Milan Rakić - Jasika

Lišće ove biljke treperi i na najmanji dah vetra. Jedna od najlepših topola. Visoka je 30 - 35 m, a slikovita krošnja može biti široka do 15 m. Brzo raste, 80 cm godišnje. Živi oko 100 godina, a večito šapuće. Koren površinski, ali jako razvijen. Listovi u jesen limun žuti do karmin crveni. Bez naročitih zahteva. Sadi se kao parkovsko drvo. Koristi se za vezivanje padina i rečnih obala i za vetrozaštitne pojaseve.

Rakiću nije bilo dato da svoj život proživi onako kako mu je omogućavalo mesto u društvu - zadovoljno i mirno. Porodične tragedije i teška bolest činili su njegov život teškim i sumornim. Sestrina smrt je toliko snažno delovala na pesnika da se Oproštajnom pesmom oprostio i od sestre i od poezije - stvaralaštva. Teška bolest ga je izmučila i oterala u smrt. Sve su to bili uslovi da se omrzne život i obesmisli stvaranje. Ali nije bilo tako kod Rakića. On je voleo život, voleo je i poeziju, koja je bila njegov drugi život. Da je to tako, kazuje pesma Jasika napisana neposredno pred smrt - zamuklo pero je opet progovorilo da bi se pesnik oprostio i od života, ali pesmom koja izražava ljubav prema životu.

Naslov Jasika nudi pretpostavku da je reč o opisnoj pesmi posvećenoj ovom lepom i vitkom drvetu. Jasika jeste "lirski junak" ove pesme jer se nalazi u žiži interesovanja lirskog subjekta koji se s njom poistovećuje upućujući joj reči podrške da uporno i neprekidno treperi. Ona svojim treperenjem podstiče lirskog subjekta da iskaže svoje viđenje života i da, zahvaćen njenim upornim nežnim treperenjem, i sam zatreperi. Pesma, dakle, ima deskriptivnu strukturu, ali je ta struktura obogaćena likovnim, akustičkim i misaonim elementima. Deskriptivno je ovde samo osnova na koju se nadgrađuje refleksija o životu, o neuništivosti života, o trajanju. Po tome je Jasika misaona pesma.

U strukturi pesme uočavamo četiri poetske celine.

1. Uvodna slika - pejzaž, atmosfera, jasika (1 i 2 sgrofa).

2. Apostrofa jasikinom treperenju - jasika = nagon = život (3, 4, 5. strofa).

3. Apostrofa jasiki - lirski subjekt shvata smisao treperenja (6, 7. i 8 strofa).

4. Tamni nagoni oživljavaju u duši lirskog subjekta (9. strofa).

Prva poetska celina (prva i druga strofa) predočava sumornu atmosferu opšteg mrtvila. Sivo nebo je nad krovovima, vlažna izmaglica je nad zemljom. Izmaglica je tako gusta ("prozračno meko tkivo") da pokriva sve puteve lirskog subjekta. A onda sasvim druga atmosfera:

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Dok je u prethodnoj strofi - slici uzrok mrtvila izuzetno gusta izmaglica koja zamračuje "pravce moga puta", u ovoj slici je omorina uzrok opšteg mrtvila. U toj tamnoj i mrtvoj atmosferi jedina svetla pojava je - jasika: ona je lepa i mlada ("tanka"), živa i dinamična ("treperi"), okrenuta svežini i vedrini ("u visini"). Jasika simbolizuje ljudsku večitu težnju da se izvuče iz učmalosti svakodnevice i malograđanštine - stremljenje ka visinama je stremljenje ka duhovnom prostranstvu i slobodi. U ovoj pesmi jasika ima i drugo značenje. Ono se naslućuje iz druge poetske celine.

Druga poetska celina (treća, četvrta i peta strofa) je apostrofa jasikinom treperenju:

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

Ovo je izraz podrške jasikinom treperenju, ali i izraz divljenja. Nagon je težnja, unutrašnja pokretačka energija koja podstiče delanje sa određenim ciljem. "Tamni nagon" označava ono što je urođeno, duboko, skriveno, nejasno, nedokučivo, neshvatljivo. Atribut "tamni" nema negativni predznak jer ovde nnje u značenju boje, nego u značenju "nejasno". Dakle, nejasan je izvor (i potreba, težnja) stalnog treperenja, kao ni njegov smisao - niko ga još nije razumeo i neće ga razumeti. Lirski subjekt, kao biće obdareno senzibilitetom (preosetljivošću) ali i intuicijom (sposobnošću otkrivanja suština), potpuno shvata smisao treperenja jasike:

No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Treperenje jasike je simbol (ali i manifestacija) "neumitnog života" koga ništa nije uspelo da pomrači, koji je večiti pobednik, uvek čio, "danas kao juče što je bio / jači od smrti i od boga". Ovo su jake reči, prkosne reči, one koje životu daju prvenstvo - on je večit i neuništiv.

Treća poetska celina (šesta, sedma i osma strofa) je nastavak apostrofe jasiki: "Treperi samo, o jasiko!" Lirski subjekt kaže: "Gledam te s čežnjom i sa tugom". U njemu je dvojstvo: jasika i njeno treperenje kao simbol postojanja i života izaziva u lirskom subjektu osećanje čežnje za onim što jasika oličava - za životom; istovremeno u njemu je i osećanje tuge zbog saznanja:

Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

U ovoj rečenici prepoznajemo Rakića iz poslednjih dana života - navikao je na bolove i jad, to je počeo da prima kao sasvim normalno stanje jer ningga ne može da izmeni. Iako mu takav život navlači na dušu crn veo i tešku senku, u treperenju jasike vidi sebe i svoj život jer, "drhtaji tvoji mene vežu / za večni život od iskoni". U tom trenutku se lirski subjekt poistovećuje sa jasikom:

I u dnu tužne duše moje,
Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere.

U duši je tuga kao trag dotadašnjeg teškog životnog iskustva, ali je šumorenje jasike nagovestilo nova osećanja ("nove vere"): tu je veselost duše ravna veselosti jasikinog lišća, tu su i nagoni tamni koji počinju da trepere. U ovom kontekstu "nagoni tamni" su vera u život i u njegovo večno trajanje.

Ovde js život shvaćen kao opšta a ne kao individualna kategorija. "Život od iskoni" je dokaz da život nadvladava smrt, treperenje je simbol odupiranja smrti. U tome je poenta i poruka ove pesme Milana Rakića.

__________________________________

Milan Rakić - Jasika

Pesma Jasika, svojim naslovom, naglašava pesnički motiv koji je često korišćen u srpskom pesništvu. Ovaj motiv javlja se u narodnoj poeziji, a o jasici kao biljci piše i Vuk Karadžić u knjizi Život i običaji naroda srpskoga, u kojoj kaže "da list na jasici pomalo trepti gotovo bez najmanje vjetra" i u prilog tome navodi stihove:

... već jasika trepetala

usred leta i bez vjetra...

O jasici piše i Vojislav Ilić u pesmi Bajka o jasiii, zatim Ivo Andrić u knjizi Eh Ropgo, u kojoj beleži:

Melankolici su kao jasika, koja drhti i onda kada druga stabla i ne osjećaju vjet.ra... O njoj je pevao i Momčilo Nastasijević u pesmi koja, kao i Rakićevo ostvarenje, ima naslov Jasika:

Šta šume jasike bele,

prečiste Gorske deve?

Rakićeva pesma Jasika je poslednje ostvarenje; nastala je pred njegovu smrt, dok je bolestan dugo ležao u jednom sanatorijumu u Francuskoj, gledajući iz bolesničkog kreveta, kroz prozor, u jasiku u parku, koja je, verovatno, jednim svojim delom (vrhom, krunom) bila u njegovom vidnom polju. Pesma je objavljena odmah posle Rakićeve smrti 1938. godine. Danas je kritika smatra za njegovo najuspelije pesničko ostvarenje, u kome je odustao od namere stvaraoca da u svakom stihu i strofi bude sasvim jasan i racionalan.

Jasika je kao predmet pevanja u pesmi sasvim izdvojena od ostalog biljnog sveta. Stoji sama, tanka, usmerena u visinu. Kao takva, asocira na osamljeno ljudsko biće. Pesma nije ispevana u jedanaestercu i dvanaestercu, što predstavlja odstupanje od njegovog shvatanja stiha i organizovanosti pesme (da obavezno bude jedanaesterac i dvanaesterac). Pre nego što će napisati ovu pesmu, u jednom razgovoru isticao je: Jedanaesterac i dvanaesterac su jedina dva stiha sposobna za izraz... Zatim: podvlačim da bez jedanaesterca i dvaenasterca nema prave poezije. Ovde je stih kraći - mahom deveterac. Rakić je ovde razbio svoj stereotip i ponudio jedan novi kvalitet na planu metrike, pokazavši da prave poezije može biti i bez tih stihova, i da se mnoge neizrecive stvari mogu izricati i nekim drugim tipom stiha.

Uvodna strofa donosi utisak da je jesen, neko pozno doba ("nad krovovima nebo sivo"), sa nekom vlažnom izmaglicom, koja - kao u Matoševoj pesmi - krije ("pokriva") pravce moga puta. Međutim, stihovi slike iz naredne strofe već narušavaju početni utisak čitaoca: nije jesen, već neka letnja zapara, bez daška vetra i bilo kakvog pokreta:

Na omorini ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo čini...

Jedino što se izdvaja iz tog mrtvila i otima tom samrtnom stanju ("sve se mrtvo čini"), jeste - jasika, kao jedini znak života i nepristajanja na samrtnost koja je zavladala u prirodi ("ljudi, zveri, i bilje, sve se mrtvo čini"). Jasika koja stoji "tanka u visini" svemu tome prkosi.

U jasici i njenom treperenju pesnik kao da je našao neizrecivu tajnu trajanja, odnosno tajnu unutrašnjeg života, čija priroda postaje samo slutnja, ali ne i jasnoća. Treperenje jasike nailazi na pozitivan odjek u pesniku - ono ga ohrabruje i odvlači mu misao od smrti i mračnih pomisli, pa otuda i odobravanje: Treperi samo, o jasiko!... Treperenje jasike ne da se pročitati i racionalnim jezikom objasniti jer dolazi iz nevidljive dubine, iz tamnih nagona što ih samo priroda poznaje. Jasika tajnim "govorom" blagih treptanja lišća samo manifestuje zagonetku života. Šta je u tom treperenju: opiranje smrti, nadžvljavanje trenutnih slabosti ili svake prolaznosti, ili simbol neuništivosti koja je u korenu biljnog i svakog života? Verovatno da govor treperenja jasike upućuje na "neumitni život", na onaj neizrecivi element života koji nikad i ništa ne može da "pomrači". Bar pesnik tako misli iz pozicije u kojoj se nalazi, ophrvan bolešću od koje nema leka.

Dok ima na umu i u oku jasiku i njeno treperenje, pesnik kao da i sam očekuje da i njega ponesu "mutne struje" života što iznutra nadiru. U njima je taj "tamni nagon" održanja života; on je "pobednik večni", uvek jači od smrti, pa stoga i ponovljeni zahtev pesnika: Treperi samo, o jasiko!... Jasika i pesnik stoje nasuprot jedno drugom. Ona, treperenjem, slavi život, on, ophrvan bolovima i jadom koje donosi bolest, sa čežnjom i tugom, gleda na nju. Čežnja je izraz želje da se treperi i bude poput jasike, da se živi, a tuga što se kopni i nestaje. Svest o tome prisutna je i u sedmoj strofi, u kojoj se budi sećanje na prošlost, na ono što je biće bilo i što sada jeste. Ali, u pretposlednjoj strofi, neka iskra vere u trajanje se sluti: treperenje jasike kao da uči - prolazno, trenutno i večno postaju jedno. Jedno će se preneti u drugo:

Drhtaji tvoji mene vežu

Za večni život od iskoni.

Trepet jasike je deo tajne sveta; taj trepet se prenosi na pesnikovu dušu i pesnikova duša traje sa tim trepetom, osećajući se i sama delom ili treptajem tog "večnog života". Zato i na kraju pesme "nagoveštaj nove vere" u njemu. Ima neke sličnosti između jasike i pesnikovog bića, tj. između šuma (treperenja) njenog lišća i nagona njegovog bića: i jedno i drugo su "deo jednog istog, večnog" u koje se sve utapa. Večno je "jače od smrti i od boga". Prolazno i večno, ono od juče, danas i sutra ovde se mire, postajući jedan opšti, beskrajni i svevremeni život, čiji smisao i ne moramo znati i sasvim razumeti, ali koji, ipak, postoji: I u dnu tužne duše moje, / Ko nagoveštaj nove vere, / Veselo kao lišće tvoje, / Nagoni tamni zatrepere... Ovi stihovi vera su u taj "večni život", jači od svih nestajanja i mrenja.

U tom smislu, dobro je i primećeno da pesma Jasika naliči na oproštajnu pesmu Milana Rakića, iako on ima i pesmu pod naslovom Oproštajna pesma. U njoj je na prvi pogled sve jednostavno, a opet duboko, mutno, iracionalno, mada je u jeziku i stihu klasična pesma, bez mnogo slika i pesničkih ukrasa. Kratak stih Jasike kao da je uslovljen umorom pesnika i nedostatkom snage da se nosi sa jedanaestercem i dvanaestercem.

Pesma Jasika je labudova pesma Milana Rakića, najzrelija i najbolja u nizu svih njegovih pesničkih ostvarenja.

__________________

Milan Rakić - Jasika

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo čini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,
Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

I kad život mislim ceo,
Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,
Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere.

__________________________________

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata.

Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30.06.1938 godine.

Milan Rakić - Dolap

Milan Rakić - Iskrena pesma

Milan Rakić - Nasleđe 

Milan Rakić - Pesme - Kosovski ciklus

Milan Rakić - Simonida