Demokratija i republika

Demokratija je vrhunac ljudskog evolucijskog i civilizacijskog dostignuća.

Opšte je poznato da je današnja civilizacija veličanstvena, a takva je samo zahvaljujući tome što je izgrađena na demokratskim osnovama. Svim školovanim ljudima je poznat užas u kojem su ljudi živeli u srednjvekovnom „mračnom dobu", i poznata im je sva blagodet što ga pruža naše doba, doba demokratije. U mračno doba progonili su se i spaljivali svi oni koji nisu pripadali većini, a danas u demokratiji manjina je zaštićena. Danas nema spaljivanja veštica kao u mračno doba samo zato što su manjina. Danas je demokratija dala manjini njena manjinska prava, tako da danas manjina nije ugrožena od većine. A toga u mračnom dobu nije bilo, nego su se veštice spaljivale.

Demokratija je stupila na istorijsku scenu davne 509. god. stare ere, i nju je svetu podarila Atina. Demokratija nije došla iznenada kao da je pala s kruške, jer su u prethodnom vremenu veliki ljudi pripremili teren za njen dolazak. Zbog ovoga civilizaciskog napretka Zapadna civilizacija odaje Atini i grčkome narodu večnu zahvalnost.

Tako je demokratija počela sa svojom vladavinom, a već danas se može reći da je današnji svet svet demokratije. Nisu danas sve države demokratske, ali su demokratske države namoćnije, najbogatije i najkulturnije tako da one vladaju ovim svetom. Oni vladaju svojim demokratskim metodama i štite demokratsku manjinu od nedemokratske većine. Ako bi oni videli da je u nekoj nedemokratskoj većini ugroženo stotinak ljudi iz demokratske manjine, oni odmah dižu na noge svoje demokratske snage i svrgavaju nedemokratsku većinu i daje vlast demokratskoj manjini. Ni jedno uređenje se ne može uporediti sa demokratijom po pitanju prava manjine, jer u demokratiji manjina ima veću zaštitu i veća prava nego što je imala u staroj oligarhiji u kojoj je vladala manjina. Čak šta više, za manjinu u demokratiji bi se moglo reći da ona vlada, jer je očigledno da je jedino ona zaštićena.

Takvo je to društveno uređenje današnje veličanstvene civilizacije, civilizacije koja je usrećila mnoge ljude i koja će usrećiti još mnogo ljudi. Zbog svega toga neshvatljivo je da 1991. godina nije bila posvećena velikom jubileju, dva i po milenijuma demokratije. Ovo je užasan propust jer se ovakav jubilej može slaviti sledeći put tek 2491. god. a pitanje je hoće li svet tada postojati.

Današnja demokratija je današnjem čoveku dobro poznata i teoretski i praktično jer su o njoj pisali veliki mislioci i učenjaci novoga doba, a i u praksi su mnogo videli i čuli od politačara. Ali široj javnosti nije poznato kako su mislioci staroga doba cenili demokratiju, i kako su o njoj govorili.

Iz onoga što pišu stari izvori vidi se da su i najveći umovi staroga doba bili oduševljeni demokratijom. Tako u Platonovoj „Državi" Sokrat kaže:

Reklo bi se da je ovo državno uređenje najlepše od svih: kao šareno odelo protkano svakojakim cvećem...I, srećni moj čoveče, tu možeš tražiti državno uređenje koje ti je po volji... zbog slobode koja tu vlada, ona sadrži sve vrste državnih uređenja, i izgleda da, ako hoćemo da osnujemo državu, a mi to upravo činimo, treba samo da odemo u demokratsku državu da, kao kad čovek ode na pijacu gde se prodaju sva moguća državna uređenja, tamo potražimo onaj način koji nam se sviđa, i čim ga izaberemo možemo pristupiti njenom osnivanju.

Iz ovoga Sokratovog kazivanja vidi se da je demokratija već u samom početku dala ljudima slobodu i usrećivala ih. A kako ne bi usrećila kada je demokratija dala ljudima opštu slobodu, a sloboda je čoveku od najveće važnosti jer bez slobode čovek nije čovek nego rob. Sokrat će reći kako se živi u državi koja je ljudima darovala opštu slobodu.

„Opšta sloboda, koja se u takvoj državi stvara, dostiže svoj vrhunac, kad već kupljeni robovi i robinje nisu više ništa manje slobodni nego što su oni, njihovi kupci. Ali sam gotovo zaboravio da kažem koliko ravnopravnost i sloboda nastaju za žene u njihovom odnosu prema muškarcima i u odnosu muškaraca prema njima.

- Znači da ćemo kao Eshil reći „upravo ono nam je na vrh jezika."

- Jeste; ja to i kažem. Jer onaj ko to nije video, ne može ni da veruje koliko su ljudima podložne životinje slobodnije ovde nego ma gde. Po onoj poslovici: „Kakve su gospodarice, takve su i kučke"; i konji i magarci idu svuda okolo sasvim slobodno i dostojanstveno udaraju prolaznike ako im se oni ne uklone s puta. I tako svuda i sve stiču punu slobodu!"

Atina je u samom početku dala slobodu robovima i ženama a ostatak sveta je to učinio 25 vekova kasnije. A životinje su dobile slobodu tek od skora, jer je tek u poslednjim godinama sazrela demokratska svest kod čoveka da i životinje moraju uživati u demokratskoj sreći. Danas se u nekim novodemokratskim državama mogu videti po gradovima čopori pasa lutalica koji ujedaju ljude i otimaju im hranu, ali im niko ništa ne sme jer su oni pod zaštitom demokratije. O psima lutalicama brinu demokratske vlade i demokratske nevladine organizacije, tako da su oni zaštićeni i

slobodni da čine što im je drago. Niko ovim psima ne sme ni ružnu reč reći a kamoli da ih fizički maltretira, jer su oni pod demokratskom zaštitom nekih strašnih baba iz nevladinih organizacija, kojih se i demokratske vlade plaše. Neko neupućen bi mogao pomisliti da od demokratije najviše koristi imaju psi lutalice, i nevladine organizacije.

Sokrat će reći i koju reč o demokratskom čoveku. 

„On odbija svaki razlog i istinu i ne dozvoljava im da uđu u njegovu tvrđavu. Ako mu neko kaže da poneke želje dolaze od lepih i dobrih nagona, a one druge od rđavih, da prve treba negovati i ceniti, a druge savlađivati i obuzdavati – on sve to odbija i tvrdi da su svi nagoni isti i da ih treba podjednako ceniti."

Već tada kod demokrata u Atini nije bilo diskriminacije, i ravnopravnost je bila sveopšta. Ostatak sveta je tek poslednjh decenija uspeo da dostigne Atinu po pitanju ravnopravnosti.

„I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je toga trenutka naišla: čas se opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi; sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta; katkad izgleda kao da se bavi filozofijo, često vodi državne poslove, skače na govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put, opet, zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih; zatim mu se dopadnu poslovi ljudi i on se baca na trgovinu. Nikakvog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu, i za sve to vreme on uživa."

Neverovatno je da se demokratski čovek za 2500 godina nije ni za dlaku promenio.

„A to što te niko ne primorava ni da vladaš u toj državi, čak i ako si za to sposoban, ni opet da se pokoravaš ako to ne želiš, ni da ratuješ kad drugi ratuju, ni da, ako želiš mir, živiš u miru kad drugi to čine, što, opet, ako ti neki zakon brani da vladaš ili sudiš, ti ipak možeš i da vladaš i da sudiš ako ti tako padne na pamet: zar to na prvi pogled nije božansko i divno? Dalje. Zar nije divna ona blagost prema osuđenicima? Zar još nisi video kako u takvom državnom uređenju ljudi osuđeni na smrt ili izgnanstvo ipak ostaju i kreću se među ostalima, kao da niko za to ne mari i kao da to niko ne vidi? I zato takav čovek hoda okolo kao kakav junak.

Pa onda praštanja koja takva država čini, i ta širokogrudost i preziranje svega onoga što smo mi, kad smo osnivali državu, svečano govorili: da, naime, niko ne može postati dobar čovek ako nema izvanrednu prirodu, ako se još odmah kao dete nije u igri upoznao sa lepim stvarima i ako se, uopšte, nije vežbao lepoti. Sa kakvim nadmenim držanjem ona sve to gazi i kako uopšte ne pita za to sa kakvim zanimanjima dolaze ljudi da se prihvate državnih poslova, nego ih poštuje samo ako kažu da su prijatelji naroda.

-Da to je plemenita država.

-Demokratija bi, dakle, imala to i sve što je tome srodno. To je, kao što vidiš, divno državno uređenje, anarhično, šareno, koje svima bez razlike, i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost."

Zaista je ovo uređenje divno kako kazuje Sokrat, zato je i razumljivo da se i današnji čovek odlučio za demokratiju, jer to je jedino državno uređenje koje može usrećiti čoveka.

I ako je demokratija vrh vrhova među državnim uređenjima, i ako ona jedina usrećuje ljude, i njoj preti opasnost od propadanja kao i svakom drugom uređenju. O tome su pisali i filozofi, a pisao je i istoričar Polibije u svojoj „Opštoj istoriji".

„Evo kako će se to odigrati. U jednom trenutku narod će pomisliti da strada zbog lakomislenosti vodećih ljudi, a kad drugi, željni vlasti, počnu da mu laskajui da ga uzdižu, razbesneće se, sve će odluke donositi u gnevu i više neće hteti da se pokorava čak, ni da bude jednak sa vodećim slojem u državi, već će želeti da u svemu njegova reč odlučuje. Kada se to desi država će dobiti novo ime, najlepše od svih imena: Slododa i demokratija, a, u stvari, pretvoriće se u nešto najgore, u vladavinu gomile."

Polibije jeste istoričar ali on se javlja i kao prorok, i kao da je zavirio u budućnost. Ili je tako pisalo u knjizi državnih uređenja, pa je po tome kazivao o propasti demokratije. Polibije i neki stari mudraci kazuju da je demokratija najgore uređenje, i da je jedino bezvlašće gore od nje. Nije poznato na osnovu čega oni tako kazuju, a da li su u pravu ili ne mogla bi odgovoriti današnja nauka. Polibije još kazuje:

„Kada, dakle, počnu da teže vlasti, a nisu sposobni da je steknu svojim sposobnostima, troše bogatstva na zavođenje i kvarnje naroda ne birajući sredstva.

Učine li, svojom bezumnom glađu za slavom narod podmitljivim i lakomim tada i demokratija propada i pretvara se u nasilje i vladavinu silom. Naime, narod se navikne da jede tuđe, i živi na tuđ račun, a kada stekne ambicioznog i smelog vođu koji zbog siromaštva nije biran na važne položaje u državi, uvodi vladavinu sile: udružuje se i počinje pokolje, proganjanja, deljenje zemlje, sve dok ne podivlja i ponovo nađe gospodara i monarha."

Ipak je Polibije prorok. Kako bi jedan istoričar mogao znati da će se sve ovo dešavati u demokratiji u 21. veku?

Kada su u paganskoj Persiji sedmorica zaverenika svrgli mage sa vlasti, onda su seli da se dogovore kakvu vlast da uspostave u državi. O tome nam svedoči otac istorije Herodot.

Prvi predlog je izneo Otan pokretač pobune, koji se založio za demokratiju, tvrdeći da je to najbolje državno uređenje. Drugi se javio Megabiz koji je odlučno odbacio ovaj predlog „jer nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo!" Tako je Megabiz ocenio demokratiju, i još reče:

„Dakle, ko Persijancima želi zlo, taj će predlagati da se da vlast narodu".  

Treći se javio Darije i odbacio oba predloga, i objasnio zašto ih odbacuje, a za demokratiju reče:

„Kad je, opet, gomila na vlasti, nemoguće je da najgori ne izbiju na površinu; ne samo da među njima ne dolazi do sukoba, nego, naprotiv, među njima dolazi do prisnog prijateljstva, jer ti najgori složno obavljaju sve poslove, i u tajnosti."

Pošto je Darije kazao sve mane demokratije i oligarhije, predložio je monarhiju i dao obrazloženje. Ostala četvorica nisu imali svoje predloge nego se saglasiše sa Darijem, i tako Persija posta kraljevina a Darije posta kralj.

Ovde je važno znati da se ovaj događaj desio 521. god. st. ere, i da je to bilo dvanaest godina pre nego je Klisten uspostavio demokratiju u Atini. Zato je za nauku veoma važno da zna da se u paganskoj i tiranskoj Persiji o demokratiji sve znalo. Iz ovoga svedočanstva, a i iz mnogih drugih, jasno je da demokratija nije čedo evolucije nego da ona kao i sva druga državna uređenja, oduvek postoji.

Državna uređenja već postoje i kada neko dođe na vlast ili stvara novu državu, on ne uvodi nikakve novine nego se samo opredeljuje za jedno od mnoštva postojećih uređenja. Kako bi inače Darije mogao da zna o demokratiji ono što se tek danas o njoj zna? Kako bi i Herodot mogao to znati, i kako bi Aristotel mogao poznavati preko dve stotine državnih uređenja?O tome su učenjaci trebali razmišljati. Da su učenjaci malo više razmišljali o Herodotovoj istoriji, možda bi i shvatili o čemu govori i kakva je njegova istorija. A mogli su i da shvate koliko je veličanstveno državno uređenje demokratija, po kazivanju starih filozofa i znalaca.

Ni Aristotelovo mišljenje o demokratiji se ne razlikuje od gore rečenog, koji u „Politici" kaže:

„Ono što se dešava u ekstremnim demokratijama dešava se i u tiranidama. Tiranida se služi metodama krajnje demokratije: davanje vlasti u kući ženama da bi odale šta rade njihovi muževi i davanje veće slobode robovima sa istog tog razloga. Jer ni žene ni robovi ne sklapaju zavere protiv tirana i prirodno je da su naklonjeni i tiranidama i demokratijama zato što im je dato da žive po svojoj volji."  

Tako kazuje Aristotel i objasni nam stanje u današnjoj demokratiji. Današnji filozofi će danima pričati hvalospeve o čudesnom sveznalici iz Stagire, ali da su slovo jedno shvatili nije im se dalo.

O propadanju demokratije Aristotel kaže:

„Demokratije propadaju najčešće zbog bezobzirnosti demagoga".  

Dakle, demagozi su najčešći krivci za propadanje ovoga uređenja, a ovi u staro vreme nisu zauzimali nikakav zvanični položaj u državi, nego su oni imali veliku političku moć i uticaj na vlast i narod. Ovi nekadašnji demagozi neobično liče na današnje „nevladine organizacije", i to sluti na propast demokratije.

Ko god ima oči može danas da vidi da su stari mislioci u detalje tačno opisali prelaz iz demokratije u tiranidu. A oni su to znali zato što su sva državna uređenja bila opisana i u knjige zapisana, tako da su oni mogli i nama da kažu i da nas upozore.

Aristotel će nam još nešto reći o demokratiji u „Nikomahovoj etici":

„Ima tri vrste državnog uređenja i isto toliko skretanja od njih koja predstavljaju, da tako kažemo, iskvarenost ona tri oblika."   

Ta tri uređenja su: kraljevstvo, aristokratija i timokratija. Od iskvarenog kraljevstva nastaje tiranija, od iskvarene aristokratije nastaje oligarhija, a kada se iskvari timokratija nastaje – demokratija.

Tako tvrdi najveći poznavalac državnih uređenja, i kaže da od iskvarene timokratije nastaje demokratija. Zbog toga je vrlo važno znati da je timokratija „vladavina časnih", a demokratija znači „vladavina naroda".

Valja o ovome razmisliti. Valja razmisliti i o tome, zašto Darije, pa i svi filozofi u svim prilikama narod nazivaju ruljom i svetinom?

Aristotel će reći gde se može demokratija sresti:

„Najzad, demokratija se najčešće sreće u onim kućama gde uopšte ne postoji glava porodice, domaćin (jer su svi jednaki) i u onim svim kućama gde je domaćin slabić, pa svako radi šta mu se sviđa."

Ako neko želi da nađe demokratiju, naći će je u kući bez glave.

Za današnju veličanstvenu civilizaciju demokratija nema alternativu. To je nepokolebljivi stav današnjih mudraca i političara, jer su oni edukovani i dobro su proučili sve što su stari mislioci kazivali o demokratiji.

Oni su čitajući ovakve reči o demokratiji shvatili da je to najveličanstvenije državno uređenje.

A kako da ne shate tako kada se jasno kaže da je to uređenje najlepše, šareno, srećno, da daje opštu slobodu i da u njemu svako može da radi što mu srce želi,i da za sve to na ovome svetu ne može biti kažnjen. Čak šta više, demokrate su na ovome svetu najveći junaci i uživaju sve blagodeti ovog uređenja. Pa ko ne bi poželeo biti demokrata?

Mi od učenjaka saznajemo da oni svojim naučnim metodama pronalaze kod starih filozofa neke „nove momente", te od tada te filozofe čitaju na drugi način. Samo neka budu uporni, možda će jednoga lepoga dana taj „drugi način" čitanja biti pravi način.

Demokratija je grčki pronalazak i ime joj je iz grčkog jezika, a republika je rimski pronalazak i ime joj je iz latinskog jezika.

Republika (lat. res publica – država). A značenje ove reči je: „res" znači: stvar, predmet; stanje, položaj, odnos, okolnost; posao, preduzeće; očevidnost, stvarnost, istina; imanje, dobro, posed; gradivo, građa, sadržaj; prazna stvar; zajednica, država.

Sve je ovo stalo u jednu kratku latinsku reč „res".

Publika znači: svet; naročito čitalački svet, čitaoci, gledaoci, slušaoci, javnost, narod, ljudi.

Takvo je naučno objašnjenje latinske reči „republika".

Republika je državno uređenje u kojem narod ima vlast, i ima značenje isto što i demokratija. A kako i ne bi imale isto značenje kada su rođene iste 509. godine stare ere, demokratija u Atini a republika u Rimu.

Ovde nećemo govoriti o tom državnom uređenju jer je ono isto kao i demokratija, nego će biti reči o njegovom imenu.

Latinska reč republika dobila je ime od srpske reči „repovalika", što joj je i značenje. Republika je državno uređenje koje liči na rep, pa je ona repova lika, i repolika.

U staroj književnosti i u jeziku mita rep je suprotnost glavi, a svi ljudi znaju čemu služi glava. A republika je ljudsko civilizacijsko dostignuće koje ne liči na glavu, nego na rep. I republika i demokratija su državna uređenja u kojima vlada narod (rulja), i zato ova ljudska dostignuća ne liče na glavu nego na rep. Aristotel je jasno rekao da demokratija nema glavu, a ko nema glavu taj repom misli.

Srpski narod je u davno doba strogo razlikovao glavu i rep.

- Bolje biti u svojoj kući glava, nego u tuđoj rep.

- Ako ne uhvatiš za glavu, za rep nikad.

- Teško glavi kojoj rep zapoveda.

- Glavi je teško kad je rep vodi.

Tako se govorilo i znalo u srpskom narodu dok ga je bilo, ali njih danas nema nego postoje samo edukovani potomci nekadašnjih Srba, koji uživaju u svojoj demokratskoj republici.

Ako se edukovani učenjaci pitaju, kako je moguće da je takvo značenje ovih državnih uređenja, valja da se sete da je Gete bio jedan od onih ljudi koji su bili uz vladara. A tako je bilo i u daljnoj prošlosti, to se može videti iz starih svedočanstava. To se lepo vidi u Bibliji i „Danilu" gde se vidi da je Danilo kraljev savetnik, i vidi se kako se kraljevi smenjuju a Danilo kroz vekove ostaje i savetuje. Danilo jeste mitski savetnik vladarev, ali tako je bilo i u stvarnosti, najučeniji ljudi su bili vladarevi savetnici. Oni su bili ljudi od znanja i savetnici, ali oni nisu mogli svoju volju sprovoditi, nego je vladareva reč bila poslednja. Pa kada su došla vremena za demokratiju i republiku, tim znalcima je preostalo samo da imenuju to ljudsko čedo, u nadi da bi jednoga lepog dana ljudi mogli da prepoznaju to čedo i njegovo ime.

I celokupna stara književnost je nastala iz tog istog razloga, jer se znalo da će jednoga dana čovek biti ne edukovan, nego biti kadar da prepozna ono što govore te knjige.

Upravo je to vreme došlo, jer naše vreme je vreme znanja i svetlosti a pored toga danas postoji internet, o kojem u mračnom srednjem veku nisu ni sanjali. Nekada su svetom vladali silnici i nisu dozvoljavali da se čuje istina, a danas je vlast u rukama demokrata i republikanaca i ljudi mogu da pričaju što god hoće, jedino ne smeju da ugrožavaju manjinu.

Ako bi se našao neki koji bi ugrozio manjinu, odmah bi bio optužen za seksualno uznemiravanje i silovanje. Ma imao on i sto godina, to mu ne bi pomoglo da izbegne ovakvu optužbu. To je danas dobro poznato i mnogi koji su ugrozili manjinu suočili su se sa ovakvom optužbom, koju neki ljudi nazivaju „džoker" optužbom. U prošlom milenijumu „džoker" optužbe su bile jeres a potom utaja poreza, ali se nisu pokazale tako delotvornom kao što je to ova novovremena.

Današnji edukovani čovek je užasno osetljiv na seksualnost, njega ne zanima ko je stvorio rat i zašto, njega zanima samo to:

Ko je koga u tom ratu seksualno uznemiravao i silovao.

Edukovani čovek vrlo dobro zna šta je najveći zločin, jer je on edukovan i jer je njemu to rečeno. A to nije rekao bilo ko, to je rekao najpriznatiji poznavalac ljudskog bića slavni Frojd. Frojd je jasno rekao da je čovek samo jedan veliki polni organ, i ništa više od toga.

Ako bi se neko upitao, gde je glava ako vlada rep? odgovor je da je rep svgnuo glavu i bacio je u tamnu tamnicu, gde ne vidi Sunca ni Meseca .A ako nekoga zanima kakva je to glava i kako izgleda, odgovor će naći pod naslovom „Glava od ugla".