Franc Kafka - Proces

Proces je složeno, višeslojno i najpoznatije delo Franca Kafke. Kao što je naznačeno već naslovom, u romanu se ne radi, o sudbini bankarskog službenika Jozefa K. o njegovom hapšenju, njegovoj potrazi za nepoznatom mu krivicom i o njegovom pogubljenju na kraju, već se radi o postupku kome je on podvrgnut. Predmet romana jeste stvarnost nevidljivog suda koji svojim prisustvom prožima ceo roman...

Jednog jutra Jozefa K. bankovnog službenika, posjetila su dvojica neznanaca i priopćila mu da je uhićen, no nisu mu htjeli reći zašto. No dopušteno mu je da i dalje dolazi na posao i naizgled se u njegovu životu ništa ne mijenja. Uskoro ga telefonski obavještavaju da je u nedjelju saslušanje. Uputio se na danu adresu i pronašao kuću koja se ni po čemu nije razlikovala od ostalih. Od kata do kata traži Istražnu komisiju pod izgovorom da traži stanovitog stolara Lanza, ali nailazi samo na siromašne stanove sa zaposlenim ženama i mnogobrojnom djecom. Tek ga je na posljednjem katu neka pralja uputila do jedne sobe. Danas mu je bio trideseti rođendan.

Ustavši, Jozef K. se našao u dvorani nalik sudnici, gdje mu je sudac prigovorio da kasni cijeli sat, no da će ga ipak poslušati. Jozef K. se branio, nastojeći zadobiti simpatije publike, koja na njegovo izlaganje reagira čas odobravanjem i smijehom, a čas šuti. I tako, odlazeći iz sudnice, Jozef K. shvati da je sam sebi oduzeo povlasticu da bude saslušan. Iduće se nedjelje Jozef K. ponovno uputio na sud, nepozvan, gdje mu ona ista pralja povjeri neke nove detalje o njegovu slučaju, te kako je ona potpuno u vlasti suca istražitelja koji ju s pripravnikom studentom iskorištava i nudi se Jozefu K.-u da je odvede odatle. No uto dolazi student i odvodi ženu k sucu, a Jozef K. ga ne uspijeva spriječiti. Uskoro dolazi i sudski poslužitelj i provodi Jozefa K.-a sudom. Od atmosfere suda Jozefa K.-a spopada mučnina, od koje se oporavlja tek kad napusti zgradu suda.

Zagonetnosti suda i Jozef K.-ovoj nesigurnosti pridonosi još jedan nedoličan događaj kada K. susreće tri čovjeka. Prepozna dvojicu gradskih stražara, koji mu se požale da ih ovaj treći treba išibati jer se on žalio sucu na njih. Zbunjen prizorom K. pokušava batinaša nagovoriti da ih pusti, no ovaj odbija i počne ih šibati, zbog čega se Jozef K. udaljava. Taj mu prizor nije izlazio iz glave. Jozef K. sve češće nailazi na neobjašnjive detalje i znakove koji upućuju na ozbiljnost stanja u kojem se nalazi.

Jedan ga dan posjećuje stric i govori mu da bi njegov položaj mogao naštetiti čitavoj obitelji te ga uvjerava da uzme odvjetnika. Jozef K. se začudi kad uvidi da je odvjetnik već upoznat s njegovim slučajem. O starom odvjetniku brine djevojka Leni s kojom Jozef K. već pri prvom susretu upada u čudnu ljubavnu vezu. Stric ga zato prekorava jer smatra da je ''mala gadura'' sigurno odvjetnikova ljubavnica.
Jozef K.-a sve više zaokupljaju misli o procesu. Posjete ga odvjetniku učvršćuju u uvjerenju kako mora obranu preuzeti u svoje ruke, i zato K. želi ubrzati proces jer smatra da ga odvjetnik oteže. Želi otkazati odvjetnika i odluči sam napraviti predstavku, no još uvijek ne zna za što je optužen. Sve teže obavlja svakodnevne obveze, a usto su i svi njegovi partneri upoznati s procesom. Jedan ga tvorničar upućuje na sudskog slikara Totorellija koji zna neke pojedinosti o Jozef K.-ovom slučaju. Jozef K. posjećuje slikara koji ga donekle upućuje u mehanizam suda. Taj je sud čvrsto uvjeren u krivicu optuženog i ne priznaje nikakve dokaze, no na suce se može utjecati iza leđa osobnim vezama. Slikar nudi Jozefu K.-u svoje jamstvo kao pomoć u slučaju. Zbunjen slikarevim objašnjenjima, Jozef K. kupuje nekoliko njegovih slika i odlazi ne dogovorivši konkretni oblik slikareve pomoći.

Jozef K. se jedne večeri uputi odvjetniku s namjerom da mu otkaže punomoć, gdje mu vrata otvara odvjetnikov klijent, trgovac Black, koji je također ponešto načuo o Jozef K.-ovom slučaju. Čuo je da se među optuženicima priča da će Jozef K. sigurno biti osuđen. Usprkos tome ustraje u namjeri da otkaže odvjetnika te se uputi u njegovu sobu, gdje ga odvjetnik optužuje da je nestrpljiv zato što se s njim postupa isuviše dobro s obzirom na to da je optuženik. Nakon otkaza odvjetnika K. osjeća da njegov slučaj postaje sve kompliciraniji te da mu prijeti otkaz na poslu.
Jednog dana dolazi u katedralu, gdje ga neki tamnički kapelan spominje da previše traži tuđu pomoć i da mu se u procesu zlo piše. Kako bi Jozef K.-u približio bit zakona, priča mu parabolu o čovjeku sa sela i čuvaru. U razgovoru sa svećenikom Jozef K. parabolu tumači kao obmanjivanje čovjeka sa sela, a sud kao sustav koji se osniva na strahu. S druge strane, svećenik mu ukazuje na dvosmislenosti, ali parabola na kraju ostaje neprotumačena, a smisao zakona kao da izmiče ljudskom razumijevanju.

Uoči Jozef K.-ova 31. rođendana u njegov stan dolaze dva neobična gospodina u crnim kaputima i cilindrima. K. je također u crnom odijelu sjedio kraj vrata kao da očekuje goste. Bez otpora im dopušta da ga odvedu do malog kamenoloma izvan grada. Položiše ga na kamen i jedan od gospode zarine mu dugačak mesarski nož u srce.
Kao pseto - bile su mu zadnje riječi i činilo mu se kao da će ga sramota nadživjeti.

Književni rod - epika

Vrsta djela - roman

Značaj - Proces je roman kojim se kritizira birokracija koja je jača od svega ljudskog i čovjeka svodi na formular. Ne postoji čak ni sud kao institucija koja bi čovjeku pomogla i olakšala mu život. Uz takav sud nije moguće doseći pravdu. Čovjek je neznatan u odnosu na birokratsko društvo.
- Proces je možda povezan sa židovskim pitanjem jer kriv si, naprimer što pripadaš određenoj naciji. Možda time Kafka progovara da sluti stradanje Židova u Drugom svjetskom ratu. Koju krivicu snosi čovjek ako pripada određenom narodu, vjeri, klasi, rasi? Možda je kroz ''Proces'' prikazana takva krivica?
- Jozef K. se, pogotovo u početku procesa, ogorčeno suprotstavlja optužiteljima. Ljudi koji se mire s postojećim stanjem nikada ne izriču kritiku i oni su u milosti svake vlasti. Jozef K. na početku optužuje čak i vlast za svoju apsurdnu poziciju. Možda je on još jedna tragična osobnost koja zbog svojih snova i kritike mora stradati.
- Neki u romanu vide uzaludnost borbe protiv sudbine, protiv onoga što nam je predodređeno...

Stil Franca Kafke

- njegovo djelo nosi obilježja ekspresionizma: a) zbog osjećaja straha i osamljenosti, b) zbog toga što izriče protest društvenog mehanizma koji ugrožava slobodu pojedinca i zahtijeva slijepo pokoravanje
- elementi nadrealizma vidljivi su u halucinantnim vizijama
- elementi aktualne društvene kritike (protest protiv austro-ugarske birokracije)
- najvažniji je element svijet Franza Kafke, njegova egzistencijalna usamljenost, nemoć da nađe mjesto u društvu, da odredi svoj stav prema svijetu i religiji, njegov strah i košmarske vizije kojima je bio podložan

- Kafkin je stil jasan i jednostavan. Na Kafku su utjecali egzistencijalistički filozofi i austrijski psiholog Sigmund Freud.

Ideje Franca Kafke

- o besplodnosti i nemoći čovjekovoj da shvati principe i mehanizme svijeta
- o potrebi poslušnosti i bezuvjetnog podređivanja vlasti
- o malim ljudima koji se pokoravaju bez pitanja i tako su uvijek u milosti vlasti, a osuđeni su oni koji se bune i koji zbog svojih intelektualnih sposobnosti pokušavaju nametnuti svijetu svoje standarde

- Kafka je za života bio sasvim neshvaćen, a danas je jedan od najznačajnijih modernih pisaca 20. stoljeća. On je pisao o čovjeku bez sigurnosti, o svijetu bez istine, o svijetu bez ljubavi i svijetu bez pravednosti.

Proces mu više nije izlazio iz glave. Više puta je već pomislio da ne bi bilo loše da sam sastavi svoju obranu i preda je sudu. U njoj je kanio izložiti svoj kratki životopis i uz svaki malo važniji događaj navesti razloge zbog kojih je tako postupio, treba li ovaj ili onaj njegov postupak po njegovom shvaćanju pokuditi ili pohvaliti, i koje razloge može navesti za taj događaj. Nesumnjivo bi bilo bolje da sam sastavi takav spis nego da obranu prepusti odvjetniku, koji i onako nije besprijekoran.

Ali na Jozef K-ov grkljan padoše ruke jednog gospodina, dok mu drugi zabi nož duboko u srce i dvaput ga okrenu. Očima koje su se gasile, Jozef K. još vidje kako se gospoda nagnuta mu nad licem, priljubiše obrazima jedan uz drugoga, promatrajući svršen čin...

__________________________________

Franc Kafka - Proces

Proces je nezavršen roman, kao što su nedovršeni Zamak i Amerika. Nezavršenost je u kompozicionom, sadržinskom i značenjskom smislu. Pošto je ostao u rukoppsu, kompozicija i struktura romana nije bila definisana: pisac nije stigao (ili nije želeo) da uspostavi konačan redosled poglavlja. To je učinio Maks Brod, ali su poslednji ispitivači Kafkinog dela stavljali primedbe na takav raspored. Roman je nezavršen i u sadržinskom smislu jer su ostale neke pukotine (praznine) u priči, a neka poglavlja (osmo, na primer) ostala su nedovršena. Izvan rukopisa romana ostali su neki fragmenti: u nekima se prepoznaje veza sa sadržinom romana Proces, u drugima je takvu vezu vrlo teško pronaći. Objašnjenje za ovakvo stanje romana nalazi se u stavu da je Kafka bio suočen sa problemom kako roman privesti kraju. Taj problem bio je u junacima romana: kako da oni nađu izlaz iz situacije u koju su zapali. Kafka nije video izlaz, pa nije mogao do kraja da dovede ni svoje romane. Kada je tako, kada pred sobom imamo jedno labavo i nedovršeno delo, naše saznavanje smisla i značenja može biti otežano, a naše procene i vrednovanja nesigurni.

Priča o Jozefu K. vrlo je čitljiva: rečenica je laka, leksika svakodnevna, nema složenih spletova događaja, nema zamršenih unutrašnjih monologa, niti je eksplicirana neka apstraktna filozofija. Kafkin izraz je jednostavan, neutralan, hladan. Po tome liči na suvoparne poslovne bankarske izveštaje. Jezik je sasvim racionalan i jasan - bez slikovitih iskaza, bez emotivnih tonova. Ali je njegovo opisivanje (predočavanje događaja i likova) dosta tamno, paradoksalno i višeznačno - što čitaoca i tumača dovodi u nedoumicu.

Između čitljivosti i razumevanja postoji bitna razlika. Priča je jednostavna: priča o tome šta se događa Jozefu K. i kako on reaguje na to što mu se događa. Razumevanje traži baš ono "šta se događa Jozefu K.", ali još više "kako on reaguje na ono što mu se događa". Dakle, čitalac neće biti zapitan pred pitanjima umetničkog prikazivanja nego pred pitanjima značenja prikazanog. Jedan Kafkin tumač piše: "Kod Kafke ne uzbuđuju predmeti i događaji kao takvi, već činjenica da njegova bića na njih reaguju kao na normalne predmete i događaje - bez uzbuđenja". (Ginter Anders)

Problem razumevanja i tumačenja nastaje i zbog toga što Kafka postavlja pitanja, ali ne daje odgovore (ko i zašto proganja Jozefa K., ko sprečava seljaka da dođe do zakona, na primer), čime otvara prostor za različita tumačenja iskaza, epizoda, situacija, slika u celini. Različita tumačenja kreću se od autobiografskog preko teološkog, psihološkog, sociološkog i političkog, do psihoanalitičkog, alegorijskog i mitskog.

Probleme razumevanja i tumačenja povlače i specifični elementi Kafkinog stvaralačkog postupka: neodređenost, nepreglednost, antitetičnost, paradoksalnost i iz nje proistekla apsurdnost.

1. Neodređenost

- grad kao lokacija nije imenovan,

- lokacija sudskih prostorija je neodređena,

- obitavališta (stanovi ili kancelarije) nisu jasno predočeni, sa malo detalja,

- nije jasna optužba protiv Jozefa K,

- pojmovima, predmetima, postupcima i ličnostima pridaju se suprotna značenja: knjige zakona su pornografske knjige; sudija je istovremeno i optuženi; slikar povezan sa sudom.

2. Nepreglednost

- sudske prostorije su svuda i na neočekivanim mestima,

- veliki broj prostorija, mnogo hodnika,

- mnogo sveta u hodnicima i sudnici,

- nepregledni dijalozi koji iskazuju međusobno isključive stavove,

- detaljizacija i pretrpanost opisa,

- sve to zagušuje smisao sadržine.

3. Antitetičnost

- jedna je od bitnih osobina Kafkinog izlaganja i oblikovanja: jedan iskaz isključen je sledećim iskazom, jedan postupak junaka suprotan je prethodnom i slično.

4. Paradoksalnost i apsurdnost

- sudske prostorije su na tavanima i u podrumima,

- one su u najzabačenijim i najprljavijim delovima grada,

- sudske prostorije su i privatne prostorije,

- pranje veša u sudskim prostorijama,

- ljubavne scene pred drugim osobama,

- ravnodušnost prema hapšenju i procesu (Jozefa K.),

- ravnodušnost na ženino neverstvo (sudskog poslužitelja).

Sugestije za samostalno istraživanje 1

Predmet istraživanja: Paradoks u romanu Proces.

Zadaci za istraživanje.

Kafkin svet je svet paradoksa. Paradoksalno je ono što se uzajamno isključuje, što je protivrečno, a ipak stoji jedno pored drugog. Ovaj roman obiluje paradoksalnim situacijama i paradoksalnim ponašanjem glavnog junaka Jozefa K.

1. Pažljivo pročitajte prvu glavu romana i potrudite se da uočite:

- paradoksalne situacije,

- paradoksalno ponašanje,

- paradoksalne iskaze.

2. To isto učinite i čitanjem poslednje, desete glave romana.

3. Šta je paradoksalno u predočavanju junakovog traganja za sudskim prostorijama i u predočavanju izgleda tih prostorija (II glava: Prvo isleđenje).

Romaneskna priča - Na svoj trideseti rođendan, dok je još ležao u krevetu, Jozef K. je uhapšen. Ljudi koji su mu to službeno saopštili, bili su vrlo ljubazni, ali mu nisu mogli navesti razloge jer za to nisu bili ovlašćeni. K. je uveren da "živi u državi u kojoj postoji pravo, svuda vlada mir, svi zakoni su na snazi", pa i ne postavlja mnogo pitanja. Saopštili su mu da je on samo uhapšen "i to je sve", a on može redovno da obavlja svoje dužnosti u banci. Kada su službenici pošli, "mislio je čak da potrči za njima kad budu odlazili, i ponudi im da ga uhapse". Posle nekoliko dana Jozefa K. su izvestili da će se u njegovoj stvari iduće nedelje održati kratko isleđenje. Isleđenja će biti češća ali će kratko trajati. Nedelja je odabrana zato da ga ne bi ometali u vršenju službenog posla. Posle dugog lutanja, K. nalazi kuću sa običnim dvorištem u kome se sušio veš. Luta spratovima tražeći sudske prostorije i komisiju. Svuda su bili stanovi a iz jednog ga mlada žena pozove da uđe. Ušao je u kuhinju, pa u drugu prostoriju koja je ličila na tavan preuređen u dvoranu. Tu je bilo puno ljudi, činilo se kao da čekaju na njega. Predsedavajući mu kaže da je zakasnio, ali da će ga ipak saslušati.

Kada je druge nedelje opet došao na isleđenje, sala je bila prazna. Razgovara sa poslužiteljevom ženom koja mu dozvoljava da pogleda knjige na sudijinom stolu. Očekivao je da će to biti zakonici, ali su to bile knjige sa nepristojnim slikama i ljubavni romani. Žena priča o sebi i mužu, o studentu sa kojim živi i istražnom sudiji koji joj se udvara. Ona kaže da K. ima lepe oči, a potom i da bi otišla s njim bilo kuda samo da ode odavde. Nailazi student, uzima ženu u naručje i odnosi je u sobu istražnog sudije. K. obilazi sudske kancelarije: one su prljave, neugledne, zagušljive. U njima se suši veš; imaju male prozorčiće kroz koje, ako se otvore, ulazi čađ.

K. želi da razgovara sa gospođicom Birstner, ali umesto nje, razgovor mu zakazuje njena prijateljica, gospođica Montag. Ova epizoda kao da je naknadno dodata, oseća se da "visi" između dva poglavlja sa kojima nema nikakve smisaone veze. Ona je tu da otvori onu liniju priče koja se bavi intimnim i privatnim svetom junaka romana.

U jednoj prostoriji banke, koja je ličila na ostavu, K. slučajno, čuvši čudne zvuke, zatiče sudske činovnike koji su ga uhapsili. Njih, treći čovek, nepoznat Jozefu K, kažnjava batinama, navodno zato što se K. žalio na njihove postupke. K. je opsednut ovom situacijom i još više je iznenađen kada sutradan vidi istu scenu. Posećuje ga ujak Karl, koji je čuo za proces koji se vodi protiv njega, i predlaže da odu do njegovog prijatelja advokata. Ovaj ih prima i kaže da mu je slučaj poznat i prihvata da brine o slučaju Jozefa K. Ovde K. upoznaje lepuškastu bolničarku Leni koja ga odvodi u drugu pros- toriju gde se između njih uspostavlja nagla ljubavna veza. Jozef K. retko posećuje advokata u koga ima sve manje poverenja. Pomišlja da sastavi podnesak sudu. Poslovni saradnik banke, fabrikant, upućuje K. na slikara Titorelija od koga je i dobio obaveštenje o procesu protiv Jozefa K. Daje mu pismo s preporukom i adresu. Posećuje Titorelija s kojim vodi dugi razgovor o sudstvu i sudskom mehanizmu. Iznenadi se kad, izlazeći iz Titorelijevog ateljea, ugleda sudske prostorije. Titoreli mu objašnjava: "Sudske kancelarije nalaze se skoro na svakom tavanu."

Jozef K. odlazi advokatu s namerom da mu otkaže ovlašćenje. Tu nalazi trgovca Bloka, starog advokatovog klijenta. K. se opet sastaje sa bolničarkom Leni. Ovo je jednostavna situacija, bez dinamike, sa samo četiri aktera, ali je kazivanje opterećeno velikim brojem detalja i vrlo razvijenim dijalozima.

Jozef K. je bio zadužen da gradom provede poslovnog partnera, Italijana, i pokaže mu umetničke znamenitosti. Na zakazano mesto, ispred katedrale, dolazi samo K. Besposlen i radoznao, ulazi u katedralu, zapaža niz detalja, ugleda sveštenika koji ga oslovljava po imenu. Sveštenik, u razgovoru sa Jozefom K., obrazlaže ustrojstvo sudskog mehanizma i objašnjava put do zakona: on vodi kroz vrata pred kojima je vratar, potom slede sledeća vrata i vratar i tako u beskonačnost - dospeti do zakona praktično je nemoguće. Zato K. dolazi do zaključka: "Od laži se gradi poredak u svetu".

Uoči trideset i prvog rođendana Jozefa K. posećuju dva svečano obučena gospodina i odvode sa sobom, na periferiju, u zapušteni kamenolom. Usput Jozef K., inače skoro nezainteresovan, posmatra okolinu kroz koju prolaze. Tu primećuje mesto kamo je često dolazio:

Voda koja se na mesečini presijavala i podrhtavala račvala se oko jednog malog ostrva na kome se kao zbijeno zgrnulo lišće drveća i žbunja. Ispod njih su, sada nevidljivo, vodile putanje posute šljunkom, a na njima behu udobne klupe na kojima se K. leti često protezao i teglio.

Ovaj jedini pejzaž u romanu poslužio je piscu da u jednom trenutku slije prošlost Jozefa K, u kojoj je ovaj bio slobodan čovek, opušten i bezbrižan, i sadašnjost u kojoj je Jozef K. okovan sudom. Kada stižu u kamenolom, svlače ga, stavljaju glavu na kamen i zarivaju mu nož u srce. Poslednja rečenica romana glasn: "Kao pseto!" reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti". Čak i ovde, na kraju romana, Kafka nije mogao da ne izrazi apsurd: ubijen čovek progovara i govori o stidu koji će ga nadživeti.

U ovom pripovedanju ima mnogo pojedinosti, mnogo epizodnih likova, mnogo razgovora i mnogo opisivanja beznačajnih detalja. Delovi priče nisu ujednačeni: poglavlja su vrlo raznolika po obimu i zahvatu zbivanja i likova. Najkraća su četvrto (6 str.), peto (5) i poslednje (4,5), a najobimnija su prvo (21), osmo (22) i sedmo (36) poglavlje. Neujednačen je i tretman likova priče: dominira lik Jozefa K, dok ni jedan od sporednih likova Procesa nije toliko izrazit kao ličnost da bi ostavio upečatljiviji utisak. U kazivanju dominiraju karikatura, ironija, čak sarkazam, posebno kada se predočavaju sud, sudije, sudsko ustrojstvo i rad suda. Slika suda je mračna - po prostorijama, po sudijama i njihovom moralu, po njihovom radu.

Kafka svet vidi i doživljava kao nešto iracionalno pa ga zato i izražava fantastičnom pričom: nema jasne granice između mogućeg i nemogućeg, normalnog i nenormalnog, stvarnog i izmišljenog. Sve može biti i stvarno postojeće i izmišljeno. Iz ovog stava proizilaze groteskne slike i paradoksalne situacije i postupci. Društvo je ovde predočeno kao zatvoren prostor čiji visoki zidovi zatvaraju čoveka i ograničavaju mu vidike, ograničavajući (sputavajući) i radnu i duhovnu aktivnost.

Čovek je u Kafkinom svetu jedinka kojom upravljaju drugi, nevidljive sile sistema i ustanova. On je otuđen i obezličen, onemogućen u delovanju i mišljenju, ponižen u toj meri da mora da trpi moralne i fizičke udarce i da poslušno saginje glavu pod nož. Pojedinac je nemoćan i gurnut u stranu od životnih odlučivanja: ne može da odlučuje o tokovima i sopstvenom životu. O svemu tome odlučuju neke nevidljive i neshvatljive sile kojima pojedinac, i ako bi imao volje za to, ne može da uđe u trag.

Odnosi među ljudima su kruti, bez prisnosti i topline. Dijalog je ispunjen raspravom koja ukazuje na razlike i razmimoilaženja. Nema dijaloga koji približava ljude i zbližava ih u emotivnom smislu. Čovek je izdvojen, usamljen, otuđen.

Sugestije za samostalno istraživanje 2

Predmet istraživanja: Parabola o čoveku i zakonu (IX glava: U katedrali).

Zadaci za istraživanje.

Parabola je alegorijska priča koja želi da pogodnim primerom ukaže na neku moralnu istinu, odnosno kako da se postupi u određenoj situaciji. Uvek sadrži pouku.

1. Kako je prošao čovek pred vratima zakona?

2. U razgovoru sveštenika i Jozefa K. postavljeno je pitanje krivice. Kako vi razrešavate ovo pitanje?

3. U tekstu ima više paradoksalnih iskaza. Ispišite nekoliko i obrazložite zašto su paradoksalni.

4. Jozef K. kaže: "Od laži se gradi poredak u svetu". Ukazuje li ovaj iskaz na Jozefovo shvatanje smisla parabole?

5. Poslednja rečenica ove glave romana još jedna je potvrda apsurdnosti sveta u kome živi Jozef K. Zašto?

Pasivni junak - Jozef K. je jednostavan čovek, činovnik čija je svakodnevica svedena na rutiniran i sterilan život:

Tog proleća K. je obično provodio večeri tako što bi posle rada, ako još nije bilo suviše kasno - sedeo je većinom do devet časova u kancelariji - odlazio malo u šetnju, sam ili sa činovnicima, a zatim bi svraćao u pivnicu gde bi za svojim stalnim stolom, mahom u društvu starije gospode, sedeo do jedanaest časova. Ali od ovog rasporeda bilo je i odstupanja, kada bi ga, na primer, direktor banke, koji je veoma cenio njegov rad i njegovu pouzdanost, pozvao na vožnju automobilom ili, pak, u svoju vilu na večeru. Sem toga, K. je jedanput u nedelju odlazio devojci zvanoj Elza koja je noću, pa sve do kasnog jutra, posluživala u jednoj krčmi kao kelnerica, a danju primala posete samo u postelji.

Svođenjem prezimena na inicijal junak je apstrahovan, učinjen neodređenim i anonimnim. Malo ima naznaka o porodici i porodičnim odnosima - kao da je čovek bez korena. Spominje se majka, ali se odnosi s njom svode na slanje novca; prema ujaku je hladan kao prema tuđinu. Povučen je, bezbojan i bezvoljan; u njegovim odnosima sa ljudima nema nežnosti i topline; nema otvorenosti prema ljudima, srdačnosti i prostodušnosti. Nema prijatelja za koje bi se vezao uzajamnim poverenjem; u razgovorima, ako ih ne izbegne, suv je i bezbojan; u opštenju sa ljudima je odbojan - gadi mu se na ljude koje sreće, sa kojima opšti. Nesposoban je za ljubav i za uspostavljanje dubljih emotivnih veza sa ženama: održava vezu sa prostitutkom Elzom, pokušava da osvoji gospođicu Birstner, spreman je za erotsku vezu sa ženom sudskog poslužitelja, vrlo lako se vezuje za Leni; ljubavne veze su nemotivisane; seksualne veze su mehaničke, čisto animalne. Jozef K. je neambiciozan i zavisan od drugih; pasivan je i povodljiv, nesposoban je da vlada svojim životom.

Jozef K. je u sudaru sa imaginarnim sudom, sa nedostupnom pravdom i sa nepostojećim zakonima. Mirno prima činjenicu da je uhapšen i da se protiv njega vodi proces; retko je obuzet procesom, ali ceo njegov jednogodišnji život u romanesknoj priči protiče u znaku procesa. U prvom nastupu pred sudom Jozef K. je superiorioran, ubojit u kritici i podsmehu, duhovit, jake volje, intelektualno snažan. U ovoj situaciji on ne deluje kao optuženi, nego kao tužilac i kao borac za ljudsko dostojanstvo. Ovde se Jozef K. pojavljuje kao slobodan čovek koji "može da razbije čitav sud".

Međutim, ovaj pobunjeni čovek brzo nestaje: pobuna splašnjava do stepena mirenja i ravnodušnog podnošenja. Sada će se aktivnost junaka romana svesti na traženje posrednika koji će, preko veza, raditi za njegovu stvar.

U ličnosti Jozefa K. su protivurečnosti. On izjavljuje da nije kriv, a postupa kao da je kriv; traži sudske prostorije, a nije zainteresovan šta će se tamo desiti; odlazi advokatu, ali ga tamo manje interesuje slučaj procesa a više advokatova bolničarka Leni; odlučuje da napiše podnesak sudu, a nikako da to učini; jasno je da se od svake optužbe može odbraniti, ali ovom Kafkinom junaku to ne pada na pamet.

Ovakav stav Jozefa K. prema procesu i sudstvu može da se sagleda i sa drugog aspekta: njegova ravnodušnost i nezainteresovanost svojevrsni su prezir, protest i bunt. U prirodi je čoveka da se brani i odbrani, pa se zato Jozef K. ponaša neprirodno i paradoksalno. Ali u Kafkinoj stvaralačkoj viziji drugačije nije ni moglo da bude: on oblikuje i svet i ljude pune paradoksalnih situacija i postupaka. U tom svetlu krivice i ima i nema. Objektivne krivice nema - K. je nevin i u odnosu na društvo i u odnosu na sud i zakon. Subjektivne krivice ima jer je K. slabić, nesiguran, povodljiv i nedosledan, pa nesvesno priznaje krivicu jer traga za sudom i očekuje presudu. Erih From piše: "K - ova se tragična greška sastojala u tome što je on, iako je čuo glas svoje humanističke savesti, taj glas pogrešno shvatio kao glas autoritativne savesti i branio se protiv optužbi delimično podvrgavanjem, a delimično pobunom, mesto da se borio za sebe u ime svoje humanističke savesti". Celokupno življenje, delovanje i konačno stradanje Jozefa K. ispunjeno je paradoksom i apsurdom. Kraj romana dovoljno ukazuje na to:

Pogled mu pade na poslednji sprat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se onamo krila jednog prozora i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne? Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je, doduše, nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste.

Ali na K.-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrete. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. "Kao pseto!" reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.

I na kraju romana Kafkina imaginacija se poigrava ostavljajući još jedan problem razumevanja i tumačenja. Je li svetlost prozora simbol mogućnosti i trajanja u budućnosti, simbol svetlijeg sutra? Jesu li ona pitanja izraz vere u čoveka onoga koji je uslužno položio vrat na kamen kako bi olakšao posao svojim dželatima, ili je to zbir pitanja na koja slede samo negativni odgovori? Jesu li ona pitanja o sudiji i visokom sudu poslednji protest, ili priznanje slabosti i beznadežnosti?

Kraj junaka romana i naslov poslednjeg poglavlja (Kraj) ne ostavljaju mesto za neka optimistička zaključivanja i pronalaženje optimističke poruke. Ceo roman i njegov kraj samo su slika apokalipse života i pojedinca.

Sugestije za samostalno istraživanje 3

Predmet istraživanja: Pobuna Jozefa K. Zadaci za istraživanje.

1. Na prvom saslušanju (II glava: Prvo isleđenje) Jozef K. se pokazuje kao pobunjeni čovek, snažan i dostojanstven.

2. Navedite šta sve.kritikuje Jozef K.

3. Da li je njegova kritika ubojita? Šta je čini takvom?

4. Kakav je odnos kritičkog i satiričnog tona - šta preovladava?

5. Svako svoje zapažanje ilustrujte po jednim kraćim citatom iz dela.

Čovek i prostor - Prostor ima posebiu umetničku funkciju u prozi Franca Kafke, a posebno u romanu Proces. Taj prostor, u koji spadaju otvoreni i zatvoreni prostori, neobičan je i neprijatan, a atmosfera koja u njemu vlada mračna je, zagušljiva, ubitačna - kafkijanska atmosfera. Nema prisnosti i topline između čoveka i prirodnog okruženja - između čoveka i otvorenog prostora po kojem se kreće, između čoveka i zatvorenog prostora po kojem se kreće, između čoveka i zatvorenog prostora kao obitavališta u privatnom i javnom životu. Sve je u ovom romanu, što se prostora tiče, odbojno, neprijatno, nezdravo, prljavo, odvratno. Retko se ovde prikazuje eksterijer, ili će to biti usputno: uvek je eksterijer ispunjen maglom, kišom i snegom; ulice su pune vode i blata; vazduh je težak i neprijatan; čoveka obuzima neprijatno osećanje ili jeza u dodiru sa spoljašnjim svetom:

Jednog zimskog popodneva napolju je u mutnoj svetlosti padao sneg...

Kuće mračne, ulice pune prljavštine koja se vukla po rastopljenom snegu...

Unutrašnji (zatvoreni) prostor je raznovrstan, brojan ali po karakteristikama sličan ili istovetan. U unutrašnji prostor spadaju pansion gospođe grubah i u njemu sobe gospođe grubah, gospođice Birstner i Jozefa K; sudske prostorije; prostorije banke; advokatova kancelarija; Titorelijev atelje; katedrala. Zajedničko za većinu zatvorenih prostorija je to da su one u pravom smislu zatvorene, zagušljive i nepogodne za život; obično su bez prozora ili imaju jedan mali prozor kome se teško može prići pa se retko i otvara; kad se takav jedini prozor otvori, spolja pokulja unutra čađ, dim, magla, zagušljiv vazduh; na kancelariji Jozefa K. prozor se teško otvara, a kada se otvori "u sobu nagrnu kroz širom otvoren prozor magla pomešana s dimom i ispuni sobu lakim mirisom na paljevinu"; u Titorelijevom ateljeu ima jedan prozor koji se ne otvara, Jozefu K. je toliko zagušljivo da ga hvata nesvestica; advokatova kancelarija je mračna, sumorna i zagušljiva.

Sudske prostorije nalaze se u potkrovljima ili podrumima, do njih se vrlo teško dolazi zamršenim i teškim stepeništima bez osvetljenja. One su neprijatne i čovek se u njima oseća nelagodno iz više razloga.

- Prenatrpane su ljudima i stvarima.

- Stvari su neadekvatne - na sudijskom stolu mesto zakonika stoje pornografske knjige i ljubavni romani; u sudskim prostorijama se suši veš.

- Namena je neadekvatna - sudske prostorije služe i za stanovanje.

- Preuske su i tesne da se jedva prolazi.

- Niske su ("Ljudi su mogli da stoje samo pognuto, dodirujući plafon glavom i leđima", "Neki su bili poneli jastuke koje su stavili između glave i plafona da se ne bi nažuljali").

- Druge su, opet, prostrane i visoke da se čovek u njima oseća sićušnim, beznadežnim i izgubljenim.

- Neuredne su, prljave, tamne i zagušljive.

Međutim, procesi se ne odvijaju samo u strogo sudskim prostorijama, nego i u privatnim i javnim prostorijama. Tako se kao sudske prostorije pojavljuju soba Jozefa K., soba gospođice Birstner, ostava u banci, Titorelijev atelje, stan sudskog poslužitelja, kamenolom. Tako sudnica postaje ceo egzistencijalni prostor Jozefa K. Zato je junak romana istovremeno i zatvorenik i slobodan čovek. Mešanje zvaničnih prostorija sa privatnim ukazuje neštto prljavo, nesigurno, nlegalno, nekontrodisano, podložno korumpiranosti

- tu ne postoje pravila i norme, nego vlada stihija bezvlašća i svevlašća.

Zato je sud nedostnžan; dostižno je samo niže sudsko činovništvo, a najviši sud je nedostupan "za vas, za mene i za sve nas potpuno nedostižan sud"

- reći će Titoreli. Mešanje privatnog i sudskog prostora je naznaka poništavanja čovekove privatnosti i njegovog otuđenja od okruženja. Otuđenje se manifestuje kao površno opažanje elemenata prostora, nezainteresovanost za prostor, opažanje neodgovarajućih uslova za život u tom prostoru, narušavanje utvrđenog reda upotrebom prostora u neodgovarajuće svrhe.

Sugestije za samostalno istraživanje 4

Predmet istraživanja: Prostor i atmosfera prostora (VII glava: Advokat. Fabrikant. Slikar. ).

Zadaci za istraživanje.

Pročitajte još jednom sedmu glavu romana, treći deo, koji počinje rečenicom "Odmah se odvezao slikaru koji je stanovao u predgrađu na suprotnoj strani od one na kojoj su se nalazile sudske kancelarije".

1. Koji su elementi eksterijera? Označite ključne detalje.

2. Koji su elementi enterijera: ispišite nazive pojedinih elemenata i pored njih atribute koji ih određuju.

3. Kako se oseća Jozef K u ateljeu slikara Titorelija?

4. Kakav je smisao podvučenih reči u gornjem citatu? One su demantovane jednom rečenicom Titorelijevom: "Uopšte sve pripada sudu". Šta zaključujete?

Kafka, Proces i Jozef K. - Poznavanje osnovnih podataka iz života Franca Kafke omogućava prepoznavanje u romanu Proces nekih autobiografskih činjenica. Poznavanje dublje psihološke problematike Franca Kafke i nekih njegovih trauma u porodičnim odnosima, može da objasni neka mesta iz romana, neke osobine lika Jozefa K., neke doživljaje sveta i čoveka. Čitanje pisama i dnevnika Franca Kafke direktno upućuje na neka mesta iz romana Proces: to su postupci, karakteri, situacije, slike.

Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Kafkinom delu, pa i u Procesu, nalazi se u Kafkinom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini: rođen je i živeo u Pragu, sticao je obrazovanje na nemačkom jeziku, bio je podanik Austrougarske monarhije, osećao je i doživeo antisemitsko raspoloženje okruženja.

Da je Kafka uneo sebe u Proces svedoči jedan dnevnički zapis iz 1910. godine: "Neću se prepustiti umoru. Uskočiću u svoju novelu, pa makar pri tom razrezao lice".

Između Jozefa K. i njegovog tvorca Franca Kafke postoje mnoge dodirne tačke. U imenu Jozef K. može se osetiti prezime piščevo, a ime je sakriveno (Franc Jozef). U liku gospođice Birstner može se otkriti lik Felise Bauer (= fronlajn Birstner) sa kojom se Kafka dvaput verio i dvaput raskidao veridbu - otuda i osećanje krivice. Jozef K. se trapavo nameće gospođici Birstner - jedan razlog za osećanje krivice. Što se odnosa sa ženama tiče, tu su i Kafka i njegov junak Jozef K. potpuno slični: obojica nemaju sr'.će sa ženama, bolje reći, ne umeju sa ženama - nestalni su i nesigurni.

Kafka je imao četiri veze i ni jedia se nije ostvarila kao trajna bračna veza; Jozef K. olako stupa u veze sa ženama, ali su te veze labave, slučajne, bez osećanja.

U Proces su ušli problemi koje je Kafka imao u odnosima sa ocem. Ti su problemi, naravno, dobili umetničku transformaciju, ali su neka mesta iz Pisma ocu i romana potpuno identična:

Ja sam pred tobom izgubio poverelje u sebe, a umesto njega stekao bezgranično osećanje krivice. (Sećajući se te bezgraničnosti, jednom sam tačno napisao nekome: "On se boji da će ga stid još nadživeti") Mi (porodica)... sedimo da bismo... svim silama glave i srca pretresali ovaj strašni proces koji lebdi između nas i tebe..., ovaj proces u kojem ti neprestano tvrdiš da si sudija, dok si, bar velikim delom..., isto onako slaba i zaslepljena stranka kao što smo i mi.

Psihoanalitičko tumačenje u potpunosti uspostavlja paralelu između duševnog stanja Franca Kafke i njegovih podsvesnih opterećenja, na jednoj strani, i sadržine romana i strukture lika glavnog junaka, na drugoj strani:

Nemoć Jozefa K. prema sudskoj birokratiji u osnovi odslikava Kafkino lično iskustvo: njegovu sopstvenu nemoć i bespomoćnost prema ocu. Jozef K. "mora" da strada od birokratije i zato da bi se sam Kafka, u svom neurotičnom doživ/šju, pred sobom iskupio zato što se drznuo da bračnim planovima ospori očev autoritet: u Kafkinoj neurotičnoj projekciji svojih odnosa sa ocem brak je izdaja oca, a "žrtvovanje" Jozefa K. jeste simboličan nagoveštaj i pokušaj izmirenja sa ocem. (Zoran Gluščević)

U sklopu posmatranja sadržine romana i elemenata biografskog u njoj, može se objasniti i smisao naslova romana. On može da se odnosi na:

- razvitak (proces) tuberkuloze od koje je bolovao i umro,

- proces sukoba sa ocem,

- sudski proces,

- proces raspadanja vrednosti,

- proces otuđenja čoveka i jačanja birokratije,

- proces totalitarizacije društva.

Koje će se značenje naslovu dati, zavisi od čitanja i tumačenja. Svaki čitalac može u romanu pronaći dosta argumenata za bilo koje značenje, a isto tako, i život Franca Kafke nudi neke odgovore.

Proces je metafora, i to mnogoznačna, sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo igračka društvenih sila i društvenog ustrojstva, mehanizma koji se ne može dokučiti, ali koji nemilosrdno mrvi i uništava sve ljudske vrednosti i čoveka kao biće. Kafka je predočio viziju ništavila i besmisla koji zahvataju civilizaciju. Docnija iskustva čovečanstva pokazuju da je Kafka bio osetio dolazak totalitarističkog društva i mehanizama za fizičko i duševno ubijanje ljudi.

Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao - ono što je kazano ili prikazano čista je besmislica, odnosno ruganje smislu. Dok se ispod paradoksalnih, katahrezičnih ili oksimoronskih slika kriju dublje zapretani smislovi koji se mogu dokučiti, ispod aspurdnih slika ne može se dokučiti nikakav smisao jer su one same po sebi apsolutni besmisao. Apsurda ima u šaljivoj narodnoj pesmi (Zelje bere aga Asan-aga / u Mostaru nasred Sarajeva), u automatskim tekstovima nadrealista, u jezičkim eksperimentima letrizma i signalizma; u stvaranju egzisgencijalista, u drami apsurda (Ežen Jonesko: Ćelava pevačica). Apsurdno kazivanje i apsurdne slike i likovi predočavaju nelogičnost, nerazboritost, nerazumnost i ludilo sveta i života.

_________________________________

Kakav je roman Proces?

Roman Proces je ekspresionističko delo i moderan roman. Kafka u njemu realistički izvedenim postupkom daje sliku ljudske otudjenosti u svetu i nelogičnih pojedinosti koje čine da se stvarkost doživljava kao nestvarna, kao fantastika koja niče na tlusvakodnevice, ili pak kao neka zatvorena i tajanstvena stvarnost. To je moderan roman jer subjektivizuje vreme i prostor. Vreme je od niza trenutaka jer daje subjektivnu projekciju nesklada i sukoba bića i sveta i njegove demonske prirode, jer u njemu caruje zlo i biće je osudjeno na poraz.

U kakvom svetu živi Jozef K?

Jozef K živi u svetu bez duše i bez Boga. Duša je mrtva, Bog je mrtav, gradjanski svet je mrtav. Ne postoji akcija koja životu daje puni smisao. Sve je potonulo u sivilo svakodnevnog trajanja u kome se ne uspostavljaju razlike, nivoi gradjanske svesti, šarenilo ljudskog života. Nema ciljeva, nema sadržine. Svuda je ravnodušnost i beživotnost. Iz takvog sveta potiče i takav svet oličava Jozef K.

Osobine Jozefa K?

Jozef K je bankarski činovnik, otudjen, pragmatičan, vodjen samo svojim interesom, navikao da čini i preduzima samo ono što je korisno. Živi bez viših ciljeva i dosta monotono: do kasno uveče radi u kancelariji, ide u pivnicu, susreće iste ljude, jednom nedeljno ide nekoj devojci. On živi u društvu a ne zna za skrivene mehanizme po kojim to društvo funkcioniše. Nikada se nije interesovao za norme i zakone tog društva, niti je bio obuzet opštim problemima tog društva i tudjim nevoljama. On kao i drugi, traje u svojoj samoći, ljušturi i apatiji, sve do onog jutra kada su došli ljudi u crnom da ga uhapse. Bio je iznenadjen ali se čak ni tada nije mnogo uzbudio.

Šta je to što odredjuje Jozefa K kao ličnost, kao socijalno, psihološko i filozofsko biće?

Prema mišljenjima tumača Procesa i Kafkinog junaka, mnogo je besmislenog i osobitog u njegovim postupcima i u njemu samom. Iako treba da predje put od potpunog nepoznavanja društva do nekih saznanja o njemu on to ne uspeva i do kraja života nije mogao da ovlada lavirintima koji vode do istine. Zato je i ono što je saznao o svetu samo delimična i nepotpuna slika o tom svetu.

Do kakvih postavki o Jozefu K dolazi čitalac?

- Jozef K ima trideset godina, živi bez problema i dilema,sa odredjenim navikama, spokojan, zadovoljan i sasvim uklopljen u društvo.

- Sve do susreta sa sveštenikom pokazuje ne poznavanje birokratskog sistema koji poput neke mašine mrvi ljude, a da se pri tom ne zna ni ko to čini ni zašto. Zato ide od jednog do drugog i traži načine da što više sazna o sudu, sudijama i višim institucijama.

- Prvi njegov nesporazum sa društvom nastaje kada mu upadnu u stan i kada ga hapse, uskraćujući mu slobodu i čineći njegovu ličnost obespravljenom.

- Prvo ga muči nelagodnost, koja prelazi u nespokojstvo, a pri prvom isledjenju prelazi u protest i bunt koji kratko traju i njih zamenjuje osećanje nemoći.

- Njegovo prvo saznanje je da je i on kao i svaki pojedinac tog društva, u mreži neke velike organizacije u kojoj rade podmitljivi stražari, tupoglavi nadzornici, istražne sudije ne previše pametne, pisari, žandarmi i drugi u čijim rukama je sudbina pojedinca.

- On ima pasivan odnos prema institucijama, čije poreklo teško može da se odredi. Čak postaje i egoističan i praktičan pa kaže „ ja nisam pozvan ovde da nešto popravljam".

- Jozef K se imesto za pobunu i akcioju opredeljuje za sigurnost, za potčinjenost, prilagodjavanje i iščekivanje, što je pogrešno. Pomirljivost sa situacijom u kojoj se nalazi jeste pristajanje ns proces, a pristajanje na proces jeste nesvesno priznavanje krivice iako svesni deo Jozefa K ne priznaje krivicu.

- Jozef K nije čovek unutrašnjih promena- njegovo biće se ne preobražava i do kraja ostaje bez širih saznanja o svetu. On je čovek ograničenih duhovnih vrednosti i rutinskog načina življenja. Nije čovek traganja i izazova, već statičan i jednostavan čovek. Ako ponegde ima kretanja to je samo u fizičkom smislu.

- U susretu sa sveštenikom on dolazi do saznanja da se „ od laži gradi poredak u svetu", u čemu se vidi nihilistički odnos Jozefa K prema svetu.

- U osnovi ponašanja Jozefa K i njegovog mirenja sa onim što ga je snašlo leži strah. On je čovek straha, pa zato i ta poslušnost pred onima koje niti je video, niti šta o njima zna.

- Jozef K je apsurdni čovek u apsurdnom svetu. Umro je a nije saznao pravu istinu ni o vlastima, ni o svetu pa zato i pitanja na kraju dela: „ Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao?..."

Šta je to što svet čini apsurdnim?

Apsurdnost je u tome što ljudima vladaju institucije (sudovi) u ime nekih ciljeva o kojima pojedinac ništa, ili sasvim malo zna. One odlučuju o krivici i sudbini čoveka, po merilima koje one odredjuju. Apsurdno je to što se i crkva nalazi na toj strani i što se čovek oseća bespomoćnim, a u svemu tome zdrav razum i logika mnogo ne pomažu.

Skriveni smisao romana

Po nekima je skrivena smisao romana je kritika totalitarnog društva jer ukida slobodu, izaziva strepnju i strah, otudjuje državu od čoveka i čoveka od čoveka, ubija ličnost i duh i obezličava jedinku koja postaje osudjena na neizvesnost i nesigurnost trajanja.

Po drugima je pisac predvideo buduću sliku totalitarnih sistema i sila oličenih u staljinizmu i hitlerizmu.

Po nekima je skriveni smisao romana u Jozefovom saznanju da se od laži gradi poredak u svetu i da upravo na lažima počiva poredak celog sveta i vladavina svih moćnih, bez obzira da li je moć oličena u pojedincu , jednom društvu i državi, ili pak u globalnim ciljevima većeg broja državnih zajednica i moćnih sila koje traže od manjih da im se povinujui i da ih slede.

________________________________

Franc Kafka rođen je u Pragu 1883. godine, u trgovačkoj jevrejskoj porodici, u kojoj je dominirao otac, čovek despotke prirode, koji je zatevao i ostvario potpunu poslušnost i potčinjavanje. Takva porodična situacija ostavila je tragove u ličnosti i stvaranju Franca Kafke. U njegovoj prirodi je dvojak odnos prema sredini. U odnosu na oca i porodicu, u Kafki je tinjalo osećanje manje vrednosti i nesgurnosti, kolebljivost, gospodarenje očevog autoriteta. U odnosu na okolinu Kafka je bio prijatan, komunikativan, dobar prijatelj. Ova dvostruka ličnost, i ovaj problem odnosa sa ocem, bitno će se odraziti na književno delo Franca Kafke. Na svet koji oblikuje i na prirodu junaka kojeg stvar njegova umetnička imaginacija. Mnogo je putovao, brzo sklapao poznanstva, imao je veliki broj prijatelja. Imao je nekoliko ljubavi ali se ni za jednu nije vezao. Svoju teskoću u odnosima sa ženama Kafka će umjetnički pretočiti u lik svog junaka Jozefa K. iz Procesa.

Prve pripovjetke objavljuje vec 1909. i od tada neprekidno piše i povremeno objavljuje pojedinačne prozne radove. Od 1902 godine pa do kraja života vodi prepisku sa mnogim prijateljima, ostavivši tako bogato svedočanstvo o sebi i svom vremenu. Kafka je za života malo objavio, najveći dio njegovog književnog opusa su djela: Razmatranja, Presuda, Preobražaj, Seoski lekar, Umjetnik u gladovanju, Proces, Zamak, Amerika. Umro je 1924. godine od tuberkoloze.

Franc Kafka - Izveštaj za jednu akademiju 

Franc Kafka - Pisma Mileni Jesenskoj

Franc Kafka - Preobražaj

Franc Kafka - Preobražaj - esej

Franc Kafka - Preobražaj - Interpretacija

Franc Kafka - Proces - Interpretacija

Franc Kafka - Seoski lekar

Franc Kafka - Zamak