Sokrat - O pravednosti

Sokrat, veliki grčki filozof, uopšte nije pisao. Zato je njegov učenik, veliki grčki filozof Platon zapisao kakve rasprave je vodio i šta je sve govorio Sokrat

RAZGOVOR SOKRATA I SOFISTE TRASIMAHA O PRAVEDNOSTI

TRASIMAH: Čuj, Sokrate, ja tvrdim da pravedno nije ništa drugo nego korist jačega. Ali zašto se ne hvališ? Nećeš!

SOKRAT: Moram reći da te zaista ne razumem. Kažeš da je pravedno korist nečeg jačeg? Pa, ako je rvač Polidamant od nas jači i ako mu prija to da jede govedinu, zar je ta hrana i nama, koji smo od njega slabiji, korisna i pravedna?

TRASIMAH: Užasan si Sokrate. Smatraš da je govor nešto čemu bi naudio.

SOKRAT: Nipošto, dragi prijatelju, nego mi reci šta misliš.

TRASIMAH: (...) Svaka vlast postavlja zakone u svoju korist, pojedinac sebi a tako i ostali. Postavivši zakone u svoju korist oni proglase to da je i to pravedno za podanike; i onaj koji to prestupi, kazne ga zato što krši zakone i čini nešto loše. To je, dakle, mudračino, što govorim da se u svim tim državama isto smatra pravednim: korist vlasti koja postoji. Zato je za onoga koji misli dobro svuda isto: korist jačega.

SOKRAT: I ja se slažem, Trasimaše, da je pravednost nešto korisno, ali mi to nije jasno. To treba razmotritiš.

TRASIMAH: Razmatraj.

SOKRAT: Kadkad jači nalažu slabijima i čine im štetu; a prema tome, isto tako je korisna šteta nekog jačeg i korist nekog jačeg.

TRASIMAH: Sokrate, izvrćeš reči. Na primer, nazivaš li ti čoveka koji je pogrešio grešnikom u operaciji ili nečem sličnom nad bolesnikom? Ili matematičarem u nekom računu? Nijedan od njih, kao i mudrac ili vladar ne greši u svom poslu. Vladar, ili pak neko drugi, najbolje odredi kojih pravila treba da se drže podanici i zato tvrdim: pravedno je korist jačega.

SOKRAT: Ne brine se samo doktorsko umeće u svoju korist nego i za korist nečijeg tela.

TRASIMAH: Tako je.

SOKRAT: Trasimaše, umeća vladaju i jača su od onoga za šta postoje. Nijedno se znanje ne brine i ne zalaže u korist jačega; već u korist slabijeg i svog podanika. Lekar je tu da pomogne ne sebi, već drugima. Lekar radi svoj posao u korist nekog bolesnika. Nijedan drugi vladar, isto tako, nema na umu da se zalaže u svoju korist već u korist naroda i nad onim nad kojima vlada. I sve što vladar govori čini tako da pazi na narod i na sve ono šta njima pripada.

Trasimah se ipak složi sa Sokratom.

__________________________________

Sokrat (04. 06. 469. pne. - 07. 05. 399. pne.) je antički grčki filozof iz Atene. Sokrat nije imao običaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se došlo do zaključka kako je Sokrat otac filozofije morala.

Sokrat nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.

Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Sokrat  

Sokrat - Beseda posle izricanja presude na smrt

Sokrat - Izreke 

Sokrat - O demokraciji