Dragutin Dimitrijević Apis lektira

Dragutin Dimitrijević Apis

Dragutin Dimitrijević Apis

 

Vojnik po rođenju

 

Disciplina, urednost i odgovornost su osobine koje su Dragutina krasile tokom čitave oficirske karijere. Nadimak Apis dobio od drugova u školi

 

PETOG avgusta 1876. godine u oronuloj prizemnoj kući od ćerpiča, u Cetinjskoj ulici u Beogradu, rođen je Dragutin Dimitrijević Apis. Još u školi je, zbog kršne konstitucije i izuzetne energije, od svojih drugara dobio nadimak Apis, što na grčkom znači "pčela", a na egipatskom "bik".

Samo tri dana ranije, tačnije 2. avgusta 1876. godine, rođen je još jedan dečak, jedini sin kneza Milana Obrenovića, princ Aleksandar Obrenović.


Baš te godine, kada su rođena dva srpska dečaka o kojima će još dugo govoriti istorija, krajem juna, malene Srbija i Crna Gora su objavile rat silnom Otomanskom carstvu. Pošto su trpele stalne poraze, mladi knez Milan Obrenović obratio se velikim evropskim silama da posreduju u sklapanju primirja.

 

Krajem 1877. godine Srbija je opet zaratila sa Turskom kao saveznik Rusije. Na Berlinskom kongresu 1878. priznat joj je pun suverenitet i nezavisnost, ali je potvrđena potpuna zavisnost od Austrougarske. Umesto nagrade što se pokorio Beču, Milan Obrenović je postao kralj Srbije 1882. godine.

 

U MEĐUVREMENU, u senci političkih dešavanja, u veoma siromašnoj porodici, odvijao se život malog Dragutina T. Dimitrijevića Apisa. Kada je dečak imao samo pet godina, teško mu se razboleo, a zatim i umro otac, kojeg Apis kasnije skoro nikada neće spominjati. Dalje će se o malom Apisu, njegovoj majci, drugoj sestri i baki brinuti njegova odrasla sestra Jelena koja se zaposlila kao učiteljica u Kraljevu, gde je Apis i započeo osnovnu školu. Potom Jelena biva premeštena u Niš, a Apis tu završava osnovnu školu i započinje klasičnu gimnaziju.

 

Verovatno se tu, u Nišu koji je bio pun vojnika koji su opčinjavali malog Dragutina, kod njega i rodila misao o vojničkoj karijeri. Takva težnja dečaka da se dokaže kao muškarac je i razumljiva s obzirom na to da je odrastao okružen ženskom ljubavlju i pažnjom.

 

Inače, uvek je završavao školsku godinu sa odličnim uspehom i bio je omiljen i među drugovima, a i među nastavnicima.


Jelena se verila sa Živanom Živanovićem, zatim su se venčali u Nišu, a odmah zatim i preselili u Beograd zajedno sa celom Jeleninom porodicom. Tu u Beogradu, u poslednjem razredu gimnazije, kada mu je bilo šesnaest godina, Dragutin donosi konačnu odluku da postane kadet u beogradskoj Vojnoj akademiji.


ZAKONOM od 1880. godine nekadašnja Artiljerijska škola pretvorena je u srpsku Vojnu akademiju.
Redovnim trogodišnjim školovanjem, nižom školom, oficiri su se obrazovali za sve vrste vojne službe. U tu školu su upisivani mladići dobrog ponašanja od šesnaest do dvadeset godina. Momci poput Dragutina su morali da polažu strogi prijemni ispit iz matematike, istorije, geografije, prirodnih nauka, književnosti, stranih jezika i crtanja. Disciplina, tačnost i urednost su osobine koje je Apis pokazivao kroz celu karijeru, a i koje je Akademija zahtevala od svojih učenika.

 

Pokazao se kao sposoban i vredan kadet i nižu školu je završio 1896. godine kao šesti u svom razredu. Dok je Apis pohađao prvu godinu Akademije, sedamnaestogodišnji Aleksandar Obrenović je iznenada u aprilu 1893. godine, zbacio namesnike, raspustio Skupštinu, čiji je predsednik bio Apisov zet, i zaveo apsolutističku vladavinu. Aleksandar se tim postupcima pokazao još tvrdoglavijim i samovoljnijim od svoga oca, pa je u narodu postao najomraženiji Obrenović. Pošto je uobrazio da ima ogromnu moć, prezirao je narod, potcenjivao njegove vodeće političare, menjao vlade, raspustio je političke stranke i stvorio veoma lošu političku klimu u Srbiji.

 

Majski prevrat

 

U noći između 28. i 29. maja 1903. zaverenici likvidirali kraljevski par Obrenović. Tokom borbi u dvoru, Apis teško ranjen

 

ZBOG teretnih političkih prilika u Srbiji, Apis je čak ozbiljno razmišljao da napusti Akademiju.
Međutim, kralj Milan koji se vratio iz prignanstva poklonio je veliku pažnju vojnoj reformi i tako podstakao Apisovu karijeru. Milan je bio glavnokomandujući u srpskoj vojsci i stvorio je privilegovani oficirski sloj u društvu od kojeg je hteo da napravi glavni oslonac apsolutizmu svoga sina. Potporučnici tek izašli iz Akademije su komandovali četama, a mladi oficiri bataljonima i pukovima.
Apis je 1896. godine završio niži tečaj Akademije i postao je potporučnik u Sedmom pešadijskom puku u Beogradu. Služio je kao vodnik, a zatim i kao instruktor u podoficirskoj školi više od godinu dana.

 

Dve godine kasnije upisao je viši tečaj Akademije za general-štabnog oficira i bio je unapređen u pešadijskog poručnika već 1899. godine. Dragutin T. Dimitrijević Apis je bio predani borac i narodni revolucionar. Želeo je da ujedini sve Srbe u Veliku Srbiju ili Jugoslaviju.


MLADI poručnik Dimitrijević je postao značajna ličnost pošto se kralj Aleksandar 1900. godine oženio Dragom Mašin. Zbog nedostojnog braka srpskog vladara sa starijom ženom sumnjive prošlosti i zbog poniznog stava kralja Aleksandra prema neprijatelju, Austrougarskoj, Apis i mladi oficiri imali su za cilj da uklone kraljevski bračni par Obrenović i da prekinu politiku vazala prema Beču koju su oni zastupali.

 

Avgusta 1901. godine, u kući poručnika Antića, Apisovog prijatelja, sastala su se sedmorica organizatora vojne zavere. Apis je napravio plan da se kralj i kraljica ubiju na njen rođendan 11. septembra u restoranu "Kolarac" na rođendanskom balu, međutim, kralj se nije pojavio.


Drugi plan je bio da likvidiraju kralja na vojnim manevrima u blizini Uba, ali i ta varijanta je propala.
Loše stanje u vojsci se sve više pogoršavalo, oficirske plate su kasnile mesecima, a vojska je bila slabo obučena, neredovno plaćana i gladna. Zaverenici su odlučili da napadnu kraljev dvor u noći između 28. i 29. maja 1903. godine, što je i učinjeno, kralj i kraljica su izdahnuli oko četiri časa ujutru 29. maja 1903. godine.


Kapetan Apis je te 1903. godine rekao:

 

- Ubistvo kralja naneće veliku štetu našem ugledu i ugroziće mir u zemlji i inostranstvu. Ali vreme će pokazati da to nismo učinili iz niskosti i mržnje, već u interesu države.  

 

PRI upadu u dvor u noći između 28. i 29. maja 1903. godine, Apisa je teško ranio kraljev gardista. Nedeljama se borio za život, i zahvaljujući svojoj snažnoj konstituciji i nepokolebljivom duhu stao na noge.

 

Zaverenici su osvojenu vlast prepustili političarima i novoustoličenom kralju Petru Karađorđeviću, a Apis je celu deceniju imao vodeći uticaj u vojnim poslovima Srbije. Napori da se ujedine svi Srbi bili su osuđeni na propast i da bi ublažili opšte obeshrabrenje i beznađe, nekoliko srpskih oficira i civila, maja 1911. godine osnivaju borbenu organizaciju Ujedinjenje ili smrt, u narodu nazvanu Crna ruka.

 

Na opšte nagovaranje Apis uskoro postaje vođa Crne ruke. Obrazlažući rodoljubive ciljeve svoje organizacije, Apis je dobio punu podršku ministra inostranih dela, pa i cele vlade. Takođe je pridobio i princa Aleksandra Karađorđevića da pokloni veću sumu novca listu Pijemont, glasilu Crne ruke. U jednoj izvidničkoj misiji u Albaniji, Apis je dobio tešku bolest, pa iz tog razloga nije mogao da učestvuje u balkanskim ratovima 1912-1913. godine. Krajem 1913. godine potpukovnik Apis je postavljen za šefa Obaveštajnog odeljenja srpskog Generalštaba. Njegovi agenti, na čelu sa Radetom Malobabovićem, prikupljali su na teritoriji Austrougarske obaveštenja koja su mnogo značila za srpsku Visoku komandu.

 

Strah regenta

 

Regent Aleksandar je zazirao od Apisa i "crnorukaca", pa je skovao plan da se oslobodi te organizacije, pre nego što se vrati u Srbiju

 

MAJA 1914. godine Apis je bio na čelu otpora koji su oficiri pružili ministru unutrašnjih poslova Stojanu Protiću zbog uredbe kojom je civilna vlast dobila prednost nad vojnom u tek osvojenoj Makedoniji. Tako je počela ogorčena bitka za prevlast sa radikalskom vladom i princom Aleksandrom Karađorđevićem koji je u junu te godine postao princ regent.


Prinčevi prijatelji, na dvoru i u vojsci, obrazovali su "Belu ruku", organizaciju koja je trebalo da se suprotstavi velikom uticaju koji je imala Apisova grupa. Za vreme Prvog svetskog rata, Apis je učestvovao u nekoliko ključnih bitaka, u povlačenju Srba kroz Albaniju i u mnogo borbi Solunskog fronta. Već tada su mnogi članovi Apisove grupe izginuli i ona je bila vidno oslabljena. Odmah pošto je postao regent, princ Aleksandar je planirao da izbaci Apisa i njegove istomišljenike iz Vrhovne vojne komande i sa svih značajnih položaja u vojsci. Ta odmazda je počela uklanjanjem Apisa iz Vrhovne komande i nastavila se na Krfu i u Solunu tokom 1916. godine. Te godine su se Aleksandrov dvor i radikalna vlada svom snagom pripremali za obračun sa Apisovom grupom. Plašili su se da to ostave za Srbiju, jer bi u Srbiji Apis imao podršku u javnosti i opoziciji, a i podršku zakona i suda.

 

NA Krfu, pa i u Solunu, stvorili su policijski sistem uprave, koji je kasnije nazivan solunskim režimom i koji je imao stotine špijuna i doušnika za prikupljanje informacija protiv Apisove grupe. Sve te aktivnosti usklađivali su Živković i Kostić, vođe "Bele ruke", koji su bili i u "Komitetu desetorice za likvidaciju pukovnika Apisa".


Srpskom policijom u Solunu rukovodio je ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović Patak, a taktikom, njenim operacijama Kosta Tucaković. Kada su propali napori Svete Jakšića da obrazuje jednu oficirsku vladu, princ Aleksandar i premijer Pašić su naredili da se Apis uhapsi. Apisu su već tu mnogi prijatelji okrenuli leđa. Mnogi su stekli unapređenja i odlikovanja u proteklim ratovima i želeli da ih zadrže, a neki su umorni od neprestane borbe želeli da se odmore, što uz Apisa nikako nije bilo moguće.


Apisovo hapšenje usledilo je posle više meseci upornog rada "Odbora desetorice...", u selu Voštarane, 15. decembra 1916. godine.

 

SUĐENjE Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovim drugovima i istomišljenicima započelo je 20. marta 1917. i potrajalo puna dva meseca, sve do 23. maja 1917. godine. U 82 polujavna iskonstruisana pretresa, tokom kojih je svedočilo više od stotinu svedoka, uglavnom onih koji su teretili optužene.
A na optuženičkoj klupi je, osim Apisa, bilo još deset pripadnika "Crne ruke": pukovnik Milovan Milovanović Pilac, pukovnik Čedomir Popović, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, general Damjan Popović, potpukovnik Vitomir Cvetković, potpukovnik Velimir S. Remić, pukovnik Radoje Lazić, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić.


Ishod sudskog procesa se znao još na samom početku, jedino je visina kazni ostala nepoznanica.
Solunski proces je, u suštini, bio rezultat unutrašnjih borbi između vojnih i civilnih struktura na najvišem niovu. Bio je to, zapravo, obračun između Dragutina Dimitrijevića i prestolonaslednika Aleksandra, koji je u uticajnom Apisu video opasnost i po sebi i po krunu. U takvim okolnostima, dakle, ishod suđenja bio je sasvim izvestan.

 

Posle završetka poznatog Solunskog procesa protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i njegovih ljudi, osuđenih na smrt zbog veleizdaje i pokušaja ubistva princa Aleksandra Karađorđevića nisu poznate mnoge stvari u čitavom predmetu. Istorija je uglavnom prihvatila tezu da je to bio politički obračun regenta sa najmoćnijim čovekom u vojsci. Apis je smatrao da je osuđen na smrt zato što je upleo u politiku i otišao predaleko. Dejvid Mekenzi, kanadski istoričar drži da je u pitanju Apisovo otkriće da će srpska vlada u velikom beznađu i rasulu potpisati separatni mir sa Austro-Ugarskom. On je kao vrsni obaveštajac to saznao i postao trn u oku političarima, vojnom vrhu i princu Aleksandru.

 

Apis je tvrdio da su za osudu kriva dva čoveka. Prvi je pukovnik Petar Živković, onaj isti oficir koji je njemu i njegovim ljudima otvorio dvorsku kapiju 1903. godine kada su pošli da ubiju kraljevski par Obrenovića. Petar Živković će kasnije biti na visokim položajima. Pred novi rat biće jedno vreme degradiran zbog homoseksualne afere, ali će mu vratiti čin usled slabih dokaza. Za vreme Drugog svetskog rata biće jedno vreme komandant jugoslovenskih snaga na Bliskom istoku i veliki poštovalac generala Draže Mihailovića o kome se u dokumentima izražavao samo u pozitivnom tonu, pa čak i kada se njegova zvezda gasila. Komunisti će ga prvenstveno zbog šestojanuarske diktature u odsustvu osuditi na smrt.


Drugi je bio ministar unutrašnjih poslova u vladi Nikole Pašića – Ljuba Jovanović, zvani Patak, baš kao i četnički komandant Timočkog korpusa, ali s njim nije imao nikakve veze. Apis je do poslednjeg časa verovao u regenta. Čak i kada su vojnici punili puške pogledom je tražio da se pojave kola i da se saopšti da je pomilovan. To se nije desilo.

 

Kada je reč o istorijskom aspektu, ličnost pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa je vrlo konfuzna. Njega su koristili i nacionalisti i komunisti. Nacionalisti smatraju njega četnikom, zbog organizacije Sloboda ili smrt, koju je Radom Malobabićem i Ljubom Vulovićem oformio.


S druge strane, komunisti ga posmatraju kao revolucionara i Jugoslovena, jer se suprostavljao diktatorskom režimu velikosrpske političke klike, želeo je promene i vikao je u samrtnom času da živi Jugoslavija - kako doslovno kaže Vladimir Dedijer. To je jedan razlog zašto su odobrili njegovu rehabilitaciju. Drugi je taj da su želeli da se obračunaju sa dinastijom Karađorđević koja je po njihovim mišljenjima odgovorna za njegovu smrt.

 

Šta je zapravo dovelo do pokretanja vojno-sudskog postupka protiv pukovnika Apisa i drugih u Solunu?


U malom selu Ostrovo dok se regent vozio kolima začuo se jedan pucanj iz puške. Da li je taj pucanj išao ka regentovim kolima, kako je sud utvrdio, ili je to neko namerno ispalio metak da bi postupak i predstava počeli – to do dana današnjeg nije poznato. Ipak, ono što je poznato jesu poslednji sati pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, koji su pedantno zabeleženi po pravilima srpske vojne službe.

 

PRED OTVORENIM GROBOM - JUNA 1917

 

Svršena je stvar... Od Vojnog suda osudili su me sa drugim na smrt... Tako ja sada stojim pred otvorenim grobom i ne znam koliko ću još časova biti na ovom svetu... Ja umirem nevin... Uveren da je moja smrt m smrt mojih drugova potrebna za dobro Srbije.


Apis Milanu Živanoviću, 12/25 juna 1917.

 

Oficirski zatvor u Solunu, 12. juna, uveče: Apis je bio strahovnto napet u očekivanju odluke princa regenta. Te večeri, kako je zapisao komandant zatvora kapetan Milan Stojković, Apis ga je zvao u svoju ćeliju nekoliko puta i raspitivao se o presudi. Pošto je završio svoj testament, Apis se uzbuđeno šetao po ćeliji, ali Stojković ništa nije mogao da mu kaže:

 

Noćas neće stići nikakva odluka, zaključio je Apis. Večerao je malo i rano legao, tako da kad sam sa sveštenikom ušao kod njega, u jedanaest sati noću, već je čvrsto spavao. Probudio sam ga, i on se podigao i seo u postelji.

 

Apis se prvo iznenadio, videći da je otac Zdravko Paunović došao zajedno sa kapetanom. A onda mu je odjednom postalo sve jasno. Njegove najcrnje slutnje su se obistinile: regent Aleksandar mu je potvrdio smrtnu presudu. Ali Apis je toplo stegao ruku starome svešteniku, i Stojković ih je ostavio nasamo. Sve do tog časa Apis se nadao da će princ regent preinačiti smrtne presude koje je Niži vojni sud u Solunu izrekao njemu i njegovim prijateljima i koje je, najvećim delom, Viši vojni sud potvrdio, I da će ih osuditi na robiju. On se već ispovedio ocu Makariju pa zašto je onda otac Paunović tako kasno došao u njegovu ćeliju?


Zar će presuda biti izvršena već ove noći? Apis nije znao da je organizatorima Solunskog procesa bilo preko potrebno da dobiju priznanje krivice od trojice osućenika na smrt: pukovnika Dimitrijevića Apisa, majora Ljubomira Vulovića i Radeta Malobabića. Ali otac Makarije, koji ih je ispovedio, oštro je odbio da oda ono što je čuo na ispovesti. Srpski Krivični zakon je nalagao da pre izvršenja smrtne presude sveštenik mora da ispovedi osućenike, pričesti ih, prati ih do gubilišta i održi službu na njihovim grobovima. Pošto se otac Makarije pokazao tvrdoglav pukovnik Milan Dunjić, komandant solunskog garnizona, po naredbi je poslao starog Paunovića, koji je pristao da o svemu izvesti vlasti.


Otac Paunović počeo je svoj izveštaj o poseti Apisu: Soba je velika,otvorenih vrata, dobro osvetljena lampom nasredini. Dragutin (Apis) nije primetio da smo ušli. Ležao je na postelji, lica okrenutog prema tavanici. Jedan oficir (Stojković) išao je ispred mene, prišao njegovoj postelji i rekao: Gospodine pukovniče!


Naglo skočivši, pukovnik Apis je svešteniku stegnuo ruku obema svojim, pripeo mu stolicu i zamolio ga da sedne. Zašto je Paunović došao tako kasno? Kada je sveštenik objasnio, Apis mu je toplo zahvalio:


Znači, osudili su pas, aln ie znam kakve će koristi imati kad nam uzmu život i glavu. Znate li da li je Kruna potvrdila naše presude, i da li će nas streljati sve i kada, i da li su bar neki od nas pomilovan?


Paunović se pravio da ne zna.

 

„Ali, svakako", usprotivio se Apis, „presuda je morala biti potvrćena pre nego što su vas pustili da noćas dođete k nama. To znači da će nas sutra streljati... Da li ste već posetili ostale?"
„Samo Vulovića i Malobabića," odgovorio je Paunović. „Znači da smo nas trojica propali'", uzviknu Apis.


Paunović je znao da je nekoliko drugih oficira koje je solunski sud bio osudio na smrt pomilovano, ali mu je poverio da će posetiti sve osuđene oficire. Znajući koliko je Apis potresen što će njegovi prijatelji "crnorukci" biti streljani zbog njega, srpske vlasti su htele da ga do kraja drže u neizvesnosti. Međutim, Paunovićeva izjava da je posetno samo Vulovića i Malobabića ubedila je Apisa da će samo njih trojica stati pred streljački vod. "Što manje, to bolje; eto, tako ja računam", reče Apis, "Dakle, smrt je tu!... To znači da je trebalo da poginem u ratu, aln Bog to nije dozvolio, nego je hteo da ovako izgubim glavu, verovatno u interesu Velike Srbije i Jugoslavije. Pa, dobro, kad je već tako, umreću mirno i drage volje. Verujte mi, gospodine", nastavio je, hvatajući snažno sveštenika za ruku, "naše su namere, želje i delovanja bile dokraja rodoljubive, ali govna su nam se uvukla u organizaciju... I tako je sve pošlo naopako". Neki članovi Crne ruke su zaista bili zgrešili. Kad su ti đavoli umešali prste, sve je krenulo naopako i evo kako smo završili...

 

"Da su vam namere bile isključivo rodoljubive", bunio se Paunović, „dela bi vam bila velika i svetla. Zašto ste, onda, sve radili tajno, pobućujući strah i sumnju? Zašto je Ujedinjenje ili smrt! još od svog postanka bilo strašilo i vukodlak? Zar ta tajanstvenost nije mnoge navela da uđu u mračni lavirint, rukovođeni sebičnim i nedostojnim ciljevima, pretvorivši tako rodljubive snove u prah?"
Apis je pokušao da objasni:

 

Ali drukčije nije moglo da bude... Već smo bili prolili krv i sproveli prevrat od 29. maja (1903). I kad smo videli da smo pogrešili, mislnli smo da ubuduće sve radimo tajno. A pošto je stvar gotovo propala, jer su nas neki drugovi izdali, još važnije je postalo da sve bude tajno i oprezno. Ali nikada nisam verovao da će nam se suprotstaviti (Nikola) Pašić i Stojan Protić i Radikalna stranka" Zašto su se vođe radikala okrenule protiv zaverenika? Pitao je Paunović. I zašto ih Apis osuđuje?

 

Radikali, kazao je pukovnik, u početku su odobravali majski prevrat 1903, Njime je srušena vlast Obrenovića i suparnička dinastija Karađorđevića je došla na srpski presto a radikali na vlast. Zatim su se posvađali sa zaverenicima iz 1903. godine, proganjali ih i pokušavali da ih uklone na svaki način.

 

Pošto nisu bili u stanju da smisle nešto drugo, morali su da nam pripišu pokušaj ubistva i tako prouzrokuju našu smrt. Zato najviše osuđujem Pašića i Protića, jer od njih tako nešto nismo očekivali. Oni su dugo patili i bili proganjani u vreme Obrenovića, trebalo je da nam pomognu i da nas opravdaju pred sudom.

 

Apis i njegovi prijatelji su verovali da su ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović Patak i njegova policija zakuvali čitav Solunski proces.

 

Zašto je Rade Malobabić doveden u vezu sa Crnom rukom upitao je sveštenik. Apis je objasnio da je Rade bio odani tajni agent Srbije u Bosni i Austriji; vlasti su ga optužile da je pucao na regenta Aleksandra da bi mogle da osude na smrt vođe "Crne ruke".


Zato mi je savest čista i mogu mirno da umrem. Ja sam dobar u duši, kao i moja pokojna majka, Bog da je prosti, i zato nikada nikome nisam naneo zlo. Umreću mirno, naročito ako i kada to zahtevaju interesi Velike Srbije i Jugoslavije.


Paunović je primetio da mora posetiti i druge osuđene oficire. Ponudio je Apisu da se prvi ispovedi i pričesti. Apis je odvratio da se odavno nije pričestio i da neće ni tada. Nikom nije naneo zla. Ućutali su i Apis se zamislio. Kao sveštenik prijatelj njegovog ujaka Paunović je mislio da ipak treba da ga ispovedi? Sveštenik je, kako kaže, tada održao čitavu propoved; ne bi li ubedio Apisa da se ispovedi i pričesti.


Apis je zamolio sveštenika da njegovom sestriću uruči njegovo oproštajno pismo i zapisnik njegovih izjava na sudu. Sveštenik je prihvatio da mu ispuni tu želju ako dozvoli kapetan Stojković. Pozvali su kapetana i Paunović mu je pročitao delove Apisovog oproštajnog pisma. Rekavši da nema potrebe da sve čita, Stojković ga je vratio Paunoviću i dozvolio mu da ga preda Apisovom sestriću, Milanu Živanoviću. Svežanj listova sa beleškama Stojković će predati solunskom komandantu, pukovniku Dunjiću. Apis je svoj testament i ostale lične stvari ostavio na stolu.

 

Pismo pukovnika Apisa Milanu otkriva šta je osećao kada je saznao da je Viši vojni sud potvrdio smrtne presude za njih sedmoricu. Preostalo mu je samo nekoliko sati života:


Sve te časove ja posvećujem našim milim u Srbiji i tebi, moje milo dete. U mislima sam sa Vama i sve Vas grlim. Opraštajući se s tobom, a preko tebe sa svima našima u Srbiji, ja te molim, da ih sve kad dođe taj sretan trenutak da ih ponovo vidiš, zagrliš i izljubiš i da ih uveriš, koliko sam ih sve silno voleo i koliko sam im želeo svaku sreću i dobro.  

 

Misleći na smrt koja mu se bliži i one koji su za nju krivi, Apis je pisao:


Ja umirem nevin. Našli su da smo krivi i da smo zaslužiln smrt. To je politika i iz razloga čisto unutrašnje politike mi moramo da idemo sa ovoga sveta. Ja ću umreti mirno i čiste savesti. Neću osećati nikakav bol pošto umirem od srpske puške, uveren da umirem samo zato što su nadležni našli da je moja smrt i smrt mojih drugova potrebna za dobro Srbije, a za to dobro ja sam uvek bio gotov da svoj prolazni život zemaljski dam. I najzad doće momenat da se i taj život da i ja ga rado dajem.


Uveravajući sestrića da se može ponositn svojim ujakom, Apis je naglasio i Milanove teške porodične obaveze:


Nadam se da me ti dobro znaš i poznaješ, pa da ćeš biti i uveren da je tvoj ujak bio ispravan čovek, dobra srca, dobre duše, i neizmerno oduševljeni Srbin, koji je verovao u bolju budućnost Srpstva i Jugoslovenstva. Tako je verovao i sa tom svojom je verom i otišao sa sveta, I ti budi i ostani uvek dobar i čestit čovek i ispravan Srbin. Uveren sam da ćeš ti živeti u srećnijim danima i da nećeš imati potrebe da se boriš onako kako smo se mi borili za Srpstvo. To mi daje nade, da ćeš se u svom životu moći posvetiti više našim milim i da ćeš moći mirnije raditi za dobro svoje i naše porodice.  

 

Milan mora da čuva i brani njene žene i decu dok se sam bude spremao za plodonosan životni put. Da li je možda ovaj deo pisma naveo one koji su isplanirali Apisovu smrtnu presudu da ga njegovom sestriću ne uruče:

 

Ja zaista umirem nevin. U budućnosti, ako budeš smatrao da treba, možeš potražiti načina da to i potvrdiš. Kad uslovi budu opet u redu i strasti se smire, možeš pokušati i zakonskim putem da potvrdiš našu nevinost. Za nas to neće imati značaja, ali ti, ako budeš želeo, moći ćeš da pokušaš. U dvorskim dokumentima ima tragova i lako ćeš moći da nađeš put kojim treba da kreneš da bi potvrdio našu nevinost. Ne ostavljam ti ovo u amanet kao obavezu, već samo da ti skrenem pažnju, tako da znaš.


Na neki način je mladi Milan otkrio ujakovu želju za rehabilitacijom, iako su je oni koji su ga osudili ljubomorno krili. Milan će veliki deo svog žnvota posvetiti naporima da skine ljagu sa ujakovog imena.

 

Apis je opominjao Milana da „zagrli moju dragu sestru koja me je očuvala i odnegovala" i da se zahvali ostalim članovima porodice ,,na neizmernoj njihovoj ljubavi prema meni... Da poljubim našem dragom tati ruku i da ga zamolim, da veruje, da sam ga uvek voleo i poštovao kao svoga oca."


Sada će i on krenuti putem kojim je pre njega otišla njegova majka, Jovanka, "koja me je naučila da budem dobar". Sigurno će na onom svetu sresti sve svoje preminule rođake i prijatelje „koji su mi život na zemlji učinili milim i koji me rado čekaju ponovo u svoje društvo. Moj ovaj put u večnost mnogo mi je lakši kad znam da idem tamo, gde su svi oni još ranije otišli." Ali je ipak strašno patio što ostavlja žive, naročito „zato što nemam mogućnosti da vas sve lično još jednom vidim i zagrlim
Apis je završavao:


Ja duboko potresen našim rastankom tebe, moje milo Milanče, grlim i ljubim svom ljubavlju, svom dušom svojom i svim srcem svojim. Poslednja moja želja za sve Vas je želja da budete srećni i da moju tragičnu smrt primite mirno, kao što ja mirno i čiste savesti idem sa ovoga sveta.


Otac Paunović je ovo značajno pismo zadržao i nije ga predao, što ostavlja gadnu mrlju na njegovom imenu. Zbog straha, servilnosti ili slabosti, tek on je poslušao one koji su mu dali taj nedostojni zadatak, a ne svoju savest i Boga u koga je verovao.

 

Napustivši Apisa, Paunović je otišao u kancelariju dežurnog oficira toliko umoran i nesrećan da se jedva držao na nogama. U trenutku kad je izlazio iz te kancelarije, ostali osuđenici su napuštali drugu prostoriju u kojoj ih je solunski komandant, pukovnik Dunjić, upravo obavestno da su im smrtne kazne preinačene u kazne zatvora.


23:55 časova. U prostoriji za zatvorske čuvare dekret princa regenta, kojim su presude Višeg vojnog suda preinačene, saopštene su ostalnm osuđenicima na Solunskom procesu.10 Saznanje da su pomilovani, izazvalo je veliko uzbuđenje među pomilovanima. Neko je viknuo: „Živeo prestolonaslednik!" Major Velimir Vemić, prvobitno osuđen na smrt, glasno je izjavio: „Želim da život koji mi je preostao iskoristim da bih dokazao svoju nevinost i da sam zaslužio pomilovanje."

 

Pomilovani su obavešteni da sutradan mogu svoju zahvalnost poslati princu Aleksandru. Nakon šest meseci zatočeništva mogli su da razgovaraju, da se slobodnije kreću i da primaju posete.

 

Apis o pomilovanju ostalih osućenika nije bio obavešten. Oko 23:30 časova pozvao je kapetana Stojkovića, a ovaj mu je poslao svog zamenika, poručnika Josifa Protića, koji je još ranije bio pod Apisovom komandom. Protić je zatekao pukovnika kako sedi za stolom i puši. "A, tu si, dragi Protiću!" uzviknuo je ljubazno Apis i ponudio ga cigaretom. „A gde je dragi Stojković, hoćemo li ga videti?"

 

"Kapetan je zauzet", odgovorio je Protić, „ali će ići s vama do gubilišta."

„E, pa, dragi moj sokoliću, ja sam igru definitivpo izgubio. Svršeno je." Apis je uzbuđeno nastavio: „Eto, vidiš, ja sam miran... kao dete, nimalo ne strepim. Molim te, zapali. Ja mnogo pušim, jer ovo mi je poslednji put." Pošto je Protiću zapalio cigaretu, Apis nastavi:


Još ću nešto da te zamolim, da mi učiniš... Pozdravićeš Ljubu Patka (ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović) i reći mu da sam ja poručio i kazao da priznajem da je dobio igru... Ali neka pazi, ako je pogrešio, ispaštaće i njegova deca i njegovi unučići. Ja se na njega, Protiću, ne žalim... Nije mene on izneverio. Ne. Mene su moji stari prijatelji napustili i zaboravili.  

 

Apis je zamolio Protića da njegovom sestriću preda njegovu poslednju volju i svežanj pisama i dokumenata. „Znam da sve to moraš pokazati (vlastima). Ono što ostane, daj mom dragom sestriću da se seti ujaka. Ja drugog potomka nemam." Zatim je Apis dao Protiću i svoje najmilije ratno odlikovanje, Karađorđevu zvezdu:


Ja znam da će me pre streljanja degradirati, skinuti činove, kokardu sa kape, poskidati ordenje...  ali neću da idem na pogubljenje sa ovim ordenom. Vi ste oficir, i zato vam ovo dajem za uspomenu, jer ne želim da ode mojoj porodici. Časno sam taj orden zaradio i časno sam ga nosio, ali pošto sam se kasnije počeo baviti ovim nesrećnim političkim i zabranjenim stvarima, nedostojnim stvarima po njihovom mišljenju, mislim da me sada ne smatraju više dostojnim oficira, i zato ne želim da ovo nosim na svoje poslednje putovanje. Zadržite ga.  

 

Apisova torba za akta i tabakera ostaće kapetanu Stojkoviću. Protić je obazrivo obavestio Apisa da će krenuti na gubilište oko jedan čas po ponoći. Zatim je izašao, jer nije više mogao da izdrži u prisustvu osuđenog Apisa.

 

Tek što je prošao jedan čas po ponoći, Stojković je pošao po Apisa i zatekao ga kako hoda po ćeliji. Rekao mu je da je vreme da krenu. Umesto da obuče gornji deo uniforme, pukovnik ga upitno pogleda. Komandant Dunjić i ostali ih čekaju u prizemlju, obavestio ga je Stojković. Uzevši letnji koporan, koji nikada nije obukao u zatvoru, Apis neodlučno upita: "Hoćete li vi biti sa mnom? Kad je kapetan klimnuo glavom, Apis je brzo obukao koporan i zakopčao ga. Odjednom je promenio svoje nesigurno ponašanje. Smešeći se zamolio je za dozvolu da se oprosti od drugova koji ostaju u zatvoru i od stražara. Dok je to radno, Apis je delovao odlučno, ljubazno i sasvim prirodno. Ali onaj ko ga je dobro poznavao mogao je da zapazi da je ta mirnoća pomalo usiljena. Stojković je shvatio da se pukovnik još uvek nada pomilovanju u poslednji čas. Dole su ih već sačekali automobili. Apis i kapetan uđoše u druga kola, major Vulović i Protić u prva, a Malobabić i sveštenik Paunović u treća, svi u pratnji žandarma. Dok su ulazili u kola, Apis pokaza na komandnu tablu: "Nešto vam je tu polomljeno." Stojković sede pored Apisa, zajedno sa vodnikom straže, a zdesna mu je bio kapetanov ordonans. Apis se okrenu k njemu: A, to si ti, Vule! Pošteno je da se i ti sad malo odmoriš." Ali upozori vojnike: "Gađajte dobro!" Palio je jednu cigaretu za drugom, ali pušio je veoma mirno: „Da li ćemo daleko? Gde je to? Zašto idemo noću, kad vojnici neće moći dobro da vide i neće dobro nišaniti? Trebalo bi da sačekaju dok se ne razdani."


Stojković upita: - Zar ni sada nećete nekoga grditi?

Smejući se, Apis odgovorn: "Znate i sami da sam vam često govorio o tim ljudima; eto kako mi se zahvaljuju posle četrnaest godina, a bili bi prosjaci da nije bilo mene. Ali ako će to koristiti Velikoj Srbiji, neka bude. Pogledajte me, sasvim sam miran i ničega se ne bojnm. Nije ovo prvi put da stojim pred puškama; stajao sam pred njima i 29. maja (1903)." A onda, odjednom oštro, ironično; „Pozdravite Vemića; sramno se poneo. Već sa vam ispričao šta sam sve za njega učinio. Posvađao sam se sa prijateljima zbog njega, zato što sam verovao da je častan čovek."

 

Dok su izlazili iz Soluna, ništa se nije videlo. Malobabić, vezan lisicama, tužno je gledao pred sebe, držeći ruke sklopljene pred licem, kao da se moli. "Dobro poznajem Solun," reče on, i nastavi: „ali ne znam kuda idemo, iako mi se čini da smo na putu za Mikru." Bio je u pravu. Povorka skrenu sa puta za Mikru ka jednoj usamljenoj uvali.

 

Kad su stigli na raskrsnicu kod Bejas kule, Apis upita: „Koliko nas je? Ovo je zaista velika pratnja."

Kapetan Stojković objasni: „Vi, Vulović i Malobabić; ostali su pomilovani."

"Što manje, to bolje", odvrati sa olakšanjem Apis.

Malo kasnije Stojković primeti: „Čudi me da niste ništa napisali."

 

Apis odgovori: „Žao mi je što nisam imao vremena da napišem istoriju svoga delovanja, ali za to bi mi bile potrebne dve godine, Utrošio sam svoju snagu i energiju u svoj rad." Nagnuvši se ka Stojkoviću, pukovnik polako reče:


Jednom sam vam već kazao da sam možda pogrešio što sam u onom pismu i na saslušanjima rekao da sam planirao atentat u Sarajevu. Sada bih rekao da je to glavni uzrok moje smrti.


Osvrnuvši se na povorku automobila, on ironično primeti: „Tako vam je to noćas. Ipak, vidite da je taj cirkus zvaničan i svečan, ja i Radojlović!"

 

Povorka se zaustavila u blizinn gubilišta. Osućenici su sa pratnjom nastavili pešice još dvadesetak minuta mračnom uvalom. Poručnik Protić je išao prvi, za njim Vulović, hramajući bolesnom nogom, a za njima Apis i Stojković. Apis upita da li može da razgovara sa Vulovićem, i kad Stojković klimnu glavom, on se našali: "Kako napreduješ, Ljubo? Hoćeš li moći? Ovo ti je kao ratna noćna služba."

 

Major Vulović se požali: - Ama, Protiću, kuda nas to vodiš kroz ovu pustaru?

Apis dodade: - Gledaj, živi odlazimo u crni ponor.

Apis opomenu Stojkovića da ispriča njegovoj porodici kako je izgledao u tim poslednjim časovima. „Nemoj reći da si ti komandovao, već samo da si bno prisutan. Trebalo je nešto o tebi da im napišem, ali,.." on ućuta u pola rečenice, kao da je želeo da se požali na nekoga u vezi sa suđenjem i bliskim pogubljenjem. „Sve je to delo Ljube Jovanovića", nastavi Apis. „A pokušaj ubistva je istraživao i uredio Sotir Aranđelović. Tako kaži ako te budu pitali kad reše da nas rehabilituju. Ključ je kod Temeljka i Đorđa." Zatim Apis dodade: „Pozdravite Tucu i recite mu da povede računa o mom sestriću. Žao mi je tog deteta. Tako je suđeno, šta mogu?"


Kad su stigli na mesto odrećeno na pogubljenje, Vulović upita Apisa: - Ali, Dragutine, izgleda da smo samo nas trojica?

- Tako je, Ljubo, ostali su sigurno pomilovani, i ako je tako, dobro je.

 

Čekali su na mestu, određenom za gubilište. Prvi zraci praskozorja pojavljnvali su se na istoku. Protić pogleda na sat - bilo je oko 3:20 časova. Vod vojnika je obavljao pripreme pri svetlosti tri fenjera. Petnaestoro vojnika, određenih da izvrše streljanje, punilo je puške. Pukovnik Dunjić pregledao je tri rake koje su bile iskopane na brzinu i nevešto. Osuđenn oficiri stajali su na oko pola metra od tih rupa koje su zjapile preteći. U sredini svake bio je poboden kolac od šest stopa. Apis priđe potpukovniku Dabiću i upita ga da li je došao kao predstavnik vojnog suda. Dabić odgovori da će on glasno pročitati presudu. Apis i Vulović su nekoliko puta zahtevali da se pričeka do zore i da vojnici pažljivo nišane da im ne bi unakaznli lica. Uveravali su ih da će im tu želju sigurno ispuniti. Apis reče Dabiću drhtavim glasom: - Vidiš li, Ljubo, kakva me je nesreća snašla? Veruj mi, nevin sam!

 

Dabić odgovori da ga žali kao prijatelja i oficira koji je daleko korisnije mogao da služi svojoj otadžbinn, ali da mora umreti, jer zakon to traži. Očigledno obradovan, Apis prihvati tu ideju:


Molim te, kaži mojim prijateljima da ne žalim što ću umreti od srpskih pušaka zato što je to za Veliku Srbiju, čije ostvarenje sam želeo uskoro da vidim. Zaista, po tom zakonu ja sam kriv, i tako je moralo biti jer ja sam isuviše zategao odnose i morao sam pasti.


Dok su pripreme odmicale, tri osućena prijatelja, koja su se sastala posle šest meseci prisilne razdvojenosti, razgovarala su ili šaputala međusobno. Glasnim šapatom, koji je čuo i Paunović, Malobabić se žalio: "Vidiš li kud si me doveo?" Apis mu odgovorn: „Pa, da nisi ti bio s nama, možda ni mi ne bismo sad bili ovde."

 

Apis je dobio dozvolu od pukovnika Dunjića da govori sa ocem Paunovićem. Odmakli su se u stranu, i Apis je opet zamolio sveštenika da njegovo oproštajno pismo preda njegovom sestriću i da prenese njegovoj porodici da je do kraja mislio na sve njih. Tada priđe Vulović i predade ocu Paunoviću svoja pisma i poruke ženi.

 

Posmatrajući tri groba u mračnoj dubodolinn, Apis u šali reče Dabiću: „Zašto nam nisu izabrali bolje mesto, negde tamo gore, odakle se vidi more? Znaš, ipak treba nekakav dekor!"

 

Apis se još uvek dobro držao, primetno je Dabić, ali se mnogo izmenio; lice mu je pobledelo, a glas drhtao. S vremena na vreme je tešio Malobabića, i jednom mu je rekao: „Da si ostao u Kuršumliji, i ti i ja bismo ostali živi"

 

Sada su se sudije vojnog suda primakle stolu na kome je, s obe strane, stajao po jedan fenjer. Tri osućenika stajala su ispred njega, blizu svojih otvorenih grobova. U ime vojnog suda pukovnik Dabić, ogrnut dugim crnim ogrtačem, sa naočarima na nosu poče da čita dugačke presude. Čitao je brzo ali tečno, hladnokrvnim, ciničnim glasom. Lekar i sveštenik su stajali sa strane, a vojnici u velikom polukrugu. Osuđenici nisu pažljivo slušali - te optužbe su već čuli više puta. Apis je i dalje pušio jednu cigaretu za drugom. Sva trojica osuđenika tiho su se sašaptavali, smeškali i pogledali s ljubavlju jedan na drugog, kao bliski prijatelji, što su i bili. Jednom je Dabić opomenuo Malobabića što šapuće. Dok je čitao o pokušaju atentata na princa Aleksandra, osuđenici se sumnjičavo zgledaše kao da hoće da kažu: To se nikad nije desilo! Apis se poluglasno obrati Vuloviću: „Dok smo bili ujedinjeni i moćni, regent je hteo da nam bude vođa." Vulović hladno odvrati: „Apise, ne vredi da lupaš glavu zbog toga. Vojnički hici će to srediti." Usred čitanja Malobabić, mršav kao kostur, zamoli podignutim okovanim rukama da mu se skinu okovi. To je učinjeno.

 

Iznad severne ivice dubodoline, po rečima Brema, na drugoj strani mračne, visoke planine, mogao se videti tanki zračak svetlosti, Jedva čujna tutnjava dopirala je iz daljine kroz noć. „(Solunski) Front ne spava", primeti Apis. Oficiri za stolom, takođe, podigoše pogled i osluhnuše. „Francuzi su stalno na oprezu", primeti pukovnik Dunjić, „a Bugari, koje su doveli nakon poslednje bitke, umorni su i neće više da se bore. „Vulović reče: „Onaj mrtvac iz Sarajeva ima dugačke ruke. Pruža ih iz groba i sve nas hvata, jednog po jednog."

 

Apis izjavi:

 

Zavidim samo onome ko će svojim očima videti pobedu. I da sam dožnveo samo tu jednu jedinu stvar, pa bih morao da kažem da mi je život bio lep. Nikad, čak ni tamo, u večnosti, neću zaboraviti onaj decembarski dan 1914. kad smo ušli u oslobođeni Beograd. Narod na ulicama je vikao i plakao od radosti dok je kralj Petar, prolazio ulicama, autom prešao preko jedne zastave koju su Austrijanci ostavili i ušao u dvorac.  

 

„Bolje ne misli na to", posavetova ga Vulović. „Od tada smo mnogo pali. Nismo izabraln loše vreme da umremo.. . bolje je da ležimo dva metra pod zemljom gde nećemo slušati kuknjavu n očajanje."

Apis se usprotivi: „Ali nećemo čuti ni pobedničko slavlje".


Dabić prekide čitanje i zatraži vode. Dok je spuštao čuturicu koju mu je prineo vojnik, major Vulović mu se obrati: ,Imenjače, daj i meni." Kad se napio, Vulovnć se opet okrenu Dabiću: „Nadam se da nemaš sifilis". Dabić mu cinično uzvrati; „Sad ti je već kasno da brineš o tome". Vulović je bio uporan: „Sam đavo zna koliko sam bio zaražen na Krfu, ali ja hoću da uđem u drugi život zdrav na ovoj ćopavoj nozi." Oficiri prsnuše u smeh, a ni sveštenik nije uspeo da se uzdrži.

 

"Sada ćemo nastaviti sa čitanjem presuda", objavi pukovnik Dabić.

"Sad dolazi najdosadniji deo", zastenja Apis, „izmišljeni pokušaj atentata na princa regenta kod Ostrova."

 

I zaista, Dabić stade da čita; "Da biste ostvarili svoje planove, pokušali ste da ubijete princa regenta. Nameravali ste da ubijete predsednika vlade, ukinete Ustav i narodu oduzmete političku slobodu."

 

"Aha", primeti Apis, „ništa ne kažu o našem takozvanom pokušaju da neprijatelju izdamo srpski front." Vulović dodade: „Mudra braća. Dovoljno su čučali nad ovom presudom da bi na kraju izmislili nešto komplikovano."

 

Za vreme tog dugog čitanja, Apis je popušio preko četrdeset cigareta. Sa ukočenim osmehom na licu, izbacivao je prilično usiljene šale. Povremeno je pogledao na sve strane, kao da je nekog očekivao. Do kraja nije gubio nadu u pomilovanje. Apis je dao Protiću tri kutije cigareta da ih podeli vojnicima, ali čitanje se toliko bilo oteglo da je popušio sve svoje i morao je da uzme nekoliko od poručnika.

 

Konačno, u 4:30 časova. Dabić je završio sa čitanjem. Još uvek je bilo osetno sveže; rosa je padala, i jutarnji vetar udahnuo je hladnoću u dubodolinu. Vojnici su poustajali i počeli da se pljeskaju rukama po ramenima, da bi se ugrejali. Slabi plamičak fenjera se gasio. Dok je Dabić bučno zatvarao svoju torbu sa papirima, Apis zapita: „Je li vreme da se oprostimo?" Dabić klimnu glavom. Apis prvi, a ostali za njim, priđoše stolu i pozdraviše se sa oficirima. Apis stade ispred pukovnika Dunjića: "Ti si me uhapsio, Milane, ti si mi bio neprijatelj. Pripadaš onoj drugoj strani, ali ne zameram ti. Veruj mi, jer čovek ne laže kad se sprema da umre, ono što je pročitano je čista laž."

 

Pukovnik Dunjić mu steže ruku, obori pogled i ne reče ni reči, kao da se prećutno slaže sa Apisom. Ovaj, pak, priđe ocu Paunoviću da mu zahvali što im je pružio utehu. „Prekosutra je Vidovdan. Neka Bog da da Srbija uskoro proslavi taj dan ponovo na tek oslobođenom Kosovu polju." Pošto je zagrlio Paunovnća, Apis se maši za sveštenikovu ruku da je poljubi. Sveštenik se ustezao ali ga Apis zamoli: „Molim te, dozvoli mi da te poljubim kao što bih oca ili majku." Paunović mu dopusti da ga poljubi u ruku, a ostali osuđenici učiniše isto.

 

Zatim pukovnik Dabić naredi poručniku Protiću da ukloni sa osuđenika oznake čina. Protić im skide pletennce sa kapa, kokarde i epolete. Držeći za ruku Malobabića, koji je jecao, Apis se okrenu i reče: "Ovo je dobar Srbin i častan čovek; verujte mi, on nije kriv." Zatim, pogledavši u svog prijatelja, Apis reče: „Budi samo hrabar, Rade..." Malobabić ridajući pade oko Apisovog snažnog vrata i pritisnu mu lice na široke grudi. Rade je stalno držao oborenu glavu. Nije hteo da gleda kako se noć povlači pred danom dok se sunce dizalo iznad gornje ivice dubodoline.

 

Sada se sva trojica okrenuše. Sumorni sivi zid kamenoloma podsećao je na rascepljenu lobanju, kaže Brem, na kojoj se još uvek zadržalo nekoliko vlasi riđe kose, jer je sunce svojim rumenilom već oblilo žbunje na gornjem grebenu.

 

Nastupilo je vreme za rasplet. Oficiri iz pratnje privedoše osuđenike trima otvorenim rakama. Kad je stao ispred rake sa desne strane, Apis primeti: „I ovde po starešinstvu. Ja ću, kao viši oficir, stati sa desne strane da podnesem poslednji raport." Pošto se oprostio sa kapetanom Stojkovićem i stegnuo ruku Dabiću i Protiću, Apis prvi uskoči u svoj grob. Bled kao vosak, držeći u ruci nedopušenu cigaretu, izgledao je mlad, odlučan i snažan, sećao se Stojković. „Podsetio me je na nas, mlađe oficire, u turskom ratu. U prvim bitkama bili smo hrabri, prezirali smo smrt." Poručnik Protić priveza konopcem Apisa za motku u grobu, onako kako je zakon nalagao. Kad je već bio vezan, Apis se pobuni: „Ovaj grob mi je mali." Protić mu tada veza oči maramom, takođe po zakonu. Apis je protestovao: „Ali sad ne mogu više da pušim." Protić odgovori: „Samo ti puši i dalje." Vuloviću je poručiik Protić morao da pomogne da siđe u grob. Vojnici na rukama doneše Malobabića koji je zapomagao i spustiše ga u levi grob. Kad je jedan vojnik počeo da mu vezuje oči, Malobabić se pobuni: „Hoću da vidim sunce!" Apis mu reče: "Pusti ga, Rade. Tako mora po zakonu."

 

Beličasti zid kamenoloma postajao je sve svetliji, ali svetlost kao da se ustručavala da prodre u taj ugao dubodoline. Tajanstveni mrak se sporo povlačio pred svetlošću. Tri osuđennika stajala su vezanih očiju ispred gomile iskopane zemlje dok su se vojnici vraćali svome vodu. Apis je izgledao dirljivo, seća se Stojković, onako vezan za motku i sa maramom koja mu nije dobro pokrivala oči. "Taj izraz lica, tužan i upitan, s onim užasnim, staklastim pogledom." Kad su mu oči bile vezane, pukovnik Apis viknu: „Živela Velika Srbija! Živela Juloslavija!" Iz susednog groba oglasi se Vulović; "Živela Velika Srbija. Pozdravite nam decu kad budete otišli.. ."


Ali kapetan Stojković je već bio podigao sablju, a zatnm komandovao: „Pali!" Taj prvi plotun je odmah ubio Malobabića. Apisovo telo je klonulo na kocu, glava mu je visila oslonjena na levu ivicu groba. Krv mu je tekla iz moćnog tela, ali još uvek je bno živ. Vulović pomače levu ruku. Posle drugog plotuna, doktor potvrdi da su mrtvi." Apis je ležao opružen u grobu, seća se Protić, ruke su mu bile prekrštene a lice smireno i vedro.

 

Nijedan hitac ga nije pogodio u glavu; vojnici su uslišili molbe osuđenicima i dobro su nišanili. Protić je Apisu pokrio lice crnom maramom i stavio mu kapu na glavu; isto su postupili i sa drugom dvojicom. Grobove su zatrpali i sveštennk Paunović je očitao molitvu za pokoj duše. Vojnici su tada uzeli svoje puške i odmarširali. Lešinari su uz krike kružili iznad uvale.

 

"Što je bilo - bilo je", mirno reče jedan oficir, pre nego što se okrenu da ode. „Mi smo im smrsili konce. Ako jednog dana dopadnemo šaka Apisovim prijateljima, neka i oni nama urade to isto."
Svi prisutni, primetio je Paunović, bili su zbunjeni i pokuljenn na tu strašnu pomisao.

 

Ova raka je za mene plitka

 

- Je li vreme da se pozdravimo - pita Apis komandanta mesta.
- Vreme je - stiže odgovor.
- Onda, molim te, naredi da dobro gađaju. Da nas ne mrcvare.

 

Okrenuo se prema grobu u koji će za koji trenutak pasti, pa pogledao u sveštenika koji je stigao da opoje njega i dvojicu osuđenih na istu kaznu - smrt streljanjem: majore Rada Malobabića i Ljubu Vulovića.


Solun, polovina juna 1917, na širokom polju tužne ljudske slave vide se rake u pomrčini. Upališe žandarmi škiljave fenjere. Osuđenici broje rake, broje do tri, za svakog po jedna. U jednoj od njih će završiti svoj put, peške od Beograda preko Albanije, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, kao izdajnik i neprijatelj kraljevine. Optužen da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, da ukine Ustav i demokratske slobode u Srbiji, zavede režim vojne diktature. Preki sud ga je osudio na smrt streljanjem. Dugo će biti skrivane ove rake, a postaće tajno svetilište srpskim vojnicima do povratka u oslobođenu Srbiju.


Profesor Milan Živanović u zbirci dokumenata sa suđenja objašnjava: „Kralju Aleksandru je bila potrebna jedna ovakva presuda zastrašivanja, pa je montirao proces i osudio oficira i junaka koji je zaslužan za povratak Karađorđevića na srpski presto."

 

Vest iz Soluna je odjeknula do Beograda. Princ Đorđe, brat regenta Aleksandra se, čim je čuo da će Apis biti pogubljen, zaputio u Grčku. „Hteo sam da pokušam sve što je bilo u mojoj moći da se smrtna kazna ne izvrši. Aleksandar je jedini mogao da je preinači, pomiluje osuđenike, spase srpsku čast i ne dozvoli da srpski oficiri budu pogubljeni u jeku rata kao izdajnici", zapisao je princ Đorđe u autobiografiji „Istina o mom životu".

 

Ubrzo potom dogodio se susret braće u Solunu. Đorđe je Aleksandra upitao još sa vrata:


- Da li je istina ono što sam čuo? Da li je moguće...
- Šta si čuo?
- Da je Apis osuđen na smrt...
- Istina je. Njegova krivica je dokazana.
- I ti ćeš dopustiti da bude streljan?
- Nisam ga osudio ja. Osudio ga je sud.
- Tako. A ceo taj vaš proces sramota je za sve nas. Za vojsku, za tebe. Evropa je zgranuta. U ovo ratno vreme mi, prognani, streljamo svoje oficire u tuđoj zemlji. Da li vlada zna šta čini? Kako je smela da dozvoli taj proces i tu sramotu.

 

Đorđe je napisao: Moj brat Aleksandar je znao da se ja teško rešavam da molim i da ovde danas izgovorene reči nikada neće biti zaboravljene. Izgledalo je kao da će Aleksandar svakoga trenutka prelomiti. Ipak, kolebao se. Lice mu je bilo samrtnički bledo, ruke su mu drhtale. Drhtali su mu i damari na čelu dok se ponovo nadnosio nad svoje papire, rasturene po stolu. Možda je razmišljao o ocu. Šta će reći stari kralj kada mu budem ponovio ovaj naš razgovor. On nikada neće odobriti ovu osudu, prezirao je primenu sile.  

 

Aleksandar je odlučio: presuda će biti izvršena.

 

Apis se, kako su izvestili oficiri, držao dobro, ali je bio bled i glas mu je olako podrhtavao dok se šalio sa pukovnikom Dunjićem:


- Zašto nam ne izabraste neko bolje mesto, negde na visini, tamo odakle se vidi more.

 

I on i Ljubo Vulović i Rade Malobabić pozdravili su se sa oficirima, pa među sobom... Sišli su u raku. Apis se našalio: „Ovo je za mene plitko." (Bio je izuzetno visok, najviši među srpskim vojnicima i oficirima).


A kada su Radu vezali oči, a on zamolio da ga toga poštede, Apis mu je rekao: „Pusti Rade, tako je po zakonu."


Streljački vod je podigao puške, nastala je mrtva tišina, Ljubo je iz rake izbacio svoj štap: „Molim vas odnesite ga mom drugu majoru Aleksi Saviću, a on neka ga preda mojoj ženi." Još je viknuo: "Živela Srbija!"

 

Kroz solunsku noć, na polju kod Zejtinlika, još se čulo: "Zbogom Rade, zbogom Dragutine, Ljubo..." Poslednje reči i poslednji otkucaji srca. Odjeknuo je rafal.


Potpukovnik Ljubomir Dabić, sveštenik i drugi očevici ove smrti "koja je bila potrebna otadžbini", svedočili su: "Malobabić je već od prvih pet metaka završio. Ostala dvojica su se još podugo mučila, pa je na svakog od njih ispaljeno još po petnaest metaka."


Svedoci su još dodali: "Niko nije povređen u glavu."


U 4 časa i 47 minuta, jutra 16. juna 1917. godine, lekar je konstatovao smrt. Ukopnik je preko Apisa i dvojice njegovih saboraca brzo bacao tuđu, solunsku, zemlju.

 

POSLEDNJA VOLJA

 

- Iako osuđen na smrt i lišen milosti krune, ja umirem nevin, ubeđen da je moja smrt potrebna Srbiji, iz viših razloga. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća sa kojom dočekujem poslednji čas - opraštao se pukovnik Apis, a onda podelio svoje stvari i imovinu. Sestriću Milanu Živanoviću, đaku izbeglici - ostavlja konja Zvezdana. Cigarete - žandarima koji su ga čuvali u zatvoru. Drugog konja - Lihtera, ostavlja vojsci, ako još može da posluži.

 

BELEG BROJ 5025

 

U KOSTURNICI Zejtinlika pod brojem 5025 počiva pukovnik Apis. Prema kazivanju prvog čuvara groblja, starog Save Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske, on mu je "grob obeležio i otuda od Bele kule kosti prenosio". Priču ovog časnog starine koji je zaveštao potomstvo da i sam počiva među saborcima na Zejtinliku, nasledio je njegov sin Đura, čuvar groblja do smrti 1961. godine. Danas je pamti Savin unuk Đorđe Mihailović, kustos Srpske kuće u Solunu.
On kaže:


- Pukovnik Apis je u kosturnici pod brojem 5025. Tu je, uz beleg, i njegova slika, samo imena nema. Kad je streljan nije imao nikakva dokumenta, pa je on još pod oznakom N.N. Tužno je to.

 

loading...
5 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dragutin Dimitrijević Apis

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u