Milan Rakić - Iskrena pesma lektira

Milan Rakić - Iskrena pesma

Milan Rakić - Iskrena pesma

 

Po osnovnom tonu i stilu Iskrena pesma je, u skladu sa tradicionalnom klasifikacijom, ljubavna pesma. Međutim, u tri od devet strofa javljaju se izvesne neravnine koje narušavaju sklad sistema (ili paradigme) ljubavne pesme i izneveravaju očekivanje. Po tome je ovo jedinstvena ljubavna pesma u našoj poeziji - pesma o ljubavi, ali i pesma o lažnim uzdisajima i lažima u ljubavi, o sukobu osećanja i razuma, nežnosti i cinizma.

 

Početak pesme, prva strofa, potpuno je u tonu ljubavne pesme:

 

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

Ostavi misli nek se bujno roje,

I reč nek tvoja ničim ne pomuti

Bezmerno silne osećaje moje.

 

Snažna ljubavna osećanja, razrojavanje misli u lepotama ostvarenog sklada duše i tela, potreba za ćutanjem i mirom jer bi izgovorena reč narušila bezmernu milinu trenutka. Ova strofa predstavlja zaokruženu sadržinsku, intonacionu i ritmičku celinu.

Druga, treća i četvrta strofa čine jednu intonacionu celinu širokog zahvata, ubrzanog ritma, ali promenljivog smisla. I dalje je to ton nežne ljubavne pesme, iskaz snažnog napona čula, izraz duševnog sklada:

 

Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim, zanosnim životom,

Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred veličanstvom prirode;

 

... ali se neosetno javljaju nagoveštaji odstupanja od emotivnog sklada ("da sad žile moje", "da zaboravim") jer lirski subjekt ističe sebe a zapostavlja lirski objekt, predmet ljubavi. Treća strofa je emotivno i sadržinski neutralna jer ne tvori samostalnu sintaksičku celinu i "visi" između prethodne i naredne strofe. Četvrta strofa donosi emotivnu, sadržinsku i sistemsku promenu:

 

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako

Čeznem i stradam i ljubim te, mada

U tom trenutku ne osećam tako.

 

Izraz "otužnu pesmu o ljubavi" iskače iz sistema ljubavne pesme, a iskaz "u tom trenutku ne osećam tako" odstupa od paradigme ljubavnih iskaza.

 

Peta strofa predstavlja treću samostalnu sadržinsku i intonacionu celinu, ali još više pojačava negativni naboj tona kazivanja izrazima "bedna ženo" i "reči lažne": to su neuobičajeni izrazi za lirski objekt i za ljubavnu pesmu - degradiraju i unižavaju predmet pevanja, izvor osećanja, motiv buđenja čula.

 

Četvrta celina, šesta i sedma strofa, razjašnjava promenu iz prethodne celine, razjašnjava uzrok neprimerenog stava lirskog subjekta:

 

Ti nećeš znati šta u meni biva -

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,

I svaki živac rastrese i nadme,

I osećaji navale ko plima!

 

Tu je sukob osećanja i razuma: osećanja su navalila kao plima, a on u njoj voli sebe sama. Iz te sebičnosti provaljuju teške i ružne reči, obezvređivanje objekta ljubavi.

Pretposlednja celina i strofa pesme sadrži poentu:

 

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, ne volim te, draga!

 

I ovde je suprotstavljenost emocija i razuma: na jednoj strani je zahvalnost za pružene trenutke života i milja ("Nek te srce moje blagosilja"), a na drugoj strani je kategorično odricanje ljubavi (Al'  ne volim te, ne volim te, draga). Reči "ne volim te", dvaput ponovljene, padaju svojom težinom kao malj razbijajući sve iluzije, rušeći nade i otkrivajući laži i sebičnosti.

 

Poslednja celina i strofa pesme, posle poentiranja u prethodnoj strofi, deluje smirujuće, kao lažni kraj: ona je variranje prva dva stiha prve sgrofe (O sklopi usne, ne govori, ćuti / ostavi misli nek se bujno roje - I zato ću ti uvek reći: ćuti / ostavi dušu nek spokojno sniva) čime se naglašava potreba za ćutanjem / mirom; ona je i opis prirode (Dok kraj nas lišće na drvetu žuti / I tama pada vrh zaspalih njiva) koji se ne naslanja na prethodnu sadržinu - otuda se ovakav završetak i naziva lažni kraj.

 

Ako je Iskrena pesma nesvakidašnja ljubavna pesma po iskazanim mislima i osećanjima, po upotrebljenoj leksici i cinizmu, ona nije daleko od životne stvarnosti i njenih istina. Ona nije rezultat Rakićeve umetničke igrarije ili filozofnranja o ljubavi, nego je realna slika o odnosima muškarca i žene, pevanje o lažima i sebičnostima u ljubavi.

__________________________________

 

Milan Rakić - Iskrena pesma

 

Iskrena pesma je jedna od onih pesama koje su antologijske, jer većini ljudi, čak i onima koji nisu ljubitelji knjiga, prva asocijacija uz Rakića bude upravo ona. Šta je to što je toliko interesantno, neobično i privlačno kod ove pesme? Ljubavna pesma, ali u njoj nema uzdaha, tuge, čežnje i želje za prisustvom neke osobe, ili patnje što je ona daleko, što je ljubav nemoguća i neostvarena, možda neuzvraćena. Ne, to je već prevaziđeno i pomalo ostavlja otiužan utisak. O tome su pevali romantičari, Petrarka i mnogi drugi. Rakićeva pesma je iskrena, kako sam naslov obećava, jer ona je odjek duše mladog i modernog čoveka, čoveka dvadesetog veka koji otvoreno govori o erotici bez ljubavi i iskonskoj želji za drugim bićem u čisto fizičkom smislu. Lirski subjekat nastupa iskreno i otvoreno, on ne daje ženi obećanja koja ne može ispuniti, već bez eufemizama i lažne nade kaže: „Al' ne volim te, ne volim te, draga!". To je ono što je moderno doba donelo sa sobom: čovek je oslobođen stega koje su ga nekada sputavale, više nema ugovorenih i nametnutih brakova, ljubav postoji, ali postoji i želja i potreba koja nema veze s njom. U ovoj pesmi Rakić se obraća ženi kao objektu svoje fizičke želje. On voli trenutke provedene s njom, ali sve to ništa ne znači i ne obavezuje ga. Možda bi on i mogao da je slaže i da joj kaže „otužnu pesmu o ljubavi, kako čezne i ljubi je, mada u tom trenutku ne oseća tako." Da li je mogao neposrednije i tačnije da opiše sitaciju između muškarca i žene koje povezuje samo fizička strast? Ipak, nije ovde samo reč o muškoj bezosećajnosti i sebičnoj želji, jer pesnik je i odlučio da nastupi iskreno. Mogao bi sve to da joj kaže, ali neće, jer to nije tako.

 

Ljudi se, otkad je sveta i veka, boje starenja, prolaznosti, gubitka mladosti i životnog elana. Ove reči i ovakav stav prema životu i ljubavi, pre svega su odraz nemoći da se zaustavi vreme i produži mladost, bar još neko vreme. U pesmi se javljaju poznati i ustaljeni simboli koji predstavljaju starenje, prolaznost i propadljivost ljudskog tela i snage. Šta je drugo žuto lišće, nego znak starenja? Pa onda ta "tama koja pada vrh zaspalih njiva"? Kao što ne primetimo da je lišće oko nas već žuto i da su se laste već odavno odselile u neke toplije i lepše krajeve, ili da se lepi letnji dan već primakao kraju, isto tako ne primetimo ni da su godine prošle i da, gle čuda, ali više nismo mladi.

 

Ima neke tuge u ovoj pesmi, to je "žal za mlados' " na jedan novi način. Da li je sve u moderno doba osuđeno da traje privremeno, da li je sve prevaziđeno i obezvređeno, pa čak i ljubav prema drugom biću? Težak je odgovor na ovo pitanje i verovatno će svako odgovoriti drugačije, ali sigurno se svaki odgovor mora smatrati tačnim. Jer, ko vas može naučiti da stvarno i iskreno volite? I da li to svako ume, može, pa čak i sme? Ma, to je već neka druga tema. Da vidimo šta nam još pesma nudi. Što se tiče tehničkih odlika, pesma ima devet strofa, od kojih su sve katreni. Rima je ukrštena u svim strofama. Celu pesmu prati jedan ciničan ton, jer se ismevaju osećanja i patetični izlivi ljubavi:

 

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

 

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

 

Možemo reći da pesma ima prstenastu strukturu jer se smisaono ponavljaju prva i poslednja strofa. One nisu od reči do reči iste, ali pesnik nas vraća na početnu sliku jer je to opet onaj imperativ: "Ćuti" i simboli lišća koje žuti i tame koja se polako spušta.

 

Vratili smo se na početak, na ono što je već rečeno, međutim, da li je sve baš ostalo nepromenjeno u saznaju lirskog subjekta, ali i u našem doživljaju?

 

Evo da uporedimo prvu i poslednju strofu:

 

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

 

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva. 

 

U početnoj strofi to je jedan lep večernji pejzaž u ranu jesen. Možemo da zamislimo taj prizor: dvoje ljudi podelilo je neke lepe trenutke i sada sede i ona bi želela da govori i da čuje od njega izlive osećanja i nežnosti, ali on nema šta da joj kaže.


U poslednjoj strofi ta dva stiha koja se ponavljaju imaju jedno drugačije značenje koje smo otkrili tek posle čitanja svih prethodnih strofa. Ovo je sada ne prostorni, nego vremenski pejzaž. Lirski subjekat sada govori o proticanju vremena koje je neumitno. Lišće već žuti, a bilo je do skora zeleno, veče već pada, a do malopre je bio dan, mladost prolazi, a čovek toga nije svestan. Zato on nju moli da ćuti i ne kvari lepotu trenutka, jer ništa u životu se ne može zadržati ni zaustaviti.

______________

 

Iskrena pesma

 

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

 

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

 

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

 

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

 

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

 

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

 

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

 

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

 

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

 

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

 

_________________________________

 

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata.

 

Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

 

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

 

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

 

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

 

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

 

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

 

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

 

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

 

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30. 06. 1938. godine.

 

Dolap

Jasika

Pesme - Kosovski ciklus

4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Rakić - Iskrena pesma

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u