Dušan Vasiljev - Čovek peva posle rata

Pesma Čovek peva posle rata proistekla je iz pesnikovog dvostrukog negativnog iskustva: ratnog i posleratnog. Kao ratnik je shvatio svu apsurdnost rata kao takvog i svog učešća u njemu na tuđoj strani i za tuđe interese. Kao čovek koji se vratio iz rata, osetio je razočaranje jer se ništa nije promenilo na socijalnom planu. Naišao je na pojave i postupke koji izazivaju zgražavanje i bes. Tako je ova pesma intonirana i kao ispovest i kao protest. To je ispovest o zabludama i uzaludnim snovima i nadanjima i protest protiv sveta "bluda i kala". Namučeni ratnik je očekivao da će odahnuti od strahota rata onda kada on prođe, ali je shvatio da u posleratnoj stvarnosti nema ni čistote ni svežine. Bol, bunt, protest, razočaranje - osnovna su osećanja i raspoloženja, koja su podstakla pesnika na pevanje i koja su se upila u svaku poetsku sliku pesme.

Sadržina i značenje - Osećanja i raspoloženja, koja su podstakla nastajanje pesme, uslovila su strukturu i kompoziciju pesme, vrstu stiha i strofe, raspored rime, ritam i ton. Postoji potpuni sklad između spoljašnje i unutrašnje kompozicije pesme - svaka strofa je versifikacijska i smisaona celina. Sadržina strofe je složena iz više manjih smisaonih celina/poetskih slika/motiva. Ovi sadržinski elementi strofe predstavljaju istovremeno i sintaksičko-intonacione celine, koje su često postavljene u kontrastivan odnos.

U strukturi prve strofe podjednak prostor imaju prošlost (do juče) i sadašnjost (danas). Iz prošlosti su dve poetske slike - gaženje u krvi do kolena i ponižavanje sestre i majke. Sadašnjost predočavaju dve poetske slike - mutno more i jutarnja rosa. Između prošlosti i sadašnjosti uspostavljena je apsolutna simetrija - i jedna i druga su sumorne i besperspektivne.

Zanimljiv je piščev postupak u oblikovanju i komponovanju pesme: ne razvija postupno poetske motive i ne poštuje uobičajenu motivsku shemu pesme. Njegovo pevanje odmah ulazi u tematsko središte, odmah predočava u istoj slici i doživljaj i raspoloženje, i viđenje pojava i stav prema njima, i sliku i kontra-sliku. Prvi stihovi:

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova

- kazuju o onome što je bilo i o onome što jeste. Ova sastavna rečenica jezgrovito ukazuje na psihološko stanje lirskog subjekta koje karakteriše bezvoljnost, razočaranje, rezignacija. Ovi stihovi su ekspozicija pesme, uvod u celokupno pevanje koje sledi. Naredni stihovi i strofe, sve do kraja pesme, biće u funkciji objašnjenja zašto je došlo do toga da čovek izgubi sve snove (nadanja) i ostane emotivno osakaćen i egzistencijalno izgubljen.

"Sestra mi se prodala / i majci su mi posekli sede kose" prva je porazna slika posleratne stvarnosti i rezultat onoga što se dešavalo dok je on ratovao. Ova slika je i najjača i najpotresnija: uništeni su čast i dostojanstvo porodice i svakog njenog pojedinca - sestra je izgubila čast a majka je od bola što se to dogodilo posekla kosu. To je intimna drama tri ljudska stvorenja. Ona je počela tako što je sestra izgubila devojačku čast - time je naneta sramota i njoj samoj ali i članovima porodice, koji je teško primaju i duboko pate. Sečenje kose je simboličan čin samoodricanja i samoruženja. Kosa je mladoj ženi ukras i simbol lepote i dostojanstva - nekada je kažnjavana odsecanjem kose; starijoj ženi kosa je simbol dostojanstva, godina i iskustva - odsecanjem kose ona izražava žalost i tugu. Sin i brat je duboko ponižen onim što se dogodilo njegovim najmilijim. Tugu i žalost je ovaj sin, lirski subjekt, izrazio buntom i protestom, razotkrivanjem svega onoga što u društvu (svetu) predstavlja nemoralno i neljudsko.

Društvo i posleratna stvarnost sagledani su kao "mutno more bluda i kala". Sintagma "bluda i kala" ukazuje na srozavanje nivoa društvenog morala kao posledice ratnih dešavanja, ratne atmosfere i socijalnih potresa. Blud - opšte srozavanje morala društva i pojedinca; kal (blato) - simbol moralne prljavštine društvene zajednice ("pao je u blato", "pao je na društveno dno", "zaglibio se u blato" - kaže se za pojedinca koji je ušao u svet nemorala i kriminala). Sintagma "mutno more" je hiperbolična slika moralnog propadanja izraženog sintagmom "bluda i kala": more - širina, prostranstvo, dubina (moralnog srozavanja); mutno - pojačanje negativnog predznaka reči "blud" i "kal". Od takvog društva, sagledanog kao "mutno more bluda i kala" lirski subjekt ne traži ništa, ne želi ništa. On traži nešto čega u tom društvu (svetu) nema:

Oh, ja sam željan zraka!
I mleka! I bele jutarnje rose!

Njega guši atmosfera koja vlada u društvu — moralna trulež čini da nema vazduha (zraka) i zato je zrak najdragoceniji. Leksemi ZRAK, MLEKO, ROSA imaju u ovoj poetskoj slici simbolično zračenje — svi zajedno označavaju čistotu, nežnost, svežinu, krepkost. Svaki pojedinačno može da ima lepezu značenja a neka od tih značenja funkcionišu u ovoj poetskoj slici.

Druga strofa dalje razvija, novim detaljima, slike rata i slike stvarnosti, ono "do juče" i ono "danas". Slika krvi do kolena opet se javlja ali u drugačijem leksičkom kontekstu i drugačijem smisaonom okruženju:

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?

Ova rečenica izaziva nedoumicu zbog paradoksalnog spoja reči "smejao" i "u krvi' jer se čini da ova sadržina nema smisla. Međutim, u kontekstu cele slike onoga "do juče", reč "smejao" ima sasvim drugačije značenje od doslovnog. Lirski subjekt je kao ratnik "kliktao", "hrlio napred" - nije se plašio, nije bio kukavica. "Ja sam se smejao..." znači da je sve strahote rata podnosio mirno i da je čak mogao da se nasmeje nekoj situaciji. Ono "zašto" ne odnosi se na smejanje nego na ratovanje - nije pitao zašto ratuje jer odgovor nije ni mogao da dobije. On koji je sve to prošao i gledao kako leti u vazduh "i bog, i čovek, i rov", danas mora mirno da gleda kako mu gubavi bakalin "željenu ženu" grli i kako mu "s glave raznosi krov". Mirno gledanje svega nečoveštva proisteklo je iz nedostatka volje i snage da se išta učini. Onaj koji je hrlio u mraku na rovove, sada mirno gleda otimanje žene koju je želeo i otimanje krova nad glavom. Čoveku su oteli i ljubav i imovinu, a njemu, zahvaćenom dubokom rezignacijom, kao da je sve to svejedno.

Treća strofa, najmanja, sadrži sintezu saznanja i emotivnog iskustva, koji proističu iz sadržine predočene u prethodnim strofama. Prošlost ("do juče") je snažno naglašena, u njoj su samo slike poniženja ("pokorno sagib'o glavu") i sramote ("ljubio sram"). To je potpuni duševni i moralni poraz čovekov i njegovo konačno saznanje prave sudbine, koje ne nudi nikakv izlaz ili spasenje.

Četvrta strofa je vapaj poraženog čoveka. "Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!", uzviknuće lirski subjekt i oprostiće sve ono što je preživeo - i takav život, i životni porazi doprinose da se iskristališe Saznanje. Ali to Saznanje je saznanje poraza i bezizlaza, ono izaziva buđenje očaja i rezignaciju do apsolutne klonulosti:

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!

Ovi stihovi, neznatno promenjeni, javljaju se dvaput: u prvoj i poslednjoj strofi, na kraju prve i na kraju poslednje strofe. Okvirni položaj stihova sugeriše njihov smisao kao ključni, osnovni, smisao sadržan u poruci pesme. Ovde se poenta i poruka poklapaju - izviru iz istih stihova. Promene koje spomenusmo (ja sam željan zraka - samo još šaku zraka; i bele jutarnje rose - i malo bele, jutarnje rose) nisu slučajne, još manje su bez značenja. Dok se u prvom slučaju govori samo o "željan zraka", u drugom je to "šaka zraka" - sada je ta potreba konkretizovana i količinski čime se ističe. koliko se malo traži, koliko su male želje. "I bele jutarnje rose" ima svoj ritam sintaksičkog jedinstva izgovora, intenziteta i tona. Druga verzija, sa kraja pesme, "i malo bele, jutarnje rose" ima dve izmene. Pridev "bele" dopunjen je prilogom "malo", što konkretizuje iskaz: stvaranjem sintagme "malo bele" labavi se veza prideva "bele" i imenice "rosa" jer ona već ima uz sebe pridev "jutarnje", što nameće potrebu uvođenja zapete koja će skrenuti pažnju na navedenu labavost veze. Ovo diktira i ritam: zapeta sugeriše mali zastoj (pauzu) i ritam teče sporije, oba člana su naglašena.

Rekosmo da okvirni položaj stihova o beloj jutarnjoj rosi i šaci zraka nosi poruku pesme: to je protest protiv rata kao besmisla u kome je brat protiv brata i čovek protiv čoveka. Rat donosi krv, umiranje, stradanje, patnju i bol; on donosi rezignaciju, umor i klonulost. Rat razara ne samo materijalna dobra nego i psihu i moral čoveka. Tako je Dušan Vasiljev, pevajući posle rata, pevao protiv rata. Defetizam je bio opšte raspoloženje posleratnih pesnika i Čoveka.

Jezik i značenje - PONAVLjANjE je vrlo čest stilski postupak u ovoj pesmi: ja (7), čovek (2) u krvi do kolena (3).

JA označava lirskog subjekta, nosioca lirske priče. Javlja se u svakoj strofi, a u prve tri strofe nalazi se na početku prvog stiha čime naglašava individualni karakter ispovesti i protesta.

ČOVEK, sa velikim početnim slovom, označava opšteg čoveka, ljudsku zajednicu, čovečanstvo. Lirski subjekt u poslednjoj strofi pesme kaže Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! čime se odlepljuje od individualne unesrećenosti i pojedinačnog protesta i postaje deo čovečanstva koje je takođe pogođeno crvenim godinama Klanja. I Klanje je opšta nesreća kao i Saznanje - između pojedinačnog i opšteg nema razlike. Pesnički glas je uvek pojedinačan, ali je on istovremeno i glas Čoveka / čovečanstva.

Rečeno je već da pevanje Dušana Vasiljeva odlikuje požarna ekspresija, plahovit ton i očajnički temperament (M. Bogdanović). Doda li se tome pesnikov snažan doživljaj rata (poniženje, očaj, mržnja), jasno je da pesnički izraz mora da obiluje HIPERBOLAMA kao što su na primer: u krvi do kolena i mutno more bluda i kala.

Zanimljivo je da u pesmi o ratu nema reči rat. Lirski subjekt ne želi i ne može da izgovori tu reč jer mu je mrska a njeno spominjanje budi sumorna osećanja i jezive slike. Zato će se on poslužiti PERIFRAZOM, opisnim kazivanjem sa više reči, mesto da se kaže jednom koja postoji u jeziku: preživeo crvene godine klanja = rat.

Defetizam - Malodušnost, klonulost, neverovanje u pobedu (fr. defaite = poraz). Ovo raspoloženje izaziva demoralizaciju i dezorijentaciju u vreme ratova, revoluiija ili nekih političkih partija. Antiratno raspoloženje, osuda rata i ratovanja.

Dušan Vasiljev - Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli
i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov, -
i nemam volje - il nemam snage - da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagib'o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu -
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!

__________________________________

Dušan Vasiljev (1900 - 1924) jedan je od brojnih srpskih pesnika koji su rano oboleli od tuberkuloze i umrli ne uspevši da se do kraja ostvare kao pisci. Za život i sudbinu pesnika Vasiljeva značajna je i činjenica da se rodio u Kikindi u vreme kada je Vojvodina bila pod austrougarskom vlašću. Kao osamnaestogodišnji mladić postao je austrougarski vojnik i "brata sam zvao dušmanom kletim" i "gazio u krvi do kolena" - rat je ostavio teške rane na mladićevu dušu i posle rata, pevanjem o ratu i ratnim strahotama, pokušaće da se ispovedi i da sebi olakša bol. Zato je njegova lirika snažno obojena defetizmom.

Dušan Vasiljev je završio učiteljsku školu, ali nije uspeo da stekne solidnije obrazovanje: njegov nesumnjiv pesnički talenat ostao je nedograđen i nekultivisan. Počeo je da piše rano, u toku rata, kao šesnaestogodišnjak. Pisao je prozu, pokušavao sa dramom, ali je sve to bez veće književne vrednosti. Neposredno posle rata, sa pesmama utemeljenim na ratničkom iskustvu, razočaranju i defetizmu, Vasiljev se javlja u uglednim beogradskim časopisima kao što su Misao i Srpski književni glasnik što mu je donelo reputaciju kod čitalaca i kritike. Među prvima je počeo da peva defetističku poeziju koja osuđuje rat i prolivanje krvi nedužnih ljudi. Rat i ratna stradanja, uzaludnost ratovanja i prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje - to su najčešći motivi njegove poezije. Njegovo pevanje odlikuje bogatstvo osećanja i raspoloženja: bunt, protest, razočaranje, očaj, klonulost, nemoć. Ostavio je niz pesama snažnog emotivnog naboja, tople neposrednosti, ljutog protesta i dubokog razočaranja. U najbolje pesme ubrajaju se Čovek peva posle rata, Naraštaj, Plač Matere Čovekove, Pesma bune protiv boga, Bolnica, Suton.

Život mu je bio ispunjen nemaštinom i borbom za goli opstanak. U životu nije uspeo da ostvari mnoge svoje želje pa je s pravom književni istoričar Živan Milisavac svojoj studiji o pesniku Vasiljevu dao naslov Pesnik poraza (1952). Rano oboleo, rano preminuo, nije uspeo da objavi knjigu pesama - ostao je pesnik bez zbirke.

- Proživeo je kratak i dramatični život u epohi koja je donela nezabeleženo iskustvo globalne katastrofe. Kikinda i Temišvar kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, tragično iskustvo rata, sve će ga to mnogostruko preobraziti. Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju. Od Trakla, Hajma, Behera, do Bena ekspresionizam je mešavina utopizma i beznađa, vitalizma i obećanja i košmarnih slika spoljnog i unutrašnjeg sveta čoveka. Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera ili Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka. Najpoznatije njegove pesme su Čovek peva posle rata, Plač Matere Čovekove i Grob na severu. Napisao oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Dušan Vasiljev - Domovina 

Dušan Vasiljev - Plač matere čovekove

Dušan Vasiljev - Suton