Sokrat - Beseda posle izricanja presude na smrt

Reč onima koji su ga osudili

Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili.

A upravo njima kažem i ovo - Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem I jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve udbia j poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ims. i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor I star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže - nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.

A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.

Reč onima koji su ga oslobodili!

A sa onima koji su me oslobodili rado bih progovorio koju reč o ovom što se ovde dogodilo, dok su arhonti zaposleni i dok još ne odlazim tamo gde se, kad stignem, moram sa životom rastati. Nego, ljudi, ostanite tu ovo malo vremena; ništa nam ne smeta da se između sebe porazgovaramo dok nam je to prosto. Vama kao svojim prijateljima hoću da rasložim šta upravo znači to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije - pravo vas nazivam kad vas nazivam sudijama - dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite i sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reci zadržao. A danas me nigde za vreme celog ovog spora ni u delanju ni u govorenju nije zadržavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vam kazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, i to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokaz imam za to tvrđenje: meni bi se začelo znak opominjanja javio i opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro. A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro! Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bila čudo od blagodati. Kad bi ko imao da izabere takvu noć u kojoj je tako spavao da nije ništa u snu video, i kad bi imao da ostale noći i dane svoga života uporedi s tom noći, i da resi i kaže koliko je dana i noći boljih i prijatnijih od one noći proživeo u svome životu, ja verujem da bi ne samo kakav običan čovek nego i veliki kralj persijski našao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i noćima. Ako je, dakle, smrt takva, onda je ona blagodat, ja mislim, jer ćelo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć. U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova, ljudi sudije? Jer, akoli ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovi sudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, I Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu - zar bi to bila rđava seoba? Ili da se ponovo sastane s Orfejem, i Musejem, I Hesiodom, i Homerom, - koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao s Palamedom i sa Ajantom Telamonovim, i ako je još ko od starih junaka zbog nepravedne osude stradao, pa kad bih upoređivao svoje patnje s njihovima, to ne bi bilo, kao što mislim, neprijatno. A što bi bilo najvažnije: provodio bih onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je a nije. Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga kojd je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sisifa, i hiljade i hiljade drugih, i muškaraca i žena što bi ih čovek mogao napomenuti? S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih - to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore. Jer, kao i uostalom, tako su oni srećniji nego ovi ovde i u tome što su za sve ostalo vreme besmrtni, ako važi kao istina ono što se govori.

Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova. I ovo što me sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je meni očevidno da je za me bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me i unutrašnji glas nigde nije zadržao, i ja, što se mene tiče, nisam baš ljut na one koji su me osudili i tužili. Ipak, oni nisu meni sudili i optuživali me u toj nameri, nego zato što su mislili da mi škode; i zato su zaslužili da se kore. Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili,, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi. Ali već je vreme da odlazim - ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog.

Sud je brojao 501. sudiju, a tužioci su bili tragičar Melet, kožar i atinski bogataš Anit i retor Likon. U tom kontekstu želim da predstavim neke od najznačajnijih delova govora Sokrata koji na najeklatantniji način prestavljaju značaj odbarane Sokrata a u isto vreme pokazuju svu raskošnost misli i prestavljaju pokazatelj kako je Sokrat od optuženog postao tužilac sa "samosvešću čoveka koji se klanja samo istini i sa uverenjem da je pravda na njegovoj strani". I zaista, od 501 sudije 281. sudija je reklo: "kriv je", a 220 da nije kriv. Trebalo, je dakle, 31. glas za Sokrata i on bi bio slobodan čovek. Kada istupate sa pozicije prava i pravde onda nikakve optužbe nemaju smisla, prosto "padaju u vodu". Ovi delovi govora pokazuju da je Sokrat zapravo svojim životom, a potom i svojom smrću potvrdio ubeđenje da je filozofija veština umiranja i da se mudar čovek ne treba bojati smrti, uostalom smrt je bio njegov izbor. Dosledan, kakav je bio, popiće otrov od kukute dokazujući da je radio za dobrobit svih građana, da se pokoravao božanskim i ljudskim zakonima zakonima, a da će oni koji su ga optužili život provesti u sramoti: "Za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti. Ali već je vreme da odlazim – ja u smrt, a vi u život, a ko od nas ide boljem spasenju, to niko osim boga ne zna".

Naravno, njegove reči su se potvrdile u stvarnosti. Uvidevši kakav su zločin načinili nad duhom kakav je bio Sokrat, Atinjani su u znak žalosti zatvorili sve trgove, tužioce, Anita i Likona, proterali a Mileta osudili na smrt. Nažalost, sustignuta kazna je isuviše mala da bi bila adekvatna nadoknada za onaj gubitak kome su ovi "tirani" ljudkse misli doprineli. Živeo je spartanski jednostavan, ali nadasve osmišljen život: neosmišljen život nije ni vredno živeti! Odavno je prestao biti osoba, jer se ovekovečio u obliku ideala filozofa; prestao je biti čovek i postao je mit; živeo je u svetu, ali ne svetovnim životom; svoju istinu nije samo logički dokazivao, on ju je živeo.

__________________________________

Sokrat (04. 06. 469. pne. - 07. 05. 399. pne.) je antički grčki filozof iz Atene. Sokrat nije imao običaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se došlo do zaključka kako je Sokrat otac filozofije morala.

Sokrat nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.

Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Sokrat

Sokrat - Izreke

Sokrat - O demokraciji

Sokrat - O pravednosti