Danilo Nikolić - Ciganski nož

Probudiše me u sedam: poludeo Moni Muret, poslovođa kovačke zadruge. Ubio dve žene, Šiptarke. Nožem, kod česme u Ciganskoj mali, pred svojom kućom. Bila je subota, pazarni dan u Peći. Krkljanac. Kola, goveda, konji. Ovce, prasad, koze. Odasvud, sa svih strana. Gledam u Dabetića iznad sebe, vidim da moram ustati. A došao sam sa posla i legao u tri. Radio sam noću. Hm, dođe vreme kad sve možeš reći. Kao sve što ostari, istina se, takođe, može odbaciti. Stara istina ne smeta nikome; nova svakome.

Kovač je formalno bio moj čovek, u delokrugu moga rada. Moja stvarna funkcija bila je maskirana položajem sreskog poverenika za privredu. Taj resor, razume se, držao je drugi čovek. Radul Karamatijević. Ali, nominalno, on se vodio kao moj pomoćnik. Radi očuvanja potpune tajnosti, nastojali smo da se što više prikazujem u ulozi čoveka koji odgovara za stanje privrede u srezu. Nastupao sam kao referent na oblasnim savetovanjima u Prizrenu, gde je četrdeset pete bio smešten Oblasni odbor za Kosovo i Metohiju, obilazio zanatske zadruge, poljoprivredna dobra, šumska gazdinstva u Rugovi. Bilo je i preterivanja u tome, sad vidim. Jednom smo čak dali u Jedinstvu kritički osvrt na rad "moga" povereništva.

Odatle su i poticala moja znanja o stanju privrede u Peći i okolini. Pratili smo rad starih stručnjaka u preduzećima i način organizacije u zadrugama. Kovačkim, stolarskim, obućarskim, kožarskim i tkačkim.

Šta je Peć imala tada? Malu hidrocentralu u Radavcu, ispod vodopada Belog Drima, dve pilane, koje su davale građu za popaljena srpska sela, jednu ciglanu i jedan parni mlin. Ne računam one desetine vodenica-potočara na jazovima oko Drima, Istočke reke i Bistrice.

Lovili smo, dakle, baliste. Kolovođe i zločince, pre svega. I ta opšta slika koju sam imao o privrednim i geografskim tačkama ovog dela Metohije pomagala mi je da lakše pratim i bolje procenjujem izveštaje sa terena. Akcije smo planirali noću, u kamenoj kuli Ismeta Ljulje, bivšeg bega, jednog od vođa balističkih odreda koje smo gonili po Drenici.

Postojala je, naravno, i jedna zvanična kuća službe. Ona je bila kao neka maketa za obmanjivanje, iza Sahat-kule. U njoj su radili referenti za arhivske poslove i perso-nalnu kartoteku. Ulivala je strah i jezu, znali smo. Meštani su je obilazili kao škrip nečastivog, i to nas je uveseljavalo. Pobožne žene Srba starosedelaca, Pećanke u šarenim dimijama, otpljuvale bi krišom u stranu kad su nedeljom išle u Patrijaršiju.

Moni Muret je pre tog ubistva dva puta hapšen, i oba puta je pušten na moj zahtev. Iz dva razloga. Služio nam je kao mamac i kao vodič, a da to nije znao, prvo. I drugo, bio je vešt poslovođa, kovač bez premca, majstor i po. Malo, doduše, ćaknut. Bio je lep čovek i voleo je žene. A pravio je najljuće noževe u Podrimlju i najbolje capine u Metohiji. I sad se može naći neki od tih gvozdenih kljunova u rugovskoj klisuri, tamo gde se tovare balvani.

Prvi put je zatvoren kad je na putu iza trošarine pokušao da otkrije dve Šiptarke. Tada još nije bio donet zakon o skidanju zara i feredže, i Peć se crnela od hodaju-ćih utvara, prekrivenih tamnom svilom od temena do cipela, sa prorezom za oči na velu kojim su skrivale lica.

Muret se branio nevešto. Podigao je zar sa lica tih žena zbog sumnje da se jedan njegov veliki dužnik skriva na taj način. A nasrtaj na ženu Šiptari doživljavaju kao najteže delo protiv lične časti i takav se postupak obično plaća glavom. Moni je platio zlatom. Uspeo je da se opravda i da se nagodi sa njihovom braćom i mužem fijakeristom.

Drugi put je uhapšen u Hvosnu, iza železničke stanice. Moji ljudi vršili su proveru svih lica koja su izišla iz voza, pa je Seja Strugar, strogo poštujući običaje, odvajala žene pod feredžom i ovlaš im podizala veo sa lica. Tako je otkrila muškarca koji čak nije bio ni obrijan. Bio je to Moni Muret.

- Zašto se maskirao?!
- Neumorno traži onog svog velikog dužnika iz vremena okupacije - reče Krečko.
- Ko je taj?
- Onaj isti kojeg i mi tražimo: Sefedin Kuka.
- Zašto u Hvosnu?
- Sefedin tamo ima sestru, udatu za nekog hodžu iz Barana.

Naredio sam da ga puste. Ne odmah. Sutradan. Krečko mi je dao ideju: idući za Monijem Muretom, stići ćemo do Sefedina. Reče mi još: Muretović će ga namirisati pre nas; ovde vesti ne idu ulicom, već kroz bašte, od kapidžika do kapidžika u zidovima koji razdvajaju kuće i avlije.

Krečko, predratni gradski stražar, nije hteo da prizna novo, pravo prezime našeg Monija. Govorio je uvek: Muretović. Pod tim imenom Monija su vodili u osnovnoj školi i u poreskoj upravi. Ali, kad smo ukinuli razlike po veri i narodnosti, svak je uzeo da se piše po svome jeziku, pa i Moni, čuveni kovač Muret.

A taj Krečko je bio fenomen svoje vrste. Dragocen dostavljač. Kao neki bojadžija kroz čije su ruke prošle sve haljine i svi dronjci Pećanaca, znao je svaku mrlju svojih sugrađana. Bio je nešto kao agent dobrovoljac. Sam nam se ponudio. Jedva sam ga prihvatio. Evo zašto: prirodno je što u toj službi ljudi ni između sebe nisu prisni i poverljivi, ali ipak ima nekih koje lakše podnosiš, radije srećeš. Ja sam se, međutim, prosto ježio od Krečka iako sam bio bog u srezu. Možda zato što sam znao da vreba sve, pa i mene, i da zna koješta. To mu je bilo u krvi, to je bila njegova priroda, kao što je nekome u navici da šakom hvata muve i da ih gnječi. Ali moram, bez imalo rezerve, da priznam: valjao nam je mnogo. Učinio nam je neprocenjive usluge, o kojima još ne mogu da govorim. Mogu samo napomenuti: Krečko mi je doneo jedan orden.

Zaista ne znam da li bismo rešili neke slučajeve da nije bilo njegovog enciklopedijskog znanja o svemu i svakom. Nije bilo čoveka o kome nije znao nešto ružno. U njemu je bilo toliko tuđih tajni da je Karadžić, moj pomoćnik, od toga pravio igru za vreme mirnijih dežurstava. Pitao bi:

- Ima li ijednog čoveka u Peći i bližoj okolini o kome ti ama baš ništa negativno ne znaš, Krečko?
- Svakako da ima - kao smerno, odgovarao bi on, pušeći i gledajući u pod.

Mnogo je, zaista, pušio. Sve jednu za drugom. Karadžić dalje:

- Kladim se da ništa loše ne možeš reći o Tiranoviću?

Znao sam zašto je Karadža izabrao Tiranovića. Dušan je našao tašnu sa milionima kod hotela na Banji i odmah je predao miliciji u Dobruši. A naš Krečko polako, pušta nas da se ponadamo, odgovara:

- Ništa... Ništa drugo sem što je potplatio Redža da seče državnu šumu iznad Malog Dubova. Građu je prevezao kolima. Ali ne golu, no prekrivenu labudinom. Ili, kako se u drugim krajevima kaže, šašom, tuluzinom, kukuruzovinom.

Ne znam kako smo ga to pogledali, ali sam siguran da je osetio našu mržnju. No, šta je i koliko znao o narodnim neprijateljima, već smo imali prilike da saznamo. Imao je popis zlodela Sefedina Kuke po mestu, vremenu i načinu izvršenja; njegov rodoslov, rodbinske veze, moguće jatake, stanje imovine, porodice, bližih rođaka; broj stoke, čeljadi u kuli ispod Donje Vitomirice; adrese pomagača; opise ulaza, prolaza, prečica, avlija, soba, štala, sve. Baš sve!

Razume se, postepeno smo se navikli na Krečka i zabavljali se noću, kad su bdenja bila mirnija. Podelili smo se u dve grupe. Ja sam bio uz Krečka, a Karadža i Dabetić s druge strane. Rezultat je bio porazan: nije bilo čoveka koji nema nešto na duši. Išli smo tako daleko da smo vadili dosjea najistaknutijih ljudi, biskali po njihovim biografijama i karakteristikama, tražili ne mrlju no trun. A naš Krečko odmah prstom na fleku, noktom u ranu. Čak i samom Aduniću, predsedniku sreskog odbora.

- Kako?!
- Ovako: kad god pozove neku daktilografkinju predveče, da mu otkuca hitan izveštaj, prevrne je.

Dabetić, koji je bio Adunićev kurir u ratu i privrženmu kao pašče, udari Krečka pesnicom za vrat.
- Bem ti mater špijunsku! Ti si običan klevetnik!

Jedva nabismo razjarenog Dabetića u ćošak.
- Na žalost, nisam. Imam dokaze.

Krečko se ne pomače sa stolice, samo se odjednom snuždi, posta tužan. Dabetić se, međutim, otimaše.

- Šta da dokažeš? Gde da je prevrne kad tamo referenti dežuraju na smenu dan i noć.

Krečko ga gleda najmirnije, kaže:

- U ključu je ključ. Evo kako: Adunić uvek ostavi dve-tri stranice onoj koju je odabrao, da sama završi, po konceptu. A on pođe iz kabineta ranije, pozdravi referente. Ali ne izađe iz zgrade. Tamo, na prvom spratu, do stepeništa, ima jedno odeljenje ne veće od ćelije. Ona vrata od gvožđa, bivši trezor Trgovačke banke. Ključ, jedini, zna se, drži vrhovni šef. Eto tamo, po dogovoru, šmugne i drugarica sa kojom je udesio radnju. Prvo se uvuče on i sačeka. Posle ona, kad krene tobože kući, kad otkuca referat i dežurnima kaže laku noć.

Dabeta iskali svoj gnev na košulji, uvlačeći je besno u čakšire od jakog bugarskog sukna. Ja preuzeh njegovu ulogu:
- Kako si to doznao?
- Nemojte me siliti da vam kažem, druže Stanko.

I nisam. Ali sam saznao. To je, uostalom, zakon službe. Znati sve, o svakome. Pa i o Krečku.

Bez sumnje, nije mogao da podnese misao da postoji nešto što on ne zna. Nešto s one strane vidljivog. Ali, kao što često biva, najžešći nam udarac zadaje sopstveno delo, isključivi cilj. Krečko je bio uhoda po duhu, zaražene krvi. Vrebao je iz dubina neke mutne strasti, tražio crne znake iz straha da se nešto ne dogodi onome što on voli i čuva, oko čega obigrava i stražari. On je i svoju čeljad kontrolisao. Čas ženu, čas sina, čas kćerku. Prateći nju, otkrio je Adunića.

A taj krepki lisac beše naredio da se sačini nov raspored svih daktilografkinja u odboru. Pošto je Seja Strugar odlučno zatražila da pređe kod mene, u sekretarijatu za opšte poslove ostala je samo Joka, žena našeg Karadžića. Dobra duša, ali kruta i koščata kao muškarac. Adunić ju je oslobodio svih poslova izvan radnog vremena. Navodno zbog preopterećenosti. Na taj način je omogućio sebi da uzima, povremeno i na smenu, po jednu daktilografkinju iz drugih resora, kad god neke odluke ili izveštaje treba hitno umnožiti. Zašto se to radilo uveče i noću saznao sam prvo od Krečka, potom od Seje, pa od samog Adunića.

Jednog dana pozvao me u hotel "Korzo", na čaj. Baš tako, na čaj, jer na javnim mestima nikad ništa drugo nije pio. Znao je: onaj što je u pročelju mora da pazi na svaku svoju reč, gest i osobinu. Narod motri, raspreda i sudi. Nije znao šta ljudi vele: da je čovek bez poroka opasna osoba. Adunić je bio nešto drugo: čovek koji sve skriva. Ali, ono što se dugo skriva, to se i uništi. On beše ugušio sva svoja osećanja, misli i postupke. One prirodne. Ukrutio pokrete, osušio mišljenje. Hodao je kao ograđen, sedeo kao uramljen. Od svega njegovog beše ostala samo mračna požuda i neka mutna pohlepa. Stalna žeđ za tuđim dobrima.

Ovako nisam mislio onda. Tada, u separeu, gde nas niko ne vidi i ne čuje, on poče o Dabetiću. Kako se snašao u službi, kako radi. Vidim da ne sluša ono što mu odgovaram. Reče odjednom.

- Znam da si čuo za moj slučaj sa Krečkom. Makni mi ga s očiju. Udesi sa Karamatijevićem. Neka ide na neko poljoprivredno dobro. Neka bude i upravnik. Ne znam kako da mu zapušim usta.

Htedoh da se nagnem preko stola s drugarskim osmehom, ali mi ne dade bol u vratnoj žili, od onog metka u Dečanima. Zato i držim glavu malo iskrivljenu, kao da zagledam odozdo. Ili je to profesionalni defekt. Imao sam običaj da tako piljim u one tipove koje su mi dovodili posle hvatanja.

Adunić učini isto; hladnih očiju unese mi se u lice i reče:
- Ne znam kako je uspeo da uđe u zgradu. Ne smem da se raspitujem. Znao je lozinku, od vas je dobija. Ali šta je rekao, kako je prevario stražara na prijemnom odeljenju? Na sreću, nije dizao galamu. Samo je besomučno kljucao kvakom i šištao: "Smiljana, izlazi, znam da si unutra!" Ja sam, pak, bio rešio da ne otvaram do smaka sveta. Ali on, lukav, shvati da nas je ipak presekao. Ode. A jadna devojka dobi nervni slom.

Zaista, dve nedelje je ležala u groznici. Čim se pridigla, Krečko je odveo u Kolašin, kod tetke. Nađe joj službu u opštini, i udade je. Čuo sam da nema dece i da je muž zbog toga kinji. A bila je, Bože, jasika-trepetljika. Vazda zajapurena, čista i blaga. Od onakvog oca?!

Otišao sam daleko, ali moram da odam još jedno priznanje Adu. Bio je čovek koji ne zaboravlja ono što mu neko učini. Tu malu uslugu, to što smo Krečka poslali u ^urakovac, za upravnika državnog imanja, to je odmah platio, čim je prešao u Oblasni odbor. Jeste, i to je hteo da skrije. Ali nije izdržao. Jednog dana, tek što sam, tako reći, stupio na novu dužnost, zazvoni telefon. Odonud ženski glas: Drug Mališić? - Da. - Ovde kabinet druga Adunića. Trenutak, imaćete vezu... - A on:
- Šta, zaboravljaš stare drugare? Ili si postao škrt kao neki filozof? E nećeš se ovoga puta izvući, ima da častiš za unapređenje. Pa i za nov stan. I, bogme, za veću platu... Nisam ni znao, no mi jutros reče Dabetić.

Nije znao! A to je sve bilo njegovo maslo. Na žalost, nisam mogao da ga pozovem u kuću. Nije dala moja Seja. Ni da čuje. Slavili smo u klubu poslanika. On, Dabetić i ja.

Pili smo i pričali do ponoći. O svemu. O sređenim prilikama na Kosovu i Metohiji, o istrebljenju poslednjih odmetnika koji su hteli da zatru sve što je srpsko i jugoslovensko. Tako je i došla reč o Krečku i kovaču.

Jadni naš Krečko, virtuoz uhođenja, u crnom kaputu nalik na frak. Tako je duboko bio isečen pozadi, a tako kratak spreda taj kaputić, da je jedva sezao do kolena. I tesan, jer je Krečko imao stomačić, balonče pod džemperom. Kaput je zakopčavao jednim velikim dugmetom, verovatno od jorgana. Toliko je, u onoj oskudici, izgledalo veliko to puce, plavo i sjajno.

Takav se pojavio i onog dana kada je Moni Muret doveden iz Hvosna. Po njegovom ponašanju nije se dalo naslutiti sa čime dolazi, kakve podatke donosi. Imao je nešto tamnosivo na licu, kao čarapu, i modre usne, nalik na raspuklu smokvu.

Dabetić, još ljut zbog Adunića, neće da ga pogleda. A meni glava puca i oči me peku.
- Ništa?
Krečko ne odgovori odmah. Skide svoj kaput, kao krila.
- Ništa što se bega tiče. Osmatramo dan i noć.

Sefedin Kuka imao je dve rezidencije za vreme okupacije. Jednu u Peći, iza Bistrice, drugu između Donje Vitomirice i Nakla. Tamo je, u stvari, bila kuća njegovog oca, kula od kamena, na sprat, sa malim prozorima, koliko da stane cigla, nalik na proreze za cev. Ti otvori u kamenu i jesu puškarnice. Građene po uzoru na stara utvrđenja u kojima se opsada mogla izdržati, pošto je bilo i vode i hrane, i prostorija za sve potrebe. Takve kule imali su bogatiji ljudi, manji i veći begovi, Turci i Šiptari. Oko kule Sefedinovog oca bio je tvrd zid od kamena, visok tri metra, prekriven naramcima crnog trna i gloga. Teško je bilo uspeti se bez lestava, a još teže preći, jer je ispod trna pretilo još i staklo. U svežu kašu od kreča i peska, kad se zid dozida i svede, zabadana su parčad polomljenog stakla. Kad otvrdne, malter stegne ta britka sečiva.

A mi smo, po svaku cenu, hteli da imamo Sefedina živog.
Plan za hvatanje bio je noćima razrađivan u kuli Ismeta Ljulje i to do sitnica. Utvrda kod Nakla i celo imanje bili su pod prismotrom i dan i noć, razume se, na neupadljiv način. Osmatrali smo iz krošnji velikih hrastova, onih vekovnih, iz doba Nemanjića; iz stogova slame i sena; iz trapova prekrivenih svežim busenjem; iz kućice čuvara pruge; sa crkvenog zvonika; iza nadgrobnih spomenika. Svuda smo postavljali svoje poverenike iz okoline, one koji su se mogli opravdati ako ih neko slučajno otkrije. Potplatili smo jednu cigansku porodicu da, kao slučajno, zastane na utrini iznad kule, da razapne čergu, da majstori ispred nje krpe kotlove i popravljaju kišobrane, a žene - jedna starija, suva kao list, i jedna mlađa, sočna vrtirepka - da pođu u kulu, da faletaju, proriču iz dlana i gledaju u bob. Nisu ih pustili u avliju. Nisu ih zanimale drvene kašike i kutlače, niti korpe od pruća.

Kula je bila omotana ćutanjem. U njoj ni noću nije svetleo nijedan prozor.
Tako je to išlo celog marta i dve trećine aprila. Napoličari su dolazili s njiva, istovarali vreće u avliji, odmah uz kapiju, i odlazili. Ni najboljim dvogledima nije se moglo ustanoviti da nešto šuruju sa domaćima. A unutra su bile tri žene, osmoro dece, među kojima i dva sina prispela za vojsku, i otac Sefedinov, častan starac.

Nije znao srpski. Jednom smo ga priveli. Ono što mi je preveo Krečko, glasilo je otprilike ovako:
- Ja ne znam gde je moj Sefedin. Ali sam poručio da mi u kuću ne dolazi. Sin uvek, gotovo uvek, izda oca. Sve ono što je vezano za oca. Pogled na život i ljude, običaje, mere i merila. Sin i može da izda oca. To primam, iako ne odobravam. To sam i očekivao. Zato ne patim onoliko koliko drugi, oni koji to nisu očekivali, koji se nisu pripremili za to. Ali otac ne može da izda sina. Ne, ništa se ne izdaje unapred. Tek posle, unatrag. Izdaja ne postoji za ubuduće, ona je određena za prošlo. Ja jesam sa sinom u raskoraku, ali ja njega ne mogu da izdam. I kad bih znao gde je i šta radi.

Neobičan govor. Mislio je, reče Krečko, da ćemo ga primoravati. I bio je spreman da izdrži.
Popustili smo mi. Naši osmatrači počeše da gube živce. Dadoh nalog da ih zamene aktivisti. Teška srca poslah na teren Seju i Dabetića. I baš tada poče oko kule da se muva neka prilika. Bile su jasne noći, ali bez meseca. Moglo se oceniti da taj snažan čovek oblih ramena i guste kose nije Sefedin. Pokušao je da se popne na zid. Samo je uznemirio ogromne pse u avliji. Obigrao je sa druge strane, pokušao kod koša sa kukuruzom. Pušteni s lanaca, psi su navaljivali još žešće. Nepoznati se povukao.

Uputio se ka Peći, i kod same železničke stanice zavarao trag. Možda je ušao kroz tarabu oko pilane i šćućurio se među naslagama škarta i brdima strugotine.

Krečko reče:
- To je Moni. Doći će on opet.

Pogodio je. Isti tip se još dva puta šunjao oko kule, uvek oko deset uveče. Moji ljudi su bolje organizovali praćenje. Kroz polje, do kuće u Ciganskoj mali.

Dabetić najzad progovori sa Krečkom. Reče mu:
- Ti sve znaš. Ti nisi normalan čovek.

Krečko, pak, filozofski:
- Ko je normalan, nije čovek.

Seja beše umorna i zamišljena. Još nije bila sigurna da je volim. Pogleda me, pamtim, bolno, a izusti kao da mi nešto lično saopštava:
- Taj kovač živi bez sna. Nije ušao u kuću nego pravo u svoju kovačnicu i počeo da raspiruje ćumur.

Krečko dometnu:
- Tako svake noći, već petnaest dana.

Pušili smo mnogo, duvan iz Skadra. Najviše moj kosmati pomoćnik Karadža. Kad ga nešto muči, on jednom rukom drži cigaru, a drugom kosu. Uhvati onaj gustiš natrunjen sedinom, čupa ga. Tako i kad ispituje dovedenog. Sad je tu ulogu imao Krečko.
- Ti misliš da Muret kuje nož za Sefedina?
- Sto posto.
- Onda zna gde je beg?
- Ne još. Ali njuši. Nešto je dočuo čim se vrzma oko kule. Moni ima svoje ljude. Samo u zadruzi šestoricu. Kovača iz Nakla, potkivača iz Kline. I onu dvojicu iz Hvosna. Pa jednog majstora iz Budisavaca i onog šegrta iz Donje Vitomirice. Oni mu kupe ono što se po selima šuška. I odmetnik je živ stvor. Mora nešto da jede, da pije, negde da spava.
- Zašto obigrava oko kule?

- Sefedin jednom mora doći kod žena. Ima tri. Po starom adetu. Najmlađa je Ciganka. Preoteo je Moniju. Znam je, i zato se ne čudim što je kovač poludeo.

Nasmejah se. Krečko se na to još više uozbilji, reče:
- Moni će nas preduhitriti.

I to je pogodio. Mogli smo, naravno, izolovati Mureta. Baš je Karadžić dao takav predlog. Da držimo kovača u zatvoru izvesno vreme, pod izgovorom da nasrće na žene, uglavnom Šiptarke. Ali trag? Sefedinov trag niko ne bi tako nanjušio kao on.

Dakle, deset dana posle onog slučaja u Hvosnu, mene naglo probudiše u nevreme, u sedam ujutru. Bila je subota, pazarni dan. Sa svih strana nagrnula kola, fijakeri, čeze, volujske zaprege. U toplu, majsku Peć. Drumom od Dečana i Streoca, putem niz Rugovu, cestom od Banje, Dobruše i Vitomirice, džadom od Barana i Goraždevca. Odasvud.

Dabetić me odveze u bolnicu. Pred prosekturom mi saopštiše najnepovoljniju vest. Muret ubio Sefedina. Jedna od žena pod feredžom, u čezama, bio je taj zlikovac. Druga je bila Muretova lepa Ezra.

Nisam ušao. Naredih da uveče, posle devet, prebace kovača kod mene, u kulu Ismeta Ljulje, i odoh da se odmorim.

A on, kad ga uvedoše, stupi kao čovek koji je izvojevao pobedu. Naredih da mu skinu lisice i da nam skuvaju kafu. Pružih mu i kutiju sa cigaretama. On stavi ruku na grudi, znak da se zahvaljuje. Blistao je. Ni traga od onog grča na licu koji sam ranije zapažao. Ponovo je bio lep. Kod nas se, inače, kaže: lep kao Ciganin.

Ono što sam očekivao, to i reče:
- Bojao sam se da ćete biti brži od mene.
- Znam.
- Ne bih dobio svoj dug. Moja ruka je morala da ga uzme.

Unesoše veliki fildžan, onaj od deset kafa. Moni uvuče ruku pod grlo, ispod masne košulje izvadi tobolac. Uvi debelu cigaru od svog duvana, obliza papir, sve sa osmehom. Pripali, uvuče dim, odahnu kao meh.
- Uzmi kafu, i pričaj, Moni.

Njegov iskaz, ukratko, izgledao je ovako: čekao je naš povratak, nestrpljiv, pritajen. Bio se pogrbio, zapustio, potalaušio. Sve zbog zebnje da će ga Sefedinovi ljudi likvidirati. Više no od smrti strahovao je da će begu ostati ono što je oteo, na prevaru uzeo, premamio. Sefedin, moćan i do rata, bio se sad osilio do neba. Čelnik crnokošuljaša, predvodnik hordi sa belim kapama od uvaljanog sukna, vrebao je kao usud sve što nije muslimansko. Uživao je da gleda dim, zgarišta i krv. I poniženje, naročito ako je srpsko. Monijeva žena, mlada Ezra, otkrivena lica i nemirna tela, donosila je svake subote na pijacu ono što je kovač kovao tokom nedelje. Na šarenoj sedžadi koju je prostirala sjale su se britve, kuhinjski noževi, srpovi i ona vrsta bodeža sa crnim koricama što u Metohiji zovu šiš. Stajala je iznad sečiva, u šalvarama do nanula, u prsluku od nekog domaćeg brokata, sa belom povezačom od svile, pozivajući kupce i glasom i očima.

U glasu joj je, veli Krečko, bilo nešto, kao da se guši od zadovoljstva.
A taj obrijani tip u kaputu nalik na cirkuski frak stvarno je bio fenomen svoje vrste. On je čak znao i sitne razmirice u nekim porodicama. Znao je, naravno, i da Ezra nije živela sa Monijem u onoj ljubavi sa kojom su počeli. Bila je iz dobrostojeće, takođe kovačke kuće u ^akovici. Čula je, pri prošenju, da Muret lepo zarađuje u Peći, da ima svoju kuću u Ciganskoj mali, da mu zvanje ciganskog kmeta učvršćuje ugled i donosi nešto para, da je majstor nad majstorima za domaći alat i noževe. Sve je to bilo tačno, i sve se odmah promenilo kad su nadrli Nemci, zamenili ih Italijani, podigli se balisti. Kad se srušila zgrada bez temelja, Jugoslavija, Monija su pritisle brige, stigla ga nemaština. Glavne mušterije, Srbi i Crnogorci - ojađeni, popaljeni, prebijani i ubijani, proterani - i da su mogli, nisu smeli da kupe ništa što može poslužiti kao oružje.

Nema boljeg praga sa koga će odskočiti no što je postan život za sočnu ženu. A neko je već došapnuo oblapornom begu da se jedna mlada Ciganka, meka i puna softa, kao ševtelija, leluja po Peći, dreždi na pijaci. Njegove dve žene već počele da venu. I šta će biti? Ono što Adunić kaže:

- Izdaće te, surovo i naglo, kao žena. Pri tom će naći načina da te unizi, uprlja i osramoti kao niko.

Ja o tome drukčije mislim: žena jeste blago, ali kao svaka dragocenost, začas i lako može da promeni vlasnika. Ka njoj zijaju tolika usta i stoje, spremne za grabež, tolike tuđe ruke. To su muslimani oduvek dobro znali. Zato je i drže zaključanu i prekrivenu. Prekrivaju sjaj blaga koje baš ne haje mnogo u čijim je rukama, samo ako mu je dobro.

Pošto je prebegla, Sefedin je Ezru iz kule u Naklu dovodio u kulu kod Bistrice. U čezama, s crnim konjem koji se sjao od nege i zdravlja. Vozila se trijumfalno u feredži od crne svile, sa prozirnim velom preko lica, takođe od svile, koju prizrenski majstori pretvaraju u plavet vedrog neba nad Metohijom.

Nije strašno što su kasali kroz Cigansku malu, nego što su zastajkivali kod česme, ispred Muretove kuće. I što je Monijeva kostobolna majka sedeći na suncu to gledala.
- Neka, sine, pusti. Naša bi sramota bila kad bi ti drugome to činio.

Krečko je voleo da bude pravedan prema onima koje uhodi i goni. Govorio je:
- To nije bila begova želja, ne. To je bila njena volja. Da je bivši muž vidi u raskoši.

Moni je grizao sopstveno srce. I počeo da pravi nož. Dvesta noći kovao je bodež za njih dvoje. Između doručka i večere njegov meh je raspirivao vatru za mala sečiva, koja je stara majka odnosila subotom na pijacu. Od toga se živelo. On je više živeo od noža koji je kovao noću, sam, uz vatru, kao đavo.

Reče mi:
- Prvo sam načinio šiš, oštar sa obe strane, kao brijač. Pa kasapski nož sa šiljkom. Jednom sam napravio mali mač, guju od stare sablje, istanjenu kao list stakla, a tvrdu kao kremen. Mogla je da brije. I ništa mi nije izgledalo dobro. Prekovao sam i stari bajonet, zakopan posle srpske vojske koja se povlačila ka Albaniji. I parče kose. U jedan mah mi se učini da je za ono što hoću najbolje parče testere zašiljene na vrhu. Da im razdere meso i da umiru dugo. I tek prošle nedelje, u sredu, dva dana pred pazar, kad mi starija Sefedinova žena dodade vest da će u subotu ono dvoje poći za Peć, napravih ono što sam zamišljao: nož od srpa. I dugačak, i oštra vrha, i sa zupcima. Pa malo i kriv.

Ali ne dođoše one subote, no danas. I opet žena izdade!
Ja sam čuo, čim sam iz 24. srpske divizije prebačen u Komandu područja za srez pećki, da kod šiptarskih žena, gde ih više živi s jednim čovekom, najstarija preuzima ulogu majke i svekrve. Da nema ljubomore, da je naklonjena mlađima, da ih savetuje, uči i sprema za krevet svom suprugu. Tako i jeste, ali to je nametnuta uloga i zbog toga puna pritvorstva. Prva žena, najstarija u Sefedinovoj kući, sačekala je, dakle, dan osvete.

Duga je priča kako je Moniju doturila vest da će Sefedin, preobučen u ženu, doći sa Ezrom u Peć. Crn kao sotona, Moni je u svojoj maloj kovačnici dve noći izvodio naročitu vežbu. Staru kovačku kecelju od teške kože sa volujskih leđa uvio je oko jednog trupca od bandere, i trenirao izvršenje zločina. Priskakanje, izmahivanje, zarivanje. Bio je levoruk, pa mu je bilo lako da priđe s desne stranečeza. Uvežbao je i držanje dizgina, ako se konj pomami.

Tako je i bilo. Sve. Smelo i hitro. Samo je jedno bilo čudno: konj je stajao kao ukopan.
Bilo je još nešto: svet koji se zgusnuo na džadi i pred kućama u Ciganskoj mali nije se ni pomakao, niti je ko reč izustio. Čak ni Sefedin. Samo je Ezra uzdahnula:
- Ooo, Moni, Moni...

Kovač mi reče da je tako uzdisala uvek kad ju je ljubio.

___________________________________

Danilo Nikolić (rođen je u Splitu 1926. godine) je srpski književnik. Danilo Nikolić je detinjstvo i mladost proveo je na Kosovu i Metohiji. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prvu knjigu pripovedaka, Male poruke, objavio je 1957. godine, a od knjiga pripovedaka zapažene su još: Povratak u Metohiju, Spisak grešaka i Provetravanje vladara.

Prvi roman objavio je 1989. godine - Vlasnici bivše sreće, koji je ušao u deset najboljih romana decenije. Objavio antologiju: Poslednje priče pisane rukom, KOS, Beograd, 1986.

Za roman Kraljica zabave dobio je Nolitovu nagradu, nagradu "Bora Stanković" i nagradu "Branko Ćopić". Dobitnik je i Andrićeve nagrade 1998. godine za knjigu pripovedaka „Ulazak u svet". Dobitnik nagrade "Meša Selimović" za 2001. godinu za knjigu Jesenja svila, u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda.