Dušan Vasiljev - Suton

U pesmi Suton sreću se sadašnjost i prošlost lirskog subjekta. Svakom od ovih doba života posvećena je po jedna poetska slika vrlo bogata detaljima, senzacijama, osećanjima i raspoloženjima.

Analiza dela - Suton - U prvoj slici predočen je sadašnji trenutak lirskog subjekta koji se nalazi na obali mora, pogleda uprtog u daljinu, na dešavanja po morskoj pučini. Ova poetska slika sastoji se iz tri elementarne slike (najmanja opisna jedinica): lirski subjekt (ja), sunce i talasi. Lirski subjekt se nalazi na obali mora, koja je sura (sugeriše neprijatnu atmosferu), pa je i raspoloženje u skladu sa ambijentom: on je usamljen pred morskim prostranstvom i u surom okruženju, nepregledna daljina i prostranstvo morske pučine budi misao koju podstiču i dešavanja i pojave u ambijentu. Sunce je naginjalo sve dublje na horizontu i postepeno se gubio njegov sjaj: to nestajanje sunčevog sjaja doživljeno je kao rasipanje vatreno rujne pruge po vodi. Doba dana (suton), sura okolina, nestajanje sunca i nepregledno prostranstvo u koje je zagledan sićušni čovek, izazivaju osećanje usamljenosti, nelagodnosti i tuge. Treća elementarna slika obogaćena je brojnim vizuelnim i akustičkim senzacijama, koje i ispunjavaju najveći prostor prve pesničke slike. Talasi su beli i daleki, a njihovo primicanje pod pritiskom plime, sve bliže i bliže donosi bogatu orkestraciju zvukova koji bude mnoštvo asocijacija:

šumorili su - fijuk - uzdah

žamor - huk - smeh

šapat - mrmljanje - poj

S mora kao da se približava mnogobrojan i raznovrstan svet: samo je jedna onomatopejska reč ovde u doslovnom značenju - HUK (talasa). Kakve sve asocijacije bude ostale onomatopejske reči?

ŠUMOR - zvuk koji nastaje kada povetarac pokreće suvo lišće na drveću.

ŽAMOR - zvuk koji se čuje iz mase ljudi, govor mase koji se sliva u bogato raznoglasje u kome ne može da se razabere ni jedna reč.

ŠAPAT - tihi govor čoveka, šapat je izazvan osećanjem nelagodnosti i nesigurnosti, ali kod drugih izaziva ista ta osećanja. Ovde je personifikacija zvuka talasa - talasima se pripisuje ono što može samo čovek.

FIJUK - zvuk brzog vetra, oštar zvuk biča; zvuk koji nastaje sudarom vetra i talasa.

MRMLjANjE - govorenje za sebe, sebi u bradu. Ovde je personifikacija, jer se talasima pripisuje ono što je svojstveno samo čoveku.

UZDAH - čovekov glas kojim se iskazuje tuga, bol, nemir. Ovde je personifikacija.

SMEH - personifikacija - talasima se pripisuje sposobnost smejanja, koju poseduje samo čovek.

POJ - personifikacija - talasi pevaju. Ovoliko zvukovno bogatstvo dinamizuje pesničku sliku, oživljava je, a valovi (talasi) dobili su ljudska svojstva - mrmljaju, šapuću, uzdišu, smeju se, pevaju. Svi zvukovi bude asocijacije na prošlost, na rano detinjstvo:

Beše mi ko da čujem zamrle priče

prostore mile bajke

što sam ih negde kao dete,

od dece susedne slušao.

To je impuls za postepeno oživljavanje slike detinjstva koja ispunjava drugu pesničku sliku Sutona. Ovu sliku sačinjavaju tri elementarne slike: priče, deca, cure. Sada kao da iz mnogoglasnog govora talasa izbija na površinu samo jedan glas, glas priče (pričanja) koji kazuje prastare mile bajke kojima se hranilo detinjstvo. Deca su predočena kako u letnjoj večeri sede na kućnom pragu i slušaju tiho pričanje. Njihova malena, pažljiva srca upijala su čudesne priče i uživala u lepotama sveta o kojem se kazuje, radoznale mudre oči govorile su o njihovoj napregnutosti i utonulosti u svet bajke. Na drugoj strani su odrasle cure koje sede na prozorima, pored saksija sa cvećem, vedre i vesele, ružolike (rumeni sjaj lica) i nasmejane u beloj i mekoj mesečini.

Nije teško primetiti da dve pesničke slike Sutona predočavaju dva različita sveta. Na jednoj strani je sadašnjost, na drugoj prošlost, na jednoj strani je zrelo doba, na drugoj detinjstvo, na jednoj su suri pejzaž, nemirno more i osamljen čovek, a na drugoj su deca zaneta pričom i nasmejane devojke u okruženju mirisnog cveća i bele i meke mesečine. Kontrast je jako izražen, lepota je na strani prošlosti. Oseća se u drugoj pesničkoj slici romantična nostalgija za prošlošću i idealizacija te prošlosti - deca i vesele devojke, bez ostalog sveta. Simbolizacija je očigledna: detinjstvo i mladost jedini obiluju čistotom, lepotom i vedrinom. U tom kontrastnom susretanju dveju pesničkih slika, usamljenost, tuga i nemir lirskog subjekta postaju naglašeniji.

Smisao ove pesme sam se nudi, ako se njena sadržina posmatra u kontekstu piščeve biografije.

Versifikacijske i stilske osobenosti - U versifikaciji pesme Suton primetne su neke osobenosti po kojima se ona bitno razlikuje od pesama koje smo dosad tumačili.

- Stihovi se ne organizuju u strofe, nego se ređaju u neprekinutom nizu od početka do kraja pesme. Zato konstatujemo da je ova pesma astrofična.

- Stihovi se razlikuju po broju slogova od peterca do četrnaesterca. Pesma je, dakle, ispevana u slobodnom stihu.

- Još jedna osobenost ove pesme: sastoji se iz dve pesničke slike, svaka slika je jedna sintaksičko - intonaciona celina. Svih deset stihova koji čine prvu pesničku sliku čine jednu rečenicu, svih četrnaest stihova druge pesničke slike čine jednu rečenicu. Ovako razvijene rečenice umetnički su opravdane. U prvoj pesničkoj slici talasanje morskih talasa je razliveno, prostrano i nepregledno, sasvim logično da lirsko kazivanje o talasima ne može da bude isprekidano kratkim rečenicama. U drugoj slici je reč o priči, o kazivanju i slušanju bajki: priča teče neprekidno i njeno prekidanje kraćim rečenicama (odnosno obrazovanje više sintaksičkih celina) bilo bi neprirodno i umetnički necelishodno. Zaključujemo da je ovde ostvaren potpuni sklad sadržine nesme i njene sintaksičke organizacije.

- Stihovi se ne rimuju - i to je jedna od osobina slobodnog stiha.
Jezik književnog dela (pesnički jezik) bogatiji je, raznovrsniji i mnogo značniji od svakodnevnog jezika usmenog opštenja ili jezika novina i udžbenika. Predmeti i pojave u književnom delu dobijaju nesvakidašnje osobine, koje kod čitalaca izazivaju iznenađenje ali i osećanje prijatnosti, lepote, punoće.

U pesmi se kaže "Malenih, pažljivih srca". Ovde je neobično da se srcu, ljudskom organu, pripisuje pažljivost, svojstvo čoveka, bića koje misli i rasuđuje. Obe reči MALENA i PAŽLjIVA (inače pridevi) stoje uz imenicu SRCE i ukazuju na osobine ili svojstva. Pridev MALO ima doslovno značenje: dečje srce je malo. Ovakva reč koja stoji uz imenicu i ukazuje na njenu stalnu osobinu (stalnu osobinu onoga što imenica označava) naziva se ATRIBUT. Pridev PAŽLjIVO, kada se upotrebi u sintagmi Pažljiv čovek, jeste atribut jer ukazuje na stalno svojstvo čoveka. Ali upotrebljen uz imenicu SRCE (PAŽLjIVO SRCE) on nije u osnovnom nego u prenesenom značenju - ovde je EPITET.

ATRIBUT bliže određuje neki predmet ili pojavu kazujući neku opštu, uobičajenu, stalnu odliku pridevom u osnovnom značenju:

Zlatna narukvica (stalna osobina - narukvica od zlata).

Plavo more (stalna osobina mora).

Pažljiv čovek (stalna osobina čoveka).

Meka zemlja (stalno svojstvo zemlje).

EPITET takođe određuje neki predmet ili pojavu, ali on ukazuje na neku unutrašnju i nesvakidašnju osobinu pridevom u prenesenom značenju:

Zlatna vlas - u značenju: prelepa, divna, dragocena.

Pospano more - pospanost je svojstvena živom biću; ovde u značenju: mirno, tiho.

Pažljivo srce - u značenju: mirno, tiho, nežno.

Meka mesečina - svojstvo materijalnog predmeta pripisano je apstraktnom pojmu. Zemlja se može pipati i osetiti njena mekoća, mesečina se ne može pipati jer nije materijalna.

Posebnu vrednost u pesmi imaju ONOMATOPEJSKE reči, koje označavaju glasove i zvukove prirode: ŠUMORILI, ŽAMOR, ŠAPAT, FIJUK, HUK, MRMLjANjE, UZDAH, SMEH, POJ. Sve one, baš ovom brojnošću, vrlo plastično dočaravaju zvukovno bogatstvo koje dolazi s mora u večernjem sutonu.

__________________________________

Dušan Vasiljev (1900 - 1924) jedan je od brojnih srpskih pesnika koji su rano oboleli od tuberkuloze i umrli ne uspevši da se do kraja ostvare kao pisci. Za život i sudbinu pesnika Vasiljeva značajna je i činjenica da se rodio u Kikindi u vreme kada je Vojvodina bila pod austrougarskom vlašću. Kao osamnaestogodišnji mladić postao je austrougarski vojnik i "brata sam zvao dušmanom kletim" i "gazio u krvi do kolena" - rat je ostavio teške rane na mladićevu dušu i posle rata, pevanjem o ratu i ratnim strahotama, pokušaće da se ispovedi i da sebi olakša bol. Zato je njegova lirika snažno obojena defetizmom.

Dušan Vasiljev je završio učiteljsku školu, ali nije uspeo da stekne solidnije obrazovanje: njegov nesumnjiv pesnički talenat ostao je nedograđen i nekultivisan. Počeo je da piše rano, u toku rata, kao šesnaestogodišnjak. Pisao je prozu, pokušavao sa dramom, ali je sve to bez veće književne vrednosti. Neposredno posle rata, sa pesmama utemeljenim na ratničkom iskustvu, razočaranju i defetizmu, Vasiljev se javlja u uglednim beogradskim časopisima kao što su Misao i Srpski književni glasnik što mu je donelo reputaciju kod čitalaca i kritike. Među prvima je počeo da peva defetističku poeziju koja osuđuje rat i prolivanje krvi nedužnih ljudi. Rat i ratna stradanja, uzaludnost ratovanja i prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje - to su najčešći motivi njegove poezije. Njegovo pevanje odlikuje bogatstvo osećanja i raspoloženja: bunt, protest, razočaranje, očaj, klonulost, nemoć. Ostavio je niz pesama snažnog emotivnog naboja, tople neposrednosti, ljutog protesta i dubokog razočaranja. U najbolje pesme ubrajaju se Čovek peva posle rata, Naraštaj, Plač Matere Čovekove, Pesma bune protiv boga, Bolnica, Suton.

Život mu je bio ispunjen nemaštinom i borbom za goli opstanak. U životu nije uspeo da ostvari mnoge svoje želje pa je s pravom književni istoričar Živan Milisavac svojoj studiji o pesniku Vasiljevu dao naslov Pesnik poraza (1952). Rano oboleo, rano preminuo, nije uspeo da objavi knjigu pesama - ostao je pesnik bez zbirke.

- Proživeo je kratak i dramatični život u epohi koja je donela nezabeleženo iskustvo globalne katastrofe. Kikinda i Temišvar kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, tragično iskustvo rata, sve će ga to mnogostruko preobraziti. Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju. Od Trakla, Hajma, Behera, do Bena ekspresionizam je mešavina utopizma i beznađa, vitalizma i obećanja i košmarnih slika spoljnog i unutrašnjeg sveta čoveka. Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera ili Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka. Najpoznatije njegove pesme su Čovek peva posle rata, Plač Matere Čovekove i Grob na severu. Napisao oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Dušan Vasiljev - Čovek peva posle rata 

Dušan Vasiljev - Domovina

Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove