Horas Volpol - Otrantski zamak lektira

Horas Volpol - Otrantski zamak

Horas Volpol - Otrantski zamak

 

Prirodno je da prevodilac ima predubeđenja u korist dela koje je usvojio. Manje pristrasan čitalac možda neće biti zapanjen lepotama ovog dela koliko sam bio ja sam. Pa ipak ne ostajem slep pred nedostacima pisca. (Horas Volpol, Otrantski zamak, predgovor prvom izdanju).

 

Iako Otrantski zamak možda ne može da se uvrsti u najbolja prozna dela svetske književnosti, on je sa istorijskog i žanrovskog stanovišta značajan roman. Stoga činjenica da ovo delo do sada nije prevedeno na srpski jezik predstavlja izvestan kuriozitet. Uz ovo prvo izdanje Otrantskog zamka na srpskom jeziku, valja ukazati na okolnosti koje će čitaocima pomoći da jasnije sagledaju osobenost ovog dela, njegov književno-istorijski značaj, kao i da uživaju u njegovoj književno - umetničkoj lepoti.

 

U pokušaju da u jednom delu spoji plahovitost imaginacije svojstvenu starim romansama i zahtev za verovatnošću kojim se odlikovala „nova" proza, Horas Volpol je, objavivši Otrantski zamak 1764. godine, takoreći u jednom koraku stvorio novi žanr – gotik. Svoju nameru objasnio je u predgovoru drugom izdanju romana. Predgovor prvom izdanju koji se nalazi na početku ove knjige imao je za cilj da pripremi odgovarajuću podlogu za čitanje romana. Volpol se u njemu, pod pseudonimom Vilijem Maršal, predstavio kao prevodilac starog italijanskog rukopisa. Ovakav postupak u to vreme nije bio neuobičajen: veliki broj dela iz 18. i 19. veka služio se sličnim formalnim tehnikama pripovedanja zbog očiglednih prednosti koje pružaju. Na ovaj način se postiže efekat pripovedačke verodostojnosti i od samog početka se osigurava pažnja čitaoca: po nekom nepisanom pravilu, u fikcionalnoj stvarnosti na čitaoca jači utisak ostavlja ono što se navodno stvarno dogodilo. Podatak o tome da je rukopis štampan 1529. godine, kao i napomena da pojedinosti iz teksta svedoče o mnogo ranijem datumu nastanka dela, odaju marljivog učenjaka koji je ozbiljno pristupio proučavanju rukopisa koji predstavlja publici. Time se stvara autoritet prevodioca kome se veruje i istovremeno se unapred obezbeđuje pozitivan vrednosni sud o delu. Međutim, iako je ovako uobličen predgovor u svoje vreme imao praktičnu funkciju – da unapred odredi način čitanja i sam pristup delu – iz sadašnje perspektive, koja obuhvata i iskustvo postmoderne proze, čini se da je ovaj predgovor srastao sa strukturom romana u jedinstvenu estetsku celinu.

 

Zbog toga je predgovor drugom izdanju, u velikoj meri autopoetički i „demistifikatorski", odložen za čitanje post festum. Budući da je pisac u njemu jasno obrazložio svoju nameru, iznosimo čitaocima predgovor drugom izdanju Otrantskog zamka u celini:

 

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

 

Naklonost sa kojom je publika primila ovu malu knjigu obavezuje autora da objasni razloge koji su ga podstakli da je napiše. Ali pre nego što obelodani svoje motive, bilo bi umesno da se izvini svojim čitaocima zato što im je ovo delo ponudio pozajmivši identitet prevodioca. Budući da su inovativnost ovog pokušaja i manjak samopouzdanja u pogledu vlastitih sposobnosti bili jedini podsticaji za takvo prerušavanje, on laska sebi da će njegovo izvinjenje biti prihvaćeno. On je svoje delo prepustio nepristrasnom sudu publike, odlučan da ga ostavi da potone u zaborav ukoliko ne naiđe na prihvatanje, i bez namere da takvu tričariju javno svojata, osim ako neke bolje sudije izreknu da je bez srama može nazvati svojom.

 

U pitanju je bio pokušaj da se spoje dve vrste romanse: stara i moderna. U ovoj prvoj, sve je bilo podređeno uobrazilji i neverovatnosti; u potonjoj se uvek težilo, a katkad i uspevalo, da se priroda uspešno oponaša. U izmišljanju se nije oskudevalo, ali ogromna izvorišta mašte zaprečila je stroga privrženost običnom životu. Međutim, ako je u modernoj romansi priroda okovala maštu, ona se to samo osvetila što je bila potpuno isključena iz stare romanse. Postupci, osećanja i razgovori junaka i junakinja starih dana neprirodni su koliko i mehanizmi koji ih pokreću.

 

Autor narednih stranica smatrao je da je moguće pomiriti ove dve vrste. Željan da snagama mašte pruži slobodu da se razmahnu kroz bezgranična područja izmišljanja, i samim tim stvori zanimljivije situacije, nastojao je da smrtne pokretače radnje izgradi u skladu sa pravilima verovatnosti; ukratko, da ih natera da misle, govore i delaju kao što se pretpostavlja da bi radili muškarci i žene u neobičnim prilikama. Uočio je da, u svim nadahnutim delima, likovi pod dejstvom čuda i svedoci najčudesnijih pojava nikada ne gube pojam o svom ljudskom karakteru, dok u stvaranju romantične priče neverovatan događaj uvek prati potpuno apsurdan govor. Čini se da akteri gube razum onda kada zakoni prirode izgube na snazi. Budući da je publika pozdravila ovaj pokušaj, autor ne sme da kaže da nije bio na visini zadatka koji je preduzeo. Pa ipak, ako pravac kojim je on krenuo utre put nekim sjajnijim talentima, on će sa zadovoljstvom i skromnošću priznati kako je znao da će njegov plan biti sposoban da primi mnogo više ulepšavanja no što bi njegova mašta ili oslikavanje osećaja mogli da mu pruže.

 

U vezi sa ponašanjem posluge, kojeg sam se dotakao u prethodnom predgovoru, zamolio bih za dozvolu da dodam još par reči. Jednostavnost njihovog ponašanja koja gotovo izmamljuje osmeh, i koja možda na prvi pogled deluje neusaglašeno sa ozbiljnom temom dela, ne samo da mi nije izgledala nepodesno, već je hotimice sprovedena na taj način. Moj zakon je bila priroda. Koliko god da su doživljaji prinčeva i princeza – junaka i junakinja – teški, značajni ili čak uzvišeno tužni, oni ne ostavljaju isti utisak na njihovu poslugu. To jest, ovi potonji ne izražavaju ili ne bi trebalo da izražavaju svoje strasti istim dostojanstvenim tonom. Prema mom skromnom mišljenju, kontrast između uzvišenosti jednih i naivnosti drugih jače osvetljava patos ovih uzvišenih. Nestrpljenje koje čitalac oseća dok ga neuglađena veselost priprostih likova zadržava i odlaže saznanje o uzvišenoj propasti koju očekuje, možda naglašava, a svakako dokazuje, da ga je pisac vešto zainteresovao za glavni događaj. No, mene je u ovom postupku vodio autoritet veći od mog mišljenja. Veliki majstor prirode, Šekspir, bio je model koji sam imitirao. Smem li da vas upitam da li tragedije Hamleta i Julija Cezara ne bi izgubile na duhu i čudesnoj lepoti da su humor grobara, Polonijeve ludosti i nevešte lakrdije rimskih građana bili izostavljeni ili odenuti melodramatičnim izrazima? Nisu li Antonijeva rečitost i Brutovi plemeniti i dirljivo iskreni govori veštački uzdignuti pomoću grubih izliva prirode iz usta njihovih slušalaca? Ovakvi potezi podsećaju me na onog grčkog skulptora koji je, da bi predstavio ideju Kolosa unutar dimenzija pečata, ubacio malog dečaka koji meri njegov palac.

 

Ne, kaže Volter u svom izdanju Korneja, ovakvo mešanje ozbiljnosti i bufonerije je nedopustivo. – Volter je genije – ali ne Šekspirovog kalibra. Bez vraćanja spornom autoritetu, ja se od Voltera okrećem njemu. Ja se neću okoristiti njegovim prethodnim pohvalama našem moćnom pesniku, mada je francuski kritičar dva puta preveo isti govor iz Hamleta, pre izvesnog broja godina iz divljenja, kasnije iz podsmeha; i meni je žao što vidim da je njegov sud oslabio kada je trebalo da ojača.

 

***

Zanimljivo je primetiti kako se iz jednog sasvim spontanog podsticaja – košmara koji je Horas Volpol usnio u svom vlastitom malom gotskom zamku – razvilo delo sa jasnom i svesnom namerom, gotovo programske težine, čiji je uticaj premašio njegove kvalitete kao pojedinačnog književnoumetničkog dela. Otrantski zamak, istina, ima svojih nedostataka, naročito kada se posmatra sa stanovišta savremenog čitaoca koji je previše navikao na postupke i obrte modernih prozaista da bi pronašao mnogo uzbuđenja u jednoj staromodnoj i linearnoj fabuli kakvu ovaj roman nudi. Međutim, on takođe sadrži i neke svevremene kvalitete, bez obzira na literarne trendove i pravce koji se od početka 20. veka smenjuju sve brže i hirovitije. Ovo se ponajpre odnosi na uspeh sa kojim je Horas Volpol u kompoziciju svog romana ugradio neka literarna pravila iz Aristotelovih i Horacijevih poetičkih dela.

 

Pre svega, iako je u pitanju prozni sastav, prvo što pada u oči jeste izrazito dramska struktura dela (čega je i sam pisac bio svestan i pominje to u predgovoru prvom izdanju). Pripovedanje počinje in medias res, bez odugovlačenja u pogledu predstavljanja likova – čitalac ih upoznaje na osnovu njihovih postupaka, reči i reakcija, dok komentari pripovedača tek povremeno osvetljavaju pojedinosti njihovog unutrašnjeg sveta. Događaji se razvijaju po pravilima klasične drame, uz jasnu motivaciju i elemente tragedije kao što su motiv prepoznavanja i tragička pogreška. Uz izvesna mala odstupanja, može se čak govoriti i o tri jedinstva: mesta, vremena i radnje. Jedinstvo radnje naročito je istaknuto postupkom zaokruživanja: roman počinje rečima „Manfred, princ Otranta, imao je sina i kćer...", dok na samom kraju Hipolita u svom završnom monologu deklarativno uzvikuje: „Konrad je otišao! Matilde više nema!" i na taj način zatvara dramsku radnju kojoj još ostaje da, u nekoj vrsti priraslog epiloga, rasvetli tajnu o pravom nasledniku i značenju proročanstva koje predstavlja glavno motivaciono sredstvo.

 

Budući da je sam pisac u svojim predgovorima dovoljno govorio o „mešanju ozbiljnosti i bufonerije" koje je sprovedeno u građenju likova posluge, nema potrebe dodatno se baviti tom temom. Na više mesta u romanu, naročito u pasažima u kojima pripovedač ima reč, mogu se pronaći preduge, nespretne, teško shvatljive rečenice, sa mnogo umetnutih zavisnih delova koji razgrađuju glavni rečenični tok i zamagljuju značenje. Nasuprot tome stoje dijalozi koji su izražajni ali sažeti, slojeviti i bogati obaveštenjima. U njima se vidi sličnost sa dramskim tekstovima i oni potvrđuju Volpolovo priznanje da se ugledao na Šekspira. Bilo da se radi o strahovima i patnjama glavnih junaka ili o luckastom ponašanju posluge, često se u dijalogu nailazi na poneku pojedinost iz koje čitalac saznaje šta govornik u tom trenutku radi ili šta se oko njega događa, čime se dobija dramski efekat izvođenja na pozornici.

 

Što se tiče narativnih obeležja, treba pomenuti da Volpol na nekoliko mesta vrlo uspešno sprovodi postupak tzv. doživljenog govora, to jest govoreći o likovima u trećem licu, on direktno prenosi sadržaj njihovih misli i osećanja. Doživljaje likova u neobičnim situacijama i pred neobičnim (i neretko potresnim) prizorima, autor dočarava služeći se rečima i izrazima koji proizvode snažan utisak. Kako je delo predstavio kao da je napisano pre više vekova, pisac je kroz ceo tekst dosledno održao arhaičan ton i oblike izražavanja koji su u skladu sa običajima i verovanjima vremena u kom je priča navodno nastala.

 

U književnoj istoriji je prihvaćeno stanovište da je objavljivanjem Otrantskog zamka omogućen nastanak novog žanra – gotika. Istorijski gledano, ovaj žanr u užem smislu – kao književnost čiji je umetnički cilj izazivanje straha i užasa ustaljenim repertoarom sredstava – obuhvata dela iste ili slične tematike nastala između 1764, kada je objavljen ovaj roman, i 1820. godine kada žanr prestaje da postoji u tom obliku. Međutim, tokom potonjeg književnog razvoja, često se nailazi na pojave i motive, likove i situacije koji se, u nešto proširenom smislu reči, prepoznaju kao „gotski". U dela nastala pod manje ili više direktnim uticajem Otrantskog zamka ubrajaju se, između ostalih, romani Misterije Udolfa spisateljice En Redklif, Sveštenik Metjua Gregorija Luisa, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brama Stokera. Sa pojavom Edgara Alana Poa, gotik pored romana osvaja i formu kratke priče, a kasnije se, u celini ili fragmentarno, širi i na druge književne forme i žanrove. Iako uvek sporedan, zanemarivan i nedovoljno proučavan, gotik je brojnim preobražavanjima uspeo da prodre i u nove medije dvadesetog veka – film, strip i popularnu muziku. Interesovanje za pojave koje se mogu nazvati „gotskim" u popularnoj kulturi ne jenjava, naprotiv. Poslednjih godina se uočava značajan porast broja autora koji se bave sličnim temama i motivima, kao što su napuštene kuće, duhovi mrtvih, magija, natprirodna bića i pojave; u najskorije vreme naročito je privlačna tema vampira i vukodlaka. Iako se literarni kvaliteti velikog broja tih ostvarenja često s razlogom dovode u pitanje, među njima ima i onih koja se opravdano mogu smatrati dostojnim naslednicima izvornog gotika.

 

Ovo, prvo izdanje Otrantskog zamka na srpskom jeziku, namenjeno je svim ljubiteljima ovog žanra, posebno onima koji žele ozbiljnije da se bave proučavanjem gotika, kao korisna lektira i uvid u to "kako je sve počelo".

 

Milena Dasukidis

__________________________________

 

Otrantski zamak Horasa Volpola (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764) predstavlja, istorijski gledano, prvi gotski (tj. horor) roman. To je, doslovno, kamen-temeljac horor žanra.

 

U vreme svog nastanka Otrantski zamak Horasa Volpola nije imao pretenzije niti ambicije prema začinjanju novog žanra, iako se već u predgovoru drugom izdanju nazire svest o invenciji nove vrste romanse. Kao i svaki drugi pionirski pokušaj, tako i ovaj roman iz perspektive kasnijeg razvoja žanra može delovati grubo, nedorađeno, čak nevešto. Svakako se ne može očekivati da novi žanr već u prvom svom egzemplaru (ili prototipu) zasija u punom sjaju. Ipak, za sve one koje gotska (horor) književnost zanima, ovaj kratki roman je nezaobilazan.

 

Zaplet romana: mladi naslednik Konrad gine tik pred svoje venčanje sa Izabelom tako što na njega s nebesa pada džinovski viteški šlem ukrašen perjem. On strada u dvorištu Otrantskog zamka, kojim vlada njegov otac, Manfred. Manfred je uzurpator, budući da poziciju ima zahvaljujući zločinstvu svog dede, koji je ubio Alfonsa Dobrog i preoteo mu titulu. On vlada uprkos Frederiku, najbližem Alfonsovom rođaku, a obojica su nesvesni da je mladi Teodor zapravo direktni potomak Alfonsa. Teodor, nesvestan svog plemenitog porekla, na početku romana živi kao seljak i sluga, što ga ne sprečava da se zaljubi u Manfredovu ćerku, Matildu. Za to vreme, Manfred je opsednut time da dobije drugog sina i naslednika, i u te svrhe proganja nesuđenu snahu, Izabelu, Frederikovu ćerku, uprkos svojoj venčanoj ženi. Od njegovih nasrtaja Izabela beži kroz podzemne hodnike zamka u utočište obližnjeg samostana, dok raznorodna natprirodna dešavanja podsećaju na drevno proročanstvo: "Da će zamak i vladavina Otrantom biti oduzeti od sadašnje vladarske porodice onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." 

 

U pomenuta fantastična zbivanja, pored džinovskog šlema sa neba, spadaju: statua koja krvari; slika pretka koji ustaje sa slike i šeta po sobi; oživeli kostur pustinjaka koji upozorava Manfreda; zveket džinovskog oklopa koji se čuje u oblacima; džinovska ruka u metalnoj viteškoj rukavici koja se javlja na ogradi stepeništa zamka. Na kraju romana džinovska figura Alfonsa u oklopu ruši zidove Otranta i uspinje se u nebo ka Svetom Nikoli, zaštitniku Otranta. Manfred je kažnjen time što, u zabludi, greškom ubija rođenu ćerku Matildu; pritisnut tragedijom, znamenjima i prikazama, on priznaje Teodora za pravosnažnog naslednika Otranta i povlači se, sa ženom, u samostan. Teodor, u melanholiji zbog smrti voljene Matilde, na jedvite jade pristane da se, ipak, oženi Izabelom, čime se roman okončava.

 

Otrantski zamak uvodi više motiva koji će ubrzo postati zaštitni znakovi gotika kao žanra. Pre svega, tu su ambijenti koji će u gotiku postati tipski: a) zlokobni zamak; b) monahija ili samostan; c) tajni prolazi i podzemne kripte, katakombe i grobnice; d) jeziva šuma.

 

Pored navedenih ambijenata, Otrantski zamak u gotik uvodi ključnu trijadu tipskih glavnih junaka. Tipični likovi gotske romanse jesu: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. U gotovo svim slučajevima u okviru ranog gotika, protagonista je mlada, lepa i vrla devojka (ovde: Izabela). Ona se, na ovaj ili onaj način, nađe pod uticajem zlikovca, za koga je vezana nekom socijalnom vezom (srodstvo ili ugovoreni brak), i čijih zlih namera mora da se oslobodi (ovde: ona je nesuđena snaha, a zatim i nesuđena nevesta zlikovcu). Glavni pozitivni muški lik (ovde: Teodor) često je po strani, udaljen od heroine bilo fizički, geografski (motiv razdvojenih ljubavnika), bilo socijalnom konvencijom (ako je već u njenoj blizini, često je maskiran u slugu koji radi za zlikovca, i mora da krije svoj identitet), bilo neznanjem (on nije svestan da je junakinja u stvari njegova davno izgubljena ljubav). U Otrantskom zamku, Teodor na početku nije svestan svog plemenitog porekla, i od voljene Matilde odvaja ga njegov trenutni društveni položaj (sluga)...

 

Dejan Ognjanović

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Horas Volpol - Otrantski zamak

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u