George Gordon Byron - Putovanje Childa Haralda lektira

George Gordon Byron - Putovanje Childa Haralda

George Gordon Byron - Putovanje Childa Haralda

 

Poema Putovanje Childa Haralda nastajala je devet godina: od 1809. do 1818. godine, sa znatnim prekidima i dužim pauzama. Čim su se pojavila prva dva pevanja poeme (1809, 1810), Bajron postaje slavan pesnik, rado viđen u londonskom društvu, pesnik u modi, obožavan od žena, cenjen od pesnika. Slava ga baca u buran život ispunjen skandalima, sukobom sa sredinom i njenim krutim konvencijama - prisiljen je da konačno i zauvek napusti Englesku 1816. godine. Te godine će objaviti treći deo poeme i 1818. godine četvrti deo. Tu je stao sa poemom, a svog junaka je bio ostavio još u trećem pevanju.

 

U naslovu poeme reč "hadžpluk" je turcizam u skladu sa pesnikovom okupljenošću istokom. Ova se reč kod nas prevodi srpskom rečju "hodočašće". Obe reči označavaju putovanje u sveta mesta. Po tome bi se moglo zaključiti da naslov ima religijski smisao, ali on uopšte nema takav smisao jer ga nema ni u sadržini poeme. Ako imamo u vidu Bajronovu opsednutost prošlošću i njenim znamenitostima, na jednoj strani, i strast za putovanjem, na drugoj strani, onda se ova reč iz naslova može shvatiti kao hodočašće slavnim znamenitostima prošlosti. Ime Child znači "štitonoša", "perjanik" - to je konjanik na čelu kolone koji nosi obeležje kao znak prepoznavanja celog skupa konjanika. Simbolično: perjanik pobune i svega onoga što oličava ovaj Bajronov junak.

 

Struktura - Naslov poeme ne ukazuje na neku specifičnu književnu temu, zanimljivu i značajnu. Tema je putovanje, a ono je samo sebi cilj - putovanje radi putovanja, da se stalno kreće, samo da se ne bude onde gde je nepodnošljivo živeti. Zato je ova poema "roman bez zapleta, drama bez radnje" (P. S. Kohan): isključivu sadržinu poeme čine preživljavanja, utisci i misli Childa Haralda.

 

Prvo pevanje je nastalo kao rezultat pesnikovih putovanja po Portugaliji i Španiji, a drugo dolazi posle putovanja po Grčkoj i Albaniji. U oba pevanja javljaju se isti motivi. U prvom planu je priroda i njene lepote što će dati izvanredne opise pejzaža. Oživljavanje slavne prošlosti zemalja kroz koje prolazi još jedan je primarni motiv prva dva pevanja. Iz kontrasta prošlosti (slava i sjaj) i sadašnjosti (ropstvo) javlja se tuga zbog ropstva pod tuđinom - ropstvo, patnja porobljenih i tiranija porobljivača glavni je motiv svega pevanja Bayronovog: on je uvek na strani porobljenih, pomaže materijalno i moralno njihovu borbu. Poziv na ustanak i herojsku borbu protiv ropstva je osnovna politička težnja Džordža Gordona Bayrona i njegovog junaka Childa Haralda. U njegovim plamenim pozivima oseti se čak i prekor što se nije već ustalo:

 

Hej, robovi po nasleđu, ovo zar ne znate:

Ko slobodu hoće, sam mora na juriš,

Svojim rukama mora pobedu oteti.

 

Ustajte, sinovi Grčke!

Čas slave je bio i prošao,

Potomci te starine,

Pokažite od kog ste roda!

 

0 zemljo Grčka, najmanje te vole koji najviše duguju ti.

 

Ovde, u prva dva pevanja, Bayron je pretežno romantičar koji veruje u snove i ideale. Ovde ima i tragova revolucionarnog romantizma - okrenutost protiv porobljivača i zalaganje za slobodu naroda. Ovu "revolucionarnost" treba shvatiti uslovno: Bayron je na strani porobljenih bez izuzetka, više emotivno, manje politički. Kada bi se promenile uloge porobljenog i porobljivača, on bi sada bio na drugoj strani, na strani onih koji su sada porobljeni.

 

Treće i četvrto pevanje nastali su posle putovanja po Belgiji i Švajcarskoj, u toku šestogodišnjeg boravka u Veneciji. Ovde se nalaze svi osnovni motivi prve dve pesme: melanholija, žudnja za prirodom sa snagom strasti, poriv ka neobuzdanoj slobodi ličnosti i naroda. Peva o sebi, o odlasku iz Engleske, o kćeri Augustini, o svome pevanju:

 

Da li ti je lice, kao u tvoje majke, moje lepo čedo?

Ada, jedina kćeri mog doma i srca! Kad zadnji put

Videh tvoje mlade plave oči, behu nasmejane, i tad se

Rastasmo - ne kao što se sad rastajemo,

Već sa nekom nadom.

 

Ovde će dati izvanredne opise planina. Duži boravak u Italiji nametnuo je "talijanske motive" - Rim, renesansa sa njenim umovima, Mletačka Republika, sadašnji trenutak ropstva. Ova pevanja označavaju potpuni izraz "svetske tuge" - mrak i bezizlaz. Pesnikova ličnost ovde dolazi do potpunog izražaja - to je pevanje o sebi, o svojoj situaciji, intimi. Ličnost junaka poeme ovde je potisnuta - nema Childa Haralda. Osetiće se ovde i tragovi žeđi za borbom i životom.

 

Laku noć je lirski fragment koji se nalazi između XIII i XIV strofe Prvog pevanja poeme Putovanje Čajlda Harolda. Ovaj fragment posvećen je trenutku kada pesnik kreće na put i oprašta se od domovine: pesmu uokviruje stih "Rodna zemljo - Laku Noć".

 

1. Opraštanje od domovine obuhvata veliki broj pojedinosti: rodni žali, plave vode, vetrovi, valovi, sunce. U opraštanju se posebno izdvaja sunce domovine kao najveća ljubav i mnogoznačni simbol. Kao što sunce nestaje iza morskog horizonta, tako će nestati iz očiju domovine lirski subjekt, koji je odlučio da se otisne u svet. Emotivna tenzija je snažno naglašena ponavljanjem reči "zbogom" - u duši je razočaranje, jed i nezadovoljstvo, ali istovremeno tuga i bol zbog rastanka i neizvesnog ponovnog sastanka. Iako je lirski subjekt razočaranjem i jedom na društvo gurnut u avanturu stranstvovanja, ipak oseća tugu što ostavlja domovinu - domovina je jedna i uvek ista, a svet koji u njoj živi, promenljiv je i nije za sva vremena. Izraz "Laku noć" otkriva nežno osećanje prema domovini - laku noć znači želju da joj bude miran san, da ostane u miru i spokojstvu.

 

2. Već sutrašnji dan će doneti promenu - udaljenost od domovine je veća, još se vide more i nebo, ali ne i "majka zemlja". U tom trenutku se javlja vrlo teška i mučna slika onoga što je lirski subjekt ostavio u domovini:

 

Moji dvori sad su pusti,

Ognjišta se sledi Glas;

Drač po zidu pavit pusti,

Moj na vratim urla pas.

 

Bio je sam, sada je još usamljeniji: njegovi dvori su pusti i osuđeni na propadanje; u njegovoj duši je pusto i od putovanja očekuje da je osveži i ispuni novim sadržinama i novim osećanjima i raspoloženjima.

 

3-5 Sluga je tužan, lirski subjekt misli da je to izraz straha od rike talasa i snažnog vihora, pa pokušava da ga ohrabri. Ovaj odgovara da to nije strah nego tuga "što mi mila majka osta, / što napustih oca svog".

 

6-7 Isto primećuje i kod pratioca: bled je i zamišljen, misli da se i on prepao nemirnog mora ili neprijatelja, ali ga ovaj razuverava: pati za svojom ženom koju je ostavio i za ocem koji je ostao jecajući. Ove dve slike su uvedene u lirsku priču da bi se osvetlio lik junaka Čajlda Harolda: i sluga i pratilac ostavili su nekog kod kuće i za njime tuguju. Harold nije ostavio nikoga od roda: ostala je pusta (prazna) kuća koja će vremenom odrasti u drač i pas pred njenim vratima. Dakle, on je već bio usamljen, i ova usamljenost na putovanjima nimalo mu ne smeta - tamo, kod kuće, ili ovde na pučini - isto mu je: sam i uvek sam.

 

8-9 Lirski subjekt ne veruje ni u koga i ni u šta - sve je lažno i varljivo, bez trunke ljudskosti i morala. Sve što ostavlja "sve - je žalost!" i zato nema ni kapi suze da ožali ostavljeno jer "nitko za njim kad ne plače".

 

10 Zato se na kraju obraća svom brodu:

 

S tobom hitro ću, moj brode,

Proći preko burnih vala:

Ne brinem kud puti vode,

Kad do mog ne teku žala.

 

On ide u susret špiljama i pustinjama koje će mu pružiti nove doživljaje i u tom odlasku još jednom će ponoviti: "Rodna zemljo - Laku Noć!"

 

U pesmi se, kao uostalom i u celoj poemi, stapaju lirski subjekt, junak pesme / poeme i pesnik Bayron. Sve što je opisani doživljaj i osećanje i raspoloženje junaka poeme, prepoznaje se kao doživljaj, osećanje i raspoloženje autora poeme. Poznato je da je pisac slugu vratio sa puta natrag jer je patio za porodicom, kao što je poznata i činjenica da je Bayron imao vernog pratioca za svih dvadeset godina stranstvovanja, sve do smrti 1824. godine, u licu Viljema Flečera.

 

Za pesmu Laku noć karakteristična je versifikacijska doslednost. Ispevana je u deset strofa od po osam stihova - takva strofa naziva se oktava. Druga pravilnost ogleda se u strukturi stiha: svaka strofa sastoji se iz šest osmeraca i dva sedmerca - šesti i osmi stih svake strofe je sedmerac. Treća pravilnost ogleda se u rimovanju: rima je ukrštena - ABABVGVG.

 

Poema Child Harald, koja je oduševila savremenike, podarila im je originalan i osoben lik koji se skladno uklopio u atmosferu, psihologiju i raspoloženje početkom 19. veka kako u Engleskoj, tako i u drugim evropskim zemljama. On je postao prvi i najpoznatiji junak evropskog romantizma, uzor i tipičan predstavnik epohe i podsticaj za rađanje novih junaka bajronovskog profila, koji se određuje kao demonski junak. To je lik tužnog i usamljenog junaka koji je okrenut svom unutrašnjem svetu i potpuno otuđen od društva i njegovog života. On je izraz romantičarskog individualizma i svih onih osobenosti koje karakterišu i epohu romantizma. Pesnik se teško može odvojiti od svoga junaka: oni se tako stapaju da postaju jedno. Bayron kaže za Childa Haralda da je "izmišljeno lice", što je potpuno tačno, ali je isto tako tačno da su pesnik i junak toliko bliski da su u mnogim tačkama života, činjenja i mišljenja potpuno identični. Zanimljiva je činjenica da su pojedina pevanja poeme nastajala onda kada je Bajron bio na putu - tek posle nekog putovanja i obilaska drugih zemalja nastaje novo pevanje. Da je Bayron poživeo, verovatno bi bilo napisano bar još jedno pevanje u kome čitaoci videli Childa Haralda kao ustanika u borbi za oslobođenje Grčke od turskog ropstva. Šta je zajedničko pesniku i njegovom junaku, koje su to autobiografske pojedinosti pretočene u lik Childa Haralda?

 

- Child Harald je, kao i Bayron, aristokratskog porekla, iz ugledne stare porodice; nenavikao na rad, materijalno obezbeđen, vodi buran život; posvećen je tugi, snovima i idealima.

 

- Ostavlja svoj zavičaj da bi upoznao druge, nepoznate zemlje - on je strastan putnik:

 

Gde se planine dizale, tu su mu bili prijatelji;

Gde se okean valjao, tu na njemu beše mu dom;

Gde se širilo plavo nebo i žarka klima,

Imao je strast i moć da luta; pustinja, Gora, pećina,

Pena okeanskih talasa, bili su mu društvo;

Govorili su zajedničkim jezikom,

Jasnijim od knjiga na jeziku njegove zemlje -

Knjiga koje je isto napuštao

Zarad listova Prirode koji su se osunčani ogledali u jezeru.

 

- Težnja ka apsolutnoj slobodi u prirodi, među divljim planinama: priroda je najbolja knjiga života. U prirodi i samoći nalazi se umirenje, spokoj, opuštenost. U ovome ima Rusoovog uticaja.

 

- Zalaže se za slobodu pojedinca, koja poriče sve zakone i ograničenja - to je sloboda divljine a ne sloboda organizovanog ljudskog društva.

 

- Interesovanje za prošlost i poštovanje starine, posebno Grčke. U toj posvećenosti starini potpuno se zaboravlja sve ono što je sledilo iza tih starina - "romantičar je prespavao vekove i živi sa starim predstavama". (P. S. Kohan)

 

- Sukob sa društvom u kome živi, odbacivanje svih regula društva - bekstvo iz toga društva ide u dva smera: u subjektivnost i u daleke zemlje.

 

- Zbog osećanja nepravde koja postoji u društvu, a usled nemogućnosti da joj se stane na put, javlja se mračno raspoloženje, tuga, "svetski bol".

 

- Otuda i ljubav prema porobljenima i snažno izražene slobodarske težnje i ideali - borbeni poziv na ustanak.

 

Demonski junak živi izvan društva i bori se protiv njega na različite načine: kao razbojnik (Ćaur, Selim, Konrad) ili ima nejasan društveni status (Lara). Oni su neshvatljivi i neshvaćeni junaci, razočarani u svet i život, ali razočarani i u sebe. To je junak sa prevelikim pretenzijama ali sa neznatnim učincima. On je gordi individualac, obuzet pozom, pozom želi da skrene na sebe pažnju masa. Voli tajanstvenost (da je on kao ličnost nejasan i zagonetan) jer veruje da tu tajanstvenost masa obožava.

 

Byron u svom velikom i značajnom djelu Putovanje Childa Haralda opisuje čovjeka koji nije našao svoje mjesto pod suncem, čovjeka koga je sredina odbacila i nije mu namjenila neku društvenu ulogu. Njega odbacuju oni koji su mu bili najmiliji i zbog toga je primoran otići iz domovine koju je toliko volio. Njegova jedina utjeha je borba s prirodom, s olujama i valovima. Dok mornar žali za domovinom, ženom i djecom koji ostaju sada sami, on ne žali ni za čim, samo žali što je postao ezosjećan, bez želja i nekog određenog cilja, ustvari on žali što ne žali ni za čim.

________________________________

 

George Gordon Byron je rođen 1788. godine u Londonu, u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bayronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bayron je već imao status ukletog ljubavnika "koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula".

 

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bayron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – "neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja". Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom "velikom putovanju", on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bayron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bayron je pokazao da on ne nudi nikakvu "novu poeziju za novo doba" već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bayron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

 

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim "Hodočašćem Childa Haralda" i nizom "istočnjačkih priča" u stihu, Bayron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bayron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bayron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

 

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Child Harald u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bayron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

 

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bayronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim "drugim ja" iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Child Harald. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bayron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bayron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

 

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bayron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 

Za dela Bayrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 

Veličina Bayronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bayronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov "svetski bol", i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bayronom je dobio novi pravac.

 

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

 

Neukrotiv je buntovnik: upleće se u zavjeru talijanskih karbonara; protjeran iz Italije odlazi u Grčku, gdje moralno i materijalno pomaže njezin oslobodilački pokret i umire u taboru ustanika. Byron je jedan od najistaknutijih engleskih književnika. Glavna su mu djela: Putovanje Childa Harolda, Don Juan, The Giaour, The two Foscari, Cain, Heaven and Earth, itd. Osobito je poznata i poema The prisoner of Chillon.

 

Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma u Misolongi 19. aprila 1824. godine.

loading...
18 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad George Gordon Byron - Putovanje Childa Haralda

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u