Valentina Đorđević - Sporo čitanje

Sinoć sam, prateći linkove, stigla do zanimljivog i pomalo uznemirujućeg (u pozitivnom smislu, jer sadrži poziv na samokritiku i preispitivanje, čemu sam inače veoma sklona) članka u Gardijanu. U drugom pasusu videla sam procenjenu statistiku: onlajn čitaoci će najverovatnije pročitati samo petinu teksta, dok će najveći broj onih koji ga odštampaju stići - ne, ne do kraja - samo do polovine. Odmah sam odlučila da budem jedna od onih retkih koji će pročitati tekst do kraja, jer ja to umem - da se usredsredim na tekst. Stigla sam do polovine kada se, kao refleks na zanimljiv sadržaj, javila potreba da podelim link. Otvorila sam Twitter i nije više bilo svrhe da se vraćam na tekst. Moja koncentracija je već bila uništena. Mogu sad da se pravdam da je bilo kasno, da sam bila umorna, da sam jutros, čim sam ustala, pročitala ceo članak, ali to ne menja stvari. Suočeni smo sa jednim ozbiljnim problemom: internet nas zaista čini glupljim.

Svakodnevno letimo preko tekstova, umesto da ih pažljivo pročitamo. Hipertekstualno okruženje nas navodi da skačemo sa teksta na tekst, sa teme na temu, istovremeno polako gubeći sposobnost da se koncentrišemo na duge staze, kontempliramo i razumevamo, donosimo sopstvene zaključke. Istraživanja pokazuju da se navike stečene online prenose u stvarni svet, u kom nam je sve teže da do kraja pažljivo pročitamo knjigu, novine, čak i da razmišljamo. Na internetu punimo glave informacijama koje tu, stečene na pogrešan način, izvan prirodnog konteksta, kratko ostaju. Istina, te informacije su uvek dostupne online, pomažu nam da delujemo pametnije, ali nas sputavaju da razvijemo svoje intelektualne kapacitete.

U globarnoj svesti, sporo čitanje je nešto nepoželjno: sa svih strana osećamo pritisak da čitamo brzo, brže, još brže, prekidamo, preskačemo, da bismo bili u toku. Istina je sasvim drugačija: ako usporimo i vratimo se knjizi, vratićemo se i sebi samima.

Ne moram da se oslanjam na tuđa istraživanja o ovoj temi, dovoljno govori i moje iskustvo autora tekstova za internet. Uporedna analiza statistike blogova Filoblogija i Interpretacije me je, najblaže rečeno, iznenadila: prosečno vreme koje posetilac provede na jednoj stranici gotovo je identično na oba bloga. To je, na prvi pogled, potpuno nelogično: tekstovi na Interpretacijama su duži, kompleksniji, neke od njih sam pisala i po mesec dana. Filoblogija je moje "opušteno" mesto, tekstovi uglavnom nastaju tako što ih osmislim uveče, nekad nešto zapišem (olovkom na papir) da bih konačno uobličila post uz jutarnju kafu. Kako je onda moguće da svi objektivni pokazatelji (npr. alexa) izjednačuju ova dva bloga? Jednostavno, muž mi je rekao: "Radi se o tome da ljudi stvarno čitaju Filoblogiju." To je lepo, ali ja sam čitavih godinu dana živela u uverenju da čitaju i Interpretacije: ljudi dolaze, imam posete, mnogo poseta, sa pretraživača, sa Fejsbuka, odasvud - dolaze, šeruju linkove, vraćaju se, voleli bi da su pročitali, ali ne pročitaju, bar ne sa pažnjom srazmernom onoj sa kojom su tekstovi pisani.

Ispostavilo se da su moja stremljenja da se probijem kroz internet akademskim tekstovima naivna. Ipak ću nastaviti da pišem interpretacije (ne samo to, primetili ste da u poslednje vreme na blogu ima i tekstova drugih autora), makar za onih par desetina istinskih čitalaca koji su imali potrebu da mi to saopšte mejlom. I za neke buduće. Ne treba dići ruke od ljudi.

Još uvek čitate ovaj post? Čestitam! Definitivno spadate u manjinu.

Nešto se mora promeniti u svesti ljudi (nema smisla govoriti o procentima: ako ovaj tekst navede na razmišljanje još makar jednu osobu, svrha je ispunjena). Moramo naučiti da se kontrolišemo, da budemo slobodni. Ja se svakodnevno borim sa svojom zavisnošću od Interneta (valjda mi dobro ide, još uvek se ne ponosim njome i ne deklarišem se kao web addict) - ne mogu i ne želim da se lišim prednosti koje mreža donosi, ali svakog dana ja moram biti ta koja imam kontrolu nad svojim ponašanjem online - pre svega mislim na pažnju i koncentraciju. Moram, takođe, više da pišem. Ne mogu da menjam čitaoce (ne mislim na one koji inače stalno čitaju, oni su sjajni, nego na razne druge putnike namernike koji svrate na ovaj blog), ali možda mogu da, onima koji to žele, pomognem da savladaju sporo čitanje i da ih motivišem da nauče da se usredsrede na tekst, bez obzira da ga čitaju ili pišu.

Valentina Đorđević - Deset sumnjivih merila 

Valentina Đorđević - Kreativno u kreativnom pisanju

Valentina Đorđević - Novi realizam Virdžinije Vulf

Valentina Đorđević - Sekundarna literatura

Valentina Đorđević - Uvod u akademsko pisanje

Valentina Đorđević - Želja da postaneš pisac