Milan Rakić - Simonida lektira

Milan Rakić - Simonida

Milan Rakić - Simonida

 

Freska u Gračanici, na kojoj je lik kraljice Simonide, "tužne, svečane i bele", a kojoj je arbanaški nož iskopao oči, inspirisala je pesmu Simonida.

 

Boraveći na Kosovu, Rakić je upoznao mnoge spomenike naše drevne kulture i književnosti. Godine 1906. iz Pištine, tadašnjeg turskog carstva, pisao je:
- Sa očajanjem mora čovek misliti na budućnost našega naroda, ako nam stanje potraje još koje vreme. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja, pa i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima. Jadna pomoć... A ja sam uveren da je za ovakvo stanje kriv naš zločinački nerad.

 

JEFIMIJA. Žena despota Uglješe, kći cesara Voihne. Jefimija je bila naša prva pesnikinja. Ovi stihovi govore o tragičnim zbivanjima u našoj istorijskoj prošlosti. Posle maričke pogibije pokaluđerila se i dobila ime Jefimija. Njeno mirsko ime nije poznato. U Hilandaru ima jedna zavesa koju je Jefimija izvezla i poklonila manastiru.

 

Vizantijski car Andronik II prilikom zaključenja mira sa Srbijom 1299. godine darivao je srpskog kralja Milutina svojom ćerkom Simonidom (1289 - 1349), kao garancija trajnog mira i prijateljstva dve zemlje. Lepoti srpske kraljice divili su se i Latini i Ugri, vojskovođe i velmože. Simonidina freska je u manastiru Gračanica i predstavlja posebnu draž. Nažalost ta freska je oštećena i Simonida je bez očiju. Milan Rakić je posvetio Simonidi, istoimenu lirsku pesmu, a Milutin Bojić napisao je psihološku dramu "Kraljeva jesen".

 

Simonida je umrla 1340. godine kao monahinja. U predavanju kod Srba, ona je simbol lepote, čednosti i tragike ženske u vremenima oluja i bura kad nestaju vojske, kraljevstva i carstva, a kamoli i krhko telo lepe žene.

 

Milan Rakić, pisao  je 1906. godine iz Prištine, tadašnjeg turskog carstva:


- Sa očajanjem mora čovek misliti na budućnost našega naroda, ako nam stanje potraje još koje vreme. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja, pa i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima. Jadna pomoć... A ja sam uveren da je za ovakvo stanje kriv naš zločinački nerad.
_________________________

 

MILAN RAKIĆ - SIMONIDA
Freska u Gračanici

 

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

 

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

 

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

 

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

 

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.

___________________________________

 

SIMONIDA

 

Simonida se rodila 1294. godine kao jedina ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa i njegove druge supruge Irine (Jolande) od Monferata. Irina je Androniku rodila tri sina: Jovana, Teodora i Dimitrija, ali je takođe i nekoliko puta pobacila. Kada se rodila Simonida, istoričar Georgije Pahimer nam priča zanimljivu priču o tome kako je novorođenčetu dato ime:

 

Car je žalio gubitak ženske dece po porođaju (πρίν καλώς και φανην-αι), a το se desilo kod dvoje-troje dece. A pošto se i ova mladica rodi, užasan strah zavlada i za nju, te neka od iskusnih i časnih žena dade savet, uostalom uobičajen mnogima, na osnovu koga se spasavahu novorođenčad. Savet je: da se pred svaku od postavljenih slika danaestorice glavnih apostola učvrste podjednako duge i teške sveće, istovremeno upaljene, i da se pojući moli za novorođenče, produžavajući molitvu sve do samog utrnuća plamena sveće. Koja bude preostala među drugim već ugaslim, njegovo [tog apostola] ime da se da novorođenčetu, kako bi, i ono čuvano, preživelo. Tako je, dakle, tada i urađeno po nalogu carevom, i preostala je sveća Simonova, te novorođenče bi nazvano Simonidom po imenu, noseći radi zaštite apostolovo ime.

 

Vizantijsko carstvo iz doba vlade Andronika II bilo je pod stalnim pritiskom mnogobrojnih neprijatelja. Evropskim provincijama carstva, pre svega Makedoniji, stalno je pretio srpski kralj Stefan Uroš II Milutin koji je još početak svoje vlade 1282. obeležio osvajanjem Skoplja. Nakon toga, ratoborni srpski kralj je zauzeo čitavu vardarsku Makedoniju, a njegovi ratnici su nastavili da upadaju u vizantijske oblasti. Na kraju, Andronik je 1297. pokušao da preokrene ratnu sreću i protiv Srba je uputio slavnog vojskovođu Mihaila Glavasa Tarhoniota, nekadašnjeg pobednika nad Bugarima. Glavas je pak pretrpeo poraz i po povratku u Konstantinopolj predložio je caru da pokuša da sklopi trajan mir sa srpskim kraljem putem dinastičkog braka. Andronik je prihvatio predlog i uputio je Milutinu učenog diplomatu Teodora Metohita koji je već uspešno ugovorio brak između prestolonaslednika Mihaila IX i Rite-Marije, ćerke jermenskog kralja Kilikije, Lava III.

 

Pregovori sa srpskim dvorom bili su dugi i neizvesni, i Metohit je morao putovati pet puta kako bi uspešno okončao diplomatske pregovore u toku kojih je došlo do nekoliko ključnih preokreta. Car je u početku planirao da Milutinu ponudi brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina (1280-1297). Međutim, Evdokija je odbila da se po drugi put udaje i vratila se u daleki Trapezunt. Androniku je tada, od neudatih ženskih članova dinastije, preostala jedino petogodišnja ćerka Simonida. Zahvaljujući Metohitovom Poslaničkom slovu mezasonu (carevom prvom ministru), Nićiforu Humnu, znamo da je na nemanjićkom dvoru postojala jaka opozicija braku sa vizantijskom princezom. Srpsko plemstvo, ali i vizantijski prebezi, želeli su nastavak rata protiv carstva zarad novih osvajanja i sticanja plena. Pored toga, krajem 1298. umro je bugarski car Smilec i njegova udovica, Andronikova sestra od strica, ponudila je brak Milutinu čime se otvorila mogućnost personalne unije, ili čak i ujedinjenja Kraljevine Srbije i Drugog Bugarskog carstva.

 

Posle svih diplomatskih preokreta, carski par je rešio da zarad mira ipak žrtvuje svoju jedinu ćerku. Nakon toga car se suočio sa protivljenjem crkvenih krugova, pre svih strogog carigradskog patrijarha Jovana XII Kozme. Milutin je naime već bio u trećem braku sa Anom, ćerkom bugarskog cara Georgija Tertera. Pored toga i druga supruga, ugarska princeza Jelisaveta (Eržebet) još je bila u životu, tako da je po crkvenom pravu srpski kralj važio za bigamistu. Najzad, kralj je bio ne samo četrdesetak godina stariji od male neveste, već i četiri godine od svog budućeg tasta. Car se 4. marta 1299. sastao sa patrijarhom u Silivriji ali nije dozvolio prvosvešteniku otvaranje spornih pitanja. Uvređeni patrijarh je odbio da se vrati u carigradsku patrijaršiju pre nego što ga car udostoji prijema. I pored toga, Andronik i njegova brojna svita krenuli su u Solun gde su stigli u vreme Uskrsa i gde je proslavljeno venčanje koje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije. Prethodno je nepoverljivi Milutin organizovao razmenu talaca i predaju njegove dotadašnje supruge Ane Vizantincima na sredini Vardara. Nakon toga, srpski kralj i njegovi plemići su bili ugošćeni u Solunu gde su obe strane razmenile skupocene darove. Vizantijski car je Milutinu zvanično prepustio teritorije koje je kralj dotada osvojio kao miraz za njegovu ćerku. Time je na ideološkom planu veličina i čast Vizantije i njenog cara sačuvana, a u stvarnosti vardarska Makedonija i severna Albanija su zauvek izgubljene. U aprilu 1299. godine malena Simonida je otputovala u Srbiju sa svojim vremešnim suprugom.

 

O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom sačuvano je tek nekoliko sporadičnih pomena. Po sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, pri čemu su pomenuti gradovi ostali u rukama cara, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno stara da preuzme sve bračne obaveze. Po srednjovekovnim merilima, mlade plemkinje su postajale punoletne obično u 12. godini i tada su i udavane. Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao pre kao gospodaricu, nego kao suprugu. Sam detalj otkriva koliko je Milutin, već iskusni političar i ratnik, pridavao ovom braku koji je bio prvi i jedini koji je jedan srpski vladar uspeo da sklopi sa ćerkom vizantijskog cara, formalno prvog među vladarima hrišćanske Vaseljene.

 

Sam car se po povratku u Carigrad krajem 1300. godine, nakon podugačkog boravka u Solunu, morao suočiti sa ogorčenim patrijarhom Jovanom XII. Andronik, koji se odlično razumeo u retoriku, teologiju i filozofiju, posetio je patrijarha u manastiru i pridobio ga dirljivim govorom u kome je istakao da je nepovoljni brak sklopljen iz državnih interesa: "Jer car nema drugih roditelja osim zakona i nema druge dece osim svih Romeja." Patrijarha je najviše brinulo pitanje Simonidinog pravnog položaja pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim. Opravdanje je nađeno u činjenici da je Milutin sklopio brak sa Bugarkom Anom dok mu je prva žena Jelena, ćerka tesalskog despota Jovana I Duke, još uvek bila u životu. Samim tim, Milutinov treći brak sa Anom bio je pravno i kanonski ništavan, dok je time Simonida sada, kada je tesalska despina bila mrtva, imala sva prava na položaj zakonite Milutinove supruge i srpske kraljice.

 

Simonidin brak sa Milutinom izgleda da je najviše bio od koristi njenoj majci. Irina Monferatska bila je, po rečima istoričara Nićifora Grigore, odlučna da obezbedi vizantijski presto jednom od svojih sinova. Međutim, Andronik je imao potomstvo iz prvog braka koje je uživalo prednost u odnosu na njegovu decu sa monferatskom markizom. Kada je propao caričin pokušaj da obezbedi teritorijalne apanaže svojim sinovima, oko Uskrsa 1303. napustila je Carigrad i preselila se u Solun na koji je njena porodica polagala pravo još od Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine. Odatle je redovno pisala zetu Milutinu i Andronik II se u Carigradu počeo bojati da Irina podstiče srpskog kralja na novi rat. Pored toga, Milutin i Simonida su po Grigori, svake godine dobijali sve raskošnije i bogatije poklone od carice-majke. Irina je navodno sve nade polagala u Simonidino potomstvo. Grigora je zabeležio kako je Milutin konzumirao brak sa Simonidom u vreme kada je ona imala samo osam godina (1302) čime je povredio devojčicinu matericu i onemogućio je da rađa1. U svakom slučaju, neko vreme posle 1306, kada je Simonida po ondašnjim merilima postala punoletna, postalo je jasno da je mlada kraljica nerotkinja.

 

Onda se carica Irina okrenula svojim preostalim sinovima, još uvek mladom Dimitriju, i Teodoru koji je od 130 nasledio ujaka Jovana kao markiz od Monferata. Nakon što su srpsko-vizantijski odnosi zahladili u periodu između 1308. i 1310. godine, Irina je pokušavala da nagovori zeta da srpski presto ostavi jednom od njenih sinova. U tome je carica previdela da je Milutin u skladu sa Deževskim sporazumom iz 1282. imao obaveze da presto ostavi u nasledstvo potomcima svog brata Stefana Dragutina. Pored toga, Milutin je 1309. proizveo svog vanbračnog sina Stefana, budućeg Stefana Uroša III Dečanskog, u mladog kralja i poverio mu Zetu na upravu. Međutim, Milutin je iz građanskog rata (1301-1312) sa bratom Dragutinom, sremskim kraljem, izašao kao pobednik, a mladi Dimitrije je verovatno u proleće 1314. godine posetio sestru na srpskom dvoru. Pravi cilj ove posete nije ostao tajna za prestolonaslednika Stefana koji se uz podršku jednog dela vlastele pobunio protiv oca. Stari Milutin, pak, nije bio nimalo bespomoćan, pa je Stefan potučen, zarobljen i na kraju oslepljen. U Žitiju Svetog Stefana Dečanskog iz 15. veka, dečanski iguman Grigorije Camblak je zabeležio kako je Milutin oslepeo sina po želji svoje mlade supruge. Ova priča ipak potiče iz poznijeg hagiografskog izvora i ne smatra se u nauci verodostojnom. Oslepljeni Stefan i njegova porodica su poslati u Carigrad gde su stavljeni pod nadzor cara Andronika. Što se Dimitrijeve posete Srbiji tiče, surovost i neprijatnost zemlje odbijali su ga svom silinom i sprečavali da tamo ostane i živi duže vreme. Nakon Dimitrija i Teodor Monferatski je, verovatno krajem 1316. posetio Milutina i Simonidu, ali se pokazalo da ni on nije mogao duže da se održi u Srbiji. U stvari, među srpskim plemstvom i sveštenstvom se već utvrdilo shvatanje po kome je samo Nemanjin potomak, potomak svetorodnog korena dinastije, mogao biti legitimni vladar, tako da vizantijski prinčevi najverovatnije i nisu imali prave izglede za srpsku krunu. Pitanje naslednika prestola Milutin je rešio u korist svog sina Konstantina koji se uz kralja i kraljicu-maćehu spominje u natpisu na ikoni koju je srpski kralj poklonio 1319. katedrali sv. Nikole u Bariju u južnoj Italiji.

 

Carica-majka, Irina Monferatska, umrla je najposle u Drami u Trakiji najverovatnije 1317. godine. Simonida je došla na majčinu sahranu i uredila je prenos caričinog tela u Carigrad. Pokojnica je sahranjena u manastiru Hrista Pantokratora, a njeno bogatstvo su razdelila njena deca. Nakon majčine sahrane Simonida se duže zadržala u rodnom Konstantinopolju sve dok nije stiglo srpsko poslanstvo koje je caru zapretilo ratom ukoliko ćerku odmah ne pošalje nazad. Simonida, koja se navodno uplašila za svoj život zbog Milutinovog gneva, odlučila je da pokuša da pobegne od zajedničkog života sa njim zamonašivši se. Pošto nije želela da krivica padne na njenog oca, sačekala je sa izvršenjem svog nauma dok nije stigla u Ser. Posle noćenja u gradu pojavila se ujutru u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog koji joj je strgao monašku odeću, naterao je da obuče svetovnu odeždu i brže-bolje je predao srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.

 

Simonidina želja da obuče monašku rizu ispunila se nakon Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine. Već krajem te godine vratila se svome ocu u vizantijsku prestonicu i izvestila ga o novim prilikama u Srbiji. U Milutinovoj biografiji koju je sastavio Danilov nastavljač spominje se da je Simonida, kada je 1324. Milutin kanonizovan, poslala iz Carigrada skupoceno kandilo i zlatotkani pokrov za njegovu grobnicu. Nakon toga, zamonašila se u carigradskom manastiru sv. Andrije. Vizantijski izvori nisu sačuvali ovu vest poznatu Danilovom nastavljaču niti su zabeležili Simonidino monaško ime.

 

Iako se zamonašila, Simonida je izgleda nastavila da živi na carskom dvoru. Grigora spominje da je u toku građanskog rata Andronika i njegovog unuka Andronika III, Simonida spadala u najuži krug poverenika starog cara. Simonida je oko sebe okupljala lažne proroke i trbuhozborce koji su joj, kao i njenom ocu, ulivali lažne nade u konačan uspeh. Ipak, stariji Andronik je svrgnut i nateran da se povuče u monaški život. Umro je u zoru 13. februara 1332. godine. Na samrti su uz njega bili i monahinja Simonida i Nićifor Grigora koga je bivša srpska kraljica zadužila da održi posmrtni govor.

 

U narativnim izvorima Simonida se poslednji put pominje kod njenog poznanika Grigore u vezi sa događajima iz 1336. godine. Kada je Andronik III Paleolog razotkrio zaveru jednog broja mladih carigradskih plemića da pobiju carsku porodicu među osumnjičenima se našao i despot Dimitrije Paleolog, nesuđeni Milutinov prestolonaslednik. Car je suočio optužene pred sinklitom, porotom koju su činili svi episkopi prisutni u tom trenutku u Carigradu, kao i prestavnici stanovništva Carigrada. Simonida, obučena u monašku odoru, prisustvovala je suđenju sedeći u loži sa ostalim gospama iz carske porodice.

 

Andronik je čitavu priliku iskoristio da demonstrira svoje carsko milosrđe prema optuženicima, a preko optužbi protiv Dimitrija je prešao ćutke iz poštovanja prema svojoj tetki Simonidi. Jedan kasniji izvor, spisak znamenitih antipalamita, otkriva da je Simonida bila u životu i tokom 40tih godina 14. veka i da se živo interesovala za teološka pitanja. Moguće da je Nićifor Grigora imao udela u njenom prihvatanju antipalamitskog stava. Zbog ovog pomenika u današnjoj istorijskoj nauci se smatra da je Simonida umrla posle 1345. godine.

 

Milan Rakić - Simonida - verzija 2

Milan Rakić - Simonida - verzija 2 pdf

___________________________________

 

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata. Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

 

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

 

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

 

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

 

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

 

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

 

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

 

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

 

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

 

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

 

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30. 06. 1938. godine.

 

Milan Rakić - Dolap

Milan Rakić - Iskrena pesma

Milan Rakić - Jasika

Milan Rakić - Nasleđe

Milan Rakić - Pesme - Kosovski ciklus

loading...
5 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Rakić - Simonida

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u