?

Dečje knjige volimo zato što naša deca uživaju u njima, a to ima malo veze s literaturom, mnogo s ljubavlju. Već u ranim danima pisanja i glasnog čitanja Sanjara, došao sam na pomisao da je bolje zaboraviti našu slavnu tradiciju dečje literature i napisati knjigu za odrasle koja govori o jednom detetu jezikom koji će razumeti i deca. U stoleću Hemingveja i Kalvina, jednostavna proza ne mora nužno da odbije probirljivog čitaoca. Nadao sam se da će u temi - samoj mašti - svako ko je ikada uzeo knjigu u ruke prepoznati i svoj lični ulog. Isto važi i za preobražaje, koji su večni motiv, takoreći opsesija, u svim književnostima. Sanjar je objavljen u ilustrovanom izdanju za decu u Britaniji i Sjedinjenim Državama, i u nešto trezvenijoj formi za odrasle u nekoliko drugih zemalja. Nekad je vladao običaj da pisci svoje knjige posvećuju suđajama, maltene kao roditelji kad ispraćaju dete u svet. "Putuj knjižice..." Ova moja će se na kraju možda skrasiti u zapećku neke dečje biblioteke, ili će umreti zaboravljena, ali zasad se još nadam da će i mlađima i starijima pružiti izvesno uživanje.

Ijan Makjuan - Sanjar - verzija 2

Ijan Makjuan - Sanjar - verzija 2 pdf

__________________________________

Ijan Makjuan engleski je romanopisac, rođen 1948. godine u Olderšotu u Engleskoj. Njegov otac bio je vojni oficir, pa je Ijan proveo detinjstvo u vojnim bazama, između ostalog u Singapuru, Njemčakoj i Libiji. Kada je imao dvanaest godina, vratiose s porodicom u Englesku. Pohađao je školu Vulverston Hal, a kasnije upisao Univerzitet u Saseksu. Studirao je književnost, a magistrirao kreativno pisanje.

Njegovo prvo objavljeno delo je bila njegova magistarska teza. Bila je to šokantna zbirka pripovedaka pod naslovom Prva ljubav, izdana 1975. godine. Ta zbirka donela mu je nagradu Somerset Mam. Prvi romani bili su mu Betonska bašta, objavljena 1978. godine i Uteha stranca iz 1981. godine. Obje knjige adaptirane su u filmove. Napisao je roman Dete u vremenu, koji je također osvajao nagrade, a zatim i romane Crni psi i Nevini.

Njegov roman Amsterdam, osvojio je 1998. godine Men Buker nagradu, dok je njegov sljedeći roman Pokajanje časopis Tajm proglasio najboljim romanom 2002. godine te je nominiran za Bookera. Roman je proglašen remek-delom savremene književnosti, te osim u Engleskoj, dobio velika priznanja i u SAD-U, Njemačkoj i Španiji, te dosegao tiraž od preko milijun prodanih primeraka. 2007. godine po knjizi je snimljen film koji je zaradio sedam nominacija za Oskara, među kojima i onu za najbolji film. Nagrađivan je bio i njegov sljedeći roman Subota, izdan 2005.

Među svim uspešnim romanima, jedine knjige za decu bile su mu Sanjar iz 1994. godine i Bela ruža iz 1985.

Za svoja književna dela, Ijan Makuijan je zaradio cijeli niza značajnih nagrada i priznanja.