Alfons Dode - Tajna gazde Kornija

Vrsta dela - pripovetka

Vreme radnje - leto

Mesto radnje - mlin

Tajna gazde Kornija je pripovetka koja se nalazi u zbirci ostalih priča Pisma iz mog mlina. Cela zbirka je objavljena kao knjiga 1869. godine, a u svakoj od njih može se prepoznati ljubav koju je Dode gajio prema svom rodnom kraju, Provansi. U većini pripovetki postoji samo jedan glavni lik, a umesto razvijene radnje pažnja se posvećuje najviše ugođaju.

Tajna Gazde Kornija je priča o ljudskoj časti, ali i ponosu. Baš kao i ostale priče tako se i ovde nalazi samo jedan glavni lik, Gazda Kornije. Prikazan je kao osoba koja će radije propasti nego da se odrekne onoga što voli, a to je posao koji je radio dugo vremena.

U priči se nastoji da se istovremeno skrene pažnja na to koliko je važno da ljudi koji nas okružuju, imaju potrebnu solidarnost i saučešće prema onima kojima je to najviše potrebno i istakne važnost socijalnog motiva kao što je dolazak novih tehnologija.

Čitalac može da dođe do još nekih zaključaka čitajući spomenutu pripovetku. Ponekad nesnalažljivost i ponos mogu da dovedu do propadanja ljudi jer nisu uspeli da se nakviknu na novonastalu situaciju. Uvek će biti onih koji će rizikovati i do kraja ostati verni svojim snovima i idealima.

Postavlja se pitanje - Trebaju li se ti ljudi na kraju prilagoditi ili im treba dozvoliti da ostanu jedinstveni i pomalo strše poput svetionika među svima ostalima? Daudet je procenio da treba ceniti ljudske vrline kao što su razumevanje, tolerancija i sućut te da uvijek treba postojati dobra volja, jer jedino uz njenu pomoć jedni drugima možemo pomoći i olakšati teške momente.

Mesto radnje je mlin, a vreme nije jasno određeno iako se može zaključiti kako se radnja odvija leti. Celu priču odlikuje jednostavnost, a prilikom oslikavanja ugođaja vidljiva je Dodeova ljubav prema zavičaju gde je rođen. Kompozicija priče je kao i kod ostalih, a to je da se u uvodu može saznati od koga je Dode čuo priču. Na taj način priča dobija realne okvire i čitalac na neki način ne može da veruje ništa drugo nego da je priča zapravo stvarna. Ali to na kraju ni nije toliko važno koliko da se uoče važne poruke o životu.

Kraj pripovetke nudi poentu baš kao i ostale priče jer svakog čitaoca usmerava na razmišljanje o životu. Dode je mnogo puta upotrebio znake poput uskličnika i tri tačke, a to pokazuje da je Dode bio emotivna osoba, koja je svoje emocije želela da prenese na stranice papira.

Kratak sadržaj - Priča započinje zahvaljujući starom frulašu Fransetu Mamai, koji je jednom prilikom piscu Dodeu uz miris finog vina ispričao događaj koji se dogodio pre dvadeset godina. Jednom je u Provansi postojalo mesto koje se smatralo carstvom vetrenjača. Uz toliko mlinova bilo je teško izbrojati ih, a ljudi koji su boravili u tom kraju bili su srećni i živeli su dobro od onoga šta su radili.

Sve se promenilo dolakom parnih vetrenjača jer je stari zanat počeo da izumire, a mesta gde su se nekada nalazili mlinovi sada su oslikavala polja masline i vinova loza. Mlinovi više nisu radili, pa nije postojala potreba za njima. Ali ipak jedan mlin je uspeo da se održi. Bio je to mlin gazde Kornija.

Opisan je kao čovek od nekih šezdeset godina, koji je ceo svoj život radio kao mlinar. Za razliku od ostalih koji su prihvatili promenu u načinu života, dolaskom parnih vetrenjača u gazdi se probudio inat i prkos, pa je odlučio nešto da preduzme.

Neko vreme je nastojao da uveri seljane da će ih parne vetrenjače vremenom sve zatrovati. Toliko je voleo svoj posao da nije hteo da odustane od onoga na čemu je gradio ceo svoj život. Njemu je promena jednostavno bila nepojmljiva.

Kada je napokon shvatio da neće uspeti u svojoj borbi, povukao se u sebe i udaljio od svih seljana. Zatvorio se u svoj mlin i odlučio da se izoluje od ostatka sveta. Među njima je bila i njegova unuka Viveta, devoka koja je ostala bez roditelja i jedino joj je deda ostao od rodbine. Deda se puno promenio, pa je u njemu bilo teško videti čoveka koji je pre sa tolikom radošću radio svoj posao. Zabranio je bilo kome da uđe u njegov mlin.

Seljanima već neko vreme nije jasno kako to da gazdin mlin radi, a zna se da već dugo nema žita za mlevenje. Deda je imao tajnu koju je dugo uspešno sakrivao od svih seljana, pa i od svoje unuke Vivete. Na svako pitanje on bi odgovarao kako ima posla zbog izvoza. Ali kako je vreme prolazilo tako je napokon nastupio trenutak da se otkrije dugo čuvana tajna, zahvaljujući Viveti i sinu frulaša.

Sin frulaša Franset se zaljubio u devojku Vivetu, koja je radila na drugim domaćinstvima. Otišao je kod dede da isprosi njenu ruku, ali ga je on odbio. Zaljubljeni par je odlučio da pričeka i ode zajedno kod dede. Tako je jedan dan mlin bio prazan jer je deda bio odsutan. Viveta i sin frulaša nisu mogli da uđu jer je bilo zaključano, ali onda su primetili otvoreni prozor kroz koji su ušli uz pomoć merdevina.

Kada su ušli u mlin bili su iznenađeni. Unutra je sve bilo zapušteno, a umesto vreći sa brašnom, naišli su na vreće pune maltera. Deda je očito svako veče prenosio malter da bi ljudi mislili kako je to žito i kako deda radi kao i pre. Svi su bili šokirani ovom vešću, a nakon što su otkrili dedinu tajnu odlučili su da mu pomognu. Bio je to logičan korak jer ih je dirnula predanost gazde prema starom poslu.

Odlučili su da prikupe žito koje su imali i krenuli su prema mlinu. Dočekao ih je očajan gazda jer je primetio da je neko bio u mlinu dok ga nije bilo i da je tajna otkrivena. Rapoloženje se odmah popravilo kada je video doneseno žito. Posao je opet pokrenut, a deda je do kraja života radio ono što je voleo. Radio je sve do smrti, a kako nije imao ko da ga nasledi i poslednja je vetrenjača prestala sa radom. Ipak sve na ovom svetu ima svoj početak, ali i kraj.

Likovi - Gazda Kornije, unuka Viveta

Gazda Kornije je glavni lik jedne od priča iz zanimljive zbirke Pisma iz mog mlina. Gazda je u priči opisan kao časna osoba koja je ceo svoj život bila predana onome što je radila. Imao je šezdeset godina, a velik deo svog života proveo je u brašnu. Bio je to posao koji je voleo.

U priči je pokazao nekoliko karakternih osobina, a osim upornosti i predanosti, gazda je dokazao da može biti i preduzetan. Najbolji primer je situacija kada su se pojavili parni mlinovi. On nije samo sedeo i čekao nekog drugog da nešto preduzme. Cele nedelje je okupljao narod da bi ih upozorio kako novi vlasnici tih zlih mašina zapravo žele da otruju Provansu.

Odbijanje nove tehnologije na videlo je iznelo još jednu osobinu gazde, a to je neprilagodljivost na sve promene. Spomenuta karakterna osobina može se shvatiti na dva načina; jedna od njih je da je gazda bio previše ograničen i tvrdoglav ili da je ipak bio star čovek, koji nije mogao samo tako da napusti način života, koji je živeo skoro ceo svoj život. Ipak je u pitanju bio njegov opstanak jer mlin je predstavljao izvor zarade za starog čoveka.

Poput svakog drugog čoveka tako je i gazda ipak shvatio da se ne može boriti s „vetrenjačama" i kada je mislio da više ne postoji ništa što bi mogao da učini, odlučio je da se povuče u svoj mlin i odvoji se od ostalih. Nije hteo ni sa kim da komunicira, pa ni sa unukom Vivetom. Ovaj zadnji čin bi se mogao shvatiti kao sebičan jer se ipak radilo o detetu od 15 godina, koje je ostalo bez roditelja i nije imalo više nikoga osim dede. Da bi zaradila za život morala je da odlazi da radi na druga domaćinstva.

Deda je pokazao još jednu osobinu, a to je snalažljivost. Već duže vreme su seljani bili začuđeni kako to da dedin mlin radi, a znali su da nije dobio žito već dugo. Gazda se pobrinuo da svi misle kako je on i dalje u poslu, dok je istina bila skroz drugačija.

Zadnjih par stranica u knjizi najbolje prikazuju gazdu i kakav je zapravo čovek. Jasno je kako se radi o osobi kojoj je čast važna baš kao ponos, ali i rad. Nije postojalo srećnije osobe od tog starog mlinara jer je opet dobio priliku da radi ono što voli.

Unuka Viveta je devojka od 15 godina, koja je ostala bez roditelja i jedini član porodice bio joj je gazda Kornije. Uprkos tome što je odgurivao od sebe, ona je uz pomoć sina frulaša pronašla način kako da mu pomogne.

___________________________________

Alfons Dode je francuski književnik koji je većinu svog detinjstva proveo u Provansi, odakle je najviše crpio inspiraciju za svoja brojna dela. Alfons se smatra najistaknutijim na području oslikavanja napuštenih ljudi sa periferije.

Alfons Dode je rođen 13. maja 1840. godine u Nimu. Otac se bavio proizvodnjom svile, a uprkos raznim nesrećama sa kojima se susreo u životu, nikada nije odustajao. Tokom školovanja Alfons je mnogo puta izostajao iz škole, a kroz sve biogafije vidljivo je kako je tokom detinjstva bio depresivan. Godine 1856. odlazi u Lion gde je proveo većinu školskih dana. Kada je napokon završio sa školovanjem, zaposlio se kao učitelj u gradu Alesu na jugu Francuske. Na poslu mu nije bilo lako, a nekoliko je puta priznao da bi svaki put kada bi se probudio, imao noćnu moru da se još uvek mora boriti sa neposlušnim učenicima u Alesu.

Godine 1857. napustio je učenje i pridružio se bratu Ernestu da bi radili kao novinari. Alfons se tada ozbiljno prihvatio pisanja.

Od dela treba izdvojiti Tartarinovu trilogiju, koja se smatra najboljim delom humorističke proze. Ne treba zaboraviti na delo Arležanka te Pisma iz mog mlina. Umro je 16. decembra 1897. godine u Parizu.