George Gordon Byron - Putovanje Childa Haralda

Poema Putovanje Childa Haralda nastajala je devet godina: od 1809. do 1818. godine, sa znatnim prekidima i dužim pauzama. Čim su se pojavila prva dva pevanja poeme (1809, 1810), Bajron postaje slavan pesnik, rado viđen u londonskom društvu, pesnik u modi, obožavan od žena, cenjen od pesnika. Slava ga baca u buran život ispunjen skandalima, sukobom sa sredinom i njenim krutim konvencijama - prisiljen je da konačno i zauvek napusti Englesku 1816. godine. Te godine će objaviti treći deo poeme i 1818. godine četvrti deo. Tu je stao sa poemom, a svog junaka je bio ostavio još u trećem pevanju.

U naslovu poeme reč "hadžpluk" je turcizam u skladu sa pesnikovom okupljenošću istokom. Ova se reč kod nas prevodi srpskom rečju "hodočašće". Obe reči označavaju putovanje u sveta mesta. Po tome bi se moglo zaključiti da naslov ima religijski smisao, ali on uopšte nema takav smisao jer ga nema ni u sadržini poeme. Ako imamo u vidu Bajronovu opsednutost prošlošću i njenim znamenitostima, na jednoj strani, i strast za putovanjem, na drugoj strani, onda se ova reč iz naslova može shvatiti kao hodočašće slavnim znamenitostima prošlosti. Ime Child znači "štitonoša", "perjanik" - to je konjanik na čelu kolone koji nosi obeležje kao znak prepoznavanja celog skupa konjanika. Simbolično: perjanik pobune i svega onoga što oličava ovaj Bajronov junak.

Struktura - Naslov poeme ne ukazuje na neku specifičnu književnu temu, zanimljivu i značajnu. Tema je putovanje, a ono je samo sebi cilj - putovanje radi putovanja, da se stalno kreće, samo da se ne bude onde gde je nepodnošljivo živeti. Zato je ova poema "roman bez zapleta, drama bez radnje" (P. S. Kohan): isključivu sadržinu poeme čine preživljavanja, utisci i misli Childa Haralda.

Prvo pevanje je nastalo kao rezultat pesnikovih putovanja po Portugaliji i Španiji, a drugo dolazi posle putovanja po Grčkoj i Albaniji. U oba pevanja javljaju se isti motivi. U prvom planu je priroda i njene lepote što će dati izvanredne opise pejzaža. Oživljavanje slavne prošlosti zemalja kroz koje prolazi još jedan je primarni motiv prva dva pevanja. Iz kontrasta prošlosti (slava i sjaj) i sadašnjosti (ropstvo) javlja se tuga zbog ropstva pod tuđinom - ropstvo, patnja porobljenih i tiranija porobljivača glavni je motiv svega pevanja Bayronovog: on je uvek na strani porobljenih, pomaže materijalno i moralno njihovu borbu. Poziv na ustanak i herojsku borbu protiv ropstva je osnovna politička težnja Džordža Gordona Bayrona i njegovog junaka Childa Haralda. U njegovim plamenim pozivima oseti se čak i prekor što se nije već ustalo:

Hej, robovi po nasleđu, ovo zar ne znate:

Ko slobodu hoće, sam mora na juriš,

Svojim rukama mora pobedu oteti.

Ustajte, sinovi Grčke!

Čas slave je bio i prošao,

Potomci te starine,

Pokažite od kog ste roda!

0 zemljo Grčka, najmanje te vole koji najviše duguju ti.

Ovde, u prva dva pevanja, Bayron je pretežno romantičar koji veruje u snove i ideale. Ovde ima i tragova revolucionarnog romantizma - okrenutost protiv porobljivača i zalaganje za slobodu naroda. Ovu "revolucionarnost" treba shvatiti uslovno: Bayron je na strani porobljenih bez izuzetka, više emotivno, manje politički. Kada bi se promenile uloge porobljenog i porobljivača, on bi sada bio na drugoj strani, na strani onih koji su sada porobljeni.

Treće i četvrto pevanje nastali su posle putovanja po Belgiji i Švajcarskoj, u toku šestogodišnjeg boravka u Veneciji. Ovde se nalaze svi osnovni motivi prve dve pesme: melanholija, žudnja za prirodom sa snagom strasti, poriv ka neobuzdanoj slobodi ličnosti i naroda. Peva o sebi, o odlasku iz Engleske, o kćeri Augustini, o svome pevanju:

Da li ti je lice, kao u tvoje majke, moje lepo čedo?

Ada, jedina kćeri mog doma i srca! Kad zadnji put

Videh tvoje mlade plave oči, behu nasmejane, i tad se

Rastasmo - ne kao što se sad rastajemo,

Već sa nekom nadom.

Ovde će dati izvanredne opise planina. Duži boravak u Italiji nametnuo je "talijanske motive" - Rim, renesansa sa njenim umovima, Mletačka Republika, sadašnji trenutak ropstva. Ova pevanja označavaju potpuni izraz "svetske tuge" - mrak i bezizlaz. Pesnikova ličnost ovde dolazi do potpunog izražaja - to je pevanje o sebi, o svojoj situaciji, intimi. Ličnost junaka poeme ovde je potisnuta - nema Childa Haralda. Osetiće se ovde i tragovi žeđi za borbom i životom.

Laku noć je lirski fragment koji se nalazi između XIII i XIV strofe Prvog pevanja poeme Putovanje Čajlda Harolda. Ovaj fragment posvećen je trenutku kada pesnik kreće na put i oprašta se od domovine: pesmu uokviruje stih "Rodna zemljo - Laku Noć".

1. Opraštanje od domovine obuhvata veliki broj pojedinosti: rodni žali, plave vode, vetrovi, valovi, sunce. U opraštanju se posebno izdvaja sunce domovine kao najveća ljubav i mnogoznačni simbol. Kao što sunce nestaje iza morskog horizonta, tako će nestati iz očiju domovine lirski subjekt, koji je odlučio da se otisne u svet. Emotivna tenzija je snažno naglašena ponavljanjem reči "zbogom" - u duši je razočaranje, jed i nezadovoljstvo, ali istovremeno tuga i bol zbog rastanka i neizvesnog ponovnog sastanka. Iako je lirski subjekt razočaranjem i jedom na društvo gurnut u avanturu stranstvovanja, ipak oseća tugu što ostavlja domovinu - domovina je jedna i uvek ista, a svet koji u njoj živi, promenljiv je i nije za sva vremena. Izraz "Laku noć" otkriva nežno osećanje prema domovini - laku noć znači želju da joj bude miran san, da ostane u miru i spokojstvu.

2. Već sutrašnji dan će doneti promenu - udaljenost od domovine je veća, još se vide more i nebo, ali ne i "majka zemlja". U tom trenutku se javlja vrlo teška i mučna slika onoga što je lirski subjekt ostavio u domovini:

Moji dvori sad su pusti,

Ognjišta se sledi Glas;

Drač po zidu pavit pusti,

Moj na vratim urla pas.

Bio je sam, sada je još usamljeniji: njegovi dvori su pusti i osuđeni na propadanje; u njegovoj duši je pusto i od putovanja očekuje da je osveži i ispuni novim sadržinama i novim osećanjima i raspoloženjima.

3-5 Sluga je tužan, lirski subjekt misli da je to izraz straha od rike talasa i snažnog vihora, pa pokušava da ga ohrabri. Ovaj odgovara da to nije strah nego tuga "što mi mila majka osta, / što napustih oca svog".

6-7 Isto primećuje i kod pratioca: bled je i zamišljen, misli da se i on prepao nemirnog mora ili neprijatelja, ali ga ovaj razuverava: pati za svojom ženom koju je ostavio i za ocem koji je ostao jecajući. Ove dve slike su uvedene u lirsku priču da bi se osvetlio lik junaka Čajlda Harolda: i sluga i pratilac ostavili su nekog kod kuće i za njime tuguju. Harold nije ostavio nikoga od roda: ostala je pusta (prazna) kuća koja će vremenom odrasti u drač i pas pred njenim vratima. Dakle, on je već bio usamljen, i ova usamljenost na putovanjima nimalo mu ne smeta - tamo, kod kuće, ili ovde na pučini - isto mu je: sam i uvek sam.

8-9 Lirski subjekt ne veruje ni u koga i ni u šta - sve je lažno i varljivo, bez trunke ljudskosti i morala. Sve što ostavlja "sve - je žalost!" i zato nema ni kapi suze da ožali ostavljeno jer "nitko za njim kad ne plače".

10 Zato se na kraju obraća svom brodu:

S tobom hitro ću, moj brode,

Proći preko burnih vala:

Ne brinem kud puti vode,

Kad do mog ne teku žala.

On ide u susret špiljama i pustinjama koje će mu pružiti nove doživljaje i u tom odlasku još jednom će ponoviti: "Rodna zemljo - Laku Noć!"

U pesmi se, kao uostalom i u celoj poemi, stapaju lirski subjekt, junak pesme / poeme i pesnik Bayron. Sve što je opisani doživljaj i osećanje i raspoloženje junaka poeme, prepoznaje se kao doživljaj, osećanje i raspoloženje autora poeme. Poznato je da je pisac slugu vratio sa puta natrag jer je patio za porodicom, kao što je poznata i činjenica da je Bayron imao vernog pratioca za svih dvadeset godina stranstvovanja, sve do smrti 1824. godine, u licu Viljema Flečera.

Za pesmu Laku noć karakteristična je versifikacijska doslednost. Ispevana je u deset strofa od po osam stihova - takva strofa naziva se oktava. Druga pravilnost ogleda se u strukturi stiha: svaka strofa sastoji se iz šest osmeraca i dva sedmerca - šesti i osmi stih svake strofe je sedmerac. Treća pravilnost ogleda se u rimovanju: rima je ukrštena - ABABVGVG.

Poema Child Harald, koja je oduševila savremenike, podarila im je originalan i osoben lik koji se skladno uklopio u atmosferu, psihologiju i raspoloženje početkom 19. veka kako u Engleskoj, tako i u drugim evropskim zemljama. On je postao prvi i najpoznatiji junak evropskog romantizma, uzor i tipičan predstavnik epohe i podsticaj za rađanje novih junaka bajronovskog profila, koji se određuje kao demonski junak. To je lik tužnog i usamljenog junaka koji je okrenut svom unutrašnjem svetu i potpuno otuđen od društva i njegovog života. On je izraz romantičarskog individualizma i svih onih osobenosti koje karakterišu i epohu romantizma. Pesnik se teško može odvojiti od svoga junaka: oni se tako stapaju da postaju jedno. Bayron kaže za Childa Haralda da je "izmišljeno lice", što je potpuno tačno, ali je isto tako tačno da su pesnik i junak toliko bliski da su u mnogim tačkama života, činjenja i mišljenja potpuno identični. Zanimljiva je činjenica da su pojedina pevanja poeme nastajala onda kada je Bajron bio na putu - tek posle nekog putovanja i obilaska drugih zemalja nastaje novo pevanje. Da je Bayron poživeo, verovatno bi bilo napisano bar još jedno pevanje u kome čitaoci videli Childa Haralda kao ustanika u borbi za oslobođenje Grčke od turskog ropstva. Šta je zajedničko pesniku i njegovom junaku, koje su to autobiografske pojedinosti pretočene u lik Childa Haralda?

- Child Harald je, kao i Bayron, aristokratskog porekla, iz ugledne stare porodice; nenavikao na rad, materijalno obezbeđen, vodi buran život; posvećen je tugi, snovima i idealima.

- Ostavlja svoj zavičaj da bi upoznao druge, nepoznate zemlje - on je strastan putnik:

Gde se planine dizale, tu su mu bili prijatelji;

Gde se okean valjao, tu na njemu beše mu dom;

Gde se širilo plavo nebo i žarka klima,

Imao je strast i moć da luta; pustinja, Gora, pećina,

Pena okeanskih talasa, bili su mu društvo;

Govorili su zajedničkim jezikom,

Jasnijim od knjiga na jeziku njegove zemlje -

Knjiga koje je isto napuštao

Zarad listova Prirode koji su se osunčani ogledali u jezeru.

- Težnja ka apsolutnoj slobodi u prirodi, među divljim planinama: priroda je najbolja knjiga života. U prirodi i samoći nalazi se umirenje, spokoj, opuštenost. U ovome ima Rusoovog uticaja.

- Zalaže se za slobodu pojedinca, koja poriče sve zakone i ograničenja - to je sloboda divljine a ne sloboda organizovanog ljudskog društva.

- Interesovanje za prošlost i poštovanje starine, posebno Grčke. U toj posvećenosti starini potpuno se zaboravlja sve ono što je sledilo iza tih starina - "romantičar je prespavao vekove i živi sa starim predstavama". (P. S. Kohan)

- Sukob sa društvom u kome živi, odbacivanje svih regula društva - bekstvo iz toga društva ide u dva smera: u subjektivnost i u daleke zemlje.

- Zbog osećanja nepravde koja postoji u društvu, a usled nemogućnosti da joj se stane na put, javlja se mračno raspoloženje, tuga, "svetski bol".

- Otuda i ljubav prema porobljenima i snažno izražene slobodarske težnje i ideali - borbeni poziv na ustanak.

Demonski junak živi izvan društva i bori se protiv njega na različite načine: kao razbojnik (Ćaur, Selim, Konrad) ili ima nejasan društveni status (Lara). Oni su neshvatljivi i neshvaćeni junaci, razočarani u svet i život, ali razočarani i u sebe. To je junak sa prevelikim pretenzijama ali sa neznatnim učincima. On je gordi individualac, obuzet pozom, pozom želi da skrene na sebe pažnju masa. Voli tajanstvenost (da je on kao ličnost nejasan i zagonetan) jer veruje da tu tajanstvenost masa obožava.

Byron u svom velikom i značajnom djelu Putovanje Childa Haralda opisuje čovjeka koji nije našao svoje mjesto pod suncem, čovjeka koga je sredina odbacila i nije mu namjenila neku društvenu ulogu. Njega odbacuju oni koji su mu bili najmiliji i zbog toga je primoran otići iz domovine koju je toliko volio. Njegova jedina utjeha je borba s prirodom, s olujama i valovima. Dok mornar žali za domovinom, ženom i djecom koji ostaju sada sami, on ne žali ni za čim, samo žali što je postao ezosjećan, bez želja i nekog određenog cilja, ustvari on žali što ne žali ni za čim.

________________________________

George Gordon Byron je rođen 1788. godine u Londonu, u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bayronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bayron je već imao status ukletog ljubavnika "koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula".

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bayron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – "neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja". Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom "velikom putovanju", on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bayron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bayron je pokazao da on ne nudi nikakvu "novu poeziju za novo doba" već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bayron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim "Hodočašćem Childa Haralda" i nizom "istočnjačkih priča" u stihu, Bayron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bayron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bayron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Child Harald u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bayron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bayronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim "drugim ja" iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Child Harald. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bayron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bayron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bayron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bayrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bayronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bayronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov "svetski bol", i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bayronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Neukrotiv je buntovnik: upleće se u zavjeru talijanskih karbonara; protjeran iz Italije odlazi u Grčku, gdje moralno i materijalno pomaže njezin oslobodilački pokret i umire u taboru ustanika. Byron je jedan od najistaknutijih engleskih književnika. Glavna su mu djela: Putovanje Childa Harolda, Don Juan, The Giaour, The two Foscari, Cain, Heaven and Earth, itd. Osobito je poznata i poema The prisoner of Chillon.

Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma u Misolongi 19. aprila 1824. godine.