Dioba Jakšića - Pokosovski ciklus narodnih epskih pesama

Dioba Jakšića je najlepša među pokosovskim pesmama. Njena lepota je u jezgrovitosti priče, u skladnom preplitanju opšteg i pojedinačnog, u psihološkom slikanju ljudskih odnosa, u dramskoj napetosti opisanih zbivanja, u plemenitom liku snahe Anđelije. Naslovom pesme naznačeno je ono što je u prvom planu: deoba braće, porodična drama. Ali se iza tog naslućuje ono što je opšte, nacionalno, bitno za opstanak naroda i države - nesloga feudalne vlastele, njena surevnjivost i samoživost.

Nesložna braća - Nesloga je česta tema epskog pevanja, prikazana je u različitim situacijama i u različitim oblicima ispoljavanja. U ovoj pesmi nesloga je dobila široke razmere, zahvatila je državu i porodicu, ono što je opšti problem i ono što je porodična stvar. S obzirom da su Jakšići vlastela, vladari u srpskim zemljama, njihova nesloga dobija široko nacionalni značaj. Tragika ove nesloge ima dva lica. Porazno deluje saznanje da su braća vrlo lako podelila državu, ono što se tiče i drugih ljudi i njihovih života u tom teškom vremenu borbe za nacionalni opstanak, jer je to oslabilo političku i odbrambenu moć zemlje. Zapelo je kod podele konja i sokola "da oko šta, veće ni oko šta". Preko krupnijih stvari olako prelaze, oko sitnica se glože. Jedan od njih, Dmitar, spreman je da ubije brata kako bi prisvojio tako beznačajnu imovinu. Tu je više reč o lakomislenosti, inatu i prkosu, nego o vrednosti spora. Doduše, soko i konj u feudalnom društvu imaju izuzetnu vrednost: oni su znak prvenstva i starještva u porodičnoj hijerarhiji jer su i konji i soko pripadali ocu kao obeležje njegovog vlastelinskog renomea.

Sagledavanje ove teme (sukob među braćom) dobija vasionske razmere. Nad njihovom neslogom i zločinačkim mislima o ubistvu brata zgražava se vasiona: Mesec i zvezda Danica. Oni posmatraju šta se na zemlji događa i uočavaju tri čuda:

- prvo čudo - zavada braće ni oko šta;

- drugo čudo - brat bi ubio brata da bi se dokopao beznačajnih vrednosti;

- treće čudo - smirenost, odmerenost, razboritost i plemenitost snahe Anđelije.

Ova personificirana hiperbola, kojom se ljudski spor prenosi u sferu nebeskih pojava odenutih u ljudsko ruho, naglašava pogubnost bratske nesloge po opšte interese (interes zemlje i naroda), ističe nedoličnost nauma Dmitra Jakšića da umori brata, jarkom svetlošću obasjava moralnu lepotu snahe Anđelije.

Dramska struktura - Narodni pevač je u ovoj pesmi pokazao umeće građenja i razvijanja priče. Ona ima dramsku strukturu i kompoziciju sa svim elementima dramske radnje. Jedan jedini stih, onaj prvi ("Mjesec kara zvijezdu Danicu"), ima funkciju naracije koja potiče od kazivača pesme: to je tačka gledišta iz koje se sagledava sve događanje u ovoj pesmi (spoljašnja tačka gledišta). A to događanje ima dve radnje: ekspozicionu radnju (susret i razgovor Meseca i zvezde Danice) koja sadrži drugu tačku gledišta (unutrašnju tačku gledišta) iz čije se perspektive sagledava glavna radnja pesme (svađa braće Jakšića) i teče pripovedanje o toj radnji. U celini pesme, prva radnja ima prološku funkciju - nagoveštaj čudnog događanja. Druga radnja, glavna radnja, ima dramsku strukturu u pravom smislu jer su jasno odvojene sve faze razvoja radnje.

Dmitar je kukavica i sebičan jer sam neće i ne može da se obračuna s bratom; u njemu je svest da je brat najmiliji i da je ubistvo brata najveći zločin pred bogom i ljudima; koristeći svoje patrijarhalno pravo (i moć) da naređuje ženi, on joj nalaže da izvrši zločin.

Njegova odluka da ubije brata došla je u trenutku besa i nepromišljenosti; želja da brat bude ubijen nije bila duboko utemeljena u svesti i srcu Dmitrovom. Zato, kada čuje reči svoga sokola

Meni jeste bez krila mojega

kao bratu jednom bez drugoga,

Dmitar shvata da je prenaglio i da mu srce nije želelo bratovljevu smrt. Kada vranac lomi noge na ćupriji, Dmitar se još više prepadne pa, natovaren sedlom i buzdovanom, žuri dvoru. Narodni pevač je, kao dobar psiholog, majstorski završio pesmu: na prestravljeno i od zadihanosti jedva izgovoreno pitanje

Anđelija, moja vjerna ljubo!

Da mi nisi brata otrovala?

stiže smiren, neočekivani odgovor:

Nijesam ti brata otrovala,

veće sam te s bratom pomirila.

U odgovoru sokolovom je smisao i poruka pesme - brat je najbliži, najpreči i najdraži. U Anđelijinom odgovoru je poenta pesme, poruka da dobrota i plemenitost otvaraju svako srce. Narodni pevač je dobro znao kada treba završiti priču - slušaoci i docniji čitaoci, u mislima su oživljavali ovu poslednju scenu ukrštenih pogleda Dmitra i Anđelije.

Kroz lik Dmitra Jakšića narod je osudio neozbiljnost i lakomislenost, ali i moralnu iskvarenost feudalnih gospodara koji nisu u stanju da vladaju sobom, da obuzdaju svoje hirove, već su spremni da zbog sitnice uzmu život svome bratu.

Bogdan - Lik Bogdaia Jakšića povučen je u drugi plan. O njemu se kazuje u ekspozicionoj naraciji o deobi među braćom i u kulminacionoj situaciji koju smo označili sa "Anđelija i Bogdan". I ovde se Bogdan ne prikazuje neposredno, dijalogom ili delanjem, nego posredno, dosta mirnom naracijom:

Bogdanu se na to ražalilo,

pokloni joj konja i sokola.

Anđelijina ljubaznost i umilnost ("moj mili đevere"), poštovanje i smirenost pred deverom ("ljubi njega u skut i u ruku / i pred njim se do zemljice klanja"), vredan poklon čije mu je značenje u snahinom životu dobro poznato, duboko su dirnuli Bogdana i on joj poklanja konja i sokola zbog kojih se zavadio s bratom. Njemu se ražalilo jer je shvatio koliko je snahi stalo da izmiri zavađenu braću. Istovremeno, on je shvatio plemenite i duboko ljudske pobude njenog obraćanja, poklona i molbe.

Anđelija - Anđelija postupa u skladu sa svojim visokim moralnim principima. Devera ceni kao brata, poštuje ga kao člana porodice. Ona ima dva izbora: da otruje devera ili da naljuti muža zbog neizvršenja naredbe. Njene reči

Što će ova sinja kukavica!

Da otrujem mojega đevera,

od boga je velika grijota,

a od ljudi pokor i sramota;

reći će mi malo i veliko;

vidite li one nesrećnice,

đe otrova svojega đevera!

Ako li ga otrovati neću,

ne sm 'jem vojna u dvoru čekati

ne iskazuju dilemu da li da otruje devera i tako udovolji muževljevoj želji ili da to ne učini i zameri se mužu. Ona ne postavlja sebi pitanje "ili-ili", nego je samo muči misao što će povrediti patrijarhalni zakon da se muževljeva naredba mora izvršiti. Ona ne pomišlja da otruje devera jer je to veliki greh pred bogom i pokor i sramota pred ljudima. Između greha i sramote na jednoj strani, i muževljevog besa na drugoj strani, ona se uopšte ne opredeljuje. Hoće da udovolji i bogu, i ljudima, i mužu - odlučila je da pomiri braću.

Da bi to postigla upotrebila je dve stvari: svoju privrženost deveru i poštovanje prema njemu ("ljubi njega u skut i u ruku/i pred njim se do zemljice klanja") i svoju molitvenu čašu. To je čaša koju je, prema običaju i svatovskom obredu, donela iz roditeljskog doma. Zato za Anđeliju ima vrednost uspomene koja se čuva kao dragocenost, kao veza sa roditeljskim domom i kao sećanje na dan svadbe i venčanja. Iz te čaše je prema običaju pio i dever, pa sada ne može iz nje da mu nudi otrov.

Anđelija je jedan od svetlih likova žena koje je stvorila epska poezija. Njena moralna čistota, razboritost, vernost mužu, poštovanje prema deveru, težnja za porodičnom slogom, krotkost, ljubav i čoveštvo - čine je moralnim pobednikom.

Njene reči iz poente pesme

Nijesam ti brata otrovala,

veće sam te s bratom pomirila

zrače radošću i plemenitošću. Čitalac može da zamisli kako su ove reči delovale na Dmitra posle nekoliko ružnih znakova nesreće i toliko strepnje.

Ovom pričom o Jakšićima narodni pevač poručuje da su svi razlozi za razdor i svađu nevažni, da među braćom (velikašima) treba da bude više poverenja, poštovanja, razumevanja i iskrenosti. Ljubav i krotkost (dobrota) uvek pobeđuju. Valja dobro odmeriti svoje postupke, lakomislenost je uvek izvor zla. To svoje vekovno iskustvo narod je sažeo u veliki broj poslovica: Dogovor kuću gradi; Lijepa lijepu ište; Tuđinu se hvali a svojemu se požali.

Pitanja, zadaci i vežbe

1.Dvojica braće nisu dobila podjednako mesto u pesmi - jedan dela i govorno se iskazuje (kroz dijalog), drugi se samo spominje; prvi je predočen i tako što je doveden u dramatičnu situaciju (lov); drugom su posvećena samo dva stiha narativnog karaktera (poklanja konja i sokola).

- Kako razumete ovaj pesnikov postupak?

- Da li ovaj postupak ima funkciju karakterizacije?

- Kako, na osnovu toga, sagledavate likove dvojice braće?

- Napišite esej o svom razmišljanju.

__________________________________

Dioba Jakšića - Analiza pesme

Pokosovski ciklus pesama srpske epske poezije, opeva događaje neposredno posle Kosovskog boja, odnosno, poslednje otpore Otomanskom carstvu, koje su pružali srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica: Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija. U njima opevan je pojedinačan otpor poslednjih vladara kad se organizovanom vojskom nije raspolagalo, pa je krajnji ishod takve borbe unapred bio poznat. Imenica smrt bez ijednog vokala (samo u našem jeziku) zvučno ističe tragediju, i glavni je motiv u ovim pesmama. Poslednji otpor plaća se životom; gine se hrabro i ponosno; u smrt idu i žene iako bi bile pošteđene od okupatorske vojske - neće da žive u sramoti. Najpoznatije pesme ovog ciklusa su: Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kaice, Dioba Jakšića, Bolani Dojčin...

Pesma Dioba Jakšića predstavlja najstariji zapis koji postoji na srpskohrvatskom jeziku, u usmenoj književnosti. Dioba Jakšića je pesma pokosovskog ciklusa u kojoj se govori o podeli nasledstva i svađi oko njega između braće Dmitra i Bogdana Jakšića.

Pošto su podelili nasledstvo koje je ostalo iza njihovog oca braća su se sukobila oko konja i sokola. Stariji brat Dmitar je bio sitničav, sebičan i pohlepan. Smatrao je njemu kao starijem bratu treba da pripadnu i konj i soko, ali mlađi brat Bogdan to nije hteo da prihvati. Zaslepljen gnevom zbog bratovog oštrog protivljenja i nepopustljivosti Dmitar je odlazeći u lov naredio svojoj ženi Anđeliji da ga otruje. Anđelija je bila uplašena i zatečena Dmitrovom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža Anđelija je bila dobra i plemenita žena. Volela je svog devera i uvek je bila pažljiva prema njemu. Njihov odnos je krasila vernost i uzajamno poštovanje i zbog toga ona niti je mogla, niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža, jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila.

Umesto da ga otruje Bogdana ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, njenu najdragoceniju stvar i moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a Bogdan joj ispunjava molbu. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala. Dok su ona i Bogdan razgovarali u dvoru, Dmitar je bezuspešno lovio po šumi. Sasvim slučajno nabasao je na sokola kome je krilo polomljeno. Prepoznavši u sokolovim rečima svoju zlu sudbinu, požurio je u dvor da je spreči. Njegov gnev je prošao i postao je svestan da zbog beznačajne stvari može da izgubi  brata. U dvoru je saznao da mu žena nije otrovala brata, već da ga je sa njim pomirila, da je njegova zla sudbina sprečena mudrošću i plemenitošću njegove žene.

Ova pesma je pokazala na koju stranputnicu može otići čovek rukovođen gnevom, ali i na koje duhovne visine ga mogu popeti plemenitost i ljubav. Konj i soko su simboli velikaškog i vladaškog statusa. Braći Jakšić su taj status, prestiž, obraz i čast bili vredniji od bratske ljubavi, pa su se svom gnevu ponašali sebično i nečovečno. Nasuprot njih, Anđelija je pokazala svu veličinu ljudskog srca. Puna razumevanja i ljubavi, svojom mudrošću i plemenitošću uspela je da spreči bratoubistvo i pomiri zavađenu braću.

Epska pesma iz pokosovskog ciklusa pesama - Dioba Jakšića

Tema - Sukob braće zbog nasledstva

Glavni likovi - Bogdan Jakšić. Dmitar Jakšić, Anđelija

Mesto radnje - Grad Bijograd

Anđelija - je bila žena Dmitra Jakšića iz pesme Dioba Jakšića. U pesmi je opevana kao uzorna i smerna žena koja ima sve osobine ljudskog savršenstva.

Anđelija je živela u vremenu u kome je glava kuće bio muškarac, a žena je slušala sve muževe zapovesti i nije mu se suprostavljala. U to doba dever je bio važna porodična institucija i snaja je po pravilu bila pažljiva prema njemu, a njihov odnos je trebalo da krase ljubav, vernost i uzajamno poštovanje. Kada su se Anđelijin muž Dmitar i njegov brat posvađali oko nasledstva, Anđelija se našla u vrlo teškoj situaciji. Muž joj je odlazeći u lov, zaslepljen gnevom i mržnjom naredio da otruje njegovog brata ili da napusti dvor do njegovog povratka. Zatečena muževom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom, Anđelija se mnogo uplašila. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža ona je bila dobra i plemenita žena. Volela je i poštovala svog devera i niti je mogla niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža,  jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Njena pamet i snalažljivost su joj pomogli da pronađe rešenje koje će prekinuti porodični sukob. Znala je da je i njen muž i njen dever poštuju i vole, pa je odlučila da od njih zatraži da joj poklone ono oko čega se oni svađaju. Umesto da otruje svog devera ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, najdragoceniju stvar koju ima i klečeći ga moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a on joj molbu ispunjava. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabral.

Anđelija je bila mudra, snalažljiva, osećajna i plemenita žena puna ljubavi i razumevanja, odana mužu i spremna da se žrtvuje za svoju porodicu. Svojom mudrošću uspela je da pomiri muža i devera, a svojom dobrotom i plemenitošću im je pokazala svu veličinu ljudskog srca i svu lepotu nesebičnosti i uzajamnog poštovanja. Anđelijino ime u potpunosti odgovara njenoj dobroti i anđeoskom ponašanju, čiji je rezultat pobeda čoveštva nad nečovešvom.

Analiza pesme - Pesma Dioba Jakšića je epska pesma koja pripada krugu pokosovskih pesama. To je produžena, personifikovana pesma  napisana u dijalogu. Ona ima elemente dramske kompozicije i u njoj je istaknut umetnički značaj dijaloga između likova koji su psihološki uverljivo okarakterisani.

Ova lirski intonirana epska pesma izuzetnih etičkih vrednosti  govori o iskušenjima koja vrebaju kada se pohlepa izdigne iznad moralnog i ljudskog. Ona je porodična drama u kojoj strast na smrt zavađene braće biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih. Radnja pesme se istovremeno odvija na dva različita mesta, u dvoru kroz razgovor Bogdana i Anđelije, i u šumi kroz razgovor Dmitra i povređenog sokola. Braća su u sukobu, besni su jedan na drugog i fizički su razdvojeni.  Posrednik u pomirenju između braće je s jedne strane Anđelija, žena velikog srca koja je ima naveću moralnu vrednost od svih likova ove pesme i povređeni soko, sa druge strane koji gubitak krila i život bez letenja poistovećuje sa gubitkom brata.

Osim imena braće Jakšića u pesmi Dioba Jakšića nema ničeg istorijskog, ali se kroz neslogu i sukob braće Dmitra i Bogdana naslućuje opšta razdeljenost i nesloga između vladajuće vlastele u tadašnjem srpskom društvu. Pesma počinje razgovorom između nebeskih tela. Sukob među braćom dobio je vasionske razmere - nad njihovom neslogom i zločinačkim mislima o bratubistvu zgražava se cela vasiona (personofikacija i hiperbola: ljudski sukob u sferi nebeskih pojava ističe pogubnost nesloge.).

Dioba Jakšića

Mjesec kara zvijezdu danicu:
Đe si bila, zvijezdo danice?
Đe si bila, đe si dangubila?
Dangubila tri bijela dana?"
Danica se njemu odgovara:
Ja sam bila, ja sam dangubila
Više b'jela grada Bijograda,
Gledajući čuda velikoga,
Đe dijele braća očevinu,
Jakšić Dmitar i Jakšić Bogdane.

Lijepo se braća pogodiše,
Očevinu svoju pod'jeliše:
Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava;
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada;
Dmitar uze donji kraj od grada
I Nebojšu na Dunavu kulu;
Bogdan uze gornji kraj od grada
I Ružicu crkvu nasred grada.

O malo se braća zavadiše,
Da oko šta, veće ni oko šta:
Oko vrana konja i sokola:
Dmitar ište konja starješinstvo,
Vrana konja i siva sokola,
Bogdan njemu ne da ni jednoga.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Dmitar uzja vranca velikoga,
I on uze sivoga sokola,
Pak polazi u lov u planinu,
A doziva ljubu Anđeliju;
"Anđelija, moja vjerna ljubo!

Otruj meni mog brata Bogdana;
Ako li ga otrovati nećeš,
Ne čekaj me u bijelu dvoru."
Kad to začu ljuba Anđelija,
Ona sjede brižna, nevesela,
Sama misli, a sama govori:
"Što će ova sinja kukavica!
Da otrujem mojega đevera,
Od Boga je velika grijota,

A od ljudi pokor i sramota;
Reći će mi malo i veliko:
Vidite li one nesretnice,
Đe otrova svojega đevera;
Ako li ga otrovati neću,
Ne sm'jem vojna u dvoru čekati.

Sve mislila, na jedno smislila:
Ona ode u podrume donje,
Te uzima čašu molitvenu,
Sakovanu od suvoga zlata,
Što je ona od oca donela,
Punu rujna natočila vina,
Pak je nosi svojemu đeveru,
LJubi njega u skut i u ruku,
I pred njim se do zemljice klanja:
"Na čast tebi, moj mili đevere!

Na čast tebi i čaša i vino,
Pokloni mi konja i sokola."
Bogdanu se na to ražalilo,
Pokloni joj konja i sokola.
Dmitar lovi cijel dan po gori,
I ne može ništa uloviti;
Namjera ga pred veče nanese
Na zeleno u gori jezero,
U jezeru utva zlatokrila,
Pusti Dmitar sivoga sokola,

Da uvati utvu zlatokrilu,
Ona mu se ne da ni gledati,
Nego ščepa sivoga sokola
I slomi mu ono desno krilo.

Kad to viđe Jakšić Dimitrije,
Brže svlači gospodsko od'jelo,
Pak zapliva u tiho jezero,
Te izvadi sivoga sokola,
Pa on pita sivoga sokola:
"Kako ti je, moj sivi sokole,
Kako ti je bez krila tvojega?"
Soko njemu piskom odgovara:
"Meni jeste bez krila mojega,
"Kao bratu jednom bez drugoga."

Tad' se Dmitar bješe osjetio,
Će će ljuba brata otrovati,
Pa on uzja vranca velikoga,
Brže trči gradu Bijogradu,
Ne bi l' brata živa zatekao;
Kad je bio na Čekmek - ćupriju,
Nagna vranca, da preko nje pređe,
Propadoše noge u ćupriju,
Slomi vranac obje noge prve
Kad se Dmitar viđe u nevolji,
Skide sedlo s vranca velikoga,
Pak zavrže na buzdovan perni,
Brže dođe gradu Bijogradu,
Kako dođe, on ljubu doziva:
"Anđelija, moja vjerna ljubo'
Da mi nisi brata otrovala?"
Anđelija njemu odgovara:
"Nijesam ti brata otrovala,
"Veće sam te s bratom pomirila."

________________________________

Jakšići su bili poznata srpska plemićka porodica. Jakšići su zadivili Mađare svojim herojstvom u borbi s Turcima, tako da ih je kralj Matija nazvao "stubovima hrišćanstva" i daje im i ugarsku plemićku titulu.

Sinovi vojvode Jakše, Stevan i Dmitar Jakšići, iz Jagodine, prešli su u Ugarsku sa 1200 svojih ratnika, i dobili su tamo 1464. godine od ugarskog kralja Matije nađlačko vlastelinstvo. Drugom polovinom 15. veka, na tlu Slovačke, ratničkim podvizima su se proslavili mnogi srpski velikaši. Bilo je to vreme ratova ugarskih kraljeva protiv poljskih i nemačkih vladara. U bici kod Košica u sastavu vojske ugarskog kralja Matije Korvina 1474. godine proslavio se vojskovođa Dmitar Jakšić, junak srpskih narodnih pesama, koji je posedovao desetine naselja u Pomorišju. Skriven u šumi sa konjičkim odredom, uz veliku ratnu veštinu i hrabrost, ispresesao je neprijateljsku vojsku i pri tom osvojio gradove Humane i Mihalovce, koje je držala vojska poljskog kralja. Njegov sin Stefan se istakao hrabrošću 1490. godine kada je u dvoboju pobedio jednog megdandžiju, pa se poljska vojska povukla. Sledeće godine opet se kod Košica sukobile poljska vojske kralja Alberta i ugarskog kralja Vladislava. Pobedi ugarske vojske doprineli su srpski odredi koje su predvodili vojvoda Miloš Velmužević i braća Jakšići.

U poslednjoj bici koju je vodio protiv Turaka, Velmužević je 1501. godine bio smrtno ranjen, a izgubio je i sina jedinca. Napisao je oporuku, kojom je, u prisustvu kaluđera Timotija iz Hilandara, imanja dodelio kćerci Milici, udatoj za vojvodu Stefana Jakšića. Bio je to prvi testament pisan među Srbima u Ugarskoj. Srpski despot Vuk Grgurević Branković, vojvoda Dmitar Jakšić i njegov sin Jovan kao vojskovođe učestvovali su u pohodima ugarskog kralja Matije protiv Turaka 1481. godine u Srbiji u kojima je hrišćanska vojska stigla do Kruševca. Vojvoda Jovan Jakšić je komandovao odredom koji je oslobodio Golubac. Prilikom povlačenja iz Srbije sa vojskom se u dva navrata povuklo i oko 110.000 Srba koji su naseljeni u okolini Temišvara. Vojvoda Dmitar Jakšić, vraćajući se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, je u blizini Smedereva bio napanut i teško ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. godine, dok je Stefan umro 1489. godine. Stefanov sin Marko Jakšić učestvovao je u bici na Mohaču 1526. godine.

Maja 1514. godine počeo je ustanak ugarskih krstaša protiv velikaša. Nezadovoljni svojim statusom i odnosom prema njima, počeli su paljenje i rušenje spahijskih čardaka i dvorova i nemilosrdno gonjenje i ubijanje plemića. Ustanak se širio po velikom delu južne Ugarske, kroz Banat i Bačku do Srema. Zahvatio je i jedan deo Srba. Stradala su imanja braće Jakšića u Nađlaku i jedan deo imanja bivših despota. Ali veći deo Srba ustao je protiv tih krstaša i pomagao je plemićsku vojsku u borbama protiv njih.