Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove lektira

Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove

Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove

 

Plač matere čovekove je osobena pesma Dušana Vasiljeva. Osobena je po temi i po umetničkim slikama koje dalje razvijaju temu. Osobena je po tonu koji se odavno (posle Jakšića) nije čuo u srpskoj poeziji. Ali je najosobenija po svom eksplicitno izrečenom antireligioznom stavu. Pesnik vrlo pažljivo razvija emotivni nivo pesme i vrlo uspešno rešava prelaz od bola do pobune. A pobuna je nikla u trenutku žalosti i tuge, ona je iz njih proistekla pa zato i poseduje strast i snagu. Pobuna je opšta i sveobuhvatna: to je pobuna protiv (odnosno negacija) religije i svega onoga što je oličava i održava. Po toj pobuni, ova pesma je prva i jedinstvena, hrabra i žestoka. Pesma je istovremeno i sa istom žestinom i pobuna protiv sveta i poretka na kome on počiva.

 

 

Sadržina i značenje

 

Pesma se sastoji iz tri celine:
1. uvod  —  1 — 2.  — strofa lirska naracija
2. plač matere  —  3—8.  —  strofa monolog
3. epilog  —  9—11.  —  strofa lirska naracija

 

Uvodni deo pesme je u formi lirske naracije, smirenog tona, usporenog ritma. Stihovi prve strofe skoro su ujednačeni (10, 12, 11, 12) a poslednji je osmerac. Ostvarena je idealna simetričnost rima (1 : 5, 2 : 4, treći slobodan). Ova dva elementa, struktura stiha i raspored rime, sugerišu ravnotežu i sklad (= staložen ton). U sadržini ovog dela pesme je nesreća, beda, predgrađe, majka, smrt, vrisak. Socijalni aspekt je naglašen: u tihom predgrađu, gde caruje beda, dogodila se nesreća - sin je preminuo. Majka je rasplela sede kose i vrisnula. U slici ambijenta postoji prividni nesklad: predgrađe, beda, smrt - a dan je sinuo; nesklada ima u susretu svetlosti dana (sinuo) i tame smrti (preminuo) ali taj nesklad ostvaruje snažan umetnički efekat - u prisustvu sjajne svetlosti beda i nesreća su izraženiji.

 

Središnji deo pesme, koji je najobimniji, ima formu apostrofe: majka upućuje svoj monolog preminulom sinu. Sinovljeva smrt je probudila u majci prigušene i nagomilane emocije bunta i protesta. Sada, kada je sin mrtav, ona nema šta da krije jer nema šta da izgubi: govori istinu iz dubine svoga srca. Njeno govorenje, u skladu sa osećanjima bola i bunta, snažno je intonirano, sa povišenim tonom i izraženom tenzijom. Majčin bunt i protest upućeni su svetu, društvenom poretku, bogu. Kroz nju je progovorilo srce napaćenih i uvređenih, gladnih i obmanutih.

 

1. - Čoveku je oduzeta čovečnost (nije Čovek") jer je pretvoren u roba" nekog koga nema". Taj neko je isti onaj od koga je majka "do juče milost iskala", ali je nije dobila jer je tražila od nepostojećeg. Ovo je negacija Boga i njegovih moći, razotkrivanje čovekove zablude, čovek se pretvorio u bednog crva i kao takav ne zaslužuje da postoji.


2. - Sin nema misteriozno poreklo, nije sin ni Svetoga duha ni drvodelje Josifa, već sin zemaljskih siromaha: rođen je "između četiri vlažna duvara".


3. - Život je bio ropski jer su ih robovima smatrali oni kojima su služili. A ropski položaj, podela ljudi na bogate i siromašne, objašnjavani su božjom voljom, voljom onoga u koga su upućeni svi pogledi nade. Nejednakost i nepravda temelje se na lažima, a Bog se koristi da se laži podupru.


4. - I onda dolazi jasna reč:

 

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su Ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo:
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.

 

Ovo je vrhunac protesta i bunta: bog ne postoji, njega su izmislili dušmani da bi svoje postupke njime pravdali. Majka poziva na osvetu, da se krvlju sveštenika posvete forumi Rima i da se Isus ponovo razapne. Ove reči nisu toliko važne po sadržini, koliko po tome da su izgovorene. Teške i mučne, nimalo hrišćanske, koje pozivaju na prolivanje krvi i mučenje "nekog, koga nema", one ukazuju na potpuni psihološki slom ucveljene majke kojoj nije stalo ni do čega: ni do Boga, ni do morala, ni do života. To je trenutak kada se majčin bunt i protest pretvara u mržnju: pošto je izgubila sina, ni prema čemu nema obzira, ništa ne može da voli.

 

5. - Majka nije izgubila veru samo u boga, izgubila je veru i u čoveka, u ljudski rod. Čovek je Juda i na mestu gde je zakopano Judino srebro treba "da podignemo čoveku hram". Čovek je podmitljiv, slab, veroloman, izdajnik. Ima sarkazma u rečima da u hram treba dovesti "našu Novu Vestu" - rimsku boginju domaćeg ognjišta, sloge i sigurnosti. Boginja sloge i čednosti u hramu verolomnih ljudi!

 

6. - Poenta majčinog monologa je u stihovima:

 

Ustani, sine, da grozne laži,
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati...

 

Sin ne može da ustane, grozne laži će ostati i dalje da obmanjuju siromašne i nezaštićene. Majčin poziv je bio snažan, pun besa, čak i mržnje, ali je ostao samo poziv i uzaludan vapaj bespomoćnih.

 

Završni deo pesme je nastavak uvodne lirske naracije sa svim njenim osobenostima: smireni ton, usporeni ritam, objektivna tačka gledišta.

 

Poetske informacije su malobrojne i kratke: jedan Čovek je umro, Majka je zalud čupala kose i lupala se u grudi - on se nije probudio.Zaludne su i njene reči prekora, protesta i bunta - ona nije mogla da izmeni svet, njen vapaj je jedan od miliona vapaja koje nema ko da usliši. Svet je zatvoren prema čoveku, odbojan je i nepristupačan. Majka je ostala sama sa mrtvim sinom - sama ga okupala, obukla i sahranila. Ali ne tamo gde se ljudi sahranjuju nego "u dnu svoga vrta, o ponoći". Poenta je u poslednjim stihovima:

 

I tužno se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...

 

Majka je ostala sama u svojoj tugi i bolu, ni otkuda glasa ili potpore, kao što ih ni dotle nije bilo. Bunt majčin se čini opravdanim, ali je jasno da je uzaludan. Nema pomoći, nema izlaza. Ovakav zaključak je po meri modernističkog sagledavanja života i ljudske sudbine.

 

Versifikacija - Pesma je strofična, ali su strofe različite, uopšte ne postoji sistem strofa - kreću se od distiha (dva stiha) do none (devet stihova):

 

distih (2) = 2

tercet (3) = 1

katren (4) = 2

kvinta (5) = 2

sekstina (6) = 2

septima (7) = 1

nona (9) = 1

 

Kao što ne postoji ustaljeni sistem strofa koji bi bio karakterističan za pesmu i pesnika, tako ne postoji ni sistem stihova; oni su vrlo raznovrsni, od peterca (samo jedan stih) do četrnaesterca (samo dva stiha), dominantni su stihovi od deseterca do dvanaesterca - prvi je iz tradicije usmene poezije, drugi je ustaljen stih srpske moderne. Ni rima nije sistematična: stiče se utisak da je ona slučajna pojava onde gde se javi. Ima stihova koji se ne rimuju. Ima istovetnih strofa sa nejednakim rimovanjem: dok je prva kvinta (prva strofa) rimovana simetrično sa jednim nerimovanim stihom (1 : 5, 2 : 4, treći slobodan), druga kvinta (sedma strofa) ima samo dva stiha koji se rimuju (2 : 4) a ostala tri stiha su slobodna.

 

Sve navedeno (neujednačenost strofa i stihova, nesistematska rima) ukazuje da je Vasiljev, iako izvan glavnih tokova ondašnje književnosti, po vokaciji pripadao modernističkoj struji međuratne književnosti. Toj struji ga približava snažna emocija, zagrcnuti protest i defetizam.

__________________________________

 

PLAČ MATERE ČOVEKOVE

 

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

 

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

 

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, -
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv!...

 

Oh, Sine, moj dobri Sine!

 

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

 

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

 

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

 

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

 

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

 

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati...

 

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, -
nije se probudio.

 

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

 

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...

__________________________________

 

Dušan Vasiljev (1900 - 1924) jedan je od brojnih srpskih pesnika koji su rano oboleli od tuberkuloze i umrli ne uspevši da se do kraja ostvare kao pisci. Za život i sudbinu pesnika Vasiljeva značajna je i činjenica da se rodio u Kikindi u vreme kada je Vojvodina bila pod austrougarskom vlašću. Kao osamnaestogodišnji mladić postao je austrougarski vojnik i "brata sam zvao dušmanom kletim" i "gazio u krvi do kolena" - rat je ostavio teške rane na mladićevu dušu i posle rata, pevanjem o ratu i ratnim strahotama, pokušaće da se ispovedi i da sebi olakša bol. Zato je njegova lirika snažno obojena defetizmom.

 

Dušan Vasiljev je završio učiteljsku školu, ali nije uspeo da stekne solidnije obrazovanje: njegov nesumnjiv pesnički talenat ostao je nedograđen i nekultivisan. Počeo je da piše rano, u toku rata, kao šesnaestogodišnjak. Pisao je prozu, pokušavao sa dramom, ali je sve to bez veće književne vrednosti. Neposredno posle rata, sa pesmama utemeljenim na ratničkom iskustvu, razočaranju i defetizmu, Vasiljev se javlja u uglednim beogradskim časopisima kao što su Misao i Srpski književni glasnik što mu je donelo reputaciju kod čitalaca i kritike. Među prvima je počeo da peva defetističku poeziju koja osuđuje rat i prolivanje krvi nedužnih ljudi. Rat i ratna stradanja, uzaludnost ratovanja i prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje - to su najčešći motivi njegove poezije. Njegovo pevanje odlikuje bogatstvo osećanja i raspoloženja: bunt, protest, razočaranje, očaj, klonulost, nemoć. Ostavio je niz pesama snažnog emotivnog naboja, tople neposrednosti, ljutog protesta i dubokog razočaranja. U najbolje pesme ubrajaju se Čovek peva posle rata, Naraštaj, Plač Matere Čovekove, Pesma bune protiv boga, Bolnica, Suton.

 

Život mu je bio ispunjen nemaštinom i borbom za goli opstanak. U životu nije uspeo da ostvari mnoge svoje želje pa je s pravom književni istoričar Živan Milisavac svojoj studiji o pesniku Vasiljevu dao naslov Pesnik poraza (1952). Rano oboleo, rano preminuo, nije uspeo da objavi knjigu pesama - ostao je pesnik bez zbirke.

 

- Proživeo je kratak i dramatični život u epohi koja je donela nezabeleženo iskustvo globalne katastrofe. Kikinda i Temišvar kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, tragično iskustvo rata, sve će ga to mnogostruko preobraziti. Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju. Od Trakla, Hajma, Behera, do Bena ekspresionizam je mešavina utopizma i beznađa, vitalizma i obećanja i košmarnih slika spoljnog i unutrašnjeg sveta čoveka. Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera ili Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka. Najpoznatije njegove pesme su Čovek peva posle rata, Plač Matere Čovekove i Grob na severu. Napisao oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

 

Dušan Vasiljev - Čovek peva posle rata 

Dušan Vasiljev - Domovina

Dušan Vasiljev - Suton 

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u