Sokrat - Izreke

Neispitan život nije vredan življenja.

Šta bi ste mislili o čoveku koji bi vas svakoga dana vrzao na ulici, vukao za rukav i raspitivao se o smislu života, o dobru i zlu, istini i laži...? Možda bi ste mu ljubazno odgovorili, a potom izbegavali mesto na kojem ste se sreli? Možda bi ste ga ignorisali, ismevali ili tukli? Sve su to činili Sokratovi savremenici Sokratu, a on je sve mirno podnosio, uveren da mu je od Boga poverena misija i da za nju nijedna žrtva nije velika. Jednom ga je jedan od prolaznika, začuđen njegovom mirnoćom dok su ga tukli nasred ulice, upitao zašto im ne uzvrati. Sokrat se samo nasmejao i upitao ga da li bi on uzvratio magarcu ukoliko bi ga ovaj ritnuo.

Najbolji način da živimo pošteno u ovom svetu jeste da budemo ono što se pretvaramo da jesmo.

Savremena civilizacija, ova u kojoj danas živimo, sagrađena je na delima i mislima antičke Grčke. Otud ne treba da nas čudi haos u kojem se nalazimo, jer su nam već i sami temelji klimavi. Naime, savremene nauke uzimaju antičku Grčku kao početak, a ona je bila samo još jedna karika u nizu, i to karika koja je pokušavala da otkrije gde se zapravo nalazi lanac i gde je njeno mesto u njemu. Tako istoričari filozofije pokušavaju da izgrade veštačke tvorevine, da pripišu antičkim misliocima namere koje oni nisu imali, da otkrivaju začetke tamo gde ih nije bilo, da izmišljaju filozofsku liniju zamišljenu kao neprestani napredak ljudskog razuma - a sve to čine, jer celokupnu istoriju (a time i istoriju filozofije) posmatraju sa čisto ideološkog polazišta (uglavnom materijalističkog), a civilizaciju kao pravu liniju koja počinje od amebe i završava se sa kiborgom. Oni se koriste fragmentima starih spisa i izvode ključne zaključke na osnovu nagađanja.

Prava mudrost se stiče tek u trenutku kada shvatimo koliko malo razumemo život, nas same i svet u kojem živimo.

Sokrat je toliko jedinstvena figura u istoriji filozofije (i ne samo filozofije) da je, iako nije zastupao ni jedno određeno učenje, niti je osnovao svoju školu, niti je želeo da ga nazivaju učiteljem, svojim ispitivačkim metodama reformisao pristup filozofskim temama. Tako se danas smatra da je celokupna zapadna filozofija, sa svim svojim razlikama, utemeljena na Sokratu, pa se čak i sama filozofija deli na onu pre i posle njega.

Nisam činio ništa drugo osim što sam vas sve ubeđivao da ne brinete o vašim ličnostima ili posedima, već da vam glavni cilj bude veliko unapređenje duše.

28. septembra 480. godine pre nove ere vođena je pomorska bitka kod Salamine, odlučujuća bitka Grčko-persijskog rata, čiji ishod je odredio dalju sudbinu Atine. Sa jedne strane su bili brodovi udruženih grčkih gradova, a sa druge strane moćna persijska flota. Bitka je vođena u uskom prolazu između ostrva Salamine i Pireja, u Grčkoj. Prema Herodotu, grčka flota je brojala između 366 i 378 brodova (od čega je Atina dala čak 180), dok je persijska flota brojala između 1000 i 1200 brodova. Persijski car, Kserks I, želeo je u potpunosti da uništi grčku flotu i ubeđen u uspeh, spremio se da celokupan događaj isprati sa obale, na svom čuvenom zlatnom tronu. Ali, kao i obično, sila je slepa. Persijski stratezi nisu uzeli u obzir skučeni prostor, pa se veliki broj njihovih brodova gurao u uzanom zalivu. Grci su imali saveznika i u snažnom vetru, koji je sprečavao persijske brodove da manervišu, tako da su se oni međusobno sudarali, zaglavljivali prolaz i jedni druge potapali.

Persijanci su potpuno potučeni, a veliki broj ljudskih žrtava dodatno je uvećan, jer su bili neplivači. Kserks I je povukao svoju armiju nazad u Persiju, čime su se stekli uslovi za početak opšteg privrednog i kulturnog preporoda atinske države. Ovaj period poznat je i kao „pedesetogodišnjica", atinsko (ili Periklovo) Zlatno doba, koje je potrajalo sve do Peloponeskog rata koji je izbio između helenskih država (431. godine pne), u kojima su sukobljene strane predvodile Sparta i Atina i koji se završio porazom Atine.

Mudrost počinje čuđenjem.

Jedanaest godina posle ove čuvene bitke, nakon koje je Atina zakoračila u novu eru, rodio se Sokrat, u atinskom predgrađu Alopeke, na padinama Likabeta. Njegov otac, Sofronisk, po zanimanju vajar, dosledno se držao tradicije: bebu je do petog dana držao kod ognjišta, pa je tek onda i zvanično „primio" u porodicu; desetog dana ga je imenovao i upisao u službene spise, te preuzeo dužnost dalje socijalizacije deteta u različitim atinskim institucijama, kako je zakon i nalagao za sve muške potomke. Porodica mu je pripadala klasi zeugita, odnosno trećoj i poslednjoj klasi srednjeg staleža koja je još uvek nešto značila u Atini.

Suviše sam pošten čovek da bih se bavio politikom i živeo.

Obrazovni sistem je već uveliko bio razvijen kada je došao red da se i mladi Sokrat uključi u njega. Po dostupnim podacima, on je prošao redovno obrazovanje kakvo su prolazili i njegovi vršnjaci u atinskim školama. Platon navodi da je u ovom periodu Sokrat prosto gutao Anaksagorine rukopise (koji su bili široko rasprostranjeni i dostupni svima za jednu drahmu).

Imamo dva uha i dva oka, ali samo jedan jezik - kako bi smo više slušali i posmatrali nego govorili.

Anaksagora (oko 500 - 428. godine pre n.e.), Hegezibulov sin, iz Klazomene u Maloj Aziji, bio je veoma uticajan i poznat širom Grčke. Došao je da bi podučavao Perikla, a postao mu je blizak prijatelj. U Atini je ostao oko trideset godina. Gotovo svi presokratski filozofi (poput samog Anaksagore, zatim Empedokla, Zenona i drugih) imaju istu staru Orfičku viziju kosmičkog jajeta, samo je različito interpretiraju. Anaksagora je uveo termine „beskonačno malo" i „beskonačno veliko", jer je prihvatio Zenonovo učenje po kojem sve što postoji mora imati neku veličinu. „Od malog nema najmanje, nego uvek ima samo manje: jer ono što jeste nikad deobom ne prestaje da bude", govorio je Anaksagora. On je, shodno elejskoj filozofiji prirode, odbacivao mogućnost „samozačeća", govoreći da nešto ne može nastati ni iz čega, već da su se u prvobitnoj mešavini svega sa svačim nalazila sva „semena" za buduća raznorodna bića. Po njemu, dakle, svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica (semena), koje će, kasnije, Aristotel nazvati - homeomerije (isti ili slični delići). Ove čestice su bile skupa, pomešane, ali još uvek neprepoznatljive, jer su male. Onda je Um (Nus), prvi pokretač, sve čestice pokrenuo u vrtložno kretanje. Um je jedina čista materija, sastavljena od najfinijih čestica. On je beskonačan, sve zna i svime upravlja. Stvari propadaju tako što se čestice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, dok same čestice nisu podložne propadanju. U svim stvarima se nalaze iste čestice, ali prirodu te stvari određuje to kojih je čestica najviše. Kao zlato pojavljuje se ono u čemu je najviše zlata. Kasnije su Anaksagoru u Atini optužili za nepoštovanje bogova, jer je tvrdio da Sunce nije bog već užareni kamen, a da je Mesec od zemlje (zanimljivo, ovu istu optužbu kasnje će izneti i protiv Sokrata, koji će uporno ponavljati da su ga zamenili sa Anaksagorom i da njegov predmet interesovanja nisu ni zvezde ni priroda, nego ljudi).

Vidi jedno brdo, jednu planinu, jedno more i jednu reku i video si sve.

Sokrat je već samom svojom pojavom veoma razlikovao od svojih savremenika. Njegove krupne, ispupčene oči bile su na većem rastojanju od uobičajenog, tako da se činilo kao da se nalaze postrance, kao kod raka. Mnogi su, zbog ovoga, tvrdili da je njegovo vidno polje šire od uobičajenog, te da može da vidi i iza sebe. Imao je prav nos sa prćastim vrhom i širokim nozdrvama, a ispod njega široke, mesnate usne. Gajio je dugu kosu, kakvu su gajili i Spartanci (nije se šišao čak ni kada su Atina i Sparta zaratili) i hodao je bos i leti i zimi. Bio je nizak rastom, izrazito maljav i tankih i krivih nogu! Dakle, ne samo da je bio veoma daleko od grčkih merila, koji su čak išli tako daleko da su izjednačavali lepotu sa dobrotom, već je bio kilometrima udaljen od fizičkih ideala svih epoha zajedno. Fizički je više podsećao na vanzemaljca ili satira nego na čoveka (uzgred, nije bio ni nalik slikama koje viđamo na različitim sajtovima i na naslovnim stranama knjiga, gde ga predstavljaju kao simpatičnog, trbušastog starčića; daleko od toga da je Sokrat, koji je živeo u kranjoj bedi i otuda često gladovao, mogao da stekne takav imetak kao što je stomačić). Svojim izgledom, Sokrat je izazivao podsmehe svojih savremenika, pa većina njih nije nikada ni mogla da prekorači tu granicu fizičke odbojnosti i da s ozbiljnošću sasluša reči ovog mudraca. To što su, nakon njegove smrti, počeli da ga slave i veličaju, nije stvar nikakve spoznaje narodne mase, već opet delo izuzetnih pojedinaca. Tako ispada da mudrost jednog čoveka ima smisla samo za drugog mudraca.

Da bi otkrio sebe, razmišljaj sam.

Peti vek pre nove ere u Grčkoj, bio je vek Perikla, tragičara i komediografa (Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana) i procvata filozofije (iako još uvek nije bila poznata pod ovim imenom). Atina je postala politički i kulturni centar u koji su se slivali najistaknutiji umovi tog vremena. Među prvima je došao Anaksagora, a njega su sledili Parmenid i Zenon. Atinjani su počeli da žude za slavom, bogatstvom, počastima i uspehom u politici. Svi, osim Sokrata.

Nisam ni Atinjanin ni Grk, već građanin sveta.

Muškarci, stariji od trideset godina, bez obzira na svoju profesiju, bili su obavezni da redovno učestvuju u političkom i zakonodavnom životu države, pa su se zato mladići temeljno spremali za izazove koji su ih čekali. Imućniji su angažovali sofiste, koji su u početku uglavnom dolazili iz drugih gradova, kako bi im držali časove retorike. Sofisti su prvi učitelji u zapadnoj civilizaciji koji su debelo naplaćivali svoje usluge i otuda ne čudi što su poslužili kao savršen model budućim „prosvetiteljima". Oni su učili svoje đake da nema druge pravde osim snage niti druge istine osim mišljenja, koje je uvek subjektivno. Smatrajući tako da nema razlike između istine i zablude, oni su podučavali da je bitna jedino veština ubeđivanja, te da pobedu ne odnosi onaj ko govori ispravno, već onaj ko ume da manipuliše slušaocima.

Obrazovanje stečeno novcem gore je od potpune neobrazovanosti.

Drugi oblici višeg obrazovanja, koji su bili poznati Atinjanima bili su: matematika, astronomija (astrologija), geometrija, muzika, drevna istorija i lingvistika. Muškarci, pripadnici više Atinske klase, nisu stupali u brak pre tridesete godine, dok su žene, Atinjanke bile slabo obrazovane i živele su odvojeno sve do puberteta, kada su ih očevi udavali.

Kada žena jednom bude ravnopravna s muškarcem, vladaće njime.

Kao mladić, Sokrat je pomagao ocu u radionici, a po nekim izvorima izvajao je i tri Gracije, koje su stajale na ulazu u Akropolis sve do II veka nove ere. Ubrzo je odustao od posla skulptora, govoreći da više voli da kleše ljudske duše. Krenuo je u svet u potrazi za mudrošću. Prvo je postao Anaksagorin učenik, a potom je učio i kod Damona i Arheleja.

Oženi se. Ukoliko ti žena bude dobra, bićeš srećan. Ukoliko ti žena bude loša, postaćeš filozof, a to je dobro za sve ljude.

Oženio se kasno, skoro u pedesetoj godini, sa Ksantipom, ženom koja će ući u istoriju kao klasična žena-goropad. Međutim, Aristotel prenosi da je Sokrat imao još jednu ženu, izvesnu Mirto, ćerku Aristida Pravednog. Plutarh navodi da se Sokrat njome oženio kako bi je spasao, jer je zapala u najcrnju bedu. Ovo objašnjenje je problematučno, jer je i sam Sokrat živeo u krajnjem siromaštvu. Ali, zanimljiv je podatak da je Atinska vlada, u to vreme, podsticala svoje građane da imaju što više dece sa različitim ženama, kako bi se uvećao broj „čistih" Atinjana (Ko se setio Hitlera? Hitler je nebitan, bitna je matrica.). Kako god, sa Ksantipom je imao sina Lamprokla, a sa Mirtom Sofroniska i Meneksena. Ni jedan od njih se nije odlikovao ničim posebnim i nisu iza sebe ostavili nikakav trag.

Pošten čovek je uvek dete.

Sokrat je bio dobroćudan, snažnog karaktera, visoke inteligencije, tolerantan, hrabar, odan i posvećen. Atinjani su ga smatrali najmoralnijim čovekom svoje epohe, dobričinom koja je svima na usluzi, ali im to ni malo nije smetalo da ga istovremeno ismevaju, da se zgražavaju nad njegovim sirmaštvom i osuđuju njegovo ponašanje. Sokrat je bio poznat i po svom smislu za ironiju, kojom se rado služio u raspravama i pomoću koje je ubedljivo pobeđivao svoje suparnike. Ali, njegovu duhovitost ljudi su često smatrali prezirom, njegovu toleranciju slabošću, njegovu rečitost praznom retorikom i, naposletku, izveli su ga pred sud i osudili na smrt. Ma šta rekli ili uradili, uvek će se naći neka budala da vas pogrešno protumači. Ali, nema veze, vi se budalama i ne obraćate. Tako je postupao i Sokrat. Držao se čvrsto svojih načela i ništa ga u tome nije moglo omesti, jer je smatrao da se samo iskrenom kritikom postojećih sistema oni mogu unaprediti. Odbijao je da čini sve što se kosilo s njegovim moralnim principima, govoreći da će uvek radije izabrati smrt nego da se ogreši o nekoga.

Njegovim savremenicima, ogrezlim u materijalno, to nije bilo jasno, jer su oni i za manje stvari bili spremni da izdaju ili podvale (a mi smo mislili da je sve počelo od skoro). Tako se, zapravo, pokazuje da današnja civilizacija nije sačinjena od stalnog koračanja unapred, već baš naprotiv, od gubljenja i onoga čime smo do juče, kao ljudi, odlikovali. Tehnologija se velikom brzinom usavršava, ali se njome služimo samo da bi smo sa što manje truda uništili što više života; obrazovanje nam ne koristi kao osnova za dalja lična istraživanja i saznavanja, već da bi smo se što lakše i brže socijalizovali i uklopili u industrijske kalupe; politika nije na usluzi svim građanima, sa ciljem opšteg boljitka, već služi jedino pojedincima za bogaćenje. Ljudi su danas podjednako (ako ne i više) varvari kao i u dalekoj prošlosti (u ovaj stadijum smo, verovatno, ušli nakon nege globalne kataklizme, posle koje smo postepeno počeli da zaboravljamo ko smo i kuda treba da idemo i da od ostataka nekadašnjeg znanja osmišljavamo besmislene šeme, koje ne služe ni čemu drugom do osnaživanju različitih idelogija, koje su uvek osmišljene da koriste pojedincama na njihovom čelu). Ako postoji razlika između nekadašnjih i današnjih varvara, ona je samo tehnološka.

Zavidna osoba mršavi zbog debljine svog komšije.

Ne mogu nikoga ni čemu naučiti, mogu ga jedino podstaći da misli.

Sokrat je jedinstvena figura u svetu filozofije, po mnogo čemu. Dok su svi ostali tragali za istinom, on je išao u suprotnom smeru i tragao za zabludama ( „Istina je kao i zlato, koje ne nastaje razvijanjem, već uklanjanjem svega onoga što nije zlato", rekao je Lav Tolstoj, došavši do istog zaključka kao i Sokrat). Drugi su osmišljavali sisteme, on je sisteme podvrgavao ispitivanju; drugi su uobražavali mudrost, on je u takvoj mudrosti otkrivao glupost i tako došao do čuvene formulacije: „Ja sam najmudriji živi čovek, jer znam da ne znam ništa". Ljudi u Sokratovo vreme ovu izjavu su smatrali vrhuncem ironije (čovek koga je čuveno proročište u Delfima proglasilo najmudrijim živim čovekom, izjavljuje da ne zna ništa!), a to isto ljudi čine i danas, jer nisu svesni koliko je dugo putovanje do ovog saznanja. Tek u trenutku ove iskrene spoznaje može se krenuti putem ka sticanju mudrosti, jer samo gladan zna koliko mu je hrana potrebna. Ali, najdublja mudrost je uvek paradoksalna: što više jedemo, to smo gladniji; što imamo dublji uvid u raznolikosti mnogobrojnih mogućnosti to smo nesigurniji u sopstveno stajalište; naša svest se širi, ali njeno širenje ne vodi sigurnosti, već baš naprotiv, sve većem čuđenju pred stvarima koje otkrivamo. Možda se previše oslanjamo na racio, možda od razuma pravimo cilj, dok je on samo sredstvo i to prilično ograničeno? Takođe, nekako ispada da je i razočaranje bitan preduslov potrage, jer nas stalno iznova nagoni da tražimo dalje, budući da nismo zadovoljni postignutim.

Samo nekolicina nas želi da nalikuje bogovima.

Nakon Grčko-persijskog rata, Atina se sve više izgrađivala kao nova imperijalna sila, postavši neprikosnovni vladar mora i time trgovine. Vodeći državnik ovog perioda bio je Perikle, koji je iskoristio novac Delskog saveza za gradnju Akropolja, Partenona i drugih zdanja u Atini. Partenon se danas smatra vrhuncem antičke grčke arhitekture, a izgrađen je na mestu starijeg hrama posvećenog boginji Atini Devici, koji su Persijanci razorili 480.godine pre n. e. Sam Delski savez osnovan je 477. godine pre n. e. kao savez grčkih gradova u borbi protiv Persije. Od samog početka Atina je bila predvodnik. Svaka članica imala je jedan glas, a doprinos savezu određivao je atinski državnik, Aristid. Svaki član saveza davao je šta je mogao, neko brodove, neko trupe ili oružje, novac itd. Savet svih gradova saveza redovno se održavao na ostrvu Delos, gde se nalazila i zajednička riznica. Sa jačanjem Atinske države, Atina se sve više ponašala imperijalistički, pa je imala običaj da prisiljava gradove da se pridruže ovom savezu ili da im brani izlazak iz njega. Na primeru Lezbosa, Atina je pokazala kako će proći i sve buduće bundžije: buna je ugušena, hiljadu vođa i uglednih građana je pobijeno, a zemlja razdeljena novonaseljenim Atinjanima. 454. godine pre n. e. Delski savez je preimenovan u Atinsko carstvo, a zajednička riznica saveza preneta je sa Delosa u Partenon.

Ratovi, revolucije i bitke pripadaju jedino telu i njegovim željama. Svi ratovi se vode radi bogatstva, a bogatsvu težimo zbog tela, jer smo svi robovi u njegovoj službi.

Imućna Atina postala je Meka za talentovane ljude svih profila. U gradu su mnogi imućni građani postali mecene, zaštitnici umetnosti, dok je sama država, pored umetnosti i nauke, posebno negovala arhitekturu. Tako je Hipodam, grčki arhitekta, a pred toga još i matematičar, meteorolog, lekar i filozof dobio šansu da radi u Atini. Hipodam je bio svojevrstan ekscentrik (sasvim u skladu sa vremenom u kojem je živeo), pa je sam sebi šio jeftinu odeću, koju je, nasuprot tome, ukrašavao sa previše skupih ukrasa; zastupao je neobične stavove u politici, zagovarao podelu društva na tri klase: zemljoradnike, umetnike i ratnike, dok je zemlju delio na svetu, javnu i privatnu, ali se proslavio kao prvi grčki arhitekta koji je osmislio plansku gradnju gradova. Od njegovog vremena, Grci počinju da prave ulice pod pravim uglom (iako ovo nije bila novina u pravom smislu te reči, jer su na ovaj način već zidani gradovi još u drevno vreme, na primer u Italiji, gde je jedan od poznatijih primera Metapontum; ali je novina za dotadašnju praksu u Grčkoj). Hipodam je izveo rekonstrukciju Pirejske luke nakon rata sa Persijom, a čak je učestvovao i u izgradnji nove kolonije u Thurii 443. godine pre n. e. (tradicija mu pripisuje i planiranje novog grada na Rodosu). Njegov koncept po kojem ni jedan grad ne treba da ima preko deset hiljada duša (pri tom je mislio na deset hiljada slobodnih građana muškaraca, plus njihove žene, deca i robovi) dosledno je poštovan tokom IV veka pre n. e. u helenskom svetu. Danas ga smatraju „osnivačem" urbanog planiranja.

Nije bitno živeti, već živeti pravedno.

Eshil, Aristofan, Euripid, Sokrat, Platon, Aristotel, Herodot, Tukidid i mnogi drugi istaknuti pojedinci, svako u svoje vreme, doprinosili su slavi i reputaciji Atine, koja je postala grad brojnih festivala i takmičenja, kojima je privlačila brojne posetioce iz gradova širom Mediterana. Olimpijada je danas najpoznatija svetkovina koja je potekla iz antičke Grčke, ali Atinjani su mnogo više pažnje posvećivali Panatenaji, proslavi rođendana svoje boginje zaštitnice Atine. Na svake četiri godine, od 566. godine pre n. e. održavan je festival sa posebnim raskošem - Velika Panatenaja. Tada su u grad dolazili predstavnici iz svih atinskih kolonija, a svako od njih je donosio novosašivenu haljinu na dar Atini i životinju za žrtvu. Festival je obuhvatao i neke atletske discipline, koje nisu bile deo takmičarskog programa na Olimpijadi, kao i neka manja nadmetanja između različitih atinskih plemena. Na Periklov zahtev, u okviru Partenona je napravljena i koncertna dvorana, u kojoj se više, tokom festivala, nije održavalo takmičenja recitatora epskih pesama, već muzičko takmičenje. Platon piše o devetnaestogodišnjem Sokratu koji je imao priliku da razgovara sa velikim gostima, filozofima iz Eleje, Parmenidom i Zenonom, tokom jedne Velike Panatenaje krajem jula ili početkom avgusta 450. godine.

Nema ničega stalnog u ljudskim odnosima; zato izbegavaj preterano oduševljavanje kada napreduješ i preterano razočaranje kada si u nedaćama.

Ubrzo nakon što je napunio osamnaest godina, Sokrat je morao da ode na obavezno, dvogodišnje služenje vojnog roka, tokom kojeg mu je umro otac, a njegova majka, Fajnareta se preudala i rodila drugog sina, Patrokla. Ona je otprilike u tom periodu postala babica. Platon u jednom od svojih dijaloga spominje da je Sokrat posećivao Kalijinu kuću, gde su se sastajali pesnici i sofisti, ali i čitave vojske udvorica, koji su iskorišćavali Kalijinu sujetu i nagrizali njegovo bogatstvo. Kalijina kuća pripadala je staroj atinskoj, plemićkoj porodici Kerika, koja je svoje poreklo vukla od Triptolema. Nasledna služba, daduhije, prijateljske veze sa Lakedemonom i neizmerno bogatsvo utvrdili su njihov sjaj. Čitav niz vojskovođa i poslanika potekao je iz tog roda, a sam Kalija bio je u rodu sa Periklom i Alkibijadom. Ali, i iz ovog i mnogih drugih primera, vidimo da je Sokrat od ranih dana bio gladan znanja i da je koristio svaku priliku koja bi mu se ukazala kako bi slušao učene ljude ili one koji su se izdavali za učene. Na taj način, on je stekao ogromno iskustvo i bio upoznat sa širokim dijapazonom ideja, mišljenja i stavova, što će mu u kasnijem dobu omogućiti da sa svakim sagovornikom može da razgovara na ravnoj nozi, da naivnijima ukazuje na pogreške u zaključivanju, a zlonamernima da razbija osmišljenje šablone za zavaravanje slušalaca.

Nije bitno bogatstvo, već na koji način se ono koristi.

432. godine pre n. e. Sokrata su ukrcali, zajedno sa još dve hiljade Atinjana i poslali u Potideju, gradić na severu Grčke koji je hteo da se oslobodi uticaja Atine. Tokom ove bitke on će se po prvi put istaći i kao hrabar i odvažan vojnik, jer je spasao život budućem atinskom državniku, Alkibijadu. Alkibijad je bio ranjen i ležao je na bojnom polju, kada ga je Sokrat našao i na leđima preneo na bezbedno mesto. Ono što je najviše začudilo i samog Alkibijada nije bila Sokratova hrabrost, već njegova ravnodušnost pred opasnostima. Alkibijad je kasnije govorio da je Sokrat oduševljavao svojom izdržljivošću ne samo njega, već i mnoge druge vojnike: kada su gladovali, nije mu bilo premca; kada se pilo i kada bi njegovi ortaci zahtevali da im se pridruži, opet je bio nenadmašan - pio je više od drugih, a ostajao trezan; zimu je podnosio tako lako da je bos hodao po ledu i dok su se drugi utopljavali krznenim ogrtačima, on je nosio hiton ili najviše tribon, ogrtač koji je najčešće nosio na golo telo i koji je naboravao na desnom ramenu. Vuneni džemper ili sandale smatrao je nepotrebnim luksuzom. „Vidi, vidi, koliko je stvari potrebno Atinjanima da bi živeli!", uzviknuo je u čudu, jednom prilikom dok se šetao grčkom agorom i posmatrao različite proizvode koje su trgovci poiznosili. Zbog ove njegove jednostavnosti u odevanju i po ciči zimi, neki profesionalni vojnici su se čak bunili, smatrajući da on na ovaj način želi da ih ponizi.

Drugi put se, sav udubljen u neku ideju, ukipio uspravan usred logora i razmišljao sve do zore; pošto nije došao do zaključka, nastavio je da razmišlja i u toku dana. Oko podne, neki su primetili to njegovo čudno ponašanje i počeli da govorkaju međusobno: Sokrat se ukočio kao panj i razmišlja još od noćas. Na kraju, kada se već smrklo, nekoliko Jonaca iznelo je napolje svoje ležajeve, a bilo je leto, i tu polegaše da se odmore i smotre hoće li i te noći ostati tako zadubljen u misli. I on se nije pomerio sve do svanuća.

Maja 429. godine pre n. e., vojska se vratila nazad u Atinu, a Sokrata su ubrzo optužili da pomaže Euripidu u pisanju tragedija. Euripida će kasnije svrstati među tri najvažnija dramatičara antičke Grčke, uz Sofokla i Eshila. Ova tri tragičara razlikuju se u pristupu i obradi tema: kod Eshila, bogovi upravljaju zbivanjima na sceni, a iako je njihovo delovanje ponekad veoma okrutno, njihov cilj je napredak ljudskog roda; Sofokle potpuno odvaja ljude i bogove, a pokretač radnje je junak koji ide prema cilju koji je zacrtao u skladu sa svojom prirodom i od kojeg neće odustati ni po koju cenu; Euripid se suprostavlja slici nesavršenih bogova, kako su ih tumačili ondašnji teoretičari, jer kao takvi oni ne mogu poslužiti kao moralni uzor ljudima. Koncetriše se na psihologiju likova, čime postaje začetnik moderne psihološke drame. Njega pre svega zanima borba suprostavljenih strasti unutar duše tragičnog junaka. On prikazuje kako postepeno osećanja prerastaju u nekontrolisane strasti i ukazuje da se čovekova sreća krije unutar njega samog, a ne izvan, u spoljašnjem svetu. Sofokle se jednom uporedio sa Euripidom i rekao kako Euripid prikazuje ljude onakvim kakvi oni jesu, dok ih on prikazuje onakvim kakvi bi trebali da budu. Aristotel Euripida naziva „najtragičnijim od svih pesnika", jer se intezivno bavio patnjom, razočaranjima, očajanjem i strastima. Ipak, sažeto posmatrano, njegova centralna ideja sastojala se u želji da razobliči sve anomalije ljudskog društva, da ukaže na zablude i licemerstvo, a posebno na lažno poštovanje bogova i tradicije, koje je uvek samo maska kojom se kroji društveno uređenje usmereno protiv slobodnomislećih pojedinca zarad imaginarne sreće mnoštva. On nije nevernik, već baš naprotiv, zbog snažne unutrašnje vere oseća potrebu da razobliči lažnu religioznost. Ovako posmatrano, uopšte ne čudi što su Sokrata optuživali da je pomagao Euripidu, jer čini se da su obojica bila na istoj misiji, samo jedan na polju filozofije, a drugi na polju umetnosti. Euripid nije bio politički aktivan niti je učestvovao u burnom društvenom životu, već je u potpunosti bio posvećen pisanju u svojoj veoma bogatoj biblioteci. Po danas dostupnim podacima napisao je preko devedeset drama.

Jedino dobro je - znanje i jedino zlo - neznanje.

424. godine pre n. e. Sokrat se ponovo istakao na bojnom polju, ovoga puta u bici kod Deliona u Beotiji. Ovoga puta Sokrat je spasao ranjenog Ksenofonta, ali se i istakao hrabrim držanjem prilikom povlačenja sa bojnog polja. Pošto se vojska već rasula, on je uzmicao sa svojim prijateljem Lahetom, i to polagano, korak po korak, iako im je za petama bila tebanska konjica. Pri tome, on je koračao ponosito, prkosno posmatrajući neprijatelje, da je svima iz daljine bilo jasno da se taj čovek bez borbe neće predati. I niko ga nije ni dirao.

Obični ljudi izgleda ne shvataju da oni koji se bave filozofijom, njome se bave da bi se na ispravan način spremili za umiranje i smrt.  

Neka onaj koji želi da pokrene svet prvo pokrene sebe.

Ko smo? Kako smo nastali? Kuda idemo? Zašto se rađamo? Zašto umiremo? Šta je smisao života? Šta je vreme i da li ono uopšte postoji? Da li je stvarnost ono što nam se čini ili je i to samo privid, san unutar sna? Šta je ljubav? Šta je dobro? Zbog čega postoji zlo? Zbog čega postoje bolesti? Šta je vrlina?... Pitanja se nižu do u beskraj, suštinska pitanja na koja, od osvita nama poznate civilizacije do danas, nismo pronašli odgovore. Ako smo svesni nepravde znači da postoji pravda? Odakle nam svest o tome šta je pravedno? Da li smo se dovoljno potrudili u potrazi za odgovorima ili smo olako odustali? Čini se kao da danas čovečanstvo više i ne postavlja ova pitanja, a kamoli da traga za odgovorima. Zadovoljavamo se jednokratnim užicima, kratkrotrajnim i besmislenim. I baš kao da nas ta svest o besmislu, praznina koju osećamo kada bi smo trebali da osećamo ispunjenost, kao da nas tera da neprekidno srljamo u potrazi za novim navodnim zadovoljstvima. Usvajamo merila drugih ljudi, društva, ubeđeni da oni znaju više, jer nam se, onako, izdaleka, čine srećnim. A onda otkrijemo da je sve to lažna tvorevina, iluzorna građevina osmišljena da nas zavarava dok ne dođe smrt i sve okonča. Koliko nas je sposobno da se suoči sa sobom, da svakodnevno postavlja sebi ista pitanja, da traga i ispituje? Koliko nas je dovoljno snažno da se suprostavi mišljenju većine i razmišlja svojom glavom? Razmišljanje sopstvenom glavom dovodi do otuđenosti, ali nije li čovek najusamljeniji među praznim ljudima? Koliko nas je uspelo, barem delimično, da razvije u sebi nekog malog Sokrata, koji neprestano zapitkuje o smislu svega s čim se susreće i, poput deteta, nezadovoljava se konvencionalnim odgovorima?

431. godine pre n. e. započeo je Peloponeski rat između Atine i Sparte. Rat je trajao narednih dvadeset i sedam godina, jer koliko je Atina bila snažnija na moru, toliko je Sparta bila jača na kopnu. Spartanci su izvršili invaziju na Atiku, a da zlo po Atinjane bude veće, u gradu je izbila kuga, koja je dodatno uvećala gubitke i od koje je preminuo i sam Perikle. Istovremeno, Atinska mornarica se iskrcala na Peloponez i pobedila u bitkama kod Naupakta (429. pre n. e.) i Pila (425. pre n. e.).

Komedija i tragedija leže veoma blizu jedna drugoj, kao svetlost i senka.

423. godine pre n. e. Aristofan, najznačajniji predstavnik antičke Grčke komedije, piše svoje čuvene „Oblakinje", delo u kojem je glavni lik Sokrat, kojeg nemilosrdno satiriše i poistovećuje sa sofistima. Aristofan je, generalno, bio poznat kao odani tradicionalista i protivnik reformi, posebno na poljima obrazovanja i vaspitanja. Takođe, zanimljivo je da je njegova glavna meta na polju književnosti bio Euripid (onaj čuveni tragičar, kojeg su optužili da mu Sokrat pomaže pri pisanju drama), čime je postavio osnove za dalji razvoj književne kritike. U svakom slučaju, Aristofan će ovim svojim napadima u „Oblakinjama", (gde je Sokrata postavio da visi u košari, a kada ga pitaju zašto tu visi, on im odgovora: „Lebdim u vazduhu i razmišljam o putu sunca!"), dati neku vrstu argumenata njegovim tužiteljima, koji će umesto pravog, više optuživati izmišljenog Sokrata, onog koji je živeo u dramskim delima.

Sokrat krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge isto uči - tako nekako glasi optužba. To ste i sami gledali u komediji Aristofanovoj: nekakav Sokrat lebdi onde i govori da vazduhom putuje i mnoge druge budalaštine blebeće; a od svega toga ja ništa, ni mnogo ni malo, ne razumem.

421. godine pre n. e. umereni Atinski vojskovođa, Nikija, uspeo je da pomiri zaraćene strane, koje su potpisale sporazum, kasnije nazvan Nikijin mir. No, već 418. godine pre n. e. Sparta obnavlja sukobe s Atinom, što omogućava Alkibijadu da dođe na vlast.

Ni jedan čovek se ne upušta u poslove za koje nije učen; a ipak, svi se smatraju dovoljno kvalifikovanim da se bave najtežom od svih poslova, upravljanjem.

Alkibijad je zamenio Perikla, a Platon će ga kasnije opisati kao čoveka obuzetog vlašću i porediće ga sa krilatim stršljenom „oko kojeg su strasti zaodenute u cveće, namirisane mirisima, opijene vinom i svim neobuzdanim zadovoljstvima koja s njima idu, hitaju i zuje, hrane ga i podižu i naoružavaju bodljom ambicije. Tada se taj tiranin duše koga ludilo prati, podigao i uznemirio u svom besu - ako oko sebe zapazi misli i osećanja poštenih, koji još uvek mogu da pocrvene, on ih ubija i progoni, i tako je očistio dušu od svakog strpljenja i ispunio je jarošću koju je sam u sve unosio." Alkibijad, intrigrant pun zavodljivosti, sa osmehom je vodio državu u propast. 415.godine pre n. e. Alkibijad pokreće tzv. „Sicilijansku ekspediciju" protiv Sirakuze, koja se završila ponižavajućim porazom atinske vojske, što će dovesti i do preokreta u Peloponeskom ratu, naravno u korist Sparte. Nakon optužbe da je oskrnavio kip boga Hermesa, Alkibijad je primoran da pobegne, a zamislite gde - pravo u Spartu! On tamo Spartancima izdaje celokupan ratni plan Atine i pomaže u stvaranju saveza između Sparte i Sirakuze, koji udruženi lako pobeđuju Atinu. U Atini će ga zbog ove izdaje osuditi na smrtnu kaznu a njegovu imovinu zapleniti, ali im to nimalo neće smetati da mu, samo nekoliko godina kasnije, sve oproste i da ga postave na vrh atinske vojske! On 411. godine pre n. e. pobeđuje Spartance kod Abidosa, a 407. godine se vraća u Atinu, gde ga dočekuju sa velikim oduševljenjem i oslobađaju svih optužbi, da bi ga već 406. godine, nakon jednog poraza od Persijanaca, ponovo proterali. 404. godine pre n. e. po nalogu Spartanaca Alkibijad je ubijen, nakon što je i od Spartanaca (kod kojih je ponovo našao utočište nakon novog progona) prebegao Persijancima.

Onaj ko nije zadovoljan onim što ima, neće biti zadovoljan ni onim što bi mogao imati.

Narednih nekoliko godina u Atini protiču u potpunom haosu. Imperija trpi stalne bune, i sve više nekadašnjih saveznika odbija da dalje plaća nametnute obaveze. Trezor je prazan, građani u apatiji. 404. godine pre n. e. Atina je zatražila mir, nakon što je Spartanska vojska okružila grad. Atinjani su, sećajući se vlastitih postupaka, očekivali pokolj kada Spartanci uđu u grad, ali to se nije desilo. Sparta je zahtevala uništenje drugog zida, kao i uspostavljanje nove vlasti, koja će obezbediti obnovu starog ustava, pomoću kojeg će svrgnuti demokrate. Atina je izgubila vlastite zidine, mornaricu i sve prekomorske posede. Na vlast su došla „Tridesetorica" (po tri predstavnika iz deset atinskih plemena), koji su se brzo konsolidovali uz pomoć Sparte, i opljačkali i sopstvene građane i strance. Za kratko vreme pobili su oko hiljadu i po ljudi. Mnogi su tada pobegli u Megaru i Tebu. Gotovo su svi iz grada bili izgnani u Pirej i okolna mesta, osim tri hiljade najbogatijih građana, koji su podržavali „Tridesetoricu". Kritija, jedan od lidera „Tridesetorice", obrazovan, ali izuzetno svirep, pokušavao je da zaplaši Sokrata, neuspešno mu zabranjujući da svakodnevno na javnim mestima diskutuje s malobrojnim preostalim stanovnicima i otvoreno govori o onome što mnogi vide, ali retki smeju i da kažu. Tirani su bili sve gladniji „krvave gozbe", pa su ubijali čak i one koji su bili u njihovim redovima, ukoliko su ovi bili umereniji. Sokrat je sve vreme bio u gradu i tirani su želeli da ga iskoriste i uvuku u svoja pogubljenja. Leont Salaminjanin bio je bogataš i vojvoda, koji nije mogao da gleda teror „Tridesetorice", pa je pobegao iz Atine u Salaminu. Tirani su onda pozvali petoricu ljudi (među njima i Sokrata) da odu po Leonta i dovedu ga, kako bi ga oni pogubili. Takva naređenja nisu bila novost, izdavali su ih gotovo svakodnevno, ali Sokrat je odbio da ga izvrši, što je bio presedan. Želeo je da pokaže da mu ni malo nije stalo do smrti, ali da izuzetno pazi da ne učini ništa nepravedno i bezbožno. Preostala četvorica otišla su na Salaminu i dovela Leonta, a Sokrat je odmah iz nadleštva otišao svojoj kući. Ovaj čin bi ga verovatno skupo koštao, ali je ubrzo izbila revolucija, koja je oborila tirane s vlasti.

U detinjstvu budi skroman, u mladosti blag, u zrelosti pravedan i u starosti oprezan.

Nakon velikih borbi između pobunjenika, sa jedne strane i „Tridesetorice" i Sparte sa druge strane, do kraja 403. godine pre n. e. pristalice demokratije su uspele da svrgnu tirane s vlasti i obnove demokratsko uređenje države. Međutim, iako se nova vlast trudila da reformiše sve delove Atinskog društva i ponovo uspostavi jaku državu, čini se da je i nova demokratija već bila zaražena tiranskim virusom. Nova vlast nije volela opoziciju i neprestano je proganjala i uklanjala sve ljude koji su mogli da je ugroze, na bilo koji način. Jedan od ljudi koji se našao na njihovom spisku za odstrel bio je i Sokrat i to samo zato što nije pristajao da misli kao većina i što je neprestano kritikovao sve anomalije grčkog društva.

Nije savestan onaj koji hvali sve reči i sva dela, već onaj koji ljubazno ukazuje na greške.

U antičkoj Grčkoj je u ovom periodu bila veoma popularna jedna čudna procedura - ostrakizam. Svaki Atinjanin koji je verovao da je neko od njegovih sugrađana štetan po grad i državu, mogao je jednostavno da ode na agoru i napiše ime svog neprijatelja na posebnoj keramičkoj pločici, koja se zvala ostrakon. Kada bi broj pločica sa jednim imenom dostigao šest hiljada, ta osoba je imala deset dana da se oprosti od rodbine i prijatelja i da potom ode u izgnanstvo. Kazna je trajala između pet i deset godina. Pri svemu tome, građani nisu bili ni u kakvoj obavezi da pri optuživanju daju bilo kakvo objašnjenje. Jedini problem koji su Atinjani imali bila je nepismenost, masovna među siromašnim stanovnicima. Tako je jednoga dana neki od Atinjana poželeo da ureže Aristidovo ime na ostrakon, ali pošto je bio nepismen, slučaj je hteo da potraži pomoć baš od Aristida (čuvenog grčkog državnika i generala), lično. Kada ga je ovaj upitao da li poznaje čoveka kojeg želi da pošalje u izgnanstvo, Atinjanin je rekao da ga ne poznaje, ali da mu je već dosadilo da sluša kako je taj čovek pravedan! Aristid je mirno upisao svoje ime i otišao. Ovu praksu, inače, uveo je Klisten, osnivač savremene Atine, kao način za borbu protiv kulta ličnosti!

Ne čini drugima ono što ne želiš da čine tebi.

Tako su određeni politički krugovi poturili Meleta, Anita i Likona da se potrude oko ispunjavanja proceduralnih potreba (da sakupe dovoljan broj ljudi koji će zapisati Sokratovo ime na ostrakon, na primer) i da zvanično podignu tužbu protiv Sokrata. Melet je istupao u ime pesnika, Anit je zastupao političare, a Likon besednike. Optužili su ga da nepoštuje državne bogove, da veruje u demone, kvari omladinu i praktikuje nove religiozne kultove. Pre Sokrata su za nepoštovanje bogova već optužili Anaksagoru, Protagoru, Dionega iz Apolonije i mnoge druge i svi su se, osim Sokrata, spasli bekstvom.

Uživaj u sebi - to je poslednja osoba koju ćeš upoznati.

Mudar je Sofokle, mudriji je Euripid, a od svih ljudi najmudriji je Sokrat. - Reči Pitije, sveštenice u najčuvenijem grčkom proročištu, Delfima

Godina je 399. pre n. e. Maj se uliva u jun. Dok su se zraci Sunca tek probijali iznad vrhova Himeta, hiljade Atinjana se gužvalo niz uske Atinske ulice na putu ka agori. Svakog građanina pratio je po jedan rob sa svećom u ruci. Svi su želeli da prisustvuju i učestvuju na suđenju Sokratu. Trgovci, zanatlije i bankari zaključali su svoje radnje i uputili se zajedno sa ostalim građanima na suđenje veka. Opštinski robovi, zaduženi za održavanje reda, sa teškom mukom usmeravali su masu. Ispred ulaza u sud zategli su traku namazanu svežom crvenom bojom - svako ko je bude dotakao biće lišen prava da bude sudija u narednih godinu dana. A biti sudija bilo je veoma isplativo, za obavljenu dužnost sudije su dobijale tri obola dnevno ili oko šezdeset odsto radničke dnevnice. Kao i sve ostale procedure u antičkoj Grčkoj i ova je bila zamršena. Arhonti su početkom svake godine birali šest hiljada Atinjana u Helijeju, skup iz kojeg se za svako suđenje biralo pet stotina sudija.

Ipak, definitivni odabir sudija dešavao se pred samo suđenje i to se obavljalo izvlačenjem. Na dan procesa, ispred ulaza u sud su postavljane mermerne naprave sa horizontalnim otvorima u koje su kandidati ubacivali bronzane tablice sa sopstvenim podacima. Ove tablice su neka vrsta preteče današnjih ličnih karti. Nakon što bi ubacili tablicu, pokrenuo bi se unutrašnji mehanizam, koji bi izbacivao belu ili crnu kocku. Bela je označavala da ste izabrani za sudiju.

Nije besposlen samo onaj koji je bez posla, već i onaj koji bi mogao da bude bolje upošljen.

Sokrat je smatrao da mu je od boga poverena misija da ispituje stvari na Zemlji, da ukazuje na greške i podstiče ljude da se samoispituju i nauče da misle sami. Tragao je za istinskim znanjem i u diskusijama je težio za opštom istinom, a ne za retoričkom pobedom nad suparnikom. Sve ga je zanimalo i u svemu je tragao za suštinom, kidajući deo po deo lažnih izraslina. Postavljao je suštinska pitanja: Da li pobožnog vole bogovi zbog njegove pobožnosti ili je on pobožan jer ga bogovi vole? Da li moji roditelji opravdavaju moje ponašanje jer je ono ispravno, ili je moje ponašanje ispravno jer ga odobravaju moji roditelji? Šta je lepo, a šta je ružno? Šta je pravedno, a šta nepravedno? Šta je trezvenost, a šta mahnitost? Šta je hrabrost, a šta kukavičluk? Šta vlada nad ljudima, ko je pravi ljudski vladar?

Zar ti se ne čini da je onaj koji je prvi stvorio ljude dao im za korist ono čime sve saznaju: oči - da vide što se može videti; uši - da čuju što se može čuti; a kakva bi nam bila korist od mirisa da nismo dobili nos?

Smatrao je da su ljudi koji tragaju za suštinskim odgovorima lepi i dobri, a oni koji se ne bave ovakvim pitanjima, već žive po inerciji iz dana u dan ili su u stalnoj, besomučnoj trci za bogatstvom i moći, nazivao je pravim robovima, bez obzira na status i klasu kojoj pripadaju (za razliku, recimo, od Aristotela, koji kada je govorio o ljudima nije podrazumevao i robove, jer ih je, poput većine Grka, smatrao životinjama). Oštro se suprostavljao relativizmu sofista, koji su govorili da su sve vrednosti relativne i podložne subjektivnom sudu. I danas, na primer, moralni relativizam sledi u stopu sofistička načela. Oni tvrde da nema apsolutnih istina, već da je istina ono što nam u ovom trenutku najviše odgovara. Po njima, postoji samo subjektivno mišljenje, ne i objektivno. Snažnu potporu ovom stavu dali su, između ostalih i Niče i Frojd, koji su tvrdili da ljudi veruju u ono što im najviše odgovara, a sve u cilju zadovoljavanjа ličnih poriva. U XX veku ovom moralnom relativizmu pridružili su se mnogi filozofi (svedeni, uostalom, na misaone akrobate), koji su tvrdili da su naučnici moderne epohe, u prvom redu Ajnštajn sa svojom teorijom relativiteta, dokazali da smo uvek uhvaćeni u prostorno-vremenski okvir, pa samim tim ne postoji ni stvarnost iz Božje perspektive. Hajzenbergov princip nesigurnosti, prema njima, dodatno ojačava njihovu teoriju, jer on pokazuje da istina zavisi samo od načina gledanja na stvari i pitanja koja postavljamo. Ali, ni Ajnštajn ni Hajzenberg nisu ovo tvrdili, naprotiv, oni su samo ojačali ono što se od vajkada zna: Nije istina ograničena ili nesigurna, već je naš pogled na nju takav.

Dragi moj, shvati da i tvoj um upravlja tvojim telom kako hoće. Stoga treba smatrati da i vaseljenski um sve udešava onako kako je njemu milo.

Zanimljivo je da je Hajzenberg govorio da bi čovek, koji želi da dosegne dublje poznavanje stvari, trebalo da postavlja što više pitanja, kako bi sagledao što više strana jedne, temeljne istine. Dakle, upravo ono što je Sokrat celoga života činio: neprekidno je postavljao pitanja i pokretao diskusije sa ciljem da ukloni pogrešne pretpostavke i sruši stereotipe svojih sagovornika. On je verovao da ova metoda omogućava da „otkrijemo pritajeno znanje, čak i kod najneukijeg čoveka i dobro u svakome." U Platonovom dijalogu „Meno", Sokrat sistematski ispituje neukog roba i iz njega izvlači temeljne principe geometrije, zaključujući: „Vidite, on je sve vreme znao temelje geometrije. Samo ih je zaboravio." Iz ovoga je nastala čuvena doktrina, koja se često pripisuje Platonu, koja govori da se sva ljudska bića rađaju sa poznavanjem svega. Ko sprečava naše prisećanje? Da li su to oni koji nas od malih nogu indoktriniraju jednim te istim šemama i kalupima? Sokrat se žestoko protivio obrazovnoj metodi po kojoj učitelji ulivaju znanje u prazne sudove, odnosno učenike, tvrdeći da je znanja vatra i da je samo treba potpaliti u mladim umovima.

Ljudska duša je besmrtna, ali pravedna duša je i besmrtna i božanska.

Sokrat se u svojim razgovorima neprekidno trudio da navede ljude da sami u sebi otkriju istinu. Ova njegova metoda nazvana je kasnije majeutika, odnosno veština babice, jer je Sokrat voleo za sebe da govori da je i on neka vrsta babice, samo što on umesto tela „porađa" duše. Osim ove metode, Sokrat se rado koristio i ironijom, sa ciljem da postigne što ispravniji mogući pojam o nečemu. Verovao je da to što stvari pokazuju da imaju svoju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. Naš um, koji daje svrhu stvarima koje ljudi prave, ovaj trag višeg uma prepoznaje „po srodnosti", a ne putem čula.

U Atini nije postojao državni tužilac, već je svaki građanin mogao da pokrene tužbu na sopstveni rizik: ako optuženi bude i osuđen, tužitelj je dobijao deseti deo njegove imovine ali, ukoliko bi optuženi bio oslobođen, tužitelj je plaćao kaznu od hiljadu drahmi. Nisu postojali ni advokati, već su se optuženi branili sami, a oni imućniji su angažovali logografe, koji su im pisali odbranu, koju su oni učili napamet i sami deklamovali na sudu. Među najčuvenije logografe ubrajaju se Antifont, Prodik, Demosten i Lisija i neki od njih su ponudili svoje usluge Sokratu, ali ih je on odbio govoreći da bi oni svojom retoričkom veštinom zamaglili um sudija, te bi on bio oslobođen zbog njihove umešnosti, a ne zato što je nevin.

Zavist je čir na duši.

Za Anita, političkog predstavnika demokrata, Sokrat je predstavljao sliku i priliku umerenog oligarha i kao takav, bio je velika pretnja ponovo uspostavljenoj demokratiji. Pored toga, Sokrata su optuživali da je nekada podučavao Kritiju, da nije podržavao demokrate tokom vladavine terora, kao da i nastavlja sa kritikovanjem demokratije. Kao i obično, nesposobni da sliku sagledaju dublje i šire, površni političari su stvari shvatali uskogrudo i lično. Sokrat je kritikovao sve anomalije društva, a političari su to shvatali kao lične napade, koji ne služe ni čemu drugo do da njih obore s vlasti. Iako je i sam bio predstavnik sila u senci, Anit nije želeo da bude u prvom redu tužitelja, već je tu ulogu prepustio Meletu, koji je i ranije optuživao ljude sa sličnim optužbama. Melet, neostvareni pesnik, optužio je Sokrata za sve ono za šta su u to vreme bili optuživani mnogi nepodobni građani: da ne poštuje državne bogove, da uvodi nova božanstva, da kvari omladinu i veruje u demone.

Današnja deca su tirani. Protivreče roditeljima, alavo jedu i tiranizuju učitelje.

Sokrat je uvek bio prisutan u javnosti. Ranom zorom su ga viđali na šetalištima i vežbalištima, oko podneva na trgu, a tokom ostatka dana na mestima gde se okupljalo najviše ljudi. Sam sebe je često poredio sa glavoboljom, koja sprečava ljude da uživaju u svom samozadovoljstvu. Niko ga nikada nije video da čini bilo šta bezbožno ili opako. Odbacio je fizičare, poput Anaksagore, koji su se bavili prirodnom teologijom i negirali postojanje bogova. Zanimljivo je da i dan danas postoji snažna propaganda protiv postojanja boga. Oštrica kampanja nije usmerena protiv religija i iskvarenih institucija, koje zloupotrebljavaju poverenje verujućih ljudi, nije usmerena protiv pogrešnih učenja. Ne. Ona je usmerena direktno protiv postojanja boga. Zašto? Bog je uvek oličenje vrhunskog dobra, najviših vrlina, sve ostalo su ljudska pravila. Sam Sokrat je često kritikovao grčko shvatanje božanstava, jer su oni bogovima pripisivali ljudske osobine i nisu bili u stanju da razumeju bogati jezik simbola. Koliko je njegova vera bila jaka, pokazuje i njegova potraga nakon što je proročište u Delfima objavilo da je Sokrat najmudriji živi čovek. Pošto je verovao, on nije odbacio izjavu proročišta, već je krenuo da ispituje sve one koje su ljudi smatrali mudrim, ne bi li mu oni objasnili zašto je Pitija u Delfima dala ovu izjavu. Dakle, tragao je za potvrdom Božje reči. Razgovarao je sa političarima, onima za koje su govorili da su mudri, ali je brzo shvatio da su oni koji su najviše na glasu, najpraznoglaviji. Potom se obratio pesnicima, i to onim čijim delima se najviše divio i počeo da ih ispituje koji je smisao njihovih pesama. Shvatio je da ono o čemu pesnici pevaju nije plod njihove mudrosti, nego prirodnog dara i nadahnuća, nalik proročkom, ali da oni samo ništa ne razumeju od onoga što pevaju. Na kraju se obratio i zanatlijama, koji su zbog veštine sa kojom su radili svoj posao umišljali da su i na ostalim poljima najpametniji, pa im je ta njihova mana zatamnjivala stručnost koju su posedovali. Onda je Sokrat shvatio zašto je proglašen najmudrijim: „Ja jedini znam da ništa ne znam."

Tako sam sam sebe pitao u ime proročišta, da li bih voleo da ostanem onakav kakav jesam, to jest nikako mudar kao što su oni mudri, ni neuk kao što su oni neuki, ili da imam ono obadvoje što oni imaju. Odgovorio sam sam sebi i proročištu da je za mene najbolje da ostanem onakav kakav sam.

Pored toga, Sokrat je govorio da ga od detinjstva prati neki unutrašnji glas, koji je on nazivao demonom. Taj glas mu se javljao uglavnom po trivijalnim pitanjima, ali ni tada mu nije savetovao šta da radi, već čega da se kloni. Na suđenju, Sokrat je rekao da ga je taj glas, na primer, snažno savetovao da se kloni politike. Platon navodi da je Sokrat bio i izuzetno sklon onome što nazivmo mistikom, te da se slagao sa idejama pitagorejaca i orfičara u pogledu božanskog porekla i besmrtnosti duše, iako je prezirao ono u šta su se pretvorile Orfičke misterije, a odbijao je i posvećenje u Eleuzinske misterije, u koje su posvećivani najistaknutiji pojedinci helenskog sveta (između ostalih i sam Platon, koji je bio posvećenik svih dostupnih misterija, u prvom redu egipatskih).

Ako me poslušate, manje ćete brinuti za Sokrata, a više za istinu. Ako mislite da je ono što govorim istina, složite se sa mnom; ako ne mislite, suprostavite mi se.

Sokrat u Platonovoj „Državi" ističe četiri glavne državničke vrline: mudrost, hrabrost, umerenost i pravednost. Smatrao je da je dužnost državnika „negovanje" duša građana i činjenje „najboljeg mogućeg". Poznavanje dobra je kako u ličnom, tako i u životu državnika najveća i najbolja vrlina i zato je kritikovao nekadašnje demokrate što su prepustili vlast ljudima koji nisu imali duboki uvid u suštinu stvari. Ali, on kritikuje i samog Perikla, jer je i on, poput mnogih populističkih političara, davao narodu ono što se podudaralo s narodnim ukusom, kao što su trgovina i mornarica, ali nije promovisao „pravednost i umerenost", duhovno zdravlje zajednice, koja je jedina zdrava osnova svakog društva. Jer, državna uređenja dolaze i prolaze, ali da bi se narod mogao uzdignuti nakon pada, potrebno je da je jak duhom i bogat znanjem. Uostalom, kada bi se negovale duhovne vrline, do takvih padova ne bi ni dolazilo. Ovakvim javnim izlaganjima, on je navukao na sebe srdžbu i bes gotovo svih esnafa, nesposobnih da prevaziđu sopstvenu sujetu i stvari sagledaju iz više perspektive.

Kada bi sve nevolje stavili na jednu gomilu i svima rekli da uzmu svoj deo, svako bi uzeo sopstvenu i otišao.

Tužitelji su istupili pred sudije, puni zavodljivosti i samopouzdanja, i tako vešto izdeklamovali optužbu, da je i sam Sokrat, kada je na njega došao red da iznese odbranu, začuđeno konstatovao: „Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe... Ali, tako mi Diva, građani atinski, ono što ćete od mene čuti, to neće biti besede kao njihove, ulepšane glagolima i imenicama, ni iskićene, nego beseda jednostavna i sa običnim izrazima." Svoju odbranu Sokrat je dao pred komisijom sudija, a prema utvrđenom postupku, ona se delila na tri dela. U prvom delu optuženi daje svoju pravu odbranu na tužbu. Nakon ovoga arhont poziva sudije da pristupe glasanju. Nakon izricanja presude, optuženi ima pravo da iznese kontra predlog, odnosno da ponudi novčani otkup. Potom se ponovo pristupa glasanju o njegovom predlogu i tada se donosi konačan sud. Nakon toga, optuženi ima pravo da se obrati sudijama i iznese svoje mišljenje o njihovoj odluci. Sokrat započinje svoju odbranu tako što obrazlaže stavku po stavku optužbe, gde se kao tužilac u Platonovoj „Odbrani Sokratovoj" javlja jedino Melet. Pri tome, Sokrat ponovo koristi priliku da ukaže na sve anomalije grčkog društva i licemerstvo, koje je postalo glavna odlika društvenog života.

Treba da jedete da bi ste živeli, a ne da živite da bi ste jeli.

Na optužbu da kvari omladinu tako što je podučava da je Sunce stvoreno od kamena, a Mesec od zemlje, on jednostavno ukazuje da je to učenje prirodnjačkih filozofa, Anaksagore u prvom redu, čija dela se mogu slobodno kupiti na svakom ćošku agore za jednu drahmu. Zatim dodaje da on ne pripada sofistima, koji svoje časove skupo naplaćuju, kao „Gorgija Leontinjanin, Prodik Kejanin i Hipija Eliđanin... oni idu od varoši do varoši pa gledaju na mlade ljude, koji se mogu badava družiti sa kojim god hoće od svojih sugrađana, da ih pridobiju, pozivajući ih da prekinu veze sa društvom i da saobraćaju s njima, da im daju novaca i da im, pored toga, budu zahvalni."

Sam se pitajući odakle potiču tolike klevete protiv njega, Sokrat odgovara da se nije ničim drugim bavio do traganjem za mudrošću i da pretpostavlja da je na sebe navukao gnev svojom istragom izjave Delfskog proročišta, kada je ispitujući najčuvenije glave epohe utvrdio da su one i najpraznije. On dodaje da se u potpunosti posvetio mudrosti i da zato nije imao vremena da učini bilo šta vredno ni za svoj grad ni za svoju kuću, te da zato živi u sirotinji, verno služeći Božjoj misiji. Sokrat dodaje da su mnogi omladinci, sve sinovi najbogatijih građana, uživali da slušaju njegova ispitivanja i da su ga kasnije sami oponašali i ispitivali mnoge ljude, otkrivajući veliki broj onih koji su tvrdili da znaju nešto, a zapravno znaju malo ili ništa. Zato ga optužuju da kvari omladinu, iako ih on ni čemu ne podučava.

Klevetnici me ne ranjavaju, jer me ne pogađaju.

Na optužbu da ne veruje u bogove, a veruje u demone, Sokrat se pita ko bi bili ti demoni? „Zli sinovi bogova?", odgovara mu Melet. „Ti, dakle, tvrdiš da ne verujem u bogove, već samo u postojanje božjih sinova. To bi bilo kao kad bih verovao da postoji ždrebad, ali ne i konji!" Ove Sokratove reči uveseljavaju publiku, ali razjaruju Meleta, čoveka koji se predstavljao kao poštenjak i najveći prijatelj otadžbine.

Sokrat ne posustaje i odbija prigovore onih, koji ga pitaju da li se stidi svog zanimanja, jer će zbog tolike odanosti svojoj misiji platiti glavom. „Ne govoriš mudro, čoveče... - odgovara Sokrat - Kad su me zapovednici, koje ste vi odabrali da mnome zapovedaju, postavljali i pod Potidejom, i pod Amfipoljem, i kod Deliona, tada sam, kao i svi drugi, ostajao na onom mestu gde su me postavili i izlagao sam se opasnostima prkoseći smrti; zašto bih onda sada, kad mi je bog naredio, kako sam pomislio i razumeo, da svoj život posvetim filozofiji i ispitivanju sebe i ostalih - prepao ili smrti ili ma čega drugog, pa ostavio svoje mesto... Bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego držati se mudrim, a ne biti mudar. To znači misliti da čovek zna ono što ne zna. Ta niko ne zna nije li smrt od svih dobara najveće dobro za ljude, a opet se plaše od nje kao da pouzdano znaju da je najveće zlo. I kako da to nije neznanje, i to ono najprekornije, kad neko uobražava da zna nešto što ne zna. A ja, građani, po tome i u tom pitanju odudaram, možda, od većine ljudi, pa ako bih zaista smeo reći da sam u nečemu i mudirji nego drugi, rekao bih da sam u tome što kako nisam obavešten o prilikama u Hadu, tako i ne držim da imam bilo kakvo znanje o tome... Dakle, mesto onog zla za koje pouzdano znam da je zlo, ja se nikada neću bojati ni kloniti stvari o kojima ne znam nisu li možda dobre za nas." I zato, dodaje on, nikada neće prestati da podstiče građane, da ih ubeđuje, prekoreva, da im stalno stoji za petama, gde god oni bili, kao obad koji bocka konja dobre rase koji želi da se uspava. Ukoliko ga osude na smrt, kaže Sokrat, više neće naći dugog obada koji će bodriti njihovu savest.

Upoznaj sebe.

Smatra se da je Sokrat uveo termine „vrhunsko dobro" i „vrhunsko lepo" i da je bio uveren da duša može da sačuva svoj identitet, odnosno „sećanje" ukoliko se bavi istraživanjima i u sebi gaji duboku i trajnu „ljubav prema mudrosti". Njegova maksima „znam da ništa ne znam" predstavlja polazište istraživanja, danas poznatog po imenu dijalektika, koju je Sokrat definisao kao jedinstvo dve suprotnosti (jedinstvo metoda koje je koristio), ironije i majeutike. Ironijom, koja se smatra glavnim obeležjem sokratskog duha, sam Sokrat prosto je razarao razmetljivost sofističkog relativizma, jer je sofiste redovno dovodio do priznanja da ne znaju ono za šta su prethodno, sa velikim samouverenošću, tvrdili da znaju. Majeutika ili „porađanje znanja" iz „trudnih duša", s druge strane, imala je za cilj razumevanje suštine ispitanog predmeta, odnosno uspostavljanje „opšte definicije". Ovo njegovo traganje za „opštim definicijama" sastojalo se iz tri ključna pitanja: Šta je dobro? Šta je lepo? Šta je vrlina? Aristotel je kasnije Sokratovu ironiju definisao kao „induktivne argumente", a majeutiku kao „univerzalne definicije" i oba ova postupka uvrstio u temelje teorijske nauke. Platon je tvrdio da dijalektikom mogu da se bave samo oni ljudi koji su prošli put temeljnog obrazovanja, koji su ovladali umnim disciplinama, ali i tada tek kada dođu u doba neophodne životne zrelosti.

Plašio sam da ću posmatranjem stvari svojim očima i pokušavajući da ih shvatim svojim čulima u potpunosti zaslepeti dušu.

Nakon što je Sokrat završio svoju odbranu, sudije su se povukle. Glasalo se crnim i belim kuglicama: kao i obično, crna je označavala da je optuženi kriv, a bela da je nevin. Glasanje nije trajalo dugo i predsednik je ubrzo objavio rezultat: 281 crna kuglica naspram 220 belih - što je značilo da je Sokrat proglašen krivim i osuđen na smrt. Po redovnoj proceduri, sada je sledio drugi deo odbrane u kojem optuženi ima pravo da iznese protivpredlog, odnosno da ponudi novčanu sumu kojom će otkupiti sopstveni život. Ali, Sokrat, umesto da ponudi adekvatnu novčanu sumu, kaže sudijama:

„Kad bih zaista imao novca, predložio bih novčanu kaznu koliku bih već imao da platim, jer to ne bih smatrao gubitkom. Ali, ovako nemam, već ako hoćete da mi novčanu kaznu ograničite na meru koliko bih mogao da platim, a mogao bih da vam platim jednu minu srebra."

Ogroman broj prisutnih ovu izjavu shvatio je kao uvredu. Jedna mina srebra nije značila gotovo ništa (Protagora je, na primer, prvi uveo učiteljsku platu i ona je iznosila sto mina). Ali, Sokrat nije nikoga želeo da uvredi, već je, kao i obično, bio iskren i govorio je u skladu sa svojim imovinskim stanjem. On nikada nije želeo da naplaćuje časove poput sofista. Kada ga je jednom prilikom Kritobul upitao koliko vredi celokupna njegova imovina, on je odgovorio: „Mislim, kad bih se namerio na dobrog kupca, da bi sa stanom i svim što imam, lako dobio pet mina." Ipak, videvši kakva je graja nastala nakon ovog njegovog predloga, njegovi prijatelji su mu došapnuli da će oni dodati novca, pa je Sokrat ponudio sudu 30 mina, ali i dodao da bi bilo pravednije da mu Atina za sve njegove zasluge dodeli službu u Pritaneju (Pritaneja je zgrada u kojoj su arhonti zajednički ručavali i vršili državne poslove. Najstariji pritanej je bio na Akropolju. Tu je bilo državno ognjište, Solonov zbornik zakona napisanih na drevnim, četvrtastim stubovima. Pored arhonta, tu su na državni trošak jeli i državni gosti, a naročito poslanici). Njegove poslednje reči izgubile su se u horu protesta. Ovakav predlog lep je primer Sokratove ironije, jer pored toga što je jasno stavio do znanja da je daleko do imućnog čoveka, on je ukazao i na to da o državnom trošku žive oni koji to ne zaslužuju. Dakle, kao da je rekao: Ja sam mudar i celoga života živim skromno, starajući se isključivo za vaše duhovno i duševno dobro, a vi me zbog toga osuđujete, umesto da mi date mesto koje nepravedno drže oni koji državu vuku u propast, jer ne samo da su neuki, već ni nemaju želju da išta znaju, pošto im je početak i kraj svake priče o vrednostima - novac, kojeg ne mogu da se zasite. Drugim rečima, kada bi državom vladali oni koji bi se starali za duhovno dobro svih ljudi, zemlja bi bila daleko srećnije mesto za stanovanje, a ne „dolina u kojoj su se jadi nastanili", kako ju je kasnije opisivao Gogolj. Naravno da je ovakav njegov zahtev smatran neumesnim i provokativnim, i naravno da su sudije, na ponovljenom glasanju bile daleko odlučnije da ućutkaju čoveka koji se usuđuje da im kaže istinu i ukaže im na mane. 360 crnih kuglica potvrdilo je smrtnu kaznu.

Ubeđeni smo da ukoliko želimo da steknemo čisto poznavanje svega, moramo da se rešimo tela i posvetimo se duši. Čini se, na osnovu ovoga, da je mudrost kojoj težimo moguća jedino nakon naše smrti.

Treći i poslednji deo odbrane bilo je obraćanje optuženog u formi komentara presude. Sokrat se obraća sudijama rečima veoma nalik proročkim (ali one to nisu morale biti, jer je svet prepun primera o nevino osuđenima i dešavanjima nakon njihove smrti, kada se po pravilu sudije kaju i lamentiraju nad nesrećnom sudbinom tog pojedinca, sve dok nekog novog ponovo ne osude na isti način; dakle, nije potrebno biti prorok, dovoljno je iskustvo):

„Građani Atine, plašim se da ste preuzeli na sebe veliku odgovornost... Već sam star, bilo je dovoljno da sačekate da smrt sama dođe. Na ovaj način nemate satisfakciju da ste me kaznili. Znate li možda šta znači smrt? Ona je jedno od ove dve stvari: ili tonjenje u ništavilo ili prelaženje negde drugde. Po prvoj pretpostavci, verujte mi, smrt bi mogla biti velika prednost: nema više bola, patnje, u drugom slučaju, imao bih sreće da sretnem mnoge izuzetne ličnosti... No, evo, došao je čas odlaska: ja u smrt, vi u život. Koga je od nas zadesila bolja sudbina znaju samo bogovi."

Ubrzo nakon Sokratovog pogubljenja Atinjani su se pokajali i u znak žalosti zatvorili gimnazije i škole za rvanje, dok je na dramskoj sceni prikazivana Euripidova tragedija „Palamed", u kojoj je hor pevao: „Ubili ste, ubili ste najboljeg, najmudrijeg od svih Helena, slavuja Muza, koji nikome zla nije učinio." Publika je plakala. Gnevna masa je glavne Sokratove tužitelje - Meleta, Anita i Likona proterala iz Atine, ali da li se ona sama promenila? Da li je ijedan pojedinac išta naučio iz ovog mučnog iskustva ili ljudi mogu da poštuju velikog čoveka samo kad je on mrtav (dakle, kada više ne postoji opasnost od oštrice njegove kritičke misli)? Da su ljudi išta naučili, oni ne bi postupili ponovo na isti način, proganjajući nekadašnje progonitelje, ne shvatajući da upravo tim činom održavaju u životu jedan isti sistem, sistem u kojem se samo menjaju ličnosti za progon, ali šablon ostaje isti.

Koga nazivam obrazovanim? Prvo, one koji se uspešno snalaze u okolnostima sa kojima se susreću iz dana u dan. Zatim, one koji su pošteni i pristojni u razgovoru sa drugim ljudima, koji su ljubazni i dobroćudni i prema onima koji ih napadaju i koji su pristojni i razumni sa svojim prijateljima... One koji svoje strasti uvek drže pod kontrolom i nisu nadjačani nesrećama koje ih prate... One koji nisu razmaženi svojim uspesima, koji ne napuštaju svoju pravu prirodu, već se drže čvrsto i mudro za tlo - raspoložene ljude.  

Sokrat je govorio da čovek čini zlo samo iz neznanja, odnosno nepoznavanja suštinskog dobra, jer svi ljudi, po svojoj prirodi, teže dobru, ali je problem što, po pravilu, ne znaju šta je dobro i tako upadaju u zamku. Poput mnogih starih propovednika i mudraca, ni on nije napisao ni jedno delo, jer je smatrao da svaka knjiga izražava autorove želje i nameće kao istinu ono što je sam autor proklamovao kao istinu. On je i ovim primerom pokazao da mu je na prvom mestu uvek bilo da podstakne svoje savremenike da nauče sami da misle i da ne prihvataju misli i ideje drugih ljudi zdravo za gotovo, već da sve ispituju i unutar samih sebe pronalaze eho istine. On nije savetovao ljude da ne čitaju, naprotiv, ali je smatrao je da je njegova misija drugačije vrste. Zato ne čudi što su gotovo sve grčke filozofske škole (osim epikurejske, koja ga je nazivala „Atinskim pajacem") nalazile različite osnove za tvrdnju da im je Sokrat osnivač. Te škole su prihavatale samo određne njegove misli, kako bi im one poslužile kao oslonac za odbranu sopstvene doktrine i napade na druge. Ti ljudi su imali potrebu da se nalaze na čelu neke škole i da druge ljude ubeđuju kako je samo njihova filozofija ona prava. Bilo je to veoma živo društvo, šareno i čudno, i verovatno iz ovog perioda vuče korene uverenje da su mudrost i ludost bliske jedna drugoj, često na granici neraspoznavanja šta je zapravo mudrost, a šta ludost.

Sedmorica najznačajnijih Sokratovih sledbenika bili su: Antisten, Aristip, Euklid, Fedon, Platon, Eshin i Ksenofont, pri čemu su prva četvorica značajna jer su bili osnivači sopstvenih škola. Tako je Antisten osnovao kiničku (ciničku) školu, Aristip kirensku, Euklid školu u Megari, a Fedon školu u Elidi. U udžbenicima ih pominju kao „niže sokratovce", verovatno da bi se izbeglo omalovažavanje Platona (osnivača Akademije), kome pripada titula „višeg sokratovca". Po pričama i legendama, svaki od njih je imao čudnovate susrete sa Sokratom. Antisten je svakoga dana pešačio šesnaest kilometara da bi prisustvovao Sokratovim govorima, dok Euklid, s obzirom da je živeo u Megari, te da je po nekakvom starom atinskom zakonu, građanima Megare bio zabranjen ulazak u Atinu, a ako bi se neko usudio da prekrši ovu zabranu bio bi osuđen na smrt, on se svake noći preoblačio u žensku odeću i tako maskiran prelazio granicu. Fedon iz Elide je bio zarobljen još kao dečak i od tog vremena je bio prinuđen da se prostituiše u jednoj javnoj kući. Oduševljen njegovim rezonovanjem, Sokrat ga je uz pomoć Kritona otkupio i vratio mu slobodu. Uprkos onome o čemu je Sokrat celoga života govorio, sedmorica sledbenika mrzela su se svesrdno i svako se od njih predstavljao kao jedini pravi tumač Sokratove misli.

Kinici su smatrali da je sloboda Vrhovno dobro Duše i da se ona može postići isključivo preko samodovoljnosti. Oni su odbijali da budu robovi novca, fizičkih i emotivnih potreba. Ismevali su žudnju za slavom i moći. Smatrali su da je egzistenciju bitna jedino vrednost duha. Najznačajnii predstavnici ove škole mišljenja bili su Antisten, Diogen, Krates, Metrokle i Hiparhija, koji su i svojim životima dokazivali odanost svom učenju. Antistena smatraju prvim filozofom koji je spavao u vreći, jer je prezirao svaku vrstu luksuza. On je govorio:

„Po meni, bogatstvo nije materijalno dobro koje se čuva u kući kao kakav predmet, već duševno raspoloženje, jer kako inače objasniti što pojedinci, iako poseduju materijalne vrednosti, nastavljaju da žive u riziku i naporu da uvećaju svoje bogatstvo. Niti se može shvatiti ponašanje nekih tirana koji su toliko nezasiti vlasti i bogatstva da čine sve užasnija zlodela. Ja, naproliv, iako naizgled siromašan, imam tolike posede da im jedva vidim kraja: spavam, jedem i pijem gde mi se sviđa i imam utisak da mi ceo svet pripada. Da bi mi jelo bilo ukusnije, izrabljujem sopstveni apetit: odričem se hrane na neko vreme i posle samo dana gladovanja bilo šta da prinesem ustima ima neizmernu vrednost. Kad moje telo oseti nagon ka ljubavi, odaberem ružnu ženu koja me, baš zato što je drugi ne žele, prihvati s ogromnom radošću. Ukratko, prijatelji dragi, važno je da se čovek odrekne potreba."

Drugi važan predstavnik ove škole bio je Diogen iz Sinope, nekadašnji vlasnik menjačnice u centru grada, koji je osuđen zbog falsifikovanja novca. Nakon izricanja presude, Diogen je uzviknuo: „Ako su me Sinopljani kaznili progonstvom, onda ja njih kažnjavam na ostajanje u njihovoj otadžbini." Došao je u Atinu, gde je upoznao Antistena i za pola sata postao pripadnik ove filozofske škole. Svojim načinom života i oštrim jezikom, Diogen je postao pravi izvor antičkih anegdota. Spavao je u buretu, išao ulicama usred dana sa svećom u ruci, zagledao se ljudima ulice i neprestano ponavljao: „Tražim čoveka!" Jednom su ga videli kako dugo stoji ispred nekog kipa i nešto govori. Kada su ga pitali šta to radi, odgovorio je: „Navikavam se da pitam uzalud!" Drugi put zadesio se u prelepoj vili, ukrašenoj skupocenim ukrasima, kroz koju ga je vlasnik sa ponosom vodio. Iznenada, Diogen je pljunuo vlasniku u lice i odmah ga obrisao svojim starim ogrtačem, izvinjavajući se rečima da pošto je sve u kući tako lepo, nije znao gde bi drugde pljunuo. Već u poodmaklim godinama oteli su ga pirati i odveli na Krit da bi ga prodali kao roba. Kada su ga pitali šta zna da radi, odgovorio je: „Da komandujem ljudima." Potom je video Seniada, ukrašenog zlatom i dragim kamenje i dodao: „Prodajte me ovom grešniku pošto vidim, po tome kako je nagizdan, da mu je hitno potreban gospodar." Tako je i bilo i do svoje devedesete godine podučavao je Seniadove sinove, a onda je izvršio samoubistvo tako što je odbijao da udahne vazduh. Platon ga je nazivao „poludelim Sokratom." Kratesa, trećeg predstavnika kinika, zvali su i „otvarač vrata", jer je imao naviku da bez kucanja upada ljudima u kuću i kazuje im životne mudrosti.

Sokrat nije ispio otrov odmah nakon procesa, jer je upravo tih dana krenula misija na Svetom brodu ka ostrvu Delos, a tada je, po tradiciji, bilo zabranjeno izvršavanje smrtne kazne. Za to vreme Sokrat se nalazio u tamnici, gde su ga obilazili prijatelji i gde su se do poslednjeg časa vodili filozofski razgovori. Kada bi ga neko od prisutnih podsetio da će uskoro umreti i da možda nije prikladno voditi takve razgovore, on im je odgovarao: „Zamislite kako bih smešno izgledao da u svojim godinama oplakujem smrt", a zatim bi dodao: „Smatram da je umrlima budućnost obezbeđena i da lepa budućnost čeka samo dobre."

Samo zli priželjkuju da posle smrti nema ničega, i logično je da tako misle jer je u njihovom interesu. Ja sam, međutim, siguran da oni lutaju po Tartaru i da samo onom koji je proveo život u poštenju i umerenosti može da bude dozvoljeno da vidi Pravu Zemlju.

Zatim je Sokrat prešao na prilično tačno, a opet i simboličko opisivanje Zemlje i trebalo bi da se zapitamo zašto nas neprekidno uveravaju da su ljudi verovali da je Zemlja ravna ploča, jer je očigledno da su sve priče u kojima se zemlja poredi sa ravnom pločom ili u kojima leži na leđima Atlasa ili kornjače, simboličke, a ne bukvalne. Uostalom, pročitajte kako je Sokrat prilično tačno opisao Zemlju, baš kao da je posmatra negde iz svemira, pri tome se koristeći i jezikom simbola, kako bi ukazao na neke više istine, koje su dugo vremena čuvane od mase unutar elitnih tajnih društava (a mnoge tajne čuvaju se i danas):

Ubeđen sam da Zemlja ima oblik lopte. Nije joj potreban oslonac, jer nema kuda da padne budući da se nalazi u centru Univerzuma. Osim toga, uveren sam da je mnogo veća nego što nam se čini i da smo mi, koji poznajemo samo onaj deo nje od Fasida do Heraklovih stubova, kao mravi ili žabe što nastanjuju mali rit. Ljudi misle da žive na vrhu Zemlje, a u stvari se nalaze u njenom udubljenju, isto kao što bi neko, živeći u morskim dubinama, zemenio površinu mora za nebeski svod. Smatra se da Prava Zemlja izgleda poput kožne lopte podeljene na dvanaest delova i da se po njoj prelivaju neobične boje. Ponegde je sjajna poput zlata, a negde belja od snega, drugde opet srebrnasta ili purpurna. Njena udubljenja, puna vode ili vazduha, gledana spolja, sjaje se najraznovrsnijim spektrom. Tako isto i drveće, plodovi, cveće, kamenje i planine Prave Zemlje blistaju se i proziru, da u poređenju s njima postaju sasvim besjajni ovi kamenčići koji na našoj zemlji imaju veliku vrednost. U tim predelima blaženi ljudi žive na obalama vazduha kao što mi ovde živimo na obalama mora... Međutim, u dubini Zemlje postoji ogromni bezdan koji Homer i drugi nazivaju Tartar. Tu poniru sve reke i odatle se opet odlivaju. Četiri su najvažnije: Okean, koji kruži oko zemlje, Aheront, koji se kreće u suprotnom pravcu i završava u jezeru zvanom Aherusijsko, Piriflegetont koji, budući vatra, čim nađe kakvo ždrelo izbija iz Zemlje u obliku lave i, najzad, četvrta reka, Kokit, koja, krećući se spiralno, potanja u dubine Zemlje i nestaje takođe u Tartaru.

Nasuprot kinika nalazila se filozofija kirenjana, čiji osnivač je bio Aristip. On se rodio u Africi 437. godine u najbogatijoj i najuzvišenijoj porodici u celoj Libiji, pa zato i ne čudi što mu je životna filozofija bila hedonistička. Kao takav, bio je blizak sa sofistima i skupo je naplaćivao svoje časove, s tim što je pametnijim učenicima naplaćivao manje nego glupim. Snobovski se odnosio prema svom okruženju. Tokom jedne velike nepogode na moru ismevao ga je jedan od putnika koji se dičio svojom hrabrošću, dok se Aristip bio veoma uplašio. Aristip mu je odgovorio: „Ja se bojim za život Aristipa, a ti za život nekoga ko ne vredi ništa!" (Zanimljivo je da postoji slična anegdota i o Volteru, koji je, navodno, u sličnoj situaciji, uzviknuo „Kraljeva je bilo i biće ih, a Volter je samo jedan." Isto tako, navodi se da je i Betoven u jednoj prilici rekao: „Prinčeva je bilo i biće ih, a Betoven je samo jedan.") Živeo je po devizi sve je za ljude, ali je govorio: „Posedujem, ali ne dozvoljavam da budem posedovan." Drugim rečima, uživa u svemu, ali ne dozvoljava sebi da postane zavisnik od sopstvenog užitka.

Euklid iz Megare spada među najstarije Sokratove sledbenike, čije misli je celoga života pokušavao da objedini sa Parmenidovim teorijama. Njegovi sledbenici zvali su se megarani ili dijalektičari. Sledeći Parmenida, Euklid je smatrao da sve stvari na svetu imaju svoju pravu suštinsku vrednost zvanu „biće" i skup prividnosti, koje je nazivao „ne-biće". Kada hoćemo da postignemo cilj, potrebno je da predmet naših interesovanja bude biće, a ne privid. Euklid je zaključio da je Dobro biće, odnosno Jedno, večno i nedeljivo, dok je sve ostalo zanemarljivo, budući da nije (odnosno da je samo privid).

Rob je doneo vrč sa otrovom, koji Sokrat, bez razmišljanja, odmah ispio. I umesto da teše njega, on je išao od jednog do drugog prijatelja i tešio njih, govoreći im da treba da budu srčani i da, ukoliko bi i on sada pao u patetično raspoloženje, time porekao ono što je celoga života propovedao. Naposletku, kada je otrov počeo da deluje, bio je primoran da legne na krevet. Prijatelji su ga okružuli, a Kriton upitao kako želi da bude sahranjen. „Kako vam se najviše sviđa, ukoliko vam se ne izmigoljim iz ruku", rekao je Sokrat i dodao: „Kako da te ubedim, dobri moj Kritone, da sam Sokrat samo ja, ovaj koji u ovom času razgovara sa tobom, a ne onaj, čiji leš ćeš uskoro gledati."

__________________________________

Sokrat (04. 06. 469. pne. - 07. 05. 399. pne.) je antički grčki filozof iz Atene. Sokrat nije imao običaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se došlo do zaključka kako je Sokrat otac filozofije morala.

Sokrat nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.

Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Sokrat

Sokrat - Beseda posle izricanja presude na smrt

Sokrat - O demokraciji

Sokrat - O pravednosti