Dušan Vasiljev - Domovina

Dušan Vasiljev bio je srpski pesnik, dramski pisac i prozaik, značajan po tome što je bio jedan od najboljih srpskih ekspresionista. Živeo je za vreme Prvog svetskog rata što je u velikoj meri imalo uticaja na njegovo pesništvo.

Njegove pesme pripadale su razdoblju ratnog ekspresionizma u kojem je sećanje na strahote rata, besmisao patnje i umiranja, otuđenje koje je nastupilo u predratno vreme, a nastavilo se kroz rat, a onda i nakon njega, rezultiralo pesimističnim pesmama koje u najmanju ruku opisuju katastrofu rata, ali ne iz objektivne perspektive; ovde se ne radi o katastrofi naroda ili države, već o katastrofi koja se dešava u pojedincu. Ekspresionizam, za razliku od prethodnog impresionizma, iznosi unutarnje stanje pesnika. Ekspresionizam je veoma subjektivan jer ne samo da iznosi osećaje čoveka iznutra, nego prenosi osećaje jednog jedinog čoveka, njegove individualne teskobe, jedinstveno stanje psihe i emocija, koje je zapravo svojstveno svima. U ovoj pesmi nije u prvom planu taj pesimizam, već se nasuprot njemu slavi otadžbina, ono što jedino čoveku ostaje posle rata, da pamti svoje poreklo i korene.

Mongi pesnici su pevali o svojoj domovini i dok su je jedni opisivali kao geografski pojam u deskriptivnim pesmama, drugi su je videli kao nešto mnogo veće, kao svoj život, zajedno sa ljudima koji žive u njoj. Pisali su svoju pesmu, slavili domovinu, kao što je i sam Dušan Vasiljev uradio. Pesma je bogata epitetima, uz pomoć njih pesnik slavi i uzdiže domovinu. Domovina je mesto iz kog smo potekli, u kom smo odrasli i ni jedno drugo nam ga ne može zameniti, ona večno ostaje u našim srcima i čvrsto smo vezani za nju svojim korenima. Lirsku rodoljubivu pesmu "Domovina" čine četiri strofe, koje možemo posmatrati kao tri pesničke slike, gde prve dve strofe čine jednu sliku, a treća i četvrta još dve pesničke slike. Strofe su pisane katrenima (četiri stiha), dok se sami stihovi kreću od jedanaesterca do trinaesterca. Rima u strofama je ukrštena, rimuju se prvi i treći, i drugi i četvrti stih.

Analiza pesme - Pesnik personifikuje domovinu, domovina je živa i svojim postojanjem nas vuče ka sebi. Ona nije mrtva i pesnik nam govori da veza sa domovinom ne potiče samo od te činjenice da smo rođeni u nekom mestu. To je mnogo veća ljubav koja se razvija čitav naš život, to je ljubav i vezanost čak i za "oblak što plovi ovuda". Domovina postoji u našim srcima i ona je sama pesma koju pesnik piše, jer da nije domovine, ne bi ni ova pesma postojala. Domovina se može povezati sa svakim delom našeg života, ona je ljubav, naša sećanja, uspomene, tradicija, ona je zemlja, priroda, životinje, naša vera, naši snovi su nastali u njoj, naše želje, nadanja, i sve to je čini velikom i svetlom.

U prvom stihu nam se javlja pojam "gruda", taj pojam je sinonimičan (ima isto značenje) sa pojmom domovina, to je zemlja iz koje smo "ponikli", na kojoj smo rasli. Glavni motiv pesme jeste ljubav prema domovini i pesnik sa ovim motivom povezuje sve događaje i pojave koje se dešavaju u životu. Pesnik se stihovima obraća svim ljudima, jer svi ljudi su povezani korenima za svoj rodni dom. Pesma je bogata epitetima i pesnik je uz pomoć njih veliča i uzdiže. Ona je sve ono što su ljudi stvarali vekovima, sav napor koji su uložili da bi opstali zajedno sa njom. Ona je "klasje što bogato buja", domovina rađa i raste zajedno sa ljudima u njoj. Domovina je vezana za budućnost, sadašnjost i prošlost. Vezana za naše pretke, za "ruže što su na grobljima svele". Domovina jesu sve one nedaće koje nas prate kroz život, prirodne pojave "besne oluje", životinje koje u njoj žive, ptice koje se sele.

Kao što nam je pesnik rekao u prvoj strofi, da domovina nije mrtva gruda, nije mrtvo parče zemlje, iz nje raste sve, klasje buja. U pesmi je prisutan glagolski oblik prezent čime pesnik postiže osećaj da ako u bilo kom drugom životnom periodu čitamo pesmu, uvek imamo osećaj da je to sadašnje vreme, ako bi je pročitali u starosti, domovina bi i tada bila prisutna u tom vremenu, što dovodi do zaključka da je domovina uvek uz nas i sa nama. Domovina su sve one spone, svi oni događaji koji se dešavaju kroz čitav naš život. Sve dok ima tih događaja čovek živi. To su sva sećanja, sve uspomene na lepa mesta, sećanje na zvuk zvona, na toplinu majčinog zagrljaja. Ovde nam pesnik domovinu poredi sa majčinim zagrljajem, a znamo da je to naj topliji i najiskreniji zagrljaj, pun ljubavi, iskrenosti i dobrote. Time nam ističe blizinu i značaj domovine u životu.

Domovina se na kraju vezuje za sve želje, tajne, sve ono što potvrđuje da smo živi, da postojima. To je ona magla što preko polja plovi koju možemo uporediti sa trnucima našeg života kada se osećamo pomalo izgubljeno i potrebna nam je podrška da nađemo pravi put. Tu se ponovo možemo uzdati u domovinu, jer ona je uvek tu za nas, ona je kao bajka, beskrajna i otvorena za sva naša maštanja. Domovina su svi naši snovi koje sanjamo i težimo da ih ostvarimo.

Domovina u nama stvara onaj osećaj da negde pripadamo, da imamo svoje korene. U domovinu se uvek možemo vratiti, čak i posle mono godina, ona nas raširenih ruku čeka i to pravo nam niko ne može oduzeti.

Dušan Vasiljev - Domovina

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže;

ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele.

Domovina, to su sve one spone
kojima nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje, tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina – to su svi naši snovi.

________________________________

Dušan Vasiljev (1900 - 1924) jedan je od brojnih srpskih pesnika koji su rano oboleli od tuberkuloze i umrli ne uspevši da se do kraja ostvare kao pisci. Za život i sudbinu pesnika Vasiljeva značajna je i činjenica da se rodio u Kikindi u vreme kada je Vojvodina bila pod austrougarskom vlašću. Kao osamnaestogodišnji mladić postao je austrougarski vojnik i "brata sam zvao dušmanom kletim" i "gazio u krvi do kolena" - rat je ostavio teške rane na mladićevu dušu i posle rata, pevanjem o ratu i ratnim strahotama, pokušaće da se ispovedi i da sebi olakša bol. Zato je njegova lirika snažno obojena defetizmom.

Dušan Vasiljev je završio učiteljsku školu, ali nije uspeo da stekne solidnije obrazovanje: njegov nesumnjiv pesnički talenat ostao je nedograđen i nekultivisan. Počeo je da piše rano, u toku rata, kao šesnaestogodišnjak. Pisao je prozu, pokušavao sa dramom, ali je sve to bez veće književne vrednosti. Neposredno posle rata, sa pesmama utemeljenim na ratničkom iskustvu, razočaranju i defetizmu, Vasiljev se javlja u uglednim beogradskim časopisima kao što su Misao i Srpski književni glasnik što mu je donelo reputaciju kod čitalaca i kritike. Među prvima je počeo da peva defetističku poeziju koja osuđuje rat i prolivanje krvi nedužnih ljudi. Rat i ratna stradanja, uzaludnost ratovanja i prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje - to su najčešći motivi njegove poezije. Njegovo pevanje odlikuje bogatstvo osećanja i raspoloženja: bunt, protest, razočaranje, očaj, klonulost, nemoć. Ostavio je niz pesama snažnog emotivnog naboja, tople neposrednosti, ljutog protesta i dubokog razočaranja. U najbolje pesme ubrajaju se Čovek peva posle rata, Naraštaj, Plač Matere Čovekove, Pesma bune protiv boga, Bolnica, Suton.

Život mu je bio ispunjen nemaštinom i borbom za goli opstanak. U životu nije uspeo da ostvari mnoge svoje želje pa je s pravom književni istoričar Živan Milisavac svojoj studiji o pesniku Vasiljevu dao naslov Pesnik poraza (1952). Rano oboleo, rano preminuo, nije uspeo da objavi knjigu pesama - ostao je pesnik bez zbirke.

- Proživeo je kratak i dramatični život u epohi koja je donela nezabeleženo iskustvo globalne katastrofe. Kikinda i Temišvar kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, tragično iskustvo rata, sve će ga to mnogostruko preobraziti. Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju. Od Trakla, Hajma, Behera, do Bena ekspresionizam je mešavina utopizma i beznađa, vitalizma i obećanja i košmarnih slika spoljnog i unutrašnjeg sveta čoveka. Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera ili Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka. Najpoznatije njegove pesme su Čovek peva posle rata, Plač Matere Čovekove i Grob na severu. Napisao oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Dušan Vasiljev - Čovek peva posle rata 

Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove

Dušan Vasiljev - Suton